Аутор: проф. др Борис Стојковски
Турска најезда, која је крајем средњег века започела на Балканско полуострво почела је да се све више приближава Централној и Западној Европи. Истовремено, крај Стогодишњег рата, довео је до нових геополитичких прилика у средњовековној Европи, а наместо енглеско-француског ривалства, кренули су италијанско-француски сукоби, односно тежња Француске да завлада Италијом. Као највећи противник јаке Француске појавило се Свето Римско царство немачке народности, а ово велико непријатељство персонификовао је велики династички сукоб Хабзбурзи – Валоа, који је уздрмао Европу. Тек откривени Нови свет почео је стидљиво да се промаља на светској политичкој сцени након 1492. године, а Шпанија је незаустављиво ширила своје колонијално царство.
Позни средњи век, аналогно свему напред реченом, није могао са својим турбуленцијама да мимоиђе ни окоштале структуре Римокатоличке цркве. Џон Виклиф и Јан Хус били су први сигнали и крици за реформацијом у окриљу Римокатоличке цркве. Појавили су се и свештеници лоларди у Енглеској, као и небројени путујући проповедници по Европи, а доминиканац Ђироламо Савонарола је 1495-1498. године био заправо господар моћне Фиренце.
Рим је, међутим, живео свој живот. Индулгенције и њихова пракса били су дуго укорењени у догматику Римокатоличке цркве. Њихова продаја за велики новац, те начин на који су ове опроштајнице грехова проповедане, озбиљно су уздрмали римску цркву и узроковали бројне критике. Непотизам и симонија у Риму и другде у оквиру цркве су само још више отуђили папство од верног народа. Ни политичка ситуација није на руку ишла Курији. Италијански ратови су исцрпљивали папску касу, а када је започета грандиозна обнова базилике Светог Петра 1513. године, новца је било све мање, иако је папство било све богатије. Папа Лав Х Медичи је стога започео општу продају опроста на осам година (званично од 31. марта 1515. године) булом Sacrosancti Salvatori et Redemptoris коју је упутио надбискупу Мајнца и кардиналу Алберту Бранденбуршком. Половина прихода од продаје опроста по његовој области имала је да припадне папи. Саксонски доминиканац Јохан Тецел постао је ватрени проповедник индулгенција, али не само у доктринарном смислу. Говорило се да је његова максима била да је сваки новчић у његовом ковчежићу једна нова спасена душа у Рају. У оваквим околностима појавио се Мартин Лутер.
Његово родно место је било Лутерштат Ајслебен, а рођен је 10. новембра 1483. године, а крштен 11. на дан Светог Мартина. Отац се звао Ханс Лудер (Lud(h)er, Luther) а мати Маргарета (рођ. Линдеман). Отац је био рудар, строго васпитавао деветоро деце, а Лутерово детињство су обележили сиромашно одрастање у Мансфелду где је живео од 1484. године. Зна се да му је од браће и сестара најближи био његов брат Јакоб. Мартин је, иначе, био најстарије дете у бројној породици. Ханс Лутер временом у каријери напредује, прво је постао представник, од 1492. године и градски већник у Мансфелду. Лутерова мајка је, пак, портретисана код разноликих аутора од проститутке која је радила у купатилу, до вредне жене средњег сталежа. Дакако, пуно је зависило увек од аспекта из ког су писали поједини аутори. Амбициозни и успешни отац је планирао каријеру адвоката најстаријем сину, али, као што добро знамо, до тога није дошло.
Мартин је током школовања, по сопственим речима, провео једно време у Чистилишту и Паклу, односно у Мансфелду и Магдебургу (1497) у школи под управом Fratres Vitae Communis где је изучавао тривијум (граматика, реторика, логика). Са 17 година (1501) отишао у пивницу и куплерај, како је у својим списима назвао Универзитет у Ерфурту. Магистрирао је 1505. године, али никако није волео режим живота у Ерфурту, где су му највиш сметали устајање у 4 сата ујутру, те исцрпљујуће духовне вежбе и учење. Право представља несигурност, говорио је Лутер, те су га одвукли Аристотел, Виљем од Окама и Габријел Бил ка теологији и философији. Ментори у Ерфурту су му били августинац Вартоломеј Арнолди фон Узинген и Јодокус Труфетер, који су га учили да сумња у све мислиоце и да све емпиријски провери у животу. Философија га није задовољила, окренуо се зато Светом Писму, коме је остао посвећен целог свог живота.
