Autorka: Jelena Radulović

SAŽETAK

Rad se bavi ispitivanjem prirode i načina uspostavljanja Novakovog dijaloga sa Biblijom u romanu Mirisi, zlato i tamjan. Cilj istraživanja je da pokaže kako se lik Madone izdvaja kao svojevrsni pandan Bogorodici, na koju se upućuje na dva načina: kontrastiranjem osobina koje joj se pripisuju u hrišćanskom učenju, ali i hotimičnim prenebregavanjem simboličke refleksacije neodvojive od Bogorodičinog lika. Ukazuje se i na višeznačnost simboličkih funkcija Malog i Madone, kao i na njihovu međusobnu povezanost.

Ključne reči: biblijski podtekst, Madona / Bogorodica, sakralno / profano, karnevalizacija

MADONA – SLIKA BOGORODICE U NEGATIVU

Slobodan Novak na književnu scenu stupa pesmama koje objavljuje u časopisima Izvor i Krugovi. Ubrzo izdaje i zbirku pesama Glasnice u oluji (1950), kao i ciklus Iza lukobrana (1953), u okviru zbirke Pjesme. Već u ranom stvaralaštvu Slobodana Novaka izdvaja se tematika ratnog iskustva, koja će biti zastupljena i u njegovim kasnijim delima. Roman Dolutali metak najdirektnije govori o posleratnom iskustvu boraca koje progone strahovi i mori paranoja. U Izvanbrodskom dnevniku i delu Mirisi, zlato i tamjan ratno iskustvo nije eksplicitno predočeno, već je predstavljeno kao jedan od razloga dezorijentisanosti i pesimizma likova. Ono je u pozadini priče i na njega se nadovezuju razočaranja u društveno-politički sistem[1].

Egzistencijalizam je izvršio veliki uticaj na posleratni hrvatski roman, što je uočljivo i u stvaralaštvu Slobodana Novaka. NJegova dela obiluju autobiografskim elementima, pa tako Mirisi, zlato i tamjan predstavljaju sintezu sećanja na dane koje je posvetio nesuđenom svešteničkom pozivu, Narodnooslobodilačkoj borbi i komunističkom pokretu.

Sam naslov dela upućuje na biblijski kontekst i priču o Tri mudraca (kralja) koji došavši na poklonjenje Bogomladencu Isusu, na dar donose tamjan, zlato i smirnu. Ono što prvo uočavamo jeste izmenjen red darova u odnosu na jevanđelsku priču[2] što nije slučajno, kao i to da je reč smirna, konkretan pojam u hrišćanskoj crkvenoj praksi, zamenjen uopštenim pojmom mirisa. Zbog čega je to tako nagovešteno nam je već prvom rečenicom romana: „Kroz prozor sam odaslao u noć sav onaj silan zadah što je prokuljao ovamo po prorezima oko tankih dvokrilnih vrata sobnih i onda nabujao u oblak grobnog smrada što guši“ (Novak, 1968: 5).

Mirisi u odnosu na smirnu svakako „zahvataju šire semantičko polje jer pokrivaju i značenje onih neugodnih“ (Visković, 2006: 399). Tako nam je naslovom i prvom rečenicom sugerisano da će olfaktivne senzacije zauzeti značajno mesto u delu, dok razloge za insistiranje na njima skupljamo fragmentarno, da bismo potpuni smisao takvog postupka dobili u epilogu.

Izmenjenim redosledom darova i pomenutim uopštavanjem, akcenat se sa božanskog stavlja na ljudsko, što sa sobom neizostavno nosi i priču o palosti, dakle grehu, smrti i propadljivosti. Profanizacijom pomereno težište vešto je i dosledno sprovedeno kroz čitavo delo.

