MATICA SRPSKA

MATICA SRPSKA

Dimidium facti, qui bene coenit, habet Horatius.

(Ko dobro počne, on je na pola radnje. Horacije)

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin

Matica srpska je književno, naučno i kulturno društvo. Ova najstarija kulturno-naučna institucija kod Srba osnovana je 16. februara 1826. godine (po starom kalendaru 4. februara) u Pešti, a aprila 1864. godine preseljena u Novi Sad, gde i danas deluje. Ona je dugo vremena bila matica kulture celokupnog srpskog naroda, ne samo u okviru Austrougarske monarhije, nego i daleko van njenih granica.

Maticu srpsku je osnovalo šest peštanskih trgovaca (ili, kako ih je Dimitrije Tirol nazvao ćifte) i jedan književnik i pravnik Jovan Hadžić iz Novog Sada (poznat i po književnom imenu Miloš Svetić). Noseći u sebi ljubov i revnost k obštemu blagu rešili su da stvore društvo za rasprostranenije knjižestva i prosvetštenija naroda srpskog i izdavanje srpskih knjiga i časopisa Serbski letopis i to sada i odsad bez prestanka za svagda. Svaki od osnivača je položio po 100 forinti, što je iznosilo 40 forinti srebra, i potpisli su se na Osnivačkom pismu u krug, da svi budu jednaki. Uz Hadžića, tu su se našla imena trgovaca: Josifa Milovuka, rodom iz Trpinje kod Vukovara, koji je dao ideju o stvaranju takvog sodružestva, Georgija Božitovca, Jovana Demetrovića, Petra Rajića, Georgija Stankovića i Andreje Rozmirovića. Osnivačkim aktom oni su izrazili spremnost da sve učine da novoustanovljeno društvo bude kao jedno telo, koje ravnim i jednim jedinim duhom za polzu (korist) i slavu na rodnu diše.

Ubrzo je došlo do prvih neslaganja oko Matičine politike. Neposredan povod za spor bio je u tome što Hadžić, za razliku od Milovuka,  nije smatrao da je potrebno tražiti odobrenje od vlasti za Ustav društva, računajući da je to sadržano u privilegijama koje su Srbi 1812. godine dobili od austrijskog cara. Bilo je neslaganja i oko usmerenja Matice-izdavačka delatnost ilikulturno-prosvetni rad. Milovuk i njegov šurak Božitovac su i zašli iz društva i njih ova imena su grubo precrtanana Osnivačkom pismu. Hadžić je načinio pravila za društvo i obznanio ih u Serbskom letopisu, koji je Magarašević uredio.

Naziv društva simbolično sevezu je za maticu kod pčela kao izvor novog života. Za to se u grbu Matice našla starinska košnica-pletara i dve rascvetale lipe, na koje sleću pčele radilice. Ova simbolika bila je povod kasnijim poslanicima u Matici da na skupštinama traže da se daju krila radilicama, a da se iz košnice izbace trutovi. Koliko je ideja o društvu ovog tipa bila delotvorna i blagorodna, svedoči i to što su, po uzoru na Maticu srpsku, posle nastajale matice (sa srpskim imenom) kod drugih slavenskih naroda. Tako je češka Matica; ilirska, sada hrvatska Matica, u Lavovu galičko-ruska (rusinska) Matica, lužička i slovenska Matica uLJubljani, moravska matica, pređe se zvaše narodno društvo sv.Ćirila i Metoda; takav književni je zavod Matica Dalmatinska, bivša slovenska Matica u Turčanskom sv. Martinu. Svi ti zavodi imaju cilj i zadatak sličan sa srpskom Maticom.

