Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Revolucionarni događaji 1848. godine na prostoru Vojvodine ubrzo su prerasli u krvavi srpsko-mađarski rat. Takođe, unutar srpskog pokreta došlo je do diferencijacije, a konzervativni mitropolit-patrijarh Josif Rajačić, koji je na početku teško pristao na učešće u događajima, u drugoj polovini godine pokušao je da ostvari potpunu dominaciju u Srpskoj Vojvodini, te da srpskom pokretu kontrarevolucionarni karakter. Novi austrijski car Franc Jozef je 15. decembra priznao Srbima pravo na patrijarha i vojvodu, ali ne i na teritorijalnu autonomiju i organe upravljanja. Nakon iznenadne smrti vojvode Stevana Šupljikca, stari Glavni odbor Srpske Vojvodine je tražio od patrijarha zakazivanje skupštine, radi izbora novog vojvode. Reakcionarno nastrojeni patrijarh, koji je u međuvremenu obezbedio punu podršku bečkog dvora, vlade Kneževine Srbije i konzervativnih krugova, odbio je da omogući izbor vojvode, a reorganizacijom je obesmislio postojanje Glavnog odbora. Komandu nad vojskom patrijarh je predao Ferdinandu Majerhoferu, nakon čega je ona izgubila narodna obeležja i prerasla u južni korpus carsko-kraljevske vojske. Majerhofer, rođen maja 1798. u Beču, otpočeo je veoma uspešnu vojno-političku karijeru još 1815. godine nakon čega je zbog zasluga za austrijskog cara, više puta odlikovan i proglašen za viteza. Poticao je iz ugledne plemićke porodice Mayerhofer von Grünbühel. Ferdinand Majerhofer je 1844. bio austrijski konzul u Srbiji, tako da je bio veoma dobro upućen u srpsko pitanje. Oktroisanim Ustavom 4. marta 1849. članom 72, naglašeno je da: „Od zemljišta što se nalazi u sadašnjim županijama Bodroškoj, Torontalskoj, Krašovskoj i u okruzima rumskom i iločkom Sremske županije uređuje se, za vreme i donde dok se stalno i ustavnim putem ne odredi uređeno stanje zemalja naše carevine, i spajanje sa drugom kojom krunovinom, odvojeno upravno zemljište kojim će, samostalno od uprave Mađarske, upravljati pokrajinske vlasti našeg ministarstva. To će se zemljište zvati Vojvodstvo Srbija i tamiški Banat“. Ustavom je Vojvodina podeljena na tri okruga, spram tri najbrojnija naroda – Nemaca, Srba i Rumuna. Austrijski car je 15. decembra 1849. doneo patent o osnivanju Vojvodine Srbije i Tamiškog Banata, koja će se često nazivati i Srpska Vojvodina i Tamiški Banat. U sastav ovakve Vojvodine ušli su Bačka i Banat bez Granice, te, samo Rumski i Iločki srezovi iz Srema, bez sremske granice. Oblasti granice koje su izdvojene iz Vojvodine bile su u početku pod komandom hrvatskog bana Josipa Jelačića. Nakon toga je doneta odluka da se od Petrovaradinske regimente, Šajkaškog bataljona, tri Banatske regimente i vojnih komuniteta formira Banatsko-srpska zemaljska vojnička uprava sa sedištem u Temišvaru. Na čelu ove uprave se nalazio feldmaršal-lajtnant, grof Johan Koronini. Johan Baptist Koronini Kronberg, rođen novembra 1794. u Gorici, bio je veoma uticajan austrijski general, on je od 1851. do 1859, bio guverner Vojvodine, nakon čega je prebačen na funkciju hrvatskog Bana. Izostavljanjem granice, drastično je smanjen broj Srba u Vojvodini, koja je suštinski predstavljala samo jednu upravnu jedinicu, bez ikakvih narodnih ili autonomnih odlika. Vojvodina je izuzeta iz Ugarske i poverena austrijskom ministarstvu policije na upravu. Zanimljivo je da se u zakonima donetim već 1850, a koji su se odnosili na Vojvodinu, ona spominje u kontekstu posebne krunovine. U ovako iskrojenoj Vojvodini Srbi su bili tek treći narod po brojnosti, posle Rumuna i Nemaca, a zvanični jezik je bio isključivo nemački. Austrijski car je sebe proglasio za velikog vojvodu Vojvodine Srbije. Period postojanja Vojvodine Srbije se u potpunosti poklopio