MILAN STOJADINOVIĆ – NI RAT, NI PAKT

MILAN STOJADINOVIĆ – NI RAT, NI PAKT

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

U prošlosti srpskog naroda mesec mart ima jedan poseban značaj, jer je obeležen sudbinski važnim događajima koji su uticali na njegovu budućnost. Ukoliko pomenemo samo početak NATO agresije postaje nam u potpunosti jasno šta se sve to događalo u toku ovog meseca u bližoj i daljoj prošlosti naše zemlje. Međutim jedan događaj se po svojoj važnosti ipak izdvaja u odnosu na ostale, a to je odluka srpskog naroda da 27. marta 1941. godine podrži vojni puč i gotovo jednodušno odbaci pakt sa Hitlerom i tim činom praktično krene u konfrontaciju sa, u tom momentu najmoćnijom i najokrutnijom silom na Starom kontinentu. Ova odluka će dovesti do toga da se plamen Drugog svetskog rata proširi i na Kraljevinu Jugoslaviju što će imati tragični ishod po celokupni srpski narod koji će tokom tog velikog sukoba pretrpeti teške posledice okupacije, postati žrtva ustaškog genocida i proći pakao građanskog rata, a sve to zajedno dovešće do pobede partizanskog pokreta i uspostavljanja komunističke diktature u zemlji. Danas, kada sagledavamo ove konsekvence ne možemo da se ne zapitamo, da li je moglo drugačije, odnosno da li je postojao neki drugi način da se ova tragedija izbegne, a jedan od odgovora nam se nameće sam po sebi u liku i delu Milana Stojadinovića, jednog od najznačajnijih i najsposobnijih političara koje je srpski narod imao tih turbulentnih tridesetih i četrdesetih  godina prethodnog stoleća. Milan Stojadinović je u svom biografskom delu samim naslovom istog, „Ni rat ni pakt“ naznačio šta je po njegovom mišljenju bila jedina ispravna spoljna politika, koja je u tom dramatičnom trenutku mogla spasiti jugoslovensku državu od uništenja u vihorima Drugog svetskog rata.

Milan Stojadinović rođen je 4. avgusta 1888. godine u Čačku, u uglednoj srpskoj građanskoj porodici. Majka mu je bila prosvetni radnik, a otac sudija tako da ne čudi njegova odluka da se po završetku osnovne škole i gimnazije upiše na Pravni fakultet u Beogradu. U toku leta 1906. godine Stojadinović odlazi u Austrougarsku kako bi usavršio nemački jezik i tom prilikom dolazi pod uticaj jugoslovenskih ideja i postaje pristalica jedinstva južnoslovenskih naroda. Inače, u mladosti je bio i simpatizer socijalističkih i socijaldemokratskih ideologija, ali vremenom je spoznao značaj nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, tako da se odlučio da pristupi radikalima Nikole Pašića koji će postati njegov politički i ideološki „otac“. Kada je u pitanju tok njegovog obrazovanja i usavršavanja, u datim pitanjima značajnu ulogu odigrao je tadašnji ministar finansija Stojan Protić, koji je uočio njegov talenat za ekonomsku politiku i pomogao mu pri dobijanju državne stipendije, što je Stojadinović iskoristio za usavršavanje u Minhenu i Berlinu 1910. i 1911. godine. U datom periodu prikupljao je potrebne podatke i izvore za svoju doktorsku disertaciju na temu nemačkog budžeta. Doktorat mu je otvorio široke mogućnosti kada je u pitanju državna služba, ali se on u tom momentu, ipak opredelio da provede neko vreme u Parizu, gde je radio u tamošnjem Ministarstvu finansija kako bi stekao praktično iskustvo i proširio svoja znanja. Nakon povratka u zemlju radio je u srpskom Ministarstvu finansija gde se posebno istakao u godinama Prvog svetskog rata i to prilikom boravka na Krfu, gde je kao sposoban mlad stručnjak izrazito doprineo ekonomskoj konsolidaciji u tim kritičnim momentima funkcionisanja državnih institucija u izbeglištvu. Svi ti događaji u kojima je i sam učestvovao, a koji su se nalazili u vezi sa Velikim ratom (poput Albanske golgote) i nezapamćenim stradanjima srpskog naroda, duboko su se urezali u njegovo pamćenje i presudno uticali na Stojadinovićeva politička uverenja u budućnosti. Upravo, te „scene“, kada srpski narod i vojska iz dana u dan iščekuju obećanu pomoć koja ne dolazi, primeri Rumunije koja pristaje da nam prodaje brašno i obuću, ali potraživanja naplaćuje u zlatu, Amerike koja koristi našu nepovoljnu situaciju, pa nam prodaje užeglu slaninu, sve pomenuto presudno je uticalo na Stojadinovićevu etičku i političku misao i to u vremenu kada bude obavljao najodgovornije funkcije u državi, gde je uvek bio svestan zakonomernosti međunarodnih i međudržavnih političkih odnosa. Inače, Stojadinović je na Krfu upoznao i svoju buduću suprugu Augustu, kojoj je otac bio Nemac, a majka Grkinja i sa kojom je u braku imao dve ćerke.