Kako je naslov jasna aluzija na biblijski tekst, a vreme odvijanja radnje zahvata doba Božića i božićnih praznika dat nam je podstrek za iščitavanja u korelaciji sa biblijskim tekstom i u okviru tog diskursa. S tim u vezi Velimir Visković napominje da je u hrvatskoj kritici skoro četrdeset godina u prvi plan bila stavljana kritika komunizma i partije kao glavna tematska odrednica romana jer je taj semantički plan u datom istorijskom trenutku i samom autoru više odgovarao (Vidi: Visković 2006: 400). Iz tog razloga se i recepcija romana često zadržavala samo na površini biblijskog aspekta. Međutim, po svemu sudeći, komunikacija sa Biblijom i hrišćanskom verskom praksom je na mnogo većem nivou nego što je na tome potencirano. U kritici se mahom insistiralo na evidentnim biblijskim aluzijama, koje su zbog svoje transparentnosti zasenile implicitne, nenametljive intertekstualne korespondencije, za koje smatramo da čine osnovu dela i da su suštinske.

Fabula je vrlo svedena, jer je težište dešavanja premešteno na unutrašnji plan, odnosno duševna previranja glavnog junaka.[3] Radnja se odvija na neimenovanom istarskom ostrvu gde se preuranjeno penzionisani profesor, Mali, sa svojom suprugom Dragom brine o starici Madoni Markantunovoj, koja je već deset godina na samrtničkom odru. Mali je četrdesetpetogodišnji ratni vojni invalid. U retrospektivnim pasažima gde evocira svoje detinjstvo, predočava nam svoj susret sa fanatičnim dogmatizmom koji je odredio njegov kasniji odnos prema religiji i praktično ga usmerio ka komunističkoj ideologiji, koja mu se doimala kao nešto dijametralno različito. Međutim, ispostaviće se da je i taj ideološki sistem podložan zloupotrebama i devijacijama, baš kao i prethodni, te Mali kao „razočarani intelektualac, komunist kojemu su društvena praksa i sveopšta hipokrizija slomile ideale i vjeru u bolje sutra, bira boravak na otoku kao dobrovoljnu izolaciju, odnosno kao slobodnu prisilu“ (Nemec, 2003: 123). Kako su zapadno hrišćanstvo i komunizam u životu protagoniste odigrali značajnu ulogu i oblikovali ga, on je „lik dualist, autentični vjernik dviju vjera, utjelovljenje kontradikcije i paradoksa“ (Nemec, 2003: 124). NJegov život je determinisan lažnim uverenjima, a određen „slobodnom prisilom“ u vidu povratka na ostrvo na kome je odrastao, i služenjem Madoni. Sama ta sintagma („slobodna prisila“) u svojoj paradoksalnosti[4] najavljuje podvojenost koja je osnovna karakteristika Malog i koja će obeležiti njegovo ponašanje.

Kada je reč o glavnoj junakinji, već je dovoljno indikativno njeno ime koje predstavlja italijanizirani oblik Bogorodičinog oslovljavanja. NJeni hronični bolovi upoređeni sa trudovima, i opstipacije na svakih osamnaest dana, ironijski su osvrt na ciklično poimanje vremena u hrišćanskoj praksi, koje umnogome rukovodi svakodnevicom verujućih. Iako je Madona, evidentno, svojevrsni pandan Bogorodici, treba napomenuti da se na nju upućuje na dva načina: kontrastiranjem osobina koje joj se pripisuju u hrišćanskom učenju, ali i hotimičnim prenebregavanjem simboličke refleksacije neodvojive od Bogorodičinog lika. Da su glavni epiteti koji stoje uz ime Bogomajke iskorišćeni u delu kao kontrastirane ili doslovno uzete osobine Markantunove, pokazaćemo komparacijom isečaka iz pesme posvećene Bogorodici – Čista djevo Nektarija Eginskog i fragmenata iz romana Mirisi, zlato i tamjan. Navedena pesma je podobna za komparativnu analizu jer objedinjava najveći broj epiteta koji se vezuju uz Bogorodicu. Stoga ćemo odlomke navedene pesme sagledati u kontekstu romana.

