MILEVA IZRANJA IZ SENKE

Autor: Jovanka Simić, novinar

U ovoj godini kada se navršava vek i po od rođenja Mileve Marić, Srbija će posvetiti značajnu pažnju ovoj našoj naučnici, matematičarki i prvoj supruzi nobelovca Alberta Ajnštajna, po mnogim relevantnim mišljenjima nepravedno skrajnutoj u njegovu duboku senku.

Osim svečanosti na državnom nivou, najavljena je i obnova Milevine rodne kuće u Rumi koja ima nespornu istorijsku vrednost, a ovih dana stigla je i vest da će u Novom Sadu, gradu u kojem je provela deo svog života, njoj u čast  biti podignuto spomen obeležje.

Dostojno obeležavanje jubileja najavljeno je prošlog decembra kada je Ministarstvo kulture na aukciji u Londonu otkupilo 43 Ajnštajnova pisma upućena Milevi i 10 pisama koje je ona pisala svom suprugu. Ova dragocena dokumentacija na 177 stranica otkriva dragocene podatke o životu Mileve Marić uključujući i njen odnos sa mužem, kao i njihovu naučnu dokumentaciju koja je pohranjena u Državnom arhivu Srbije.

Najavljeno je i formiranje Ličnog fonda Mileve Marić Ajnštajn koji će zbog izuzetnog značaja za kulturu i nauku biti uzdignut na nivo kulturnog dobra. Jubilej je ujedno i prilika da se kao njeni sunarodnici, konačno odužimo Milevi koju je svetska nauka  gotovo potpuno zanemarila, a potisnuli smo je i mi u svom nacionalnom pamćenju.

Nema mnogo žena u srpskoj istoriji čija biografija je toliko dugo čeka da bude upotpunjena, kao što je to slučaj sa Milevom Marić Ajnštajn (Titel, 19. decembar 1875 –  Cirih, 4. avgust 1948). Gotovo osam decenija, naučnici, istoričari i publicisti kako strani tako i naši, pokušavaju da slože sve delove biografskog mozaika kćerke od oca Miloša Marića (1846–1922) i majke Marije, rođene Ružić (1846–1935), iz Titela.

Marići su poreklom iz dela današnje Vojvodine koji se nekada zvao Šajkaška, a bio je deo Austrougarske sve do 1918. godine. Titel, u kojem je rođena Mileva kao najstarija od troje preživele dece Miloša Marića, oficira austrougarske vojske i majke Marije, rođene Ružić, bio je u to vreme značajno komandno mesto srpskih graničara na Dunavu i Tisi.

Uoči Milevinog dolaska na svet (rođena je sa kraćom levom nogom), Miloš je napustio vojnu službu i preselio se sa porodicom u Rumu, gde se zaposlio kao sudski pisar. U Rumi je Mileva 1883. godine dobila sestru Zorku, a dve godine docnije i brata Miloša koji je, po starom pravoslavnom običaju porodica u kojima umre prvo muško dete, poneo očevo ime kako bi „oterao iz kuće uroke”. Potom su se Marići preselili u Novi Sad.

Evocirajući uspomene na školske dane sa Milevom u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, Jelisaveta Baroko svedočila je Đorđu A. Krstiću, autoru knjige Mileva i Albert Ajnštajn, da je Mileva uvek sve znala, ali je bila mirna, povučena i nije volela da se ističe. Školovala se i u Sremskoj Mitrovici, Šapcu, a potom i u Zagrebu.

Najviše ocene dobijala je iz matematike i fizike, mada je tokom školovanja, povremeno odsustvovala zbog nežnog zdravlja. Ponosan na školski uspeh svoje kćerke, otac je često prepričavao kako mu je jedan profesor rekao: Pazite da ovo dete ne upustite, ona je redak fenomen.

Ubrzo je Miloš Marić svoju natprosečno darovitu kćerku otpratio u Cirih, u kojem je ženskoj deci već tada bilo dozvoljeno da na nemačkom jeziku studiraju na univerzitetima i visokim školama. Mileva je bila je tek peta žena koja je uspela da se upiše u ovu visoku i uglednu školu.

Na predavanjima iz fizike, dvadesetjednogodišnja Mileva upoznala je mladog kolegu Alberta Ajnštajna, koji je tada imao 17 godina. Prve tri godine dopisivali su se tokom raspusta, a onda, 1899. godine, među njima je planula ljubav.

U startu su ih delile brojne razlike. Ona je bila četiri godine starija od njega, poticala je iz pravoslavne srpske, a on iz jevrejske porodice. Imali su ipak, jednu presudnu, zajedničku osobinu – oboje su u ranim godinama bili samotnjaci. Nisu se mnogo družili sa vršnjacima i radije su čitali naučno-popularne knjige.