Profesor novosadske gimnazije Georgije (Đorđe) Magarašević je još 1824. godine pokrenuo književni časopis Serbski Letopis. Dušan J. Popović kao godinu pokretanja Letopisa navodi 1825. NJegov izdavač bio je novosadski knjižar Konstantin Kaulicije i štampao ga je u Budimu. Kada je zapretila opasnost da se Letopis ugasi, funkcioneri novoosnovane Matice su ga bez razmišljanja prihvatili i u prvoj častici četvrte sveske za 1826. godinu objavila da ga sa ljubavlju punoj žara podnose srbskom rodu. Letopis je oživeo preduzimljivi Teodor Pavlović, urednik tadašnjih srpskih novina, kada je stupio na funkciju sekretara Matice 1837. godine. Bio je uveren da koliko više bude negovan, toliko više će Letopis na polzu i čest služiti narodu svom. Opštu slovensku liniju časopisa, koju je proklamovao osnivač Magarašević, Pavlović je suzio na srpske prostore. Kao moto je uzeo stihove Lukijana Mušickog, da će delatelj priljezan biti–ot Pešte daž’doČerneGore. Pavlović je uvideo da Matica neće moći postati značajan činilac na polju srpske kulture i buđenja i negovanja nacionalne svesti, ukoliko ne dobije pomoć srpskog plemstva i prevashodno nove građanske klase, bogatih trgovaca. On je uspeo da privuče priložnike i dobrotvore i da znatno uveća društveni kapital. Time je omogućeno izdavanje srpskih knjiga i Letopisa, koji su šire ni po svim srpskim krajevima. Matica je objavljivala četiri sveske Letopisa, a gotovo svake godine i po jednu knjigu, prikupljajući za svoja izdanja prenumerante. Prve dve knjige domaćih pisaca Matica je štampala već 1827. godine, Vidakovićevu Kasijucaricu i Sterijinu Nevinost ili Svetislav i Mileva. Još u vreme osnivanja nastala je Matičina knjigohranilica (biblioteka), a 1838. godine otvorena je za javnost. Srpska narodna zbirka, Museum, potonji muzej Vojvodine i Galerija Matice srpske osnovani su 1847. godine.

Vidan doprinos ovoj ustanovi dao je ugledni plemić Sava Tekelija iz Arada. Za doživotnog predsednika Matice srpske izabran je 8. avgusta 1838. godine. Ispočetka se opirao ovom izboru. Melhior Erdujhelj i kaže da je to značilo stupanje nove ere za Maticu! On se nije želeo zadovoljiti time da Matica bude isključivo književno društvo i zavod za izdavanje knjiga, već joj je dao drugi pravac kako bi postala nosilac kulture ugarskih Srba. Sava Tekelija se dosta rano nosio mišlju kako da pomogne svome narodu u njegovom kulturnom razvijanju. Već 1806. godine (ili 1807) on je pisao svome starijem bratu Petru kako je naumio da se neženinego da svoje imanjeo stavi na stipendije. Petar mu je odgovorio da se ostavi toga budalastog plana. Svoju najveću i najpoznatiju zadužbinu, nazvanu po njemu Tekelijanum, Sava Tekelija je osnovao u Pešti 21. avgusta 1838. godine, kada je potpisao osnovatelno pismo. Osnovu zadužbine činili su fond od 100 000 forinti, dve kuće u Pešti, tri u Aradu i 28 jutara zemlje. Tokom narednih decenija ovde će boraviti daroviti srpski siromašni pitomci, da bi studirala i na visokim školama i peštanskom Univerzitetu. Pod okriljem Matice i zahvaljujući stipendijskom fondu od zadužbina srpskih građana, u Pešti i drugim evropskim univerzitetskim centrima školovao se cvet nove inteligencije, koja će u srpskoj kulturi i ekonomiji igrati značajnu ulogu tokom XIX i prvih decenija HH veka. Sava Tekelija je u Pešti kupio kuću u Vackoj ulici, nedaleko od univerziteta i srpske pravoslavne crkve, u koju je smestio Tekelijanum, Maticu, uredništvo Letopisa, biblioteku i u prizemlje štampariju. Poslenjeg ove smrti u pravu nad Tekelijanumom preuzela je Matica.

Pod njenom upravom ovaj zavod se nalazio do 1878. godine i kroz njega je prošlo 179 studenata. Još 167 srpskih studenata prošlo je kroz njega od 1878. godine do početka Prvog svetskog rata. Sava Tekelija je svojom zadužbinom mnogo učinio za stvaranje srpske inteligencije u Vojvodini. Duh Takelijin i danas živi u Matici. Sledeći njegov primer, još jedan srpski plemić Jovan Nako iz Velikog Senmikluša, javio se kao dobrotvor, ustanovivši prvu srpsku književnu nagradu. Pored Tekelije i Nake, veliki dobrotvori bili su Marija Trandafil i  Sofija Pasković iz Novog Sada, kao i Nestor Dimitrijević, Sima Đorđević, knez Aleksandar Karađorđević, Sofija i Novak Golubski, Petar Kostić,Đorđe Radak, Petar Klasanović i mnogi drugi.