Raduj se, Nevesto Nenevesna!

Ovako glasi refren pesme, koji je ujedno i pozdrav kojim se arhangel Gavrilo po jevanđelskom tekstu[5] javio Mariji, posvedočivši radosnu vest o njenom začeću. Čudesnost tog događaja se u romanu poistovećuje sa Madoninim stanjem, kada se kaže da je ona „fenomen“ i „Čudo Prirode“ (Novak, 1968: 7) nezapamćeno u medicinskoj literaturi, zbog nepogrešivog rada njenog digestivnog trakta i činjenice da joj otkazuju svi organi osim vitalnih. Aluzija na Bogorodičino bezgrešno začeće[6] i Hristovo rođenje prožima čitavo delo, što je najavljeno već naslovom.

Mali se stara o Markantunovoj, te njegov lik ima funkciju anđela čuvara, što je do krajnosti ironizovano, s obzirom da to čini nerado i ropćući, kao i da povremeno pomišlja da prekrati njene, kao i svoje muke. Ta uloga je motivisana već u neslavno izvedenoj crkvenoj predstavi, koja je zbog trauma koje je preživeo, oblikovala njegov odnos prema religiji. Međutim, on ima ulogu i samog arhangela Gavrila, kada namerava da Madoni saopšti lažnu vest o povraćaju konfiskovane imovine, jer veruje da bi je to moglo ubiti. Dakle, anđeo čuvar koji to nije, donosi vest koja je lažna.[7] Pošto mu taj plan ne uspe, i Madona se uvredi jer je potcenio njenu inteligenciju, Mali pokušava da popravi situaciju ponovo upotrebivši reči arhangela Gavrila: „Mir ljudima dobre volje!“[8] (Novak, 1968: 171)

Radosti horova devojačkih, od anđela uzvišenija,

Okolnost da Mali predstavlja anđela čuvara, Madoni ostavlja prostor da se u statusnom smislu iskaže kao nadređena. Štaviše, njegova inferiornost dostiže status roba. Uskraćena mu je sloboda kretanja, kao i volje, na šta upućuje i njegovo ime[9]. Moguće je da je ono (p)ostalo od nadimka koji nikada nije prerastao, pa mu i priliči kao pokazatelj infantilnosti. Ono predstavlja zaostavštinu iz vremena kada je (kao dete) zavisio od Madonine volje, ali se njihov odnos nije promenio ni godinama kasnije, kada su se stekli uslovi da „odraste“.[10]

Budući da Mali nije razvio svoju individualnost i samosvest, već je određen kao dijagram Madoninih stanja, ima osnova pretpostaviti i to da je njegov status rođenjem nasleđen, baš kao i Madonin. Na taj način se nenametljivo sugeriše ideja o nepravednom ustrojstvu sveta i poriče novozavetna priča o darovanoj slobodi.

Od nebesa si sjajnija, od svetlosti čistija

Svetlost i čistoća koje su imanentne Bogorodici, u delu su do krajnosti parodirane posredstvom antiteze, jer se iz Madonine mračne sobe širi „grobni smrad koji guši“ (Novak, 1968: 5). Trulež i raspadanje stoje nasuprot večnom životu koji Bogorodica predstavlja, a negativni mirisi kojima prostorije odišu, poređenjem po suprotnosti, upućuju na miomirise netljenih moštiju. Bogorodica kao izvor dobra, čistoće i radosti oponentna je Madoni, što vidimo u iskazu Malog kada kaže da je njen jezik „presahli izvor svakog zla i grijeha“ (Novak, 1968: 90).

