Autor: prof. dr Boris Stojkovski
Turska najezda, koja je krajem srednjeg veka započela na Balkansko poluostrvo počela je da se sve više približava Centralnoj i Zapadnoj Evropi. Istovremeno, kraj Stogodišnjeg rata, doveo je do novih geopolitičkih prilika u srednjovekovnoj Evropi, a namesto englesko-francuskog rivalstva, krenuli su italijansko-francuski sukobi, odnosno težnja Francuske da zavlada Italijom. Kao najveći protivnik jake Francuske pojavilo se Sveto Rimsko carstvo nemačke narodnosti, a ovo veliko neprijateljstvo personifikovao je veliki dinastički sukob Habzburzi – Valoa, koji je uzdrmao Evropu. Tek otkriveni Novi svet počeo je stidljivo da se promalja na svetskoj političkoj sceni nakon 1492. godine, a Španija je nezaustavljivo širila svoje kolonijalno carstvo.
Pozni srednji vek, analogno svemu napred rečenom, nije mogao sa svojim turbulencijama da mimoiđe ni okoštale strukture Rimokatoličke crkve. DŽon Viklif i Jan Hus bili su prvi signali i krici za reformacijom u okrilju Rimokatoličke crkve. Pojavili su se i sveštenici lolardi u Engleskoj, kao i nebrojeni putujući propovednici po Evropi, a dominikanac Đirolamo Savonarola je 1495-1498. godine bio zapravo gospodar moćne Firence.
Rim je, međutim, živeo svoj život. Indulgencije i njihova praksa bili su dugo ukorenjeni u dogmatiku Rimokatoličke crkve. NJihova prodaja za veliki novac, te način na koji su ove oproštajnice grehova propovedane, ozbiljno su uzdrmali rimsku crkvu i uzrokovali brojne kritike. Nepotizam i simonija u Rimu i drugde u okviru crkve su samo još više otuđili papstvo od vernog naroda. Ni politička situacija nije na ruku išla Kuriji. Italijanski ratovi su iscrpljivali papsku kasu, a kada je započeta grandiozna obnova bazilike Svetog Petra 1513. godine, novca je bilo sve manje, iako je papstvo bilo sve bogatije. Papa Lav H Mediči je stoga započeo opštu prodaju oprosta na osam godina (zvanično od 31. marta 1515. godine) bulom Sacrosancti Salvatori et Redemptoris koju je uputio nadbiskupu Majnca i kardinalu Albertu Brandenburškom. Polovina prihoda od prodaje oprosta po njegovoj oblasti imala je da pripadne papi. Saksonski dominikanac Johan Tecel postao je vatreni propovednik indulgencija, ali ne samo u doktrinarnom smislu. Govorilo se da je njegova maksima bila da je svaki novčić u njegovom kovčežiću jedna nova spasena duša u Raju. U ovakvim okolnostima pojavio se Martin Luter.
NJegovo rodno mesto je bilo Luterštat Ajsleben, a rođen je 10. novembra 1483. godine, a kršten 11. na dan Svetog Martina. Otac se zvao Hans Luder (Lud(h)er, Luther) a mati Margareta (rođ. Lindeman). Otac je bio rudar, strogo vaspitavao devetoro dece, a Luterovo detinjstvo su obeležili siromašno odrastanje u Mansfeldu gde je živeo od 1484. godine. Zna se da mu je od braće i sestara najbliži bio njegov brat Jakob. Martin je, inače, bio najstarije dete u brojnoj porodici. Hans Luter vremenom u karijeri napreduje, prvo je postao predstavnik, od 1492. godine i gradski većnik u Mansfeldu. Luterova majka je, pak, portretisana kod raznolikih autora od prostitutke koja je radila u kupatilu, do vredne žene srednjeg staleža. Dakako, puno je zavisilo uvek od aspekta iz kog su pisali pojedini autori. Ambiciozni i uspešni otac je planirao karijeru advokata najstarijem sinu, ali, kao što dobro znamo, do toga nije došlo.
Martin je tokom školovanja, po sopstvenim rečima, proveo jedno vreme u Čistilištu i Paklu, odnosno u Mansfeldu i Magdeburgu (1497) u školi pod upravom Fratres Vitae Communis gde je izučavao trivijum (gramatika, retorika, logika). Sa 17 godina (1501) otišao u pivnicu i kupleraj, kako je u svojim spisima nazvao Univerzitet u Erfurtu. Magistrirao je 1505. godine, ali nikako nije voleo režim života u Erfurtu, gde su mu najviš smetali ustajanje u 4 sata ujutru, te iscrpljujuće duhovne vežbe i učenje. Pravo predstavlja nesigurnost, govorio je Luter, te su ga odvukli Aristotel, Viljem od Okama i Gabrijel Bil ka teologiji i filosofiji. Mentori u Erfurtu su mu bili avgustinac Vartolomej Arnoldi fon Uzingen i Jodokus Trufeter, koji su ga učili da sumnja u sve mislioce i da sve empirijski proveri u životu. Filosofija ga nije zadovoljila, okrenuo se zato Svetom Pismu, kome je ostao posvećen celog svog života.