U svojoj knjizi Život sa Albertom Ajnštajnom dr Radmila Milentijević navodi reči Voltera Ajzaksona koji je analizirao koliko su Albert i Mileva bili srodne duše. Zaključio je da su oboje bili intelektualci koji su čeznuli da podele svoju ljubav prema nauci i drugim čarima života.

Avgusta 1900. godine studentima su dodeljena svedočanstva, po kojima je Albertova prosečna ocena (4,6), bila niža od Milevine (4,7), s tim da ona nije položila završni ispit. Albert je stekao diplomu, a Mileva se posle  kraćeg odmora u Novom Sadu i Kaću, vratila sa sestrom Zorkom u Cirih i ponovo upisala letnji semestar četvrte godine. Radeći kao laboratorijski asistent, pripremala se da ponovo izađe na ispite.

Ponovo nije uspela da položi. Bez diplome, Mileva nije mogla da dobije ni pravo na doktorat na Ciriškom univerzitetu. Posle pet godina studiranja, njena akademska sudbina bila je neizvesna.

Utučena, zaputila se roditeljima u Novi Sad. Novi krah na završnom ispitu, međutim, nije bio jedini razlog njenoj utučenosti. Nosila je svojima još jednu vest – bila je u trećem mesecu trudnoće! Na to suočenje sa svojom porodicom putovala je bez Alberta.

U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. godine, Mileva je vanbračno rodila kćerku Lizerl, krštenu u Novom Sadu kao LJubica. Devojčica  je obolela od šarlaha i dve godine po rođenju izgubio joj se svaki trag. Nije pouzdano utvrđeno da li je umrla ili je data na usvajanje.

Pošto je shvatila da je vrag odneo šalu i da se njen sin Albert ozbiljno zaljubio u Milevu, Paulina Ajnštajn pokušala je sve kako bi ga odgovori od ženidbe. Jedan od njenih „argumenataˮ bio je i da je Srpkinja previše obrazovana (Šta će tebi „žena knjigaˮ).

Uprkos njenom protivljenju Albert i Mileva venčali su se u Bernu 6. januara 1903. godine. U tom braku rođeni su njihovi sinovi Hans Albert (1904–1973) i Eduard (1910–1965). Stan u kojem  su u tom gradu živeli, postao je kabinet za zajednička teorijska istraživanja iz fizike, gde su nastajali mnogobrojni naučni radovi. Albert je šest dana nedeljno provodio u Patentnom zavodu u Bernu gde je dobio posao.

U to vreme Albert i Mileva bili su veoma posvećeni zajedničkom naučnom radu, s tim što je ona uporedo vodila brigu o domaćinstvu i porodici. On je imao 26, a ona bezmalo 30 godina. Tih dana poslali su u Annalen der Physik četiri naučna članka, od kojih je prvi bio O nastanku i apsorpciji svetlosti koji se bavio jednačinom fotoelektričnog efekta u kojem je upravo zahvaljujući Ajnštajnu uveden, danas opšteprihvaćen, pojam „kvantna svetlostˮ. I danas se to zove Ajnštajnova jednačina fotoelektričnog efekta. Upravo za to otkriće Albert je 1922. godine dobio Nobelovu nagradu, čiji je novčani deo, istina pod pritiskom suda radi izdržavanja dece, prepustio tada već bivšoj supruzi Milevi od koje se zvanično razveo 14. februara 1919. godine, a šest meseci kasnije oženio svoju rođaku Elzu.

Prema brakorazvodnom ugovoru, Ajnštajn se obavezao, da ukoliko dobije Nobelovu nagradu, celokupan novac dodeli Milevi. Učinio je to tek kada mu je zapretila da će napisati memoare o njihovom zajedničkom životu. Ona je tim novcem u Cirihu kupila tri kuće. U jednoj od njih, na petom spratu, živela je sama do kraja života. Povremeno je sa njom boravio mlađi sin Eduard koji je zbog šizofrenije veći deo života proveo u ciriškom sanatorijumu. U tom stanu, Albert je nekoliko puta posetio bivšu suprugu i obolelog sina. Poslednji put video ih je 1933. godine. Nekoliko godina docnije, pred rastućim nacionalizmom, sa starijim sinom preselio se u Ameriku.

Prema pisanim biografijama supružnika Ajnštajn, kada im se brak raspao, Mileva je doživela duševni i fizički slom od kojeg se nikada nije oporavila. Godinama se borila sa depresijom, a puno podataka o Ajnštajnovom naučnom uspehu, kojem je nesumnjivo mnogo doprinela, zauvek je zadržala za sebe.

LJudi iz neposrednog komšiluka koji su sretali Milevu poslednjih godina njenog života, svedočili su biografima da je bila jako usamljena. Čuvala je nešto u srcu zbog čega je uvek bila tužna, sećala se Marija Grendelmajer iz Ciriha. Nikada nije pred drugima pustila suzu, nikada nije otvorila dušu. Eduard joj je bio na srcu, svu je pažnju usmerila na njega. Poslednjih godina delovala je zapušteno. Bila je loše obučena, ruke su joj bile isušene, ali nosila je i dalje venčanu burmu.