U vreme akcije Vuka Karadžića na reformi jezika, pravopisa i književnosti, Matica je stajala po strani i u opoziciji prema ovom pokretu. NJen predsednik Jovan Hadžić oštro se suprostavljao primeni fonetskog pravopisa, pa i sam Tekelija nije bio za uvođenje narodnog jezika u književnost, smatrajući to osiromašenjem pisane reči. Preovlađivanjem novih mlađih snaga u radovima Matice, postepeno je Vukova reforma odnosila pobedu. Kad je uprava Matice 1864. godine odlučila da će u njenim izdanjima koristiti pravopis kojim piše njen sekretar, a Antonije Hadžić je napustio slaveno srpski i prihvatio fonetski, to je označilo definitivnu pobedu novih ideja u jeziku i književnosti.

Posle Revolucije 1848-1849. godine Pešta više nije bila glavni kulturni centar srpskog naroda u Ugarskoj. Tu ulogu preuzeo je Novi Sad. Kako su matičari bili udaljeni od sedišta Matice, broj članova je neprestano opadao. Vladika budimski Platon Atanacković, koji je premešten na vladičansku stolicu Eparhije bačke, uticao je da se Matica preseli u Novi Sad. Dozvolu za preseljenje vlasti su izdale 6. jula 1863. godine. Nakon poslednje sednice uprave Matice u Pešti, 28. aprila 1864. godine, došlo je do selidbe. Matičina pokretna imovina bila je zapakovana u 61 sanduk i damšifom (nem. dampfschiffje stari naziv za parobrode koji su 30-ih godina XIX veka plovili Dunavom. Novosađani su ove putničke i teretne brodove na paru nazivali damšić, damčić, damčik, damšit i sl. Zmaj piše 1866. godine da je novosadska ćuprija bila otvorena i prolazio je damšić. Radilo se o pontonskom mostu koji se otvarao prilikom prolaska brodova. Parobrod Napredak, Jovana Forovića, brodovlasnika iz Velikog Bečkereka (ujaka Miletićeve žene Anke), stigla na pristanište u Novi Sad. Vladika Platon Atanacković ustupio je Matici svoju kuću (Platoneum). Vasa Stajić je povodom ovog događaja rekao: godine 1864. Srpski kulturni život u Novom Sadu je znatno unapređen, preseljenjem Matice iz Pešte u Novi Sad. Godišnje skupštine Matice, držane obično istih dana kad i godišnje skupštine Društva za srpsko narodno pozorište, dovodile su u Novi Sad najbolju srpsku inteligenciju Vojvodine. Melhioru Erdujheljiju se učinilo da je sada nova era nastupila u životu matičinu otuda je, što je Novi Sad središte ugarskih Srba, pa dodaje: Novi Sad leži posre dvaskolikog južno-ugarskog Srpstva, pa se u njemu usredsređava inteligencija ugarske Srbadije. Štampa, gimnazija, pozorište, obrazovan stalež, sve je tu u prvoj liniji zastupljeno. Kontigent srpske inteligencije i njezino duhovno srodstvo sa okolinom behu temelj, na kome je trebala Matica u novo jer i da procveta… Skupštine su jako posećene, množe se članovi, množi imanje i što je glavno, diže se naučno delanje, a to je sve dokaz cvetu Matice. Vaistinu je nova era započela sa glavnom skupštinom 1864. godine.