Potom je 2. jula 1505. godine usledio čuveni udar munje dok je bio na konju i vapaj Svetoj Ani, kojoj je dao zavet da će se zamonašiti ako preživi. Nedugo potom, 17. jula 1505. godine otišao je u avgustinski samostan u Erfurtu, a 3. aprila 1507. godine zaredio ga brandenburški biskup Jeronim Šulc. Ispovednik Johan fon Štaupic, imao je u to doba veliki uticaj na Lutera posebno u časima njegovih duhovnih kolebanja. Ideja pokajanja kroz preumljenje srca (ono što vizantijski mislioci nazivaju metanoja) postala je njegova ideja vodilja u ovom periodu njegovog života.
Johan fon Štaupic bio je i prvi dekan Teološkog fakulteta u Vitenbergu, pozvao Lutera na ovaj ugledni univerzitet. Diplomirao je biblistiku 9. marta 1508. godine a potom je diplomirao i na Izrekama Petra Lombarda 1509. godine. Doktor teologije Martin Luter je postao 19. oktobra 1512. godine, a 21. H je ušao u senat Univerziteta u Vitenbergu. Naslednik Štaupica je postao upravnik na teologiji, i od tada Martin Luter, avgustinac, postao je i univerzitetski profesor. Ovo poslednje ostao je do kraja života. Naredne godine, 1516. Martin Luter je postao i provincijalni vikar reda za Saksoniju i Tiringiju.
Sledeća godina postala je jedna od najbitnijih u istoriji čovečanstva. Te godine Luter je publikovao svojih 95 teza. One su i danas predmet rasprava u nauci. NJihov naziv Disputatio pro declaratione virtutis indulgentiarum je naslov koji zapravo potiče iz bazelskog pamfleta teza (1569). Ove su teze zapravo izvorno bile prilog pismu nadbiskupu Majnca Albertu od Brandenburga od 31. oktobra 1517. godine, i predstavljali su protest Lutera kardinalu protiv prodaje indulgencija. Nirnberško izdanje započinje rečima Amore et studio elucidande veritatis: hec subscripta disputabuntur Wittenberge. Presidente R.P Martin Luther … Quare petit: vt qui non possunt verbis presentes nobiscum disceptare: agant id literis absentes, a Luter ih je prosto nazivao meine Propositiones. Priča o stavljanju tzv. teza na vrata crkve Svih Svetih potiče od Luterovog najbližeg saradnika Filipa Melanhtona. Luterovo izlaganje je svemu tome kontradiktorno, i postavlja se ozbiljno pitanje kada je i da li je uopšte Martin Luter objavio 95 teza. Do danas nerazjašnjeno pitanje, ali ih verovatno nije zakucao nikada na vrata crkve. Teze su tek polovinom novembra stavljene na vrata crkve. Luterova prava namera je izvesno bila akademska diskusija o njegovim predlozima, a on navodno nije želeo distribuciju teza ni podrivanje crkve. Međutim, 86. teza je bila aluzija na veliko papino bogatstvo, tako da je moguća ipak bila želja za radikalnijim promenama. Luter nije osudio indulgencije niti rimokatoličku doktrinu o njima, već način na koji su distribuirane (prodavane) odnosno propovedane.
Teze počinju rečima Kada je naš Gospod Isus Hristos rekao: Pokaj se, on je mislio da ceo život vernika treba da bude jedno veliko pokajanje, i prve teze su govorile o pokajanju, teze 14 – 29 o čistilištu (učenje koje je jako kritikovao), najveći deo teza 30 – 80 se odnosi direktno na indulgencije, teze 81 – 91 su bile kritike svetovnjaka na indulgencije. Na koncu, teze 91 – 95 sadrže misli Martina Lutera da svaki hrišćanin treba da podražava Hrista u svakom pogledu, čak i kad pati. Nadbiskup Majnca je odmah tražio reakciju univerziteta, savetovana zabrana propovedanja Luteru. Rim je reagovao već 1518. godine kada je Silvester Macolini napisao traktat protiv Luterovih teza o moći pape, a od predvodnika avgustinaca zatražena zabrana Luterovog propovedanja. Luter je, pak, odgovorio objašnjenjima o tezama, u kojima je odbijao da napada papski autoritet.