Nakon završetka rata, sa suprugom se nastanio u Beogradu, a 1919. godine postavljen je za generalnog direktora Državnog računovodstva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Međutim, usled sukoba sa demokratama LJube Davidovića ubrzo je podneo ostavku na pomenuti položaj. Posle toga postavljen je na mesto direktora Ogranka Engleske trgovačke banke i taj posao je obavljao do 1922. godine, kada je uoči propasti pomenute banke napustio dotadašnju dužnost. Jedno kratko vreme je bio i predavač na Beogradskom univerzitetu, ali je od akademske karijere ubrzo odustao. Kada je imao samo 34 godine, predsednik vlade Nikola Pašić imenovao ga je za ministra finansija i poverio mu zadatak da stabilizuje dinar. U datom poslu Milan Stojadinović se rukovodio, i u današnje vreme, primenjivim načelima, a koja se sastoje u stanovištima da nije potrebno kažnjavati preduzetnike zbog previsokih cena svojih proizvoda. Prema datom načelu, previsoke cene predstavljaju samo posledice određenih težih anomalija u ekonomskom sistemu, pa je potrebno „udariti u koren problema“, tačnije uvesti podsticajne mere za proizvodnju i suzbijanje inflacije, što je i dalo rezultate zbog kojih je postao poznat, kako u domaćoj, tako i inostranoj, pogotovo stručnoj javnosti. U tom periodu za njegovo ime se vezuje i velika afera oko obveznica ratne odštete, koja je predstavljala najveću finansijsku malverzaciju u međuratnom periodu u Jugoslaviji. Stojadinović je učestvovao u stvaranju obmane prema kojoj je javnost trebalo da poveruje da su odštetne obveznice namenjene građanima za pretrpljene materijalne gubitke u proteklom ratu, zapravo bezvredne. Iskoristivši tako veštački kreirano javno mišljenje Stojadinović, zajedno sa grupom trgovaca i bankara, kupovao je te obveznice od građana po veoma niskim cenama da bi se ubrzo ispostavilo da one ipak imaju značajniju vrednost. Veštački obarana vrednost tih obveznica uskoro je naglo podignuta, što je Stojadinoviću i njegovoj grupi saradnika omogućilo enormnu zaradu i to u vrednosti od gotovo 600 miliona tadašnjih dinara. Pomenuti iznos danas bi bio ekvivalentan vrednosti oko 400 miliona evra. Na špekulativan način stečen profit i njegova nesporna preduzetnička i ekonomska veština u raspolaganju tim kapitalom, Stojadinovića su narednih godina učinili jednim od najbogatijih ljudi, ne samo u zemlji, već i na Balkanu. Međutim, pomenuta afera je ostavila posledice na njegovu dalju karijeru u politici. Ispostavilo se da je Stojadinović u tim malverzacijama koristio i novac kralja Aleksandra Karađorđevića što je bio uzrok njegove smene sa pozicije ministra finansija 1926. godine, a tako stečena sredstva kralj Aleksandar je donirao za izgradnju Studentskog doma u Beogradu. Tim činom je pokušao bar delimično da popravi štetu koju je u javnosti navedena afera nanela njegovom ugledu. U vreme šestojanuarske diktature Stojadinović se svrstavao uz one snage koji su se protivili diktatorskim ovlašćenjima kralja Aleksandra, ali bez delovanja u tom pravcu, čak naprotiv živeo je dosta povučeno u Beogradu, bavio se privrednom delatnošću i jedno vreme obavljao dužnost predsednika Beogradske berze. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, politički se aktivirao, da bi 1935. godine ponovo bio izabran za ministra finansija u vladi Bogoljuba Jeftića. Usled političke krize koja je duboko potresala zemlju, a sa kojom premijer Jeftić nije mogao izaći na kraj, knez-namesnik je indirektno izazvao pad Jeftićeve vlade što je otvarilo put Milanu Stojadinoviću da te 1935. godine formira svoj kabinet, pa je izabran za predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije. U datom periodu Stojadinović se nalazio na čelu dva britanska koncerna u Jugoslaviji i u političkom pogledu važio je za anglofilski orijentisanog političara.