Novosadski period u istoriji Matice srpske se može podeliti na tri doba: od preseljenja do 80-ih godina XIX veka (1864-1880) i to je doba snažnih kulturnih, nacionalnih i političkih napora u novoj sredini; drugo doba bi bilo od 1880. do 1900. godine, i to je vreme književnih epigone i pored nacionalne malaksalosti Vojvodine; a treće doba, od 1900. do 1914. godine, obeleženo je kao vreme novog pribiranja snaga, novih kulturno-književnih nastojanja i narodno prosvetnih težnji. Bar što se tiče Srba u Ugarskoj, to je doba dekadencije,  materijalnog,  duhovnog i moralnog propadanja. Mogu se uočiti izvesni znaci preporoda počev od 1900. godine, koji naročito dolaze do izražaja u kratkom periodu od 1911. do 1914. godine. Matica nije zanemarivala svoju osnovnu misiju u srpskom narodu, ali nije mogla ni odolevati različitim idejnim i političkim strujanjima. Članovi Matice učestvovali su u stvaranju prvog srpskog profesionalnog teatra, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1861). U matičinom krilu nastala je dinamična i podsticajna nacionalno-kulturna organizacija Ujedinjena omladina srpska (1866), koja je digla na noge mlade generacije. Ovaj pokret bio je usmeren na kulturni preporod naroda i pripremu kad izvesnik u cnečas‘, za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Srba. U njoj su se vodile rasprave o najaktuelnijim kulturnim, pa i drugim potrebama srpskog naroda u okviru Karlovačke mitropolije. Period između 1864. i 1880. godine poznat je i kao Miletićev period. Matica je tada predstavljala neku vrstu srpskog kulturnog parlamenta. Iz dosta razloga ona se nazivala Miletićevom Maticom. Svetozar Miletić nikada nije bio predsednik Matice srpske, zato što nije hteo da joj svojom političkom aktivnošću naškodi kod peštanskih vlasti, ali je dugo godina stajao na čelu njenog Književnog odeljenja. Sa ovog položaja usmeravao je, ne samo njenu književnost, nego i celokupnu delatnost. Bilans Matičine književne delatnosti u to vreme nije bio naročito bogat, pa se čini preteranom ocena da ta o njoj: Onima, može biti glavnu ulogu u stvaranju jedne socijalno pedagoške književnost i koja prolepšava i podiže život, koja će i Maticu dovesti u življi dodir s narodnim životom i učiniti je jačom polugom za unapređenje naše kulture. Letopis, koji je predstavljao kičmu delatnosti Matice, bio je dosta zanemaren u Miletićevo vreme. Počeo je da izlazi četiri puta godišnje tek 1880. godine. Tih godina došlo je i do znatnih promena u sastavu upravnih organa. Znatan deo starije generacije otišao je sa životne pozornice, a dosta njih se udaljilo od Matice iz političkih razloga. Lomovi u političkom životu snažno su se odražavali i u Matici. O tome je Vasa Stajić rekao sledeće: Međutim, ta Matica bila je ono isto što i svaka druga: verna slika srpskog društva u Vojvodini .Ako je to društvo posrtalo, bilo je to sasvim prirodno posle nesrazmernih mu pregnuća pod Miletićem Ono što se podrazumevalo pod Miletićevom Maticom završeno je smrću Stevana Branovačkog 1880. godine. Mnogi srpski autori govore o Matičinom procvatu i napretku u novoj nacionalno homogenoj sredini. Ovo, međutim, nije u potpunosti odgovar ali ostvarnom stanju. Mnogo se raspravljalo o kulturnim potrebama srpskog naroda u Ugarskoj, ali su očekivani rezultati uglavnom izostali. Što takvih uspeha nije bilo, krive su veoma nepovoljne političke okolnosti. Nacionalni zamah je, posle Berlinskog kongresa i okupacije Bosne i Hercegovine, ustupio mesto razočarenju i rezignaciji. Godine poleta i nade postepeno će smenjivati vreme beznadežnosti i apatije.

Po preseljenju iz Pešte u Novi Sad 1864. godine, Matičino sedište bilo je u Platoneumu-zadužbini Platona Atanackovića (sada Pašićeva ul. Broj 6). Već na prvoj Novosadskoj skupštini, predsednik vladika Platon Atanacković  je predložio da Matica sebi kupi kuću. Međutim, Matica nije imala novca. Matica se 1. maja 1865. godine preselila u kuću Đorđa Kosirovića u Dunavskoj ulici (danas br. 14). Ovde je ranije bila vinarska radnja u kojoj je stanovao Svetozar Miletić. Po pričanju predsednika Jovana Subotića u toj sobi ne bejaše ništa videti što bi pokazivalo da se tu Muze sastaju i kolo vode. Dodaje da je samo jedanput u tom kelneraju predsedav.ao.

Uprava je 1. maja 1869. godine zakupila prostorije u kući Antonija Fernbaha u Glavnoj ulici (danas Kralja Aleksandrabr. 3). U novembru iste te godine Matica je kupila kuću Josifa Gilminga, na najlepšem mestu na Pijaci (danas Trg slobode). Kuća je bila jedna od najlepših u Novom Sadu. Matica je dugo izdavala u zakup i uselila se u nju tek 1888. godine. Ovaj dom Matice je srušen posle Drugog svetskog rata.

Matica se 1928. godine preselila u današnje sedište, Trandafilsko zdanje (podignuto1912. godine, po projektu arhitekte Momčila Tapavice).

Edicija Matice srpske Knjige za narod (1885-1932), štampana je u velikom tiražu i finansirana pretežno iz zadužbine dobrotvora Petra Konjovića. Učinila je veoma mnogo za prosvećivanje naroda, njegovo praktično osposobljavanje za nove uslove života i borbu za opstanak, u domaćinstvu, poljoprivredi i unapređenju ekonomije, negovanju zdravlja i zdravog podmlatka, širenju prosvete. Ove jeftine knjige, kao i Matičini kalendari i Letopis, koje su članovi svećim ulozima dobijali besplatno, predstavljali su omiljeno štivo u svim krajevima gde su Srbi živeli. Zbog ovakvog delovanja Matice srpske, koje je direktno bilo usmereno na negovanje nacionalne svesti, a u Ugarskoj i protiv jako izražene mađarizacije, vlasti suviše puta pokušavale da ograničenjeno delovanje idaje ponovo vrate u Peštu, da bi bila pod većom kontrolom i što dalje od jezgra srpskog naroda. Možda ona i nije postigla ono što se, 1857. godine, u Sedmici od nje tražilo, da sama književnike stvara i rađa time što će raspisane zadatke tako nagrađivati kako će se, inače teški književnici nakaniti i privatiti takvi dela da ji izrade. Ipak jedva ćemo naći ime srpskog književnika u poslednjih sto godina, čije delo nije sačuvano u izdanjima Matice srpske ikomenije iz Matičinih fondova olakšano bavljenje književnošću. Izuzetak su imena Vuka Karadžića i Branka Radičevića. Kroz izdanja Matice srpskom narodu su govorili Dositej Obradović, Lukijan Mušicki, Petar Petrović NJegoš, Jovan Sterija Popović. Jovan Subotić i Jakov Ignjatović su se primili i uređivanja Letopisa, a Matica im je pomogla pri izdavanju sabranih dela. Ne smemo zaboraviti ni ĐuruJakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića i povremene Matičine saradnike LJubomira P. Nenadovića, Milorada P. Šapčanina, Kostu Trifkovića. Nije ona odbijala ni članove Nove Omladine: Svetozara Markovića, Milovana Glišića, Peru Todorovića, Vojislava J. Ilića. Tokom svog dugog veka Matica je davala zamaha srpskoj književnosti, nagrađujući najbolja dela talentovanih autora i otvarajući prostore u svom Letopisu i drugim glasilima. Bila su to dela od klasicizma, preko nacionalnog romantizma, do realističkih pravaca.

Na Matičinoj skupštini 1887. godine pojavile su se članske karte. One će biti razaslate svim članovima koji su platili punu članarinu. Ove diplome su izrađene po nacrtu Severina Broghamera, profesora u Budimpešti. O samoj diplomi Antonije Hadžić, tadašnji sekretar Matice srpske, izrekao je mnogo hvale: Diploma matičina predstavlja naš hram prosvete u stilu istočnom, bogato urešen starom srpskom ornamentikom. Nad hramom tim blista se simbol Matičin: košnica, u koju uleću vredne čele radilice… Nisu svi bili oduševljeni ovom diplomom. List Stražilovo je izvestio da su diplome gotove i dodao: …kad smo ih videli, nisu nas očarale ni bogznakako originalnom zamišlju, niti kakvom veštačkom izradom. Što se kom pozicije tiče ne mana njoj ništa srpsko… Kad imamo svojih narodnih umetnika (Predića, Krstića, Marodića, Teodorovića itd.) valjalo je njima i dati da bar okušaju svoj dar. Diploma Srpske Matice neka je rad srpske ruke… Po Stražilovu svakako bi bilo bolje uništiti te diplome, pre nego što bi se počele razašiljati članovima, pa da ti načiniti nove, kakve treba da su. Diplome su, međutim, bile razaslate. Nema tragova o tome da su bilo kad kasnije rađene druge. Kada je 1906. godine utvrđeno da ih više nema, Upravni odbor je odlučio da ih odštampa, ali na boljoj hartiji.

Posle iznenadne smrti Đorđa Natoševića 1887. godine, skupština je za predsedavajućeg izabrala dr Lazu Stanojevića, člana Upravnog odbora. U Matičinom životu sve do 1887. godine nema naročitih potresa i nezgoda. Skupštine prolaze mirno. Opozicije na njima skoro i nema. Ako se u nečemu rad Matičin kritikovao, to biva na jedan naročito pažljiv i pitom način, vodeći računa da se tom kritikom ne dade povoda peštanskim vlastima da se umešaju u Matičine poslove. Od kritičara se češće isticao Jaša Tomić, vođa radikala, ali i on je u većini slučajeva prihvatao objašnjenje predsednika ili sekretara i povlačio svoje predloge. Svaka se skupština svršavala  lepo i u bratskom sporazumu. Ta Matičina skupština od 5. Septembra 1887. godine ipak nije protekla kao dotadašnje. Nagađalo se da će doći do oštrih sukoba između radikala, koji su bili najjača opozicija, i liberala, koji su bili najuticajniji u Matičinim organima. Neželjena i neprijatna rasprava je izbila, ali ne zbog očekivanih razloga, već zbog optužbe jednog Matičinog člana. Penzionisani austrougarski oficir Lazar Rajin je optužio Maticu da iz svojih fondova pristrasno deli stipendije, rukovodeći se nacionalno-političkim motivima. To su vladini listovi iskoristili za oštar napad na Maticu. Vlada je, inače, samo podozrivo tolerisala Maticu nastojeći da njeno delovanje svede u uske okvire jednog lojalnog prosvetno-književnog udruženja. Stoga joj je pomenuta optužba poslužila kao povod za pokretanje istrage. U ime vlade istragu Matice srpske vodio je novosadski župan Feliks Parčetić. Feliks Parčetić (1839-1889) je bio mađarizovani bunjevac, pripadnik vladine Liberalne stranke, veliki župan Novog Sada (1882-1889). Za vreme svog županstva doprineo je urbanizaciji Novog Sada i unapređenju rada državnih kulturno-prosvetnih ustanova, a za svoje usluge je dobio ugarsko plemstvo.  O    rezultatima svoje istrage, koja je sa manjim prekidima trajala godinu dana (stoga što su Srbi imali mnogo praznika, a malo osoblja), on je podneo opširan pismeni izveštaj, 27. decembra 1888. godine, predsedniku mađarske vlade Kalmanu Tisi. Pored tačnih zapažanja, u izveštaju ima dosta proizvoljnih i tendencioznih tvrdnji na štetu Matice. Po opštoj Parčetićevoj oceni, delovanje Matice srpske je u suprotnosti sa politikom tadašnje mađarske države, s toga je treba odvojiti od Novog Sada i vratiti u Budimpeštu. Za novo izabranog predsednika Matice dr Lazu Stanojevića kaže da se književnošću nikada nije bavio,a izabran je na tu funkciju samo s toga jer je potpun i omladinac i što, uprkos tome što se iz Srema u Mađarsku preselio pre 25 godina, nije hteo da nauči ni jednu reč mađarski. Mada bi po intencijama Save Tekelije trebalo da srpska kultura ide pod ruku s mađarskom, no ovde se neznanje mađarskog jezika zapisuje kao zasluga… Uzrok je mesto u kome Matica deluje–srpska atmosfera u Novom Sadu. U Novom Sadu se govorilo da je Stanojevića pred peštanskim vlastima „ocrnioˮ Matičin sekretar Antonije Hadžić. To je mislio i sam Stanojević, što je i rekao u svojoj knjizi o Srpskom narodnom pozorištu. Ostala je nerazjašnjena tajna koje peštanskim vlastima dao obaveštenja o dr Lazi Stanojeviću, koja su uticala da je on, jedini u istoriji Matice srpske, morao ubrzo posle izbora za Matičinog predsednika sa tog položaja da odstupi. Tako je dr Stanojević ostao jedan i jedini nepotvrđeni predsednik Matice srpske. Na skupštini 1888. godine izabran je predsednik po volji peštanske vlade, Miloš Dimitrijević. Matica je i ovaj put uspela da se izbori za svoj opstanak. Tako je završen ovaj pokušaj da se Matica potčini zahtevima peštanske vlade da promeni svoju nacionalnu i kulturnu politiku koja je išla na eliminisanje i poslednjih ostataka Omladine, odnosno, još uvek prisutnih ideja nekadašnje Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke.

