(О РОМАНУ МЕЛАНХОЛИЈА ОТПОРА ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА)
Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Меланхолија отпора може се читати и као роман о престанку могућности дијалога, односно, о постепеном ишчезавању језика као простора за заједничко разумевање. Језик у Краснахоркаијевом свету више не посредује смисао, већ га замагљује, јер није средство споразумевања, већ механизам одлагања суочавања са тужном истином. Због тога дуге, синтаксички замршене реченице не делују као стилска ексцентричност, већ као напор да се мишљење уопште одржи у свету који му више није наклоњен. Читалац је увучен у ритам дугог језичког тока, приморан да прати ток свести који се непрестано враћа самом себи, као да покушава да у сопственом понављању пронађе трачак стабилности.
Посебно место у том распаду припада фигури господина Естера, чије одбијање приклањања систему може бити схваћено и као тихи отпор. Његово повлачење у музику није бекство, већ последњи покушај очувања поретка који не почива на сили и принуди. Међутим, тај поредак остаје нем и лишен могућности да делује у свету у којем доминирају вика и агресија Кнежевих следбеника. Естерова музика, као и Валушкина небеска занесеност, припадају домену крхке благости, оне исте коју је Токарчук препознала као темељ књижевности, али која се у Краснахоркаијевом универзуму показује као унапред осуђена на нестанак. Управо у тој несразмерности између благости и бруталности, између тихог чињења и масовног насиља, открива се трагичка димензија романа. Краснахоркаи не нуди утеху, нити обећање обнове – његов свет је ништа друго до хроника неминовности. Ипак, сама чињеница да је тај свет исписан, да је наративно обликован упркос свести о узалудности, сведочи о упорности књижевности као последњег облика отпора. Ако Целина, како Кнез тврди, не постоји, онда је роман место на ком се нестанак, макар привремено, може отргнути од потпуног заборава.
Још један важан аспект Краснахоркаијеве поетике у Меланхолији отпора јесте одсуство јасне тачке моралне оријентације. Приповедач не нуди позицију са које би се догађаји могли недвосмислено осудити или разумети – напротив, етичка замагљеност делује као један од градивних принципа романа. Насилни чин не издваја се као изузетак, већ се постепено нормализује кроз низ ситних, наизглед небитних померања у понашању заједнице. Управо у процесу навикавања на зло Краснахоркаи препознаје један од најопаснијих механизама модерности – зло више не захтева фанатичну уверeност, већ тек равнодушност и спремност на прилагођавање. Зло се код Краснахоркаија шири кроз свакодневне гестове, као што су ћутање, поглед у страну и прихватање наметнуте нужности. Град у Меланхолији отпора не пропада зато што је изненада нападнут, већ зато што је већ био изнутра испражњен, неспособан да произведе отпор који би био више од импулсивне побуне. Посебну улогу у том процесу има маса, која се у роману не појављује као хомогена целина, већ као скуп појединачних фрустрација. Краснахоркаи одустаје од романтичарске представе колектива као носиоца промене – маса је овде медијум кроз који се појединачне слабости умножавају и трансформишу у деструктивну снагу. Она није вођена идејом, већ афектом, при чему Кнез функционише као покретач око кога се тај афект организује. Његова моћ не почива на харизми, већ на способности да своје снаге групише око постојећег осећаја бесмисла.
Меланхолија отпора може се читати и као критика сваког облика тоталитаризма – било да је реч о идеолошком, религијском или естетском поретку. Свако обећање целине у роману повезано је са насиљем, јер захтева поништавање појединачних перспектива. Насупрот томе, фрагментарност, иако знак распада, постаје једини простор у ком је могуће очувати трагове људскости – о чему сликовито сведоче господеин Естер и његов штићеник Валушка. Краснахоркаијев роман не призива наду као велики план нити као решење, већ као одлагање коначног слома и једва приметну благост која, упркос свему, не може у потпуности да нестане.
На основу поетичких, приповедних и тематских аспеката, Меланхолија отпора показује се као једно од кључних остварења савремене европске прозе, које преиспитује могућности књижевности у условима дубоке цивилизацијске кризе. Полазећи од проблема језика, распада порозних етичких оквира и немоћи појединца да делује унутар дехуманизованих друштвених структура, Краснахоркаи гради роман као хронику неминовног урушавања света који више није у стању да препозна сопствене границе. Роман повезује идеју благости са њеним готово потпуним нестанком у приказаном свету и тиме показује сукоб између хуманистичке традиције и њеног савременог пораза. Емотивно осетљиви ликови – попут поменутих Валушке господина Естера – не функционишу као спасоносне фигуре, већ као индикатори онога што је у свету већ изгубљено или осуђено на ишчезнуће. Њихова немоћ да зауставе насиље не умањује значај њиховог постојања – напротив, управо кроз њих Краснахоркаи осликава последње трагове отпора који се не исказује деловањем, већ истрајавањем у различитости. Кнез и његови следбеници, као носиоци идеје о недостижној и, самим тим, непостојећој Целини, представљају екстремно настојање модерног нагона да се свет поједностави кроз уништење. Насупрот томе, организација романа кружне структуре, која се као уроборос враћа са исходишта на почетак, али се одликује и фрагментацијом и несагледивим реченичним токовима, одбија да понуди било какву дефинитивну визију. Тај избор није тек стилска особеност, већ својеврсна позиција аутора који одбија да читаоцу да лажно јединство у свету који је већ у великој мери распаднут.
Меланхолија отпора не нуди решење нити могућност обнове, али управо у том одсуству утехе лежи снага овог дела. Роман инсистира на погледу који се не скреће пред разарањем, али га истовремено не претвара у спектакл. Књижевност се овде показује као последњи простор у ком је могуће сагледати распад, именовати зло и очувати свест о вредности онога што нестаје. Краснахоркаијево дело је упозорење, али и сведочанство о истрајности приповедања као чина отпора у времену у којем је сама могућност смисла доведена у питање.
Литература
Krasnahorkai, Laslo (2019). Ide svet (prev. Marko Čudić). Beograd: Kornet.
Krasnahorkai, Laslo (2025). Melanholija otpora (prev. Marko Čudić). Beograd: Saturna.
Токарчук, Олга (2012). „Благ приповедач“ (прев. Милица Маркић). Поља, бр. 513, 6–18.
Чудић, Марко (2020). „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“. Doomsday. Седми печат. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 239–255.
Остави коментар