Neporočna Nevesto, svečista Gospođo Presveta

Mada je na mahove sasvim odsutna i reklo bi se nesvesna, Madonine kognitivne funkcije se trenutno uspostavljaju na pomen oduzete joj imovine.[11] Kako je veći deo života bila materijalno obezbeđena i statusno neprikosnovena na ostrvu, konfiskacija imovine joj je pala toliko teško da se kaže da ju je „ubila“. Međutim, Madona uistinu ne živi, već egzistira u iščekivanju povraćaja, u čemu pronalazi svoju svrhu, iako, po svemu sudeći, ne bi bila u stanju da uživa u blagodetima imetka.

Paradoksalno, nezajažljiva glad za sticanjem i pohlepa[12] su poroci koji je održavaju. Snagom nezasitosti i gramzivosti, ona pobeđuje svoju ljudsku prirodu (smrtnost), zbog čega katkad izgleda kao „da je u dosluhu s nadzemaljskim“ (Novak, 1968: 131). Ovo je istodobno i udaljava od okusa Carstva nebeskog, pa smo tako na tragu jevanđelske pouke. „Jer lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božije“ (Lk 18, 25). Madonino zlatoljublje je sasvim potisnulo svojstvo zlata kao najčistijeg elementa, podobnog za dar Bogočoveku, pa i sama reč u naslovu romana (Mirisi, zlato i tamjan) postaje jednoznačna.

Tebi se klanjam, Svevladarko, Tvoju milost tražim,

Devojko smerna, Prečista, Vladičice Presveta

Hrišćanska crkvena obredna praksa kao što je poklonjenje Bogorodici ili metanije, u romanu je svedena na mehanički, usađeni gest pokornosti prema autoritetu. On nema konotaciju unutrašnje pobude da se iskaže ljubav ili zahvalnost, već isključivo potčinjenost. Madoni kao nekadašnjoj grofici i predstavnici vlasti, do ostvarenja nekakvog vida ličnog odnosa prema podređenima nije stalo, iako je vrlo osetljiva na neispunjavanje procedure pri obraćanju. „Ona je navikla da joj se klanjaju (…), da je pozdravljaju, a da ne otpozdravlja“ (Novak, 1968: 66). Česte su aluzije na smernost pred ikonom Bogorodice, a najočigledniji momenti su kada se doktor, koji je došao da je pregleda, pred njom krsti, zaprepašćen činjenicom da je i dalje živa, kao i trenutak pojave oreola na Madoninom uzglavlju.

Uprkos tome što se zbog iznemoglosti i nemogućnosti da dela, Madona doima bespomoćnom i bezopasnom, Draga i Mali joj do krajnosti povlađuju čineći sve kako je ne bi isprovocirali i tako zapali u njenu nemilost. Stoga joj Draga, iako mehanički i odsutno, ipak recituje simboličnu molitvu Zdravo Marija, a Mali pošto je zgrešio moli za oprost. Po svemu sudeći, njihov odnos prema Madoni se zasniva na strahu od prekora i kazne, što je oprečno Bogorodičinim osobinama, kao što su blagost i milostivost.[13] Kako objektivno Madona ne bi mogla da im naudi, osim verbalno, njihovo ponašanje govori o stanju duha i odsustvu racionalne svesti, što je pogodno tle za manipulisanje. Na taj način se zloupotrebe u partijskom sistemu izjednačavaju sa zloupotrebama u teološkim tumačenjima, kada se zasnivaju na usađivanju straha i manipulisanju.

Zaštiti me i izbavi od neprijatelja

Kako smo već pominjali, Madonina uloga zaštitnice i starateljke jeste privid milosrđa. NJena uloga u odabiru prvopričesnika za učešće u crkvenoj ceremoniji bila je odlučujuća. Mada se u prvi mah čini da je biti odabran naročita privilegija i čast, ispostaviće se da u osnovi božićnog rituala stoji hristijanizovani obred paganskog žrtvovanja. Naime, kod meštana postoji verovanje da će podoban mladić, ukoliko valjano izvrši poveren mu zadatak, ubrzo umreti. Tako dolazimo do zaključka da će „pravednici“ stradati, dok će preživeti oni koji se ispostavljaju kao loš izbor ili nepodobni. U takvom poretku se stiče utisak da je garant ostanka u životu greh, što je svojevrsna karnevalizacija i izokretanje vrednosnog sistema. Međutim, iako nije doslovno žrtvovan, Mali snosi teret toga što je odabran ceo svoj vek. Na taj način se ironizuje metafora odabranog naroda, kao i izabranog pojedinca[14], a ona koja bi trebalo da pruži pomoć, ispostavlja se kao mučitelj.