Matica srpska nije rado ni lako menjala svoje statute. Prvi ustav je bio onaj iz 1826. godine, načinjen prilikom osnivanja Matice, a potvrđen tek 1836. godine. Dosta rano se uvidelo da on ne odgovara organizaciji koja se učvrstila, razvila i umnožila svoju delatnost. Novi ustav sačinjen je 1840. godine i tada je istaknuto da bi Književno odeljenje trebalo odvojiti od ekonomskog. Taj ustav nije nikad stupio u život; mora biti, da je tada njim, a valjda i pridošlim članovima teško bilo odreći se bar protekcijskog uticaja na književnost i književnike.Nije stupio u život ni ustav iz 1855. godine, u kome Književno odeljenje nije ni pomenuto. Jovan Đorđević, urednik Srbskog Dnevnika, je osetio koliko je nezgodno što trgovci rešavaju pitanja pravopisa, jezika i književnosti, i takva razmišljanja je izneo u nizu članaka pod naslovom Matica Srbska: Matici Srbskoj treba radikalan lek. Ustav Matice Srbske treba preinačiti. Odeliti književnu struku od ekonomske, u književni odbor primati samo književne ljude. Đorđevićev zahtev ostvario je Svetozar Miletić. Ustav iz 1863. godine, tzv. Miletićev ustav, potvrđen je 1864. godine i Matica je od tada radila po njemu sve do sloma Austrougarske monarhije. Došlo je do čitave male revolucije u dotadašnjem radu Matice srpske: osnovano je Književno odeljenje i kniževnicima prepušteno da raspravljaju o književnim pitanjima i vode književnu politiku, a ljudima u Upravnom odboru je ostalo da se staraju o materijalnom poslovanju. Uvedena je još jedna značajna promena: članarina, koja je do seobe Matice u Novi Sad iznosila 40 forinti srebra (što je bilo ravno 1OO forinti valutarne vrednosti), smanjena je na 50 forinti valutarne vrednosti. To je uticalo na povećanje broja članova. Taj ustav je prvih godina normativno zadovoljavao obavljanje Matičine delatnosti. Vremenom se ukazala potreba za određenim izmenama. Predlog za promenu ustava jednoglasno je prihvatila skupština 1890. godine. Posle dvadeset šest godina Miletićev ustav je bio zastareo i nepotpun. Nasuprot nekadašnja četiri fonda, Matica je sad imala dva deset fondova pod svojom upravom. O njima, kao i o načinu njihova upravljanja, nema ni pomena u ustavu. Posebno oformljen odbor izradio je nacrt novog ustava, koji je posle izvesnih izmena, 17.aprila 1892. godine poslat na odobrenje nadležnom ministarstvu, preko velikog župana dr Viktora Flata Alfeldskog. Ministarstvo je odgovorilo brojnim primedbama, ali ne i odobrenjem. U životne interese Matice srpske zasecala je prva primedba: Treba izreći u ustavu da redovan član može biti samo ugarski državljanin. Do sadanji strani državljani kao osnivači ili redovni članovi ostaju što se njihove osobe tiče i na dalje u svojim pravima kao osnivači i redovni članovi. Po Miletićevom ustavu je redovan član mogao biti svaki sunarodnik. Možda je Matica srpska i u drugim primedbama osetila opasne namere mađarske vlade, a možda joj je bilo dosta natezanja s vlastima, pa je odustala od izmene ustava. Tako je stari Miletićev ustav ostao na snazi do 1918. godine. Matica je svoj dalji rad prilagođavala prilikama i potrebama i mimovažećeg ustava, oslanjajući se formalno na neke njegove odredbe. Na osnovu člana 6 ustava izrađena su Pravila za organizaciju i rad stručnih zborova u Književnom odeljenju; uvedeno je zvanje sekretara i glavnog sekretara, zatim bibliotekara i još neka; izvršena je nova kategorizacija članstva… Matica srpska je, time, u stvari, dotadašnji ustav izmenila u nekim bitnim tačkama, bez saglasnosti nadležnih vlasti. To je u Pešti ostalo neprimećeno. Možda je bilo zapaženo, ali se smatralo da se time ne dovodi u pitanje suštinski odnos Matice srpske prema utvrđenoj nacionalnoj politici vlade. Posle smrti Miloša Dimitrijevića 1896. godine, na čelo Matice došaoje Antonije Hadžić,u koga su peštanske vlasti imale puno poverenje.

