MALTEŠKI VITEZ I RUSKI CAR – PAVLE I ROMANOV

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Vladavina ruskog cara Pavla I Romanova, iako kratkotrajna, bila je veoma turbulentna. Po dolasku na presto 1796. godine napravio je veliki zaokret u spoljnjoj politici svoje zemlje. Napustio je dotadašnji ofanzivan pristup svoje majke Katarine Velike u rešavanju Istočnog pitanja i opredelio se za defanzivno držanje svoje zemlje u tadašnjim veoma složenim međunarodnim okolnostima. U unutrašnjoj politici vladao je autokratski, obračunavao se sa nasleđem svoje majke i konfrontirao sa najuticajnijim slojem društva, svemoćnim ruskim plemstvom. Na samom kraju stradao je u zaveri marta meseca 1801. godine, u kojoj su učešće uzeli neki od njegovih najbližih saradnika, britanske obaveštajno-bezbednosne strukture, pa čak i njegov sin Aleksandar. Ipak, bez obzira na sve pomenuto, vladavina Pavla I Romanova ostala je upamćena po jednom nesvakidašnjem događaju. Naime, Pavle I je 1797. postao zaštitnik, a naredne godine i veliki majstor viteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog (malteški vitezovi ili hospitalci). Time je jedini put u bogatoj istoriji ovog katoličkog viteško-monaškog reda jedan pravoslavac i to još ruski car postao njegov veliki majstor, što je izazvalo brojne kontroverze i dovelo do razvijanja različitih fantastičnih i bajkovitih priča o „istinskoj“ pozadini svih tih događaja.

Pavle I Petrovič Romanov rođen je 1754. godine kao jedino dete u braku naslednika ruskog prestola Petra III i Katarine II. Tadašnja ruska carica Jelisaveta I odmah po rođenju oduzela je Pavla roditeljima, kako bi preuzela brigu o njegovom vaspitanju, obrazovanju i pripremanju za poziciju budućeg ruskog cara. Upravo to odvajanje od majke ostavilo je značajne posledice po psihološko sazrevanje Pavlovo, a naročito na njegov odnos sa majkom. Kada je Jelisaveta preminula, Katarina II zbacila je svog supruga Petra III i naredne gotovo trideset i četiri godine sedela je na ruskom tronu, ostavši upamćena kao Katarina Velika. Tokom tog perioda odnos između majke i Pavla samo se pogoršavao. Katarina nije imala nameru da prepusti presto sinu, pa čak ni da ga uključi u proces vladanja, što je kod Pavla rađalo frustraciju i nezadovoljstvo, naročito od momenta kad je postao punoletan i kada je po tadašnjim ruskim zakonima imao veća prava na presto od majke. Iako je nakon punoletstva razmišljao čak i o svrgavanju Katarine , Pavle te ideje nikada nije pokušao da sprovede u delo. Tokom majčine vladavine, zajedno sa suprugom, decom i najbližim saradnicima, živeo je povučeno na svom imanju Gatčina. Inače, prva Pavlova supruga Vilhemina od Darmštata preminula je na porođaju, dok mu je druga supruga Sofija Virtemberška podarila četiri sina i šest kćeri.

Katarina Velika je preminula 1796. godine, pre nego što je uspela da realizuje plan o proglašenju svog unuka, a Pavlovog sina, Aleksandra za naslednika. U mladom Aleksandru ruska carica je videla bolje rešenje za svog naslednika od Pavla. Šarmantan, inteligentan, umeren, Aleksandar I predstavljao je suštu suprotnost ocu, koji je i fizički, ali i psihički, veoma podsećao na svog oca Petra III. Mada je i sama Katarina II izražavala sumnju u to da li mu je Petar III biološki otac, ili pak njen tadašnji ljubavnik Sergej Saltikov, sličnost između Petra III i Pavla I bila je veoma izražena. Pavle I, kao i njegov otac, izuzetno je cenio pruski militarizam. Provodio je dosta vremena posmatrajući i organizujući vojne vežbe i smotre, ali se posebno isticao po veoma naprasitom karakteru. Umeo je u besu da donosi odluke, kao i da bude krajnje surov. Svakako da je Pavle Katarinu Veliku i previše podsećao na pokojnog supruga, sa kojim je živela u lošem braku i o kom je imala veoma negativno mišljenje. Upravo tu pronalazimo i uzrok njenih razmišljanja o tome da unuka Aleksandra proglasi za prestolonaslednika. Ipak, Katarina te planove nije uspela da ostvari, ali su oni svakako dodatno podstakli Pavlovu netrpeljivost prema majci.

Kada je konačno, u četrdeset drugoj godini, postao vladar Rusije, Pavle I je svu svoju frustraciju i nezadovoljstvo ponašanjem majke ispoljio kroz obračun sa njenim političkim nasleđem. Doneo je zakon o nasleđivanju prestola u kom se naglašava strogo poštovanje principa primogeniture, odnosno, prvenstva muških prvorođenih članova dinastije Romanov u nasleđivanju prestola. Zabranjivao je određene modne detalje na odeći koji su se ustalili u Katarinino vreme, pa je čak menjao i uniforme vojsci, uvodeći neudobne pruske šinjele umesto novih ruskih uniformi kreiranih u vreme vladavine njegove majke. Posebno se zamerio ruskom plemstvu, kada je zabranio da kmetove teraju na kuluk nedeljom i za vreme praznika, kao i odlukom da im ukine pojedine povlastice iz Katarininog vremena. Posebno ponižavajuće za ruske aristokrate bilo je vraćanje mogućnosti da budu fizički kažnjavani. Svi ti njegovi potezi, između ostalog, govore nam da je Pavle I preduzimao određene mere kako bi umanjio uticaj plemstva, ali i popravio položaj ruskih mužika na selu. Međutim, pozadina svega bila je njegova želja da ojača svoju apsolutnu vlast i umanji moć ruske aristokratije, a ne težnja ili neki plan ka dubinskim i sveobuhvatnim državnim i društvenim reformama.