Poziciju predsednika vlade Stojadinović je preuzeo u veoma teškim političkim i ekonomskim okolnostima, ali upravo te okolnosti su i zahtevale ličnost takvog formata, koja je bila spremna da se istima izbori. Kao ekonomski stručnjak bio je odlučan da sprovede neophodne reforme kako bi ojačao ekonomiju i popravio standard građana. Uveo je moratorijum na sve zemljoradničke dugove, a zemljarinu smanjio za trećinu kako bi popravio kupovnu moć seljaka. Sklapao je međudržavne ugovore koji su otvarali strana tržišta za robu iz Jugoslavije, ukidao je suvišne namete, poreze i takse koji su opterećivali seljake i privredu, na taj način je podsticao proizvodnju i izvoz. U skladu sa ekonomskim doktrinama tog vremena organizovao je javne radove za šta je namenio 4 milijarde dinara, a što je dovelo do jačanja domaće industrije i povećanja zaposlenosti. Dinar je bio stabilan i imao je zlatnu podlogu, likvidirao je gubitke iz ranijih godina i ostvario značajan budžetski suficit. Sveukupan utisak javnosti o društveno-političkim prilikama druge polovine tridesetih godina XX veka u Jugoslaviji, bio je sažet u stavovima da se država ekonomski stabilizovala i da postepeno ostvaruje napredak. Međutim, pored ekonomskih uspeha koje je ostvario, Stojadinović se morao uhvatiti u koštac sa gorućim problemima u spoljnjoj politici, jačanjem revizionističkih sila nezadovoljnih versajskim poretkom, u prvom redu Italije i Nemačke, kao i hroničnim otvorenim pitanjem koji je bio sveprisutan od stvaranja zajedničke države Južnih Slovena, a to je bilo tzv. „hrvatsko pitanje“ u Kraljevini Jugoslaviji. U rešavanju tog pitanja nisu pomogli ni susreti i razgovori u okviru istih sa vođom Hrvatske seljačke stranke dr Vlatkom Mačekom. Stojadinović je bio pristalica unitarističkog uređenja i nije bio spreman da izađe u susret stavovima hrvatske političke elite koja je smatrala da se država mora federalizovati kako bi se sprečila srpska dominacija. Svestan okolnosti da Nemačka i Italija već podstiču separatizam u Jugoslaviji, Stojadinović se odlučio na politiku izolacije hrvatskog faktora, napravivši radikalan zaokret u spoljnjoj politici u pravcu jačanja saradnje, upravo sa Hitlerom i Musolinijem kako bi neutralisao njihovu podršku hrvatskim secesionističkim organizacijama i ciljevima istih. Za taj zaokret u spoljnoj politici imao je uporište i u ekonomskim pokazateljima koji su govorili o tome da Jugoslavija svoju robu najviše izvozi, upravo u Nemačku i Italiju. Naravno, jugoslovenski predsednik Vlade nije zanemarivao ni tradicionalna prijateljstva sa Francuskom i Britanijom, pa je u pomenutom smislu vodio jednu veoma aktivnu spoljnu politiku. Dokaz navedenom pronalazimo u činjenici da je 1937. godine sklopio „Pakt o nenapadanju i prijateljstvu sa Italijom“, a iste godine je produžio „Ugovor o prijateljstvu sa Francuskom“. U roku od četiri meseca, od oktobra 1937. do januara 1938. godine, boravio je u zvaničnim posetama Parizu, Londonu, Rimu i Berlinu. Sve to govori o njegovoj želji da uspostavi ili zadrži bliske odnose, kako sa profašističkim državama, tako i državama zapadne demokratije. Bio je svestan velikog rata koji predstoji, ali njegova strategija je bila jasna i najbolje objašnjena rečima koje je izgovorio na sednici Odbora za finansije 1937. godine kada je izjavio „da će budući rat odlučiti milion i po naših vojnika i da će ona strana na koju se oni svrstaju dobiti rat, a ako se i ne svrstaju, milion i po vojnika je toliko važan faktor da će i posle rata trebati i jednoj i drugoj strani bez obzira na to ko bude pobednik“. Time je on jasno stavio do znanja da je njegov cilj da Jugoslavija u svakom slučaju treba da bude na strani pobednika, bez obzira da li će uzeti aktivnog učešća u ratu.