Antonije (Tona) Hadžić je ušaou Maticujoš davne 1859. godine, kada je Jovan Đorđević bio prinuđen da podnese ostavku na dužnost Matičinog sekretara i urednika Letopisa. Hadžić je bio sekretar Matice srpske (1859-1895) i njen predsednik (1896-1911). Za vreme Prvog svetskograta, kada će Matičin sekretar biti interniran, Hadžić će biti vraćen u Maticu da obavlja sekretarsku dužnost. Bio je u Matici više od pola veka, i to na najistaknutijim položajima, a opet, nijedan od perioda kroz koje je Matica u to vreme prolazila nije nosio pečat njegove ličnosti. U periodu od 1864. Do 1880. Godine bio je više vezan za Srpsko narodno pozorište, nego za Maticu srpsku. NJegova uloga do 1880. godine nije se ni osećala, ni videla, pa zato neće biti tačna tvrdnja da je Hadžić nekih trideset godina davao ton i pravac Matičin u životu i radu. NJegovo političko držanje i pristupanje notabilitetima izazvalo je kritiku javnosti. Ilija Ognjanović Abukazem je u Šetnji po Novom Sadu (Starmali, 30. Maj 1884) ironično zabeležio da srpska kikindska stranka nije ništa drugo, nego Tisina liberalna partija, koja će preko svog kandidata u Turskoj Kanjiži, sekretara Matice srpske, da izreče Tisi zahvalu, što je oduzeo Matici upravu Tekelijinog zavoda i zabranio pitomcima Matičinim izvan Pešte slušati svoje nauke. Poslednji Miletićevac, Vasa Stajić, otpadništvo od Miletića nije praštao nikome, Hadžiću ponajmanje. Stoga u Novosadskim biografijama nije hteo da se zadržava na ličnosti Antonija Hadžića. Izneo je nekoliko šturih podataka o njemu, i to svesno i namerno: O njemu će se ovde dati samo nekolike beleške. Prikaz celokupne njegove ličnosti prepustiće se drugome kom, koji bude imao simpatije za ovakvu vrstu ljudi i javnih radnika. Hadžić ipak nije bio čovek bez vrednosti. On je predstavljao most između Matice srpske i Srpskog narodnog pozorišta, s jedne, te mađarskih vlasti, s druge strane. NJegovo delovanje kao urednika  Letopisa ne može se mimoići.

Hadžićev Letopis od 1880. do 1895. godine, posmatrano u celini, je dosta povoljno ocenjen i u Matičinoj spomenici. Istoričar Nikola Radojčić potvrđuje da je u njemu bilo dosta istorijskih priloga od znatne naučne vrednosti; Jovan Grčić navodi neke značajne radove iz klasike; Svetislav Banica priznaje da u njemu ima, istina sa malim i retkim izuzetcima, i književnih priloga od značaja (takvi su tekstovi Dragutina i Vojislava Ilića) i da je kolo novih pripovedača otpočeo Simo Matavulj; po Mirašu Kićoviću, u to vreme je objavljeno nekoliko značajnih priloga iz istorije književnosti; Nikola Radojčić konstatuje da je Letopis tada počeo da zapljuskuje novi talas; Prvoš Slankamenac je utvrdio da je uLetopisu toga vremena objavljeno i nekoliko ne beznačajnih filozofskih rasprava; po Dimitriju Kiriloviću objavljeno je i nekoliko vrednih priloga iz pedagogije; po Jovanu Hadžiću bilo je takvih priloga iiz oblasti prirodnih nauka, a Milan Jovanović Batutu kazuje na priloge iz oblasti zdravstva; itd. Jedino je Vasa Stajić negirao svaku vrednost Hadžićevog Letopisa. Uredništvo Letopisa se okrenulo prema književnicima u Beogradu, a bilo je primetno i otvaranje prema mostarskom krugu -Šantić, Dučić, Ćorović. Tako je on u izvesnom smislu postao svesrpski časopis. Taj proces je u početku tekao sporo, a potom sve ubrzanije, zahvaljujući dobrim delom najaktivnijem saradniku i neko vreme Hadžićevom pomoćniku, Milanu Saviću, ali i grupi mladih intelektualaca okupljenih oko časopisa Pokret. Načelu „pokretašaˮ stajao je Tihomir Ostojić. Do osetnog preokreta došlo je 1891. godine, kada je  Letopis pretvoren u dvomesečnu reviju. Letopis je od 1909. godine počeo izlaziti osam puta godišnje, a od 1. Januara 1910. godine i svakog meseca. Milan Savić je uređivao Letopis od 1896. do 1911. godine i uredio ravno sto knjiga. U penziju je otišao te 1911. godine, ali se još dvaputa vraćao Matici.

Ova institucija je dugo vremena bila matica kulture celokupnog srpskog naroda, neka vrsta srpskog kulturnog parlamenta, naročito za vreme Miletića. NJena literarna i izdavačka delatnost dala je zamaha srpskoj književnosti i bila usmerena na negovanje nacionalne svesti, prosvećivanje naroda i njegovo praktično osposobljavanje za nove uslove života i borbu protiv mađarizacije. Iz zadužbinskih fondova Matica je školovala siromašnu srpsku decu na najuglednijim evropskim univerzitetima. Zbog svega toga vlasti su više puta pokušavale da ograniče njeno delovanje i da je ponovo vrate u Peštu, da bi bila pod većom kontrolom i što dalje od jezgra srpskog naroda. Na žalost, krajem HIH veka Matica ulazi u period nazadovanja, što pod uticajem državne politike, što zbog srpskih političkih trvenja.