Još jedna Madonina osobina upućuje na Bogorodičine atribucije, a to je budnost. Kaže se da „ona nikada ne spava“ (Novak, 1968: 27), zapravo ne priznaje da spava jer bi to značilo da povremeno oseća olakšanje koje joj dopušta trenutke spokoja.

Dakle, Madona ne spava jer je u boli, te joj je potrebna pomoć, dok se Bogorodici pripisuje budnost jer je brzopomoćnica, te čuje molitvu prinesenu u bilo koje doba.[15]

Pokaži me naslednikom Večnoga Života

Kako Madona nema svojih potomaka, Mali je jedini i punopravni naslednik njene imovine. On je gotovo ravnodušan prema antikvitetima i materijalnoj zaostavštini iz vremena Madoninog „zlatnog doba“, ali ipak kontinuirano čezne da bude taj koji će konstatovati da je njen život okončan.

A poželio sam da budem poslednji u stvari samo zato da bih vidio kako Madonu upropanj uznose anđeli, i kako ostajem, hvala bogu, sam, makar i na kratko, makar među četiri zida njezina mauzoleja (Novak, 1968: 139).

Revoltiran Madoninim dobrim držanjem Mali će reći da je ona „neuništiva“ i da ima „nebrojeno godina“ što naglašava njenu starost, ali i upućuje na Bogorodičinu večnost. Žudnja za slobodom i životom bez uputstava i gađenja je ono čemu je Mali stremio. Po Draginom odlasku sa ostrva, on intenzivno mašta o životu koji bi usledio posle svih njegovih muka, konkretno posle Madonine smrti.

Tako se svrha njegovog bitisanja svodi na „čekanje života koji bi mogao doći kad dođe jedna smrt koja ne dolazi“ (Novak, 1968: 20). Navedeni citat verovatno najsažetije opisuje ideju vodilju glavnog protagoniste, ali i hrišćansku percepciju trenutnog života u odnosu na onaj obećani. Uprkos tome što je evidentno postojala jasna slika raja, Mali je se odlučno odriče, jer je vremenom postao nepokolebljivi skeptik i više ni u šta ne veruje, pa ni u to da će Madona ikada umreti.

U ovim relacijama dolazi do izražaja sva slojevitost i kompleksnost Madoninog lika. Ona figurira kao Bogorodica, predstavnica sistema katoličke crkve, dogmatična vernica farisejskog tipa i konkretizovano otelotvorenje najvećeg zla u hrišćanskom poimanju sveta. Iz njenih usta čuje se najveći broj molitava, ali progovara i demonski glas.[16] Višeznačnost toga što ona predstavlja direktno se odražava i na lik Malog. Na taj način je prikazana njihova međusobna povezanost, ali i parazitska zavisnost.

Mali kroz nju izražava gađenje prema sebi i svetu, dok ona još jedino nad njim ispoljava vlastodržačku autoritativnost. Oni su potrebni jedno drugom, što se na simboličkom planu očituje komplementarnošću značenja koja se za njih vezuju. Naime, kada Madona predstavlja Bogorodicu, uloga Malog je četvoroznačna. On je reprezent anđela (služitelja), arhangela Gavrila (glasnika), Hrista (žrtvovanog sina), a na samom kraju romana i jednog od mudraca. Sa druge strane, termini „samopožrtvovanje“ i „samoodržanje“, u gorenavedenom značenju, jesu u antonimijskom odnosu kroz koji, takođe, možemo posmatrati ova dva lika. Mali žrtvuje sebe, a Madona sebi podređuje druge. Tako gledano, oni funkcionišu i kao božansko i demonsko načelo.

