Марко Србољубов Марковић (други део)

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Марковићево стваралаштво, поред историографских и филозофских тема, драгоцено је и због његових анализа односа француске друштвене и политичке класе према југословенској кризи. Оно сведочи о дубокој моралној хипокризији француских структура које су изневериле Србе, али и оне вредности на којима је настала француска нација.

Позивајући се на речи професора Каспиа писао је да Француска као нација Јованке Орлеанке и као велика сила више не постоји. Каспи је као разлоге француског историјског пропадања наводио американизацију, мултимилионске имиграције и тзв. „антирасистичку пропаганду”, уз пратећу културну декаденцију. Занимљиво је да је на сличан начин стање француске нације описивао и генерал Галоа који је заступао становиште да су ратови у Ираку и Босни „избацили Француску из токова историје”.

Марковић је сведочио и о илузијама које је имао о западним вредностима. После свих искустава демократију је описивао као процедуру која не значи ништа, а Србима је поручивао „да се чувају комплекса кривице, самоосуђивања и распећа”, јер је српска кривица измишљена упорном и агресивном западном пропагандом. Тако је још 1995. године, четири година пре НАТО агресије на СРЈ, пророчки опомињао: Ако некоме сва досадашња српска страдања наше браће ван Србије не доказују да нови светски поредак постоји, онда ће бити свесни његове реалности „када бомбе буду ударале по Србији”.

Унутрашњи егзил

Марко Србољубов се деведесетих година прошлог века нашао у својеврсном двоструком унутрашњем егзилу. Тако је француска штампа потпуно упорно игнорисала његове демантије који су завршавали у кошу редакција Либерасиона и сличних новина, док су га у исто време избегавали и представници српских организација. Пример одбијања текста Оптужујем у једном српско-француском часопису који се бавио југлсловенском кризом је веома индикативан.

Марковић је касније говорио да га југословенска тајна полиција није толико узнемиравала;  сведочио је о неколико посета агената који су га подсећали да је под присмотром. Много више је био под паском француске полиције, чиме је објашњавао потпуну затвореност јавног простора за његово стваралаштво. Дејство медијске пропаганде је посебно погубно деловало на младе Французе, којима су мозгови били толико испрани, да им је већи непријатељ Ле Пен од милионских маса имиграната који шире идеје радикалног исламизма и шеријата, а што тзв. „антирасистичка” идеологија прећуткује.

На поменутом фону лажног антинацизма и антирасизма била је заснована антисрпска кампања чији су предводници били некадашњи „шездесетосмаши”, а касније пронатовски делатници Кушнер, Гликсман, Финкелкраут и Бернар Анри Леви. Медији главног тока у Француској су без икакве провере прихватали њихове аргументе против Срба, који су се заснивали на лажном наративу о постојању некаквог „холокауста” који се догађа у срцу Европе, и то над босанским муслиманима. Покушавајући да одговори на наведене лажи, Марковић је написао текст под насловом Јеврејска сведочанства о Јасеновцу који Либерасион није објавио. Показало се касније да је вулгарна антисрпска кампања била у функцији бруталне војне интервенције на тлу бивше Југославије, а што је кулминирало НАТО злочинима 1999. године.

На овом месту вреди подсетити да су деведесетих година 20. века многи часни Французи свесно жртвовали своје каријере због истине о рату у Југославији. Реч је пре свега о новинару Мерлиноу, официрима Огару и Бинелу, генералу Галоа и другима, који су, још у то време, схватали колико је за Француску опасна подршка „Изетбеговићевом исламу светлости”. Има ли већег доказа од терористичког атака радикалних исламиста на редакцију листа Шарли ебдо или масовне погибије недужних људи на улицама Париза и Нице.