Propovednik Johan Cecel je čak tražio spaljivanje Lutera, i pisane su teze protiv njega. Martin Luter je napisao Eynn Sermon von dem Ablasz und Gnade (1518) kratko i popularno štivo o indulgencijama. Postalo je jako popularno u Nemačkoj, posebno jer je pisano na nemačkom jeziku, čime je ovaj spis dostupan bio i široj javnosti poznog srednjeg veka. Rim nije mirovao. Sazvana je i održana Dieta u Augsburgu i rasprava sa kardinalom Kajetanom još oktobra 1518. godine. Lajpciška debata 1519. godine sa rimokatoličkim teologom Johanom Ekom, koji mu je postao arhineprijatelj vođena je oko teoloških postavki Luterovog učenja. To je zapravo bio pravi početak reformacije. Luter i Ek su svoje spise nazivali asteriscus, odnosno obeliscus. Johan Ek je u Luteru video novog Husa, dok je Martin Luter govorio ni papa ni koncil nisu iznad Pisma.
Bulom pape Lava H Exsurge Domine od 15. juna 1520. godine rimski prvosveštenik je naredio Luteru povlačenje učenja ili bi ga sačekala ekskomunikacija. Kao odgovor, 10. decembra 1520. godine Luter spaljuje bulu i dekrete, a bulom Decet Romanum Pontificem od 3. januara 1521. godine je ekskomuniciran Luter i ta ekskomunikacija nikada nije povučena. Sada je Luter potpuno mogao da se posveti reformaciji i stvaranju zapravo nove vere u krilu hrišćanstva.
Jer se u njemu otkriva pravda Božija iz vjere u vjeru, kao što je napisano: A pravednik će od vjere živjeti. (Rim. 1,17) Ove reči su za Lutera bile glavni pokretač u teologiji, ali i životu. Za njega su postojale sola Scriptura, sola fide, sola gratia, solus Christus i soli Deo. Dieta u Vormsu 1521. godine označila je i novi sukob sa Johanom Ekom. Kao posledica ovog sabora donet je i Edikt iz Vormska, kojim car Karlo V naređuje spaljivanje Luterovih spisa i naziva ga odmetnikom.
Luter je odgovorio trima spisima koje su inspirisale sledeće reči Svetog apostola Pavla: Da, milošću ste spašeni — po veri. To ne dolazi od vas; to je dar Božji, Ef 2.8
Rečeni spisi su sledeći:
- An den Christlichen adel Deutscher Nation;
- Von der Babylonischen Gefangeschaft der Kirche,
- Von der Feiheit eines Christenmenschen
Luter se povukao u zamak Vartburg koji je, po sopstvenim rečima, bio njegov Patmos. Ovaj boravak obeležio početak prevoda Novog Zaveta na nemački jezik sa grčkog izvornika. Za Martina Lutera, samo vera je put u spasenje, greši se na ovom svetu, ali ovde nije pravda, ljudi su, kako je Luter pisao, po prirodi grešnici. Vartburg je bio vreme kada je davao temelje svom učenju i veri. Odbacivao je misu kao žrtvu, hodočašća, zavete monaha oba pola, odbacio svetu tajnu ispovesti i razrešenje od grehova. Pojava radikalne reformacije i anabaptističkog pokreta Tome Mincera je bila korak ka revolucionarnom shvatanju reformacije i Luterovog učenja. On se tome striktno protivio. Invocavit besede 9 – 17. marta 1522. godine, date u Vitenbergu, bile su poziv vernicima da se veruje Bogu, da se ne pribegava nasilju, i ponovo poziva na osnovne hrišćanske vrline. Ovde se jasno vidi da je Martin Luter u suštini bio konzervativni reformator. Simpatije za neke od 12 članaka seljačkih ustanika mu nisu manjkale, ali žestoki protivnik seljačkog ustanka, napisao je čak i vrlo teškim rečima obojeno delo Wider die Mordischen und Reubischen Rotten der Bawren.
Značajan momenat u njegovom životu bio je 13. jun 1525. godine i venčanje sa Katarinom fon Bora, negdašnjom redovnicom iz cistercitske opatije u Nimbšenu, odakle ju je sa drugim kaluđericama spasio 1523. godine. Sa njom je imao šestoro dece, najpoznatije njihovo dete Paul je bio alhemičar i lekar saksonskih izbornika.