Literatura:

Bandić, Miloš. I. (1969). Pisci i knjige. „Roman i romansijeri u godini 1968: Slobodan Novak, Slobodan Selenić, Dragoslav Mihailović“. Letopis Matice srpske, 115, 320 – 336.
Vilček, Danijel (2015). Molitveni i drugi nabožni elementi ili tko se (ne) moli u Novakovu romanu Mirisi, zlato i tamjan. Filozofski fakultet. Osjek
Visković, Velimir (1991). Sumnja u utopiju. „Republika“ br. 3-4, 145.
Visković, Velimir (2006). „Inzularnost kao metafora i zbilja“. Građa i rasprave o hrvatskoj književnosti i kazalištu, Vol. 32 No. 1 Travanj.
Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva i Uvod u ikonologiju Radovana Ivančevića (1985). Zagreb: Liber – Kršćanska sadašnjost.
Lunić, Anita (2014). Između književnosti i filozofije: egzistencijalizam mediteranskog kruga. Filozofska istraživanja.
Midić, Ignjatije (2012). Problem smrti u hrišćanskoj ontologiji. Kragujevac: Grafostil.
Mrđa, Nikolaj (1998). Tumačenje svetog jevanđelja po Mateju; Po predavanjima dr Justina Popovića. Užice: Dabar i Bogoslovija Sveta Tri Jerarha.
Nemec, Krešimir (2000). Leksikon hrvatskih pisaca. Zagreb: Školska knjigafraj.
Nemec, Krešimir (2003). Povijest hrvatskog romana od 1945. do 2000. godine. Zagreb: Školska knjiga.
Novak Prosperov, Slobodan (2004). Povijest hrvatske književnosti. 3. Sjećanja na dobro i zlo. Split: Marjan tisak.
Novak, Slobodan (1953). Zagreb: Zora.
Novak, Slobodan (1968). Mirisi, zlato i tamjan. Zagreb: Matica hrvatska.
Novak, Slobodan (1981). Izabrana proza. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.
Papadopulos, Stilijan G. (1998). Teologija i jezik. Srbinje: Duhovna akademija Minhen: Univerzitetski obrazovani pravoslavni bogoslovi; Beograd: Hilandarski fond; Valjevo.
Popović, Justin (2000). Tumačenje Svetog Evanđelja po Mateju. Valjevo: Manastir Ćelije.
Popović, Justin (2001). Tumačenje Svetog Evanđelja po Jovanu. Valjevo: Manastir Ćelije. Sabrana dela svetog Justina Novog: u 30 knjiga, knj. 11-12.
Popović, Justin (2003). Dogmatika pravoslavne crkve I Pravoslavna filosofija istine; Beograd: Zadužbina „Sveti Jovan Zlatousti“ Ave Justina Ćelijskog.
Popović, Justin (2004a). Dogmatika pravoslavne crkve II Pravoslavna filosofija istine; Beograd: Zadužbina „Sveti Jovan Zlatousti“ Ave Justina Ćelijskog.
Popović, Justin (2004b). Dogmatika pravoslavne crkve III Pravoslavna filosofija istine; Beograd: Zadužbina „Sveti Jovan Zlatousti“ Ave Justina Ćelijskog.
Pojam Boga u filozofiji (1996). Priredio Milenko A. Perović. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada; Katedra za filozofiju Filozofskog fakulteta.
Pravoslavni pojmovnik (2008). Priredio Nenad Novaković. Beograd: Misionarski i duhovni centar manastira Hilandara „Trojeručica“.
Rakić, Radomir (2004a). Biblijska enciklopedija. 1, (A-L). Srbinje: Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog.
Rakić, Radomir B. (2004b). Biblijska enciklopedija. 2, (LJ-Š). Srbinje: Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog.
Rječnik biblijske teologije (1969). Uredio Xavier Leon-Dufour. Zagreb: Kršćanska sadašnjost.
Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta. (2014). Beograd: Biblijsko društvo Srbije.
Teofilakt Ohridski (2004). Tumačenje svetog Evanđelja od Mateja. Beograd: Novi dani.
Hekman, Jelena (1997). Mirisi, zlato i tamjan. „Bilješka o piscu“. Zagreb: Matica hrvatska. Str. 305 – 316
Šutalo, Ivana (2013). Hrvatski roman sredine 20. stoljeća. Osijek. Filozofski fakultet.
Škvorc, Boris (2008). O oblikovanju identiteta i tipovima podrivanja (mitologemskog) jedinstva ispričanog; Modaliteti Novakove dekonstrukcije i Ferićeve rekonstrukcije ideoloških slojeva autorske intencije. Split. Filozofski fakultet.