Потом је 2. јула 1505. године уследио чувени удар муње док је био на коњу и вапај Светој Ани, којој је дао завет да ће се замонашити ако преживи. Недуго потом, 17. јула 1505. године отишао је у августински самостан у Ерфурту, а 3. априла 1507. године заредио га бранденбуршки бискуп Јероним Шулц. Исповедник Јохан фон Штаупиц, имао је у то доба велики утицај на Лутера посебно у часима његових духовних колебања. Идеја покајања кроз преумљење срца (оно што византијски мислиоци називају метаноја) постала је његова идеја водиља у овом периоду његовог живота.
Јохан фон Штаупиц био је и први декан Теолошког факултета у Витенбергу, позвао Лутера на овај угледни универзитет. Дипломирао је библистику 9. марта 1508. године а потом је дипломирао и на Изрекама Петра Ломбарда 1509. године. Доктор теологије Мартин Лутер је постао 19. октобра 1512. године, а 21. Х је ушао у сенат Универзитета у Витенбергу. Наследник Штаупица је постао управник на теологији, и од тада Мартин Лутер, августинац, постао је и универзитетски професор. Ово последње остао је до краја живота. Наредне године, 1516. Мартин Лутер је постао и провинцијални викар реда за Саксонију и Тирингију.
Следећа година постала је једна од најбитнијих у историји човечанства. Те године Лутер је публиковао својих 95 теза. Оне су и данас предмет расправа у науци. Њихов назив Disputatio pro declaratione virtutis indulgentiarum је наслов који заправо потиче из базелског памфлета теза (1569). Ове су тезе заправо изворно биле прилог писму надбискупу Мајнца Алберту од Бранденбурга од 31. октобра 1517. године, и представљали су протест Лутера кардиналу против продаје индулгенција. Нирнбершко издање започиње речима Amore et studio elucidande veritatis: hec subscripta disputabuntur Wittenberge. Presidente R.P Martin Luther … Quare petit: vt qui non possunt verbis presentes nobiscum disceptare: agant id literis absentes, а Лутер их је просто називао meine Propositiones. Прича о стављању тзв. теза на врата цркве Свих Светих потиче од Лутеровог најближег сарадника Филипа Меланхтона. Лутерово излагање је свему томе контрадикторно, и поставља се озбиљно питање када је и да ли је уопште Мартин Лутер објавио 95 теза. До данас неразјашњено питање, али их вероватно није закуцао никада на врата цркве. Тезе су тек половином новембра стављене на врата цркве. Лутерова права намера је извесно била академска дискусија о његовим предлозима, а он наводно није желео дистрибуцију теза ни подривање цркве. Међутим, 86. теза је била алузија на велико папино богатство, тако да је могућа ипак била жеља за радикалнијим променама. Лутер није осудио индулгенције нити римокатоличку доктрину о њима, већ начин на који су дистрибуиране (продаване) односно проповедане.
Тезе почињу речима Када је наш Господ Исус Христос рекао: Покај се, он је мислио да цео живот верника треба да буде једно велико покајање, и прве тезе су говориле о покајању, тезе 14 – 29 о чистилишту (учење које је јако критиковао), највећи део теза 30 – 80 се односи директно на индулгенције, тезе 81 – 91 су биле критике световњака на индулгенције. На концу, тезе 91 – 95 садрже мисли Мартина Лутера да сваки хришћанин треба да подражава Христа у сваком погледу, чак и кад пати. Надбискуп Мајнца је одмах тражио реакцију универзитета, саветована забрана проповедања Лутеру. Рим је реаговао већ 1518. године када је Силвестер Мацолини написао трактат против Лутерових теза о моћи папе, а од предводника августинаца затражена забрана Лутеровог проповедања. Лутер је, пак, одговорио објашњењима о тезама, у којима је одбијао да напада папски ауторитет.
