ЛОНДОНСКИ МИРОВНИ УГОВОР ИЗ 1913. ГОДИНЕ

21/04/2023

Aутор: мср Срђан Граовац, историчар

Лондонским мировним уговором из 1913. године стављена је тачка на Први балкански рат, један од најважнијих догађаја за судбину балканских народа. Резултат војевