(О РОМАНУ МЕЛАНХОЛИЈА ОТПОРА ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА)
Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Приликом доделе Нобелове награде 2019. године, у беседи под називом Благ приповедач Олга Токарчук као нарочито значајну истакла је благост, најскромнију варијанту љубави, која је више од емпатије и настаје када нас „дубоко узбуди друго биће, његова крхкост, непоновљивост, податљивост на патњу и порозност времена“ (Токарчук 2012: 18). Токарчук је благост препознала као основни психолошки механизам романа, јер књижевност и јесте изграђена на благости према сваком бићу другачијем од нас. Ауторка разматра сам чин приповедања у овремењавању бесконачне количне информација, те њиховом повезивању с прошлошћу, садашњошћу и будућношћу и прижељкује нову врсту приповедача „у четвртом лицу“, која би била чувар перспектива свих личности у себи. Шест година касније, Ласло Краснахоркаи, последњи лауреат Нобелове награде за књижевност, у беседи о анђелима, људском достојанству и побуни – заправо, покушајима да речима оваплоти наду, на сличан начин говорио је о „невероватном савременом човеку“ чији су „самостално створени алати, који уништавају машту“ допринели да „остане само са краткотрајним памћењем, и тако напусти племенито и заједничко власништво знања, лепоте и моралне доброте, припремајући се да забаса у мочвару“[1]. Нарочито значајно његово поимање приповедања из перспективе савременог аутора представљено је у поглављу „Иде свет напред“ готово истоимене збирке есеја и приповедака Иде свет:
„Господе, како је само стар мој језик којим бих сада могао говорити, како је само безбожно стар док га вртим и изврћем, док га вучем и теглим напред, док га мучим и док се пробијам и плетем од једне прастаре речи другу, како је бескористан, како је немоћан, како је само незграпан овај језик који називам својим, а како је само био диван, како бриљантан, како је био гибак и згодан и потресан, да би данас потпуно изгубио смисао, снагу, ширину и тачност […] и знао сам да је без новог новцатог језика ову нову новцату епоху, у којој сам се изненада нашао, немогуће разумети“ (Krasnahorkai 2019: 29).
Повод за исписивање оваквих редова – којим се неразумевање очитава и на језичком плану, па и у свакодневној комуникацији – јесте застрашеност човековом способношћу да произведе зло монструозних размера. Полазећи од фигуре модерног субјекта, способног да у име апстрактних појмова правде, реда или историјске нужности спроводи акте масовног насиља, Ласло Краснахоркаи у својој прози настоји да прикаже парадоксалну структуру таквог бића: истовремено занесеног визијом смисла и радикално отуђеног од сваког облика хуманистичког упоришта. Његови јунаци нису једноставно носиоци зла, већ чиниоци распада система, унутар којих се зло врши као наизглед рационална и легитимна пракса. Због тога, у Краснахоркаијевом књижевном универзуму однос између угњетача и угњетаваних не функционише као бинарна опозиција, већ као динамички процес у ком се позиције непрестано преобликују. Разматрање могућности креирања нових поредака повезано је са гестом деструкције већ постојећих образаца друштвене организације – целина се може достићи једино кроз чин насилног разарања и разобличавања познатог, при чему је и она својеврсни конструкт на ивици сопственог распада. Једно од таквих полазишта чини основу за конституисање чудноватог света романа Меланхолија отпора.
По објављивању, роман је готово тренутно препознат као један од темеља модерне мађарске прозе, будући да је успео да повеже локално искуство са универзалним визијама апокалиптичког распада модерног света и човека. Овај статус потврђен је и доделом престижне књижевне награде у Немачкој, непосредно по уласку романа у тамошњи књижевни простор, што је допринело и његовој рецепцији у ширем европском контексту. Њега на уму имају савремени Краснахоркаијеви критичари када аутора називају мајстором апокалипсе и ствараоцем универзалне визије света (Чудић 2020: 239).
На српском језику роман се најпре појавио 2013. године (ИК „Плато“) у преводу Марка Чудића, да би нешто више од деценије касније Издавачка кућа „Сатурна“, годину дана пре доношења одлуке о лауреату Нобелове награде, објавила друго издање Меланхолије отпора у богатој опреми – у црном, тврдом повезу, са утиснутим златним подацима, налик златотиску, као прву књигу у оквиру едиције Метафраст. Посебну пажњу заслужује визуелна опрема, односно, креативно решење илустрације-увертире у роман – систем кружића повезаних линијама тако да творе својеврсни компот од бобичастог воћа – претпоставићемо вишања. Овај паратекстуални елемент не функционише као декоративна допуна, већ као сигнал који упућује на унутрашњу логику романа.
Меланхолија отпора има необичну кружну структуру будући да његовом почетку и крају стоји (односно, лежи) госпођа Пфлаум, док композиција подсећа на школске радове – Краснахоркаи је своје дело поделио на Увод (Ванредна стања), Разраду (Веркмајстерове хармоније) и Закључак (Sermo Super Sepulchrum). Најобимнији је средишњи део током ког се покрећу механизми који мењају јунаке – како њихов унутрашњи свет тако и оно што их окружује. Реченица којом је роман исписан већ је одраније препозната као differentia specifica ауторовог књижевног израза, у тој мери да се у критици већ одомаћила под називом „краснахоркаијевска“ – која се чита у једном дугом даху, а коју тачке прекидају утолико да би фокус преселиле на другог јунака. Интересантно је то што тако одељене целине започињу завршним речима претходног пасуса, али готово увек односе се на другог јунака – осим у једном повлашћеном случају, на самом крају Мелахнолије отпора, када се прича о распадању тела јунакиње чије су опсервације послужиле као основа за улазак у свет романа, прекида како би и наредни део поглавља тематизовао пропадљивост мртвог тела у земљи из перспективе зналца биохемијских процеса. Овакво исклизнуће из до тада поштованог наративног процеса могли бисмо тумачити као финално суочавање читаоца са неизбежном судбином која није резервисана само за Краснахоркаијеву јунакињу, већ неизбежно очекује сваког од нас. Било да их покрећу особине са седмочланог списка смртних грехова или маштарије о небеским приликама и музици сфера, јунаци Меланхолије отпора у сталном су покрету, али без могућности да било коју од око себе сплетених околности промене. Простор у којем се крећу није место могућности, већ зона сталне одложене катастрофе, у којој се сваки покушај интервенције испоставља као још један вид учвршћивања постојећег стања. Међутим, чак и јаловише на које су свикли житељи града, неспособни да произведу прогрес макар и на микроплану, може постати поприште борбе и сукоба са силама немерљивим, у тренутку када промена залаталаса град и открије могућности за напредовање или другачије позиционирање у могућностима произведене катаклизме. У тој несразмери између сталног кретања и стварне немоћи да се нешто деси, Краснахоркаи приказује свет у којем промена више не доноси развој, већ постепено пропадање. Новина, односно, наступајућа атракција, не јавља се само као изузетан догађај, већ као стање у ком се огледа дубина кризе.
Литература
Krasnahorkai, Laslo (2019). Ide svet (prev. Marko Čudić). Beograd: Kornet.
Krasnahorkai, Laslo (2025). Melanholija otpora (prev. Marko Čudić). Beograd: Saturna.
Токарчук, Олга (2012). „Благ приповедач“ (прев. Милица Маркић). Поља, бр. 513, 6–18.
Чудић, Марко (2020). „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“. Doomsday. Седми печат. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 239–255.
[1] https://www.jergovic.com/ajfelov-most/page/3/ (приступљено 23. XII 2025).
Остави коментар