Autor : Milovan Balaban, istoričar
Dogovori sklapani sa zapadnim silama uvek su bili upitni, pre svega zato što sile sa Zapada često nisu doživljavale kao obavezu ono što je potpisano. Uzroci tome su mnogostruki, ali svakako možemo reći da je osećaj civilizacijske superiornosti bio dominantni razlog zbog čega na Zapadu, čak i posle potpisivanja ugovora, često nije postojao osećaj da se isti mora ispoštovati. Najnoviji primer ovoga, primer ponašanja prema narodima izvan zapadnog civilizacijskog kruga, jesu sporazumi MINSK1i MINSK2, kojima je trebao da bude okončan rat unutar Ukrajine. Prema svedočenju same Angele Merkel Zapad nije nameravao da ispuni i implementira te ugovore, već je samo kupovao vreme kako bi naoružao Ukrajinu i spremio za rat. U tom kontekstu moramo gledati i na Londonski ugovor, te ponude Srbiji koje su usledile tokom 1915, posle sklapanja ovog savezničkog ugovora.
Ključni kreator Londonskog ugovora, uz blagoslov Francuske i Rusije, bila je Britanija. Ugovor je sklopljen s Italijom kako bi ova država, još uvek neopredeljena, stala i svrstala se na stranu Antante u svetskom sukobu, kojem se kraj nije nazirao. Kako je Britanija bila ključni igrač, neformalni kreator međunarodnih odnosa i savezništva, bitno je istaći da je njen odnos prema srpskom pitanju bio uglavnom negativan i sputavajući za srpski faktor. Još na Berlinskom kongresu Britanija je bila pokrovitelj mandata kojim je Austrougarska dobila dozvolu da okupira Bosnu i Hercegovinu, nesporno srpsku istorijsku zemlju. Razlog za ovaj potez Britanije bila je slabost Turske koja nije imala više snage da drži pod kontrolom ovaj prostor i bude brana ruskom prodoru na Balkan.
Okupacijom Bosne i Hercegoovine Austrougarska je trebalo da kontroliše Srbiju, sprečava spajanja Srbije i Crne Gore kao nukleusa jedne velike države, a sve zarad sprečavanja pojavljivanja Rusije na ovom prostoru, pogotovo na Jadranu. Kada je 1908. anektirana Bosna i Hercegovina, Britanija je tajno stajala iza tog čina i podržavala Austrougarsku. No ono što je bitno za shvatanje duha britanske politike je ponašanje ser Edvarda Greja, koji je javno govorio kako Srbija treba da dobije kompenzaciju zbog ovog čina dunavske monarhije, ali u praksi ništa nije radio da do toga dođe, čime je svesno obmanjivao Srbiju.
Ipak, 1914, kada dolazi do velikih turbulencija u svetu izazvanih Prvim svetskim ratom, kada je narušena neutralnost Belgije, Britanija se opredeljuje na stranu Antante, sada prinuđena da makar delimično revidira stav prema Srbiji. Ipak, sopstveni princip narodnosti u formiranju država Britanci na Balkanu teško mogu da primene. Pre svega zbog zamršenosti intersa i političkih i etničkih faktora na Balkanu, ali i postojanja multinacionalne Austrougarske za čije održanje se do samog kraja ostrvska imperija zalagala. Otuda ona na Blakanu delimično zagovara princip održavanja ravnoteže snaga nauštrb principa narodnosti.
No, Britanci shvataju da neke stvari moraju da promene. Kao novost na početku rata Britanija nudi Srbiji Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i izlaz na more, dok zauzvrat traži da Srbija ustupi istočni deo Vardarske Makedonije Bugarskoj, kako bi ova ušla u rat na strani Antante. Cilj je bio privući do tada neutralne države na svoju stranu ‒ Italiju, Rumuniju, Bugarsku i Grčku, nudeći im teritorije Austrougarske (Bugarskoj Srbije), a pri čemu se ne razmatra ozbiljno rasturanje Habzburške monarhije. Postojale su projekcije u Forin ofisu kako bi Austrougarska trebalo da bude skraćena, ali to je ostalo samo na pričama, te ni u kakvim zvaničnim aktima nije dokumentovano.
U tom kontekstu, a kako bi se pridobila Italija kao najjača od neutralnih država, od avgusta su počeli tajni kontakti. Posle dugih pregovora sklopljen je tajni Londonski ugovor za koji Srbija nije znala, odnosno nije znala njegove detalje sve dok ga Lenjin nije obelodanio 1917. Srbija nije bila potpisnica ugovora, te joj ništa pri sklapanju ugovora nije ni ponuđeno. Po Ugovoru Italija je trebalo da dobije Južni Tirol, deo Dalmacije sve do rta Planke, protektorat nad Albanijom u Valoni, dakle da zaokruži kontrolu Jadranskog mora. U Londonskom ugovoru se spominju Srbija, Crna Gora i Hrvatska, iako Hrvatska ne postoji. Neke teritorije se percipiraju kao moguće hrvatske. Ugovor, koji je u nekim delovima i hipotetičan, vidi uvećanu Srbiju za teritorije na Jadranu do iznad Cavtata, dok bi južno išao do crnogorske obale. Po ugovoru Crna Gora nije u sastavu Srbije, dok bi Drač ušao u sastav albanske države.