sa apsolutističkim režimom austrijskog ministra Aleksandra Baha, pa se odomaćio naziv Bahova Vojvodina. Baron Aleksandar fon Bah rođen je početkom 1813. i razvio je državni sistem potpune centralizacije i kontrole. Na mestu ministra unutrašnjih poslova austrijskog carstva nalazio se 1849−1859. Obzirom da je to bio period apsolutizma i policijske države Bah je suštinski kontrolisao sve. Agresivna germanizacija, policijski režim, centralizacija i austrijski državni unitarizam su glavne odlike Bahovog apsolutizma. Visoki troškovi izgradnje i održavanja administrativnog sistema, opteretili su srpsko građanstvo. Pozitivna obeležja Bahove Vojvodine predstavljaju napuštanje feudalnih i uspostavljanje građanskih ustanova, te porast broja Srba među činovnicima. Iako Srbi nisu mogli da budu na značajnijim mestima u birokratiji, povećan broj školovanih Srba, činovnika, imaće uticaj na jačanje vojvođanskog građanstva. Ukidanjem feudalnog sistema došlo je do propasti bogatih srpskih slojeva koji su kapital sticali proizvodnjom, trgovinom i uslugama naslonjenim na feudalnu ekonomiju. Neki od njih, shvativši duh vremena, uložili su sredstva u školovanje dece, koja bi bila uklopljiva u novi kapitalistički sistem i savremeniju državnu administraciju. Mnogi bogati Srbi su trošili kapitale radi prestiža, kupujući luksuzan stilski nameštaj iz Beča, klavire, skupocene diližanse… Usled apsolutizma, skoro čitav srpski politički i kulturni život je sveden na minimum. Knjige i novine su bile podvrgnute stogoj cenzuri. Zabranjivane su i pozorišne predstave poput one o vojvodi Šupljikcu, iako je on simbol srpsko-austrijske saradnje. Iako Srbi nisu bili zadovoljni ovakvom Vojvodinom, narodi Ugarske, poput Slovaka, Rumuna i Rusina, su težili da i oni po ugledu na Srbe dobiju svoje teritorije nalik Vojvodini.
U retke pregaoce iz vremena apsolutizma, koji su vrlo dobro shvatili vrednost štampe za nacionalni, politički i kulturni razvoj srpske nacije, spadali su braća Danilo i Milorad Medaković koji su, svaki na svoj način, još u vreme revolucije stekli iskustvo u novinarskom poslu. Po povratku iz zatvora, u koji je dospeo zajedno sa bratom Miloradom i Konstantinom Bogdanovićem zbog novinskog članka protiv austrijske, apsolutističke politike ugnjetavanja južnih Slovena, Danilo je uporno pokušavao 1850. da pokrene novi list sa starim imenom Napredak, što mu naravno nije dozvoljeno bez obzira što je naveo da će se pridržaviti svih propisanih ograničenja.
Kako je u avgustu 1850. njegovom bratu Miloradu zabranjeno izdavanje lista Šumadinka u Beogradu on upućuje molbu da ga preseli u Novi Sad, što Majerhofer nije dozvolio. Milorad nakon toga upućuje molbu, privremenom upravitelju Vojvodine Srbije, da mu se izda dozvola za potpuno novi list Posavka, međutim po predlogu Majerhofera, ministar Bah odgovara da nema nikavog osnova za udovoljenje njihovih zahteva. Ti neuspesi nisu obeshrabrili braću Medaković pa su, uprkos teškoćama, da bi nekako došli do lista pribegli jedinom mogućem rešenju. Zamolili su Zemaljsku vojnu komandu u Zemunu, koja se nije nalazila pod Majerhoferovom upravom, da im dozvoli izdavanje Vojvođanke, književnog lista koji će se rasturati samo na području Vojne granice. Tu dozvolu Milorad dobija 10. decembra 1850, pa Vojvođanka koja uprkos imenu nije smela ući u Vojvodinu, počinje da izlazi dva puta nedeljno. Taj prvi srpski list koji se pojavio na tlu Austrije posle sloma revolucije je bio kratkog daha. Pod pritiskom vlade Kneževine Srbije i čestih zaplena, s teškom mukom je opstao do 12. jula 1851. kada mu vojna vlast Zemuna, bez prethodne opomene, zabranjuje dalje izdavanje Vojvođanke uz obrazloženje da je bespravno donosio članke kojima je vređao susednu državu.