Na spoljnopolitičkom planu jedna od prvih Pavlovih odluka bila je da opozove ruske trupe u pohodu na Persiju. Bila je to akcija organizovana u sklopu širih planova Katarine Velike da pripremi konačno uništenje Osmanskog carstva i na njegovim ruševinama podigne grčku državu koja bi bila eksponent ruske politike u Sredozemlju. Stopiranjem te akcije Rusija je propustila dragocenu priliku da Istočno pitanje reši u svoju korist, u trenutku kada su zemlje na zapadu kontinenta bile zauzete borbom protiv revolucionarne Francuske. Inače, Pavle I je kao i ostali evropski feudalni vladari imao izrazito negativan stav prema Francuskoj buržoaskoj revoluciji i njenim tekovinama. Međutim, izbegavao je da se uključi u rat protiv Napoleona sve do 1798. godine kada je Bonaparta zauzeo Maltu. Naime, ruski car je godinu ranije postao zaštitnik malteških vitezova, a 1798. godine i veliki majstor tog reda. Pavle I je odmalena čitao i voleo knjige o jovanovcima i drugim viteško-monaškim redovima. Samim tim, kada su oni zatražili njegovu finansijsku podršku i zaštitu, Pavle I im je izašao u susret ispunjavajući na taj način ne samo dečačke snove, nego i svoje geopolitičke planove. Pošto su ga malteški vitezovi proglasili za zaštitnika reda, Pavle I je Maltu smatrao svojim posedom i potencijalnom ruskom bazom na Sredozemlju. Samim tim, kada je Napoleon zauzeo Maltu, Pavle I je to doživeo kao akt narušavanja njegovih prava i zajedno sa Austrijom i Britanijom krenuo je u rat protiv Francuske.

Međutim, to vojevanje saveznika protiv Napoleona iznelo je na videlo sve protivrečnosti koje su postojale između Rusije, Austrije i Britanije. Austrijanci su u proterivanju Francuza iz Italije videli šansu za svoje teritorijalno širenje, dok su Rusi težili vraćanju pređašnjeg stanja na Apeninskom poluostrvu, a koje je postojalo uoči francuske invazije. Na kraju, Austrijanci nisu ispoštovali ni dogovore oko sinhronizovanog delovanja rusko-austrijskih trupa u Švajcarskoj, usled čega su ruske snage pretrpele katastrofalne gubitke. Proslavljeni ruski general Suvorov je takvo ponašanje saveznika smatrao izdajom. Što se tiče zajedničkog ratovanja Rusa i Britanaca protiv Francuza u Holandiji, ni tu Pavle I nije bio zadovoljan svojim saveznikom. Ne samo što nisu ostvarili značajnije uspehe, nego su se Britanci pokazali kao krajnje nepouzdan partner, koji ruske interese i potrebe ni najmanje nije uvažavao. Kada je na sve to britanski admiral Nelson preoteo Maltu od Francuza i odbio da je vrati malteškim vitezovima, razjareni ruski car odlučio se na radikalan zaokret u spoljnoj politici. Napustio je savezništvo sa Austrijom i Britanijom, okrenuvši se dojučerašnjem neprijatelju, Napoleonu Bonaparti.

Pavle I je blokirao sve britanske brodove u ruskim lukama, započinjući ekonomski rat sa Gordim Albionom. Međutim, tu se nije zaustavio. Poslao je Kozake, doduše bez adekvatne pripreme, u pohod na britansku Indiju, najvažniji kolonijalni posed Londona. Odgovor Britanaca ubrzo je usledio. Preko svog ambasadora u Sankt Peterburgu Britanci su kumovali stvaranju zavere protiv ruskog cara. Rusko plemstvo već je bilo nezadovoljno Pavlovim odnosom prema njihovim interesima, na šta se samo nadovezalo njihovo neslaganje sa carevim dramatičnim spoljnopolitičkim zaokretom. Aristokrate u Rusiji, kao i bilo gde na Starom kontinentu, u Napoleonu su videle uzurpatora i nekog ko teži da sve te „strahote Francuske revolucije“, oličene u obračunu sa plemstvom, donese i u njihovu zemlju. Samim tim, interesi Britanca i ruskog plemstva su se poklopili, a sudbina ruskog cara Pavla I bila je tragična. Marta meseca 1801. godine Pavle I ubijen je u zaveri u kojoj su učešće uzeli uticajni ruski plemići, među kojima i njegovi bliski saradnici, britanska obaveštajna služba, ali i njegov sin i budući ruski car Aleksandar I.

IZVORI I LITERATURA

Jelačić Aleksej (1929). Istorija Rusije. Srpska književna zadruga: Beograd.

Mesi Robert (2018). Katarina Velika: portret jedne žene. Laguna: Beograd.

Miljukov Pavel (1939). Istorija Rusije. Narodna kultura: Beograd.

Popov Čedomir (2010). Građanska Evropa (1770–1914). Politička istorija Evrope (1815–1871). Zavod za udžbenike: Beograd.

Uspenski Fjodor (2013). Istočno pitanje. Logos: Beograd.