Jedan od najvećih izazova sa kojima se suočila vlada Milana Stojadinovića bila je kriza izazvana Konkordatom, odnosno sporazumom sa Vatikanom, koji je sam Stojadinović želeo kako bi uspostavio što bolje odnose sa Svetom stolicom i Italijom. Međutim, opozicija je iskoristila ovaj sporazum kako bi izazvala krizu vlade, što je u velikoj meri i uspela. Centralnu ulogu u napadima na Stojadinovića tada je, pored opozicije preuzela i Srpska Pravoslavna Crkva, koja je ekskomunicirala sve poslanike koji su podržali Konkordat, a potom je uzela aktivnog učešća u javnim protestima protiv vlade. Pošto je kriza kulminirala, a želeći da spreči pad vlade, Stojadinović je na kraju ipak odustao od sporazuma sa Vatikanom u čemu je imao podršku i Italije, koja je želela da Konkordat zaživi, ali nije želela da insistiranjem na ovom pitanju izazove ostavku premijera sa kojim je imala odlične odnose. Konkoradatska kriza je imala velike posledice na Stojadinovićevu popularnost u zemlji, što je u tom trenutku pogodovalo interesima britanske spoljne politike koja je od sredine 1938. godine aktivno radila na stvaranju antagonizama u odnosima balkanskih zemalja prema Nemačkoj. Upravo, zbog politike Milana Stojadinovića, Jugoslavija je u britanskim planovima bila jedna od ključnih država na koje je trebalo izvršiti uticaj. U datom periodu, stavovi kneza Pavla Karađorđevića i britanske vlade o potrebi postizanja sporazuma sa interesima hrvatske političke elite bili su podudarni i sračunati sa ciljem da u brojnim spoljnopolitičkim izazovima Jugoslavija nastupa ujedinjeno i suvereno. Navedeni politički kurs bio je suštinski suprostavljen strategiji koju je do tada sprovodio Stojadinović, sadržanu u merama neutralizacije hrvatskog separatizma putem održavanja dobrih odnosa sa Hitlerom i Musolinijem, što bi u perspektivi obezbedilo i neutralan status Jugoslavije u novom ratnom sukobu svetskih razmera. Upravo, zbog ovih različitih pogleda na politiku i sudbinu Jugoslavije, postalo je izvesno da će se knez Pavle odlučiti za smenu predsednika Vlade. Neposredni povod za takvu odluku bio je sastanak Stojadinovića sa italijanskim ministrom spoljnih poslova i zetom Benita Musolinija, grofom Galeacom Ćanom,  na poljoprivrednom dobru u Belju, gde se razmatrala situacija u regionu i to u svetlu italijanskih aspiracija prema Albaniji. Međutim, ovaj sastanak je iskorišten i kako bi se razgovaralo o daljoj sudbini Jugoslavije, gde je u opticaju bila i tema „amputacija“ njenih delova sa hrvatskom populacionom većinom, sa ciljem da isti naknadno dospeju u sferu uticaja Italije, ali jedna od tema razgovora bila je i stvaranje Velike Srbije, koja bi u, tom slučaju, a uz podršku zvaničnog Rima dobila određene teritorijalne kompezacije. U odgovoru na karakter navedenih razgovora Stojadinovića i Ćana, a u skladu sa neposrednim preporukama britanskih diplomatskih krugova, knez Pavle je odlučio da smeni predsednika Vlade, čime je bio otvoren put formiranju vlade Cvetković-Maček, koja je naknadno postigla sporazum o stvaranju Banovine Hrvatske. Na taj način su i ciljevi britanske spoljne politike na Balkanu bili u velikoj meri zadovoljeni. Međutim, stvaranje Banovine Hrvatske nije stabilizovalo i ujedinilo Jugoslaviju, kako su inicijatori tog sporazuma (Cvetković, Maček, knez Pavle i britanska vlada) očekivali. Milan Stojadinović, nezadovoljan ovakvom politikom kneza-namesnika i Vlade odlučio je da osnuje Srpsku radikalnu stranku februara 1940. godine, koja je sporazum Cvetković-Maček okarakterisala kao državni udar i istakla potrebu njegovog povlačenja. Istovremeno, Srpska radikalna stranka nije se odrekla jugoslovenske ideje, ali je u fokus svojih političkih ciljeva postavila srpsko nacionalno pitanje i ujedinjenje svih Srba u integralnoj političkoj zajednici u okviru južnoslovenske države. Plašeći se njegovog političkog uticaja u zemlji, ali i ugleda koji ima u inostranstvu, a pod izgovorom da je Stojadinović širio kompromitujući materijal o knezu namesniku, knez Pavle i premijer Cvetković odlučili su da bivšeg premijera proteraju izvan Beograda. Do marta 1941. godine bio je interniran u Rudniku, Karanu i Ilidži, a zatim je odlučeno da se Stojadinović progna na teritoriju Grčke, gde je predat u ruke britanskih bezbednosno-obaveštajnih, koje su ga zatočile na svojoj kolonijalnoj teritoriji Mauricijus. Pod njihovim budnim okom, Milan Stojadinović je provodio svoje zatočeničke dane na Mauricijusu sve do kraja Drugog svetskog rata.