Preminula je 4. avgusta 1948. godine u 73. godini, u ciriškoj klinici Eos u koju je dospela mesec dana ranije zbog šloga. Leva strana tela joj je bila oduzeta i otežano je govorila. Poslednji put se ozarila kada ju je na samrti posetio sin Hans Albert.

Po pravoslavnom običaju sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Opelo je služio ruski sveštenik, otac Šubov, a u lokalnim novinama objavljena je čitulja ovog sadržaja: Odlazi na večni počinak naša voljena majka Mileva Ajnštajn Marić, u potpisu: Hans-Albert i Frida Ajnštajn iz Berklija (Kalifornija) i Eduard Ajnštajn. O njenoj smrti u tadašnjoj Jugoslaviji nije objavljena ni najkraća vest.

Milevin grob o kojem niko nije brinuo, po nalogu ciriških vlasti raskopan je 1973. godine jer je njeno počivalište bilo zapušteno. Milevine kosti premeštene su u zajedničku, neobeleženu grobnicu. Sasvim slučajno 2004. godine Petar Stojanović Kajzer, osnivač Memorijalnog centra „Nikola Tesla” iz Sankt Galena, tokom traganja za podacima o Tesli, naišao je na podatke o Milevinom grobnom mestu.

Pet godina kasnije, 14. juna 2009. godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja, na kojem je uklesan Milevin lik i posveta na srpskom i nemačkom jeziku Sa ponosom i ljubavlju od srpskog naroda, predstavnici Republike Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić Ajnštajn.

Nema sumnje da će u godinama koje dolaze doprinos Mileve Marić  svetskoj nauci kroz dela njenog slavnog muža biti još preciznije objašnjen. Od devedesetih godina prošlog veka kada je odjeknula zapitanost Avrama Fedoroviča Jofea – zašto Ajnštajnovoj supruzi, Srpkinji, nije priznat udeo u potonjoj slavi svoga supruga, pa sve do danas, napisane su brojne knjige o Milevi i Albertu.

Neosporno je da iz srećnih godina braka sa Milevom, naročito iz 1905. potiču sva značajna Albertova otkrića, pa tako i O elektrodinamici pokretnih tela. Do tada, a to je period od gotovo 200 godina, ova oblast fizike čvrsto se bazirala na klasičnim postulatima Isaka NJutna (1643–1727). Engleski fizičar je tvrdio da pravo vreme teče samo od sebe i baš zato je ravnomerno i nezavisno od ikakvih predmeta.

Tek 1871. godine Ernst Maks je načeo NJutnovu teoriju dijalektičkim objašnjenjem da se u našem koncipiranju vremena izražava najdublja i najopštija povezanost predmeta. Potom su američki fizičari Albert Abraham Majkelson (dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1907) i Edvard Vilijams Morli eksperimentalno utvrdili da je brzina svetlosti nezavisna od kretanja svetlosnog izvora i posmatrača.

Međutim, to dugi niz godina nije bilo dokazivo, pa je Ajnštajnov članak prvi postavio temelje danas opšteprihvaćene specijalne teorije relativiteta. Ovom teorijom Ajnštajn je nedvosmisleno dokazao da koncept univerzalnog i apsolutnog vremena na kojem počiva kompletna NJutnova kinematika ne stoji na pouzdanim naučnim temeljima.

U svojoj knjizi Mileva i Albert Ajnštajn, Đorđe Krstić navodi da je jedne večeri 1905. godine, posle razgovora sa svojim prijateljem iz ciriških dana Mikelom Besoom, Albert dobio snažnu inspiraciju za teoriju relativiteta, te je od tada na njoj radio kao u transu. O tome Mičelmor u svom osvrtu na život i delo Alberta Ajnštajna piše: Prenos širokog teorijskog koncepta, u matematički logičan oblik na papiru, trajao je pet nedelja i bio je veoma naporan. Ajnštajn je posle toga bio toliko iscrpljen da je dve nedelje morao da odleži u krevetu. Mileva je nekoliko puta proveravala članak i tek onda ga je poslala, rekavši svom mužu – ovo je veoma lepo delo!

LITERATURA

1. Krstić, Đ. U. (2005). Mileva i Albert Ajnštajn – ljubav i zajednički naučni rad, Matica srpska, Novi Sad
2. Milentijević, R. (2010). Mileva Marić Ajnštajn – život sa Albertom Ajnštajnom, Matica srpska, Novi Sad
3. NJegovan, D. (2011). Mileva Marić Ajnštajn: Dragi moji kumovi – Pisma Sidoniji i Đoki Gajin 1935–1941, Prometej, Novi Sad, (pdf)
4. Simić, J. (22. 9. 2018). Došli iz svih krajeva sveta: Potomci Mileve Marić prvi put na okupu, Večernje novosti, onlajn.