Kako je Londonski ugovor fokusiran na Jadran zbog Italije u njemu se Bosna i Hercegovina ne spominje. No, mora se konstatovati da su Srbi dobijali obećanja od početka rata vezana za pripajanje Bosne i Hercegovine. Takođe u Londonskom ugovoru se ne spominju ni Srem niti Slavonija, što se danas obično učitava u taj ugovor. Naknadno, razradom Londonskog ugovora, pre svega u Forin ofisu, uobličila se ponuda za Srbiju. Ista je predstavljena Pašiću avgusta meseca 1915, i to je ono što je Srbija odbila. Ponuda Edvarda Greja za Srbiju iz avgusta sadrži deo jadranske obale iz Londonskog ugovora, zatim Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Srem sa Zemunom, Bačku, dok je za Banat bilo predviđeno da se posle rata dogovore Srbija i Rumunija. Ovo je ponuda, nije nikakav ugovor. Ovakve ponude su gotovo prirodne u ratu, u turbulentnim situacijama kada se želi obezbediti savezništvo. No, ona je bila na dugom štapu i praktično nije bilo nikakvih garancija da ovo može biti ostvareno.
Kako bi bolje shvatili ono što su saveznici, pre svih Britanija, nudili Srbiji, moramo stvar posmatrati iz realnog ugla tadašnje situacije. Imamo dve zaraćene strane koje žele da privuku na svoju stranu neutralne države. Prirodno je da i jedna i druga strana nude i više nego što mogu da ispune. Obećanja su vezana za kraj rata, te je nemoguće u tom trenutku isprojektovati šta će biti moguće a šta neće biti moguće ispuniti. Tako je vazda bilo kroz istoriju. Kada ovome dodamo da se za ponudu, koja je na dugačkom štapu, od Srbije tražilo da odmah ustupi Bugarskoj istočni deo Vardarske Makedonije, dobijamo sliku jednog maglovitog konstrukta ponuđenog našoj državi od strane saveznika, pre svih Britanije.
Dakle, od Srbije je traženo da odmah ustupi konkretne teritorije prisajedinjene u Balkanskim ratovima, a da zauzvrat veruje kako će na kraju rata dobiti ozbiljne kompenzacije i dobrim delom zaokružiti svoj istorijski i etnički prostor. Male nade za ispunjenje datih obećanja potvrđivao je stav Britanije prema dunavskoj monarhiji. Naime, u britanskoj politici nije bilo ni naznaka o rasturanju Austrougarske, čije teritorije su obećavane. Ovo daje utisak o maglovitosti i prilično nesigurnoj ponudi koju je Srbija dobila. Slomom srpske vojske 1915. u oktobru i ulaskom Bugarske u rat na strani Centralnih sila pala je vlada Askvit‒Grej a sa njom i Grejeva balkanska politika. Nova vlada Lojda DŽordža u narednom periodu je na starim temeljima stvarala osnove za novu balkansku politiku.
Predlozi koji su figurirali od 1916. do 1918. bili su različiti. Bilo ih je više, neki su bili slični kao onaj kojem je poslužio kao temelj Londonski ugovor, ali bilo ih je i nepovoljnih po Srbiju. Razlog ovoga je što je, naročito u ratnim uslovima, gotovo prirodno diplomatija velikih sila rastegljiva, nudi što može i ne može da ispuni, u cilju da privuče na svoju stranu neutralne. Što se tiče Londonskog ugovora, još jednom da naglasimo da nije sklopljen sa Srbijom, dok je ponuda koja je usledila posle Ugovora, iako primamljiva, bila pod velikim znakom pitanja, čak u nekim delovima nepovoljna iz razloga što je od Srbije tražen momentalni ustupak teritorije Makedonije Bugarskoj.
Na kraju da konstatujemo: Londonski ugovor više je ušao u naše istorijsko sećanje kao superpovoljan aranžman, gde nam je navodno nuđeno da prihvatimo stvaranje Velike Srbije, iza kog su stale velike sile, uključujući i Britaniju, a što smo mi odbili težeći ka stvaranju zajedničke države svih Južnih Slovena. Stvar je u realnosti bila mnogo kompleksnija. Niti je nama nuđeno tako nešto, niti su ponude bile konkretne i lako ostvarive. U vihoru Velikog rata Zapad, a naročitio Britanija, malima su nudili velika obećanja kako bi ih pridobili na svoju stranu, ne smatrajući da ih naročito ta obećanja obavezuju. Uostalom, tako je vazda bilo u odnosima velikih i malih, naročito velikih sa Zapada, opterećenih svojim eksluzivitetom i civilizacijskom superirornošću.
Ostavi komentar