Nakon prestanka izlaženja Vojvođanke braća Medakoviće ne odustaju i spremaju se da pokrenu novi, ovoga puta politički list Južna pčela. Olakšavajuća okolnost je bila ukidanje privremene organizacije Vojvodine, samim tim i smena Majerhofera, tako da na mesto guvernera i predsednika Zemaljske vlade Vojvodine, čiji administrativni centar bio Temišvar, biva postavljen grof Koronini. Iako se u vreme priprema za pokretanje Južne pčele opredelio za Novi Sad, kao najjači srpski grad u Ugarskoj, uoči samog pokretanja Milorad se odlučuje za Temišvar. Prvi broj Južne pčele, novog političkog lista se pojavio 15. oktobra 1851. Nade Milorada Medakovića da će u Temišvaru imati mnogo bolje uslove za izdavanje novina su se ubrzo raspršile i već pri štampanju prvih brojeva Južne pčele nailazi na gotovo nesavladive prepreke. Najveći problem je bila štamparija koja je imala oskudan izbor ćirilskih slova, mahom krupnijih, koja su zauzimala mnogo više prostora pa je Južna pčela oskudevala sa sadržajem i nije dobila grafički izgled koji je želeo urednik. Štamparija nije imala ni jednog slovoslagača koji je znao da čita ćirilicu pa je često kasnila po tri, četiri dana i imala puno slovnih grešaka. Sve to je navelo Milorada Medakovića da već posle mesec dana traži od guvernera Koronija dozvolu da preseli list u Novi Sad, tako da se već 29. novembra 1851. pojavljuje prvi broj novosadske Južne pčele štampane u štampariji njegovog brata Danila.
Posmatrajući privredni uspon, nacionalni, verski, kulturni i prosvetni razvitak, Milorad Medaković proročanski piše da je Novi Sad buduće srpsko nacionalno-političko središte u čemu je bio upravu. Ova predviđanja su se vrlo brzo ostvarila jer posle sloma Bahovog apsolutizma Novi Sad postaje centar celokupnog javnog života u Srba u Ugarskoj. Ipak, iako je rešio probleme sa štampanjem lista Milorad Medaković ne uspeva da pridobije veći broj saradnika i dopisnika. Inteligencija u strahu od posledica koje su ih mogle snaći po Bahovom vlašću, čija je policija pratila rad i kretanje svakog pojedinca „ostala u slatkom ćutanju“. Najviše mu je pomagao brat Danilo koji je u to vreme bio preokupiran književnošću i istorijom, 1852. objavljuje svoju najznačajniju knjigu iz te oblasti „Povjesnica srbskog naroda od najstarijih vremena do 1850.“
Milorad Medaković se sa svojom Južnom pčelom, koju je faktički sam pisao i uređivao, trudio da svojim znanjem i spretnošću u ondašnjoj obamrloj, bezvoljnoj, razočaranoj i nasiljem vlasti umrtvljenoj srpskoj sredini udahne bar malo nade i da, koliko je bio u mogućnosti održi u životu nacionalno-političke i kulturno-prosvetne aktivnosti. Zbog toga je Upraviteljstvo Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata, sa grofom Koroninijem na čelu, pažljivo pratilo njegov rad spremno da ga zabrani zbog najmanjeg prekršaja. Vlasti je smetalo što je Južna pčela kritikovala patrijarha Rajačića i visoko sveštenstvo zbog toga što se ne zauzima za srpske interese već samo vodi računa o svojim privilegijama. Koronini je brzo našao razloge za opomenu a zatim i naredbu o zabrani daljeg izlaženja lista, 30. aprila 1852. Po prijemu ove naredbe gradski načelnik Novog Sada zabranjuje dalje izlaženje Južne pčele tako da se njen poslednji 31. broj, pojavio 1. maja 1852. Milorad Medaković se na tu odluku žalio ali je guverner Koronini bio neumoljiv tako da je nestalo Južne pčele, u tom trenutku jedinog srpskog političkog lista u Austriji. Praznina koja je nastala je trajala kratko, jer se ubrzo pojavio Srbski dnevnik. Milorad krajem 1854. dobija poziv sa Cetinja da se „primi položaja sekretara knjaza Danila“ što ovaj u junu 1855. prihvata i odlazi u politiku.