^[1] Hrvatska književnost i poslije Drugoga svjetskog rata uvelike je određena zbivanjima na društvenopovijesnoj sceni, u prvome redu ideološkim utjecajima revolucionarnog komunizma, nakon 1952. godine ipak se postupno mijenja odnos literature prema dnevnoj politici. Brojni pisci izražavaju otvoreno nezadovoljstvo prema svakoj ideološkoj prisili, uniformnom mišljenju, političkoj narudžbi, normativnom redukcionizmu. Bez obzira na sve otpore, prostor umjetničke slobode postupno se počeo širiti, a bitna sastavnica književnog života postaje razmjena i borba mišljenja (Nemec, 2003: 25).

[2]„I ušavši u kiću, vidješe dijete sa Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši riznice svoje, prinesoše mu dare: zlato, tamjan i smirnu“ (Mt 2, 11).

[3] Navodeći karakteristike hrvatskog romana pedesetih i šezdesetih godina, Krešimir Nemec, izdvaja činioce koji su uticali na to da se priča sve više usmerava ka unutrašnjem. „Suvremeni urbani pejzaž nameće novu tematiku: alijenaciju, reifikaciju, duhovni rasap, kaotičan život ulice, urbanu psihozu, paradoksalnu osamljenost pojedinca u mnoštvu. Stoga je primjetno sužavanje tematske usmjerenosti: priča sve više kreće prema unutra, prema intimnoj ljudskoj problematici, prema mikrokozmosu. Središte interesa pomiče se s društvenih očevidnosti na osamljene pojedince, često intelektualce, na njihove egzistencijalne probleme, etičke dvojbe, sumnje, komplekse i misaone preokupacije“ (Nemec, 2003: 37).

[4] Jedan od razloga zašto Slobodan Novak bira da kroz biblijski korelativ prikaže svoga junaka i svet u kome se on obreo jeste paradoks na kome neretko počiva biblijski tekst, a koji je i obeležje pozicije u kojoj se Mali nalazi. Justin Popović u Dogmatici pravoslavne crkve II napominje: „Čudo našega spasenja počiva na paradoksima. To se oseća u svemu što je Hristovo, što je evanđelsko, što je pravoslavno“ (Popović, 2004^a: 595).

[5] „I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (…) I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus“ (Lk 1, 28-31).

[6] „Dežuram uz jedno medicinsko čudo koje ne pripada nijednoj etničkoj skupini“ (Novak, 1968: 34).

[7] „Jednog ću dana samo uletjeti k Madoni kličući: Hosana! Heureka! Vikat ću kako smo sve dobili, kako je sve naše, to jest njezino, kako su sve vratili. (…) I ako je istina ono što kaže Tunina – ubit će je veselje!“ (Novak, 1968: 70)

[8] „I ujedanput sa anđelom se pojavi mnoštvo vojske nebeske, koji hvaljahu Boga govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk 2, 13-14).