Nakon završetka rata, Stojadinović je oslobođen iz britanske internacije. Prvo odlazi u Brazil, a 1948. godine u Argentinu gde će se trajno nastaniti. U Argentini se bavio poslovima iz oblasti privrede, a radio je i kao savetnik jedne regionalne vlade. U međuvremenu je razvio svoje privatne poslove i pokrenuo list Ekonomist. Međutim, u radu srpske političke emigracije nije uzimao značajnije učešće. U emigraciji, Milan Stojadinović je preživljavao i jedan veliki lični duhovni nemir, prouzrokovan brigom zbog činjenice da je sudbina članova njegove porodice u komunističkoj Jugoslaviji bila izuzetno neizvesna. Naime, njegov brat Dragomir nalazio se u zatvoru, gde je na dugogodišnju robiju bio osuđen kao saradnik okupatora, dok je njihova sestra Nadežda Glišić (buduća tašta Borislava Pekića) bila suočena sa egzistencijalnim problemima usled gubitka posla i sredstava za život. Pomenuti razlozi bili su glavni uzroci opredeljenja Milana Stojadinovića da prihvati kontakte sa jugoslovenskim bezbednosnim strukturama. Taj kontakt je ostvaren 1952. godine, kada je postao saradnik jugoslovenske bezbednosne službe UDBE pod kodnim imenom ,,Mercedes“. Upravo, u takvim okolnostima ostvaren je kontroverzni sporazum sa Antom Pavelićem koji je predviđao raspad i podelu Jugoslavije na srpski i hrvatski deo. Sam sporazum je u dobroj meri kompromitovao Stojadinovića, ali i vođu ustaškog pokreta u očima njegovih simpatizera u emigraciji, što je i bio cilj ove akcije jugoslovenskih obaveštajaca i bivšeg jugoslovenskog premijera. Posle velikog odjeka koji je ovaj sporazum imao u javnosti i emigrantskim krugoovima, njegov brat je pušten iz zatvora i omogućeno mu je da ode u Argentinu, što predstavlja nedvosmislenu potvrdu ove saradnje. Milan Stojadinović je umro u svojoj kući u Buenos Ajresu 1961. godine, a praktično do kraja života tajno je održavao vezu sa jugoslovenskim vlastima kojima je pomagao u borbi protiv hrvatske, ali i drugih emigracija, kao što je svojim iskustvom i vezama pomagao napore nove Jugoslavije u oblasti ekonomskih poslova.

Na kraju ostaje ono ključno pitanje, ko je bio Milan Stojadinović? Anglofil ili germanofil, patriota ili izdajnik? To su pitanja koja i danas izazivaju kontroverze. Činjenice pokazuju da je u kulturološkim, obrazovnim i duhovnim stremljenjima, svakako bio anglofil. Nemci su to shvatili tek 1942. godine što je uočljivo u izveštajima Gestapoa koji je za vreme rata vodio istragu o Milanu Stojadinoviću. Podržao je Italiju tokom Tršćanske krize, što govori o tome da je u političkom smislu bio blizak i Rimu, a pomagao je komunistima posle rata, iako je do kraja života imao izražena antikomunistička ubeđenja. Ustvari, Milan Stojadinović je uvek bio na strani pobednika i svojih interesa, zbog toga je on, pre svega, kada je srpski narod u pitanju, jedna velika propuštena šansa, jer je svojom mudrom politikom neutralnosti mogao Jugoslaviju i srpski narod spasiti od učešća u tom pogubnom ratnom sukobu koji je imao tragične i dalekosežne posledice po srpski narod. Te posledice propuštenih šansi, osećamo i danas.