Upornost koju su braća Medakovići ispoljavali u vreme apsolutizma pokušajima i pokretanjem političkih i književnih nije bila vezana samo za rodoljubiva osećanja nego i iz čisto praktičnih – životnih potreba. Danilo je jednom prilikom otvoreno napisao da je izdavanje lista za njegovo življenje, da samo novinama sebe može izdržavati a svojoj „štampariji dati posla i odražati je“. Da nije bilo te istrajnosti u obezbeđivanju egzistencije, Srbi u Ugarskoj bi bili siromašniji za nekoliko književnih i političkih listova, koji su svojim prisustvom i životom, tokom jedne u duhovnom pogledu siromašne decenije, zaorali duboku brazdu i ostavili trajne tragove u nacionalno-političkom, kulturnom i književnom stvaralaštvu našeg naroda.
Posle odbijanja Miloradove žalbe o opozivanju zabrane za Južni pčelu, Danilo upućuje molbu Koroniniju 9. juna, da mu dozvoli da u Novom Sadu izdaje i uređuje novi politički list Srbski dnevnik, koji bi izlazio dva puta sedmično, kao i književni list Sedmičnjak, koji bi izlazio jednom nedeljno. 26. juna obnavlja molbu i podnosi kratko obrazloženje programa za oba lista. Iznenađujuće brzo, samo dva dana kasnije Koronini mu izdaje privremenu dozvolu da dva meseca, od 1. jula, već se znalo da od 1. septembra stupa novi zakon o štampi, tako da se prvi broj Srbskog dnevnika pojavio 3, a Sedmice 7. jula 1852. godine. Danilo Medaković je blagovremeno podneo molbu za produženje dozvole ali je ovoga puta bilo birokratskog odugovlačenja tako da mu je dozvola produžena 19. spetembra uz obavezu da, umesto dotadašnje hipotekarne, položi kauciju od 2.500 forinti u gotovini. Međutim, kako ustanova novinske kaucije na području Ugarske i Vojvodstva do tada nije bila poznata, Danilo je imao pravu Odiseju da pronađe instituciju u kojoj bi položio istu. Uz puno peripetija uspeva da u Somboru pronađe jedno poresko zvanje u kome bi to obavio, ali pošto je bio u zakašnjenju tek od 27. oktobra nastavlja sa radom.
Zbog pisanja o situaciji u Crnoj Gori austrijske vlasti su uočile da glorifikovanje Crne Gore u Srbskom dnevniku nije lišeno nacionalnih i političkih tendencija suprotnih interesima carske vlade i jedinstvene Habsburške monarhije. Zbog takvog načina pisanja je već u 26. decembra 1852. izrečena prva opomena od guvrenera Koroninija, po novom zakonu o štampi svaki list posle treće opomene mora biti obustavljen.
U početku se sumnjalo a kasnije je i dokazano da je, sve do odlaska u Crnu Goru, istinski urednik političkog dela bio Milorad a da se Danilo Medaković bavio samo književnošću, prvi je bio stvarni a drugi nominalni urednik lista. Naravno da ni nakon toga što je ostao sam i postao stvarni urednik, Danilo nije hteo da prihvati preporuke grofa Koroninija i svoj list pretvori u poslušno oruđe carske vlade. Međutim, pod pritiskom vlasti, u nekim pitanjima je pravio kompromise te sitnim ustupcima zadovoljavao one koji su vršili nadzor nad Srbskim dnevnikom, ali se i vešto dovijao i tražio najprikladnije načine da svojim čitaocima saopšti istinu. Ugled Srbskog dnevnika je zaista bio izuzetno veliki, malo je u srpskom novinarstvu bilo onih izdavača i urednika koji su se mogli pohvaliti dobrim odzivom čitalaca koji je ne samo pokrivao troškove nego je i donosio zanatne materijalne prihode. U vreme krimskog rata Srbski dnevnik je stekao oko 2.000 preplatnika.