Organizacija crkve je isprva bila takva da je na njenom čelu ipak postojalo nekakvo upravno telo, budući da je Luter rano napustio ideju kongregacije koja sama bira svog sveštenika. Za potrebe nove crkve sastavljena je i reformisana Deutsche Messe und Ordnung des Gottesdiensts, najveći deo sačuvan iz latinske mise, a za potrebe sveštenika, odnosno običnih vernika od 1529. godine je sastavio Veliki i Mali Katehizam.
Prevod Svetog Pisma sa originala na nemački jezik je Luterovo najtrajnije delo. Kako Lisijen Fevr ističe upravo je u jeziku Luter imao svoj najbolji izraz. Veliki uticaj na jezik je ostvario, i time je Biblija postala dostupna svima. Martin Luter je najbolji nastavljač dela Johana Gutenberga, još jednog velikog Nemca poznog srednjeg veka. Luterov najbliži saradnik Filip Melanhton sastavio je spis poznat kao Augzburška ispovest iz 1530. godine kojim je sumirano učenje luteranske crkve. Sam Luter je u sklopu reforme bogosluženja i crkve spevao mnoge himne, poput najpoznatijih Ein feste Burg ist unser Gott; Vom Himmel hoch, da komm ich her. Nije sasvim odbacivao svetitelje, protivio se zauzmanju njihovom pred Bogom, ali je smatrao da duša posle smrti spava, i ipak se značajno razlikovao od Cvinglija i Kalvina, druge dvojice velikih reformatora. Pitanje pričešća i sastanak u Marburgu 1529. godine istakli su da luterani neguju sakramentalno jedinstvo i veruju u stvarno prisustvo Hrista u pričešću, što je, opet, velika razlika u odnosu na švajcarske reformatore. Članci iz Šmalkaldena 1537. godine predstavljali su sumiranje Luterovog učenja, poslednje za njegova života. Odobravanje bigamije Filipa Hesenskog i njegovog drugog braka, međutim, jako je narušilo Luterovu reputaciju.
Martin Luter je pisao i o islamu, budući da je turski neprijatelj bio pred vratima nemačkih zemalja. Protiv svetog rata sa Turcima je bio, ali je podržavao sekularni rat protiv njih i podržavao cara i papu u tim namerama. Ravnodušan prema islamskoj veri i praksi, smatrao da su grešili kao i papisti, i čak je 1542. godine pročitao latinski prevod Kur’ana, te je kao posledica toga bilo i da je pisao pamflete protiv Turaka i Muhamedanaca, a sam je islam video kao đavolje oružje.
Sve do modernih vremena kontroverznim se smatra njegov pristup Jevrejima. U delima Von den Juden und Ihren Lügen; Vom Schem Hamphoras und vom Geschlecht Christi navodi da su Jevreji đavolji narod, i čak je pozivao na spaljivanje njihovih spisa i sinagoga. Izrazita antijevrejska tendencija u ovim delima pokazuje da je Luter ovo sastavljao u duhu srednjovekovnih polemičkih spisa protiv jevrejske vere, i to je imalo veliki uticaj na razvoj antijevrejske misli svoje epohe i docnije. Sumarno rečeno, Luter je prema islamu i judaizmu imao tipičan srednjovekovni stav i u tome je on ipak bio plod srednjeg veka, iako je svojom delatnošću započeo novu epohu.
U dugom periodu 1531 – 1546. godine usledilo je pogoršanje zdravstvenog stanja i brojne bolesti su ga ophrvale. Ali mirovao nije. Poslednja beseda 15. februara 1546. godine je bila posvećena Jevrejima, a poslednje putovanja u Mansfeld (tri odlaska) 1545 – 1546. godine obeležili su poslovni pregovori oko rudnika njegovog oca i pomoć rodbini u vezi sa tima. Martin Luter je 17. februara 1546. godine osetio težak bol u grudima, a umro je 18. februara u 2.45 ujutru od apopleksičkog udara. Otac reformacije sahranjen je u dvorskoj crkvi u Vitembergu.
Iako je bio ogorčeni neprijatelj Lutera, prilikom carskog upada u Virtenberg car Karlo V je 1547. godine naredio da se ne dira Luterov grob. Luterovo nasleđe je reformacija koja se širila nezadrživo delovima Evrope, a potom u novom veku i preko okeana. Luteranstvo i protestantizam obeležili su crkvenu, ali i ekonomsku i političku povesnicu novovekovnog sveta, a ličnost Martina Lutera, uz sve razlike i neslaganja u protestantskim doktrinama inspirisala je milione.
Ostavi komentar