Проповедник Јохан Цецел је чак тражио спаљивање Лутера, и писане су тезе против њега. Мартин Лутер је написао Eynn Sermon von dem Ablasz und Gnade (1518) кратко и популарно штиво о индулгенцијама. Постало је јако популарно у Немачкој, посебно јер је писано на немачком језику, чиме је овај спис доступан био и широј јавности позног средњег века. Рим није мировао. Сазвана је и одржана Диета у Аугсбургу и расправа са кардиналом Кајетаном још октобра 1518. године. Лајпцишка дебата 1519. године са римокатоличким теологом Јоханом Еком, који му је постао архинепријатељ вођена је око теолошких поставки Лутеровог учења. То је заправо био прави почетак реформације. Лутер и Ек су своје списе називали asteriscus, односно obeliscus. Јохан Ек је у Лутеру видео новог Хуса, док је Мартин Лутер говорио ни папа ни концил нису изнад Писма.
Булом папе Лава Х Exsurge Domine од 15. јуна 1520. године римски првосвештеник је наредио Лутеру повлачење учења или би га сачекала екскомуникација. Као одговор, 10. децембра 1520. године Лутер спаљује булу и декрете, а булом Decet Romanum Pontificem од 3. јануара 1521. године је екскомунициран Лутер и та екскомуникација никада није повучена. Сада је Лутер потпуно могао да се посвети реформацији и стварању заправо нове вере у крилу хришћанства.
Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети. (Рим. 1,17) Ове речи су за Лутера биле главни покретач у теологији, али и животу. За њега су постојале sola Scriptura, sola fide, sola gratia, solus Christus и soli Deo. Диета у Вормсу 1521. године означила је и нови сукоб са Јоханом Еком. Као последица овог сабора донет је и Едикт из Вормска, којим цар Карло V наређује спаљивање Лутерових списа и назива га одметником.
Лутер је одговорио трима списима које су инспирисале следеће речи Светог апостола Павла: Да, милошћу сте спашени — по вери. То не долази од вас; то је дар Божји, Еф 2.8
Речени списи су следећи:
- Аn den Christlichen adel Deutscher Nation;
- Von der Babylonischen Gefangeschaft der Kirche,
- Von der Feiheit eines Christenmenschen
Лутер се повукао у замак Вартбург који је, по сопственим речима, био његов Патмос. Овај боравак обележио почетак превода Новог Завета на немачки језик са грчког изворника. За Мартина Лутера, само вера је пут у спасење, греши се на овом свету, али овде није правда, људи су, како је Лутер писао, по природи грешници. Вартбург је био време када је давао темеље свом учењу и вери. Одбацивао је мису као жртву, ходочашћа, завете монаха оба пола, одбацио свету тајну исповести и разрешење од грехова. Појава радикалне реформације и анабаптистичког покрета Томе Минцера је била корак ка револуционарном схватању реформације и Лутеровог учења. Он се томе стриктно противио. Invocavit беседе 9 – 17. марта 1522. године, дате у Витенбергу, биле су позив верницима да се верује Богу, да се не прибегава насиљу, и поново позива на основне хришћанске врлине. Овде се јасно види да је Мартин Лутер у суштини био конзервативни реформатор. Симпатије за неке од 12 чланака сељачких устаника му нису мањкале, али жестоки противник сељачког устанка, написао је чак и врло тешким речима обојено дело Wider die Mordischen und Reubischen Rotten der Bawren.
Значајан моменат у његовом животу био је 13. јун 1525. године и венчање са Катарином фон Бора, негдашњом редовницом из цистерцитске опатије у Нимбшену, одакле ју је са другим калуђерицама спасио 1523. године. Са њом је имао шесторо деце, најпознатије њихово дете Паул је био алхемичар и лекар саксонских изборника.