Nakon krimskog rata dolazi do perioda u kome list izlazi bez nekih većih trzavica sve do juna 1858. godine kada ponovo, zbog pisanja o Crnoj Gori, izveštaja o pobedi u krvavom i kratkotrajnom ratu protiv Turske, dobija drugu pismenu opomenu 27. juna, kojom se nadvila pretnja o skoroj zabrani. Medakoviću nije preostalo drugo nego da podnese molbu o oslobođenju od obe, ili bar od jedne opomene. Umesto da bude oslobođen bar jedne opomene, pre nego što je molba bila rešena, Medakovića sustiže nova neprijatnost, koja mu je predočila da se bliži dan kada se mora rastati sa Srbskim dnevnikom. Ovoga puta napad dolazi sa druge strane, zato što je sve vreme pisao o važnim narodno-crkvenim pitanjima na način koji se nije dopadao patrijarhu Rajačiću, ovaj je bio ljut i nije dozvolio arhiepiskopskoj-patrijaršijskoj kancelariji u Karlovcima da uredništvu lista daje podatke za posebnu svešteničku rubriku, koju je Danilo nameravao da otvori početkom 1857. Da dolije ulje na vatru patrijarh Rajačić, samo dvadesetak dana nakon izricanja opomene, požalio se Koroniniju na Medakovića i način pisanja Srbskog dnevnika. Rajačić je sa tim potezom ubrzao zabranu lista jer Koronini, da bi udovoljio njegovoj pritužbi umesto oprosta izriče usmenu opomenu. Na sve to, samo mesec i po dana kasnije Srbskom dnevniku je izrečena još stroža kazna, ovoga puta na molbu proaustrijskog režima kneza Aleksandra Karađorđevića. Po oceni srpske vlade Medaković je podupirao prevratničku partiju, zna se da je Danilo u mladosti bio sekretar kneza Miloša i da mu je Jevrem Obrenović pozajmio novac za kupovinu štamparije. Srpska vlada se požalila austrijskom konzulu u Beogradu a ovaj je obavestio ministra spoljnih poslova u Beču. Koronini je 23. sptembra zabranio Medakoviću da naredna tri meseca izdaje Srbski dnevnik. U novembru je zabranjeno izlaženje i Sedmice zbog navodnog objavljivanja političkih tekstova bez plaćene kaucije. Medaković tada shvata da mora da napusti izdavanje lista, ili mu se loše piše, pa počinje pregovore sa Ignjacom Fuksom o prodaji štamparije. Da kojim slučajem ne bi prešla u nesrpske ruke štampariju je kupio bački vladika Platon Atanacković, na nagovor Đorđa Natoševića, pa je ona sredinom avgusta 1859. postala Episkopski brzotisk. Početkom iste godine umesto Medakovića na mesto urednika Srbskog dnevnika dolazi Jovan Đorđević, a 28. maja Medaković napušta list. U jesen iste godine prelazi uBeograd gde će godinu dana biti profesor na liceju. Nakon toga će izvesno vreme boraviti u Zagrebu da bi se krajem 1861. vratio u Novi Sad, gde će 1863. ponovo pokrenuti stari/novi list Napredak.
Što se tiče Danila Medakovića, on je izdavanjem i uređivanjem Srbskog dnevnika i Sedmice u čitavoj toj deceniji ostavio dubok trag, kroz njegove listove istinski je kucalo srce ogromnog dela srpskog naroda i to ne samo onog koji je živeo pod Austrougarskom monarhijom već i van njenih granica. Svojim radom se uvrstio u red viđenijih i uglednijih ličnosti među Srbima. U isto vreme, u očima austrugarskih vlasti, Danilo je važio za jednog od najopasnijih protivnika.
Ostavi komentar