[9] Jelena Hekman smatra da ime glavnog (anti)junaka služi kao podsećanje da se radi o običnom, tzv. malom čoveku koji u svojoj svakodnevici živi život mnogih, odnosno kao i svi „nosi svoj križ“ (Hekman, 1997: 312). Neophodno je podsetiti i da se Mali kao lik već pojavljivao u prozi Slobodana Novaka i to u Izvanbrodskom dnevniku koji takođe predočava vizuru infantilnog protagoniste, ali iz perspektive deteta, tako da je tamo Mali nadimak, dok je u ovom romanu sugestivno (ne)imenovanje implikativno sredstvo i postupak o kome možemo promišljati u kontekstu svih likova.

[10] „Oni dani kada sam doista izbjegao iz negvi tome paklenskome vijeću, kao da su bili samo prividno oslobođenje“ (Novak, 1968: 87).

[11] NJeno stanje tera Malog da se u trenucima očaja pita: „Šta ja ovdje radim?! (…) Koga njegujem!? S kim razgovaram?!“ (Novak, 1968: 106), ali se i zaprepasti kada konstatuje da ona ima „neotuđivu svijest o nasljedstvu i o posjedu“ (Novak, 1968: 21). Lucidno funkcionisanje Madoninog uma ima odlike jurodivosti. Draga i Mali nikada ne znaju u kojoj meri ona namerno iskrivljuje stvarnost, a „šta je plod amnezije i dezintegrirane svijesti“ (Novak, 1968: 182).

[12] Komična je scena kada Mali, u momentima svoje sužene svesti proverava Madoninu prisutnost svojim surovim metodama. Zamahuje nožem i maše pištoljem ispred njenog lica, na šta ona ne reaguje. Međutim, pošto spomene staro, bakarno posuđe, komentariše: „po prvi put danas pogledala me je posve trijezno i prisutno“ (Novak, 1968: 46).

[13] „Ali neshvatljiva iskonska taština koja je iznenada ukopčala sistem odbrane i straha od smiješnosti, stvrdnula je njeno lice, sakrila nedoumicu i u čas su me gledala samo dva srdita i stroga oka pogledom vladarske nadmoći“ (Novak, 1968: 74). Blagost je oponentna Madoninoj strogosti i surovosti, jer ona zahteva da se dovedu u lancima i bičuju oni koji su odneli srebrninu iz njene kuće.

[14] Metafora o izabranosti sastavni je deo alegorijske priče o velikoj večeri. „Jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere. Jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih“ (Lk 14, 24).

[15] San i smrt su etimološki nerazlučno povezani termini preko reči uspenije. Justin Ćelijski tu vezu objašnjava na sledeći način. „U Svetom Predanju smrt Bogomajke naziva se Uspenije. To znači: usnuće, zasnuće, počinak, spavanje, smrt; od glagola zaspati, uspavati, umiriti, spavati, počivati, umreti“ (Popović, 2004^b: 654). Na drugom mestu, opet čitamo: „Sveta Djeva je usnila; usnila, a ne umrla, jer prenesena na nebo, Ona nije prestala štititi rod ljudski“ (Popović, 2004^b: 659).

[16] „Ovo uopće nije Madonin glas! Ona je okultni medij, i njezini su povici materijalizacija zlog duha koji nas zatire“ (Novak, 1968: 198). To što Mali služi staricu koja je istodobno simbol božanskog i otelotvorenje demonskog samo naglašava višeslojnost u tumačenjima postupaka glavnog lika, jer: „Nijedan sluga ne može dva gospodara služiti; jer, ili će jednoga mrziti a drugoga voljeti, ili će se jednoga držati a drugoga prezirati. Ne može se služiti Bogu i mamonu“ (Lk 16, 13).

FOTO: Lična arhiva

MADONA – SLIKA BOGORODICE U NEGATIVU

Ostavi komentar