Организација цркве је испрва била таква да је на њеном челу ипак постојало некакво управно тело, будући да је Лутер рано напустио идеју конгрегације која сама бира свог свештеника. За потребе нове цркве састављена је и реформисана Deutsche Messe und Ordnung des Gottesdiensts, највећи део сачуван из латинске мисе, а за потребе свештеника, односно обичних верника од 1529. године је саставио Велики и Мали Катехизам.
Превод Светог Писма са оригинала на немачки језик је Лутерово најтрајније дело. Како Лисијен Февр истиче управо је у језику Лутер имао свој најбољи израз. Велики утицај на језик је остварио, и тиме је Библија постала доступна свима. Мартин Лутер је најбољи настављач дела Јохана Гутенберга, још једног великог Немца позног средњег века. Лутеров најближи сарадник Филип Меланхтон саставио је спис познат као Аугзбуршка исповест из 1530. године којим је сумирано учење лутеранске цркве. Сам Лутер је у склопу реформе богослужења и цркве спевао многе химне, попут најпознатијих Ein feste Burg ist unser Gott; Vom Himmel hoch, da komm ich her. Није сасвим одбацивао светитеље, противио се заузмању њиховом пред Богом, али је сматрао да душа после смрти спава, и ипак се значајно разликовао од Цвинглија и Калвина, друге двојице великих реформатора. Питање причешћа и састанак у Марбургу 1529. године истакли су да лутерани негују сакраментално јединство и верују у стварно присуство Христа у причешћу, што је, опет, велика разлика у односу на швајцарске реформаторе. Чланци из Шмалкалдена 1537. године представљали су сумирање Лутеровог учења, последње за његова живота. Одобравање бигамије Филипа Хесенског и његовог другог брака, међутим, јако је нарушило Лутерову репутацију.
Мартин Лутер је писао и о исламу, будући да је турски непријатељ био пред вратима немачких земаља. Против светог рата са Турцима је био, али је подржавао секуларни рат против њих и подржавао цара и папу у тим намерама. Равнодушан према исламској вери и пракси, сматрао да су грешили као и паписти, и чак је 1542. године прочитао латински превод Кур’ана, те је као последица тога било и да је писао памфлете против Турака и Мухамеданаца, а сам је ислам видео као ђавоље оружје.
Све до модерних времена контроверзним се сматра његов приступ Јеврејима. У делима Von den Juden und Ihren Lügen; Vom Schem Hamphoras und vom Geschlecht Christi наводи да су Јевреји ђавољи народ, и чак је позивао на спаљивање њихових списа и синагога. Изразита антијеврејска тенденција у овим делима показује да је Лутер ово састављао у духу средњовековних полемичких списа против јеврејске вере, и то је имало велики утицај на развој антијеврејске мисли своје епохе и доцније. Сумарно речено, Лутер је према исламу и јудаизму имао типичан средњовековни став и у томе је он ипак био плод средњег века, иако је својом делатношћу започео нову епоху.
У дугом периоду 1531 – 1546. године уследило је погоршање здравственог стања и бројне болести су га опхрвале. Али мировао није. Последња беседа 15. фебруара 1546. године је била посвећена Јеврејима, а последње путовања у Мансфелд (три одласка) 1545 – 1546. године обележили су пословни преговори око рудника његовог оца и помоћ родбини у вези са тима. Мартин Лутер је 17. фебруара 1546. године осетио тежак бол у грудима, а умро је 18. фебруара у 2.45 ујутру од апоплексичког удара. Отац реформације сахрањен је у дворској цркви у Витембергу.
Иако је био огорчени непријатељ Лутера, приликом царског упада у Виртенберг цар Карло V је 1547. године наредио да се не дира Лутеров гроб. Лутерово наслеђе је реформација која се ширила незадрживо деловима Европе, а потом у новом веку и преко океана. Лутеранство и протестантизам обележили су црквену, али и економску и политичку повесницу нововековног света, а личност Мартина Лутера, уз све разлике и неслагања у протестантским доктринама инспирисала је милионе.
Остави коментар