Теорија домина

За време агресије 1999. године, Марковић је политику западних сила описивао као теорију домина, у оквиру које је Југославија била предвиђена као прва, а Русија као последња домина. Он је посебно указивао на нагли пораст значаја и утицаја Турске, којој је на Балкану додељена пресудна улога. Још у то време је упозоравао да је таква њена улога вишезначна и има за циљ да „подржава кавкаске муслимане, као и да потпирује руско-украјинску заваду”.

Скоро деценију пре кијевског Мајдана предвиђао је кризу у Украјини коју је називао „руском Ахиловом петом”, првенствено због положаја Крима и осетљивих зона Балтика и Црног мора. Када би се антируске снаге истовремено објединиле Русија би постала див одсечених руку. Још у то време поставио је реторичко питање о томе шта Европа добија када се придружује Американцима у разбијању руске империје? Укратко је заступао гледиште да ће се Европа веома брзо наћи у истој ситуацији као Срби на Косову.

За Марковића је Европа под америчком чизмом само једна купопродаја која функционише по принципу „продај се за мале паре”. Рат у Украјини је ово опажање недвосмислено потврдио на примеру Северног тока 2, од чијег уништења су профитирали само Американци. Уз економске бенефите, Русија је једина сила потенцијални савезник у спречавању исламске најезде Европе, што се ових дана тако очигледно манифестује у Шпанији. Све је то Европа одбацила и починила чин „геополитичког самоубиства” који је најпре најављен на простору бивше Југославије.

Уосталом, ево како су 1996. године двојица вашингтонских посматрача, Хајбрун и Линд, видели стратешки интерес САД у овом делу Европе: Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје.

Занимљиво је да је познати амерички политиколог и утицајни члан СИО Семјуел Хантингтон у интервјуу једним берлинским новинама 1996. године, истицао оно што су Хајлбрун и Линд наговештавали у свом тексту, а то је да се културно-цивилизацијске границе Европе „завршавају тамо где почињу православље и ислам”. Иначе, Марко Србољубов је оспоравао теорију о „судару цивилизација”, наводећи да би правилнији наслов Хантингтонове студије био Сукоб религија, што је овај вешто избегавао скривајући да је рат против православља основни циљ новог светског поретка.

Епилог

Марко Србољубов је преминуо 27. априла 2012. године у Орлеану. Многе своје пророчке најаве није дочекао. Остала су сећања на овог витеза српске културе, како га је описао на једном месту Радован Калабић, који је у оригиналном омажу свом пријатељу подсетио и на његов први повратак у отаџбину. Било је то јануара 1997. године, када је после 53 године ступио на тло Србије. Тада га је примио патријарх Павле, а у манастиру Каленићу се растао од јеромонаха Јована Рапајића.

Када пише о Марковићу, Калабић га сврстава у великане духа „који је процветао у туђини на рекама вавилонским”. Последњи пут смо га видели у Србији 2007. године када му је уручена Награда „Драгиша Кашиковић”. Тада је отворио душу читаоцима Политике и говорио о личном распећу и голготи српског народа. Имао је високо мишљење о Србима које је описивао „као последње европске голисте”.

Један од његових најзначајијих текстова настао је почетком деведесетих година и носио је наслов За савез православних народа. Још у то време предосећао је опасност од Трећег светског рата и веровао да општесветску трагедију једино могу да спрече православни народи предвођени Русијом. Истицао је да је у историји било примера јединства православних народа, попут Балканског савеза 1912. године.

Сматрао је да у овом подухвату посебну одговорност имају православне цркве од којих се очекује да отворе очи својим политичарима. Писао је надахнуто о Светом Сави, кнезу Лазару, косовским јунацима, али и Српској апологији Русије. Као човек високе културе посебно је ценио достигнућа римокатоличанства у Француској. Одатле потичу његови надахнути огледи о Јованки Орлеанки, Бернаносу и другима. Био је прво перо српске политичке емиграције. Нека му је вечна слава и хвала!

ЛИТЕРАТУРА:

Калабић, Р. (2025). Под прекорним погледом историје, књ.3 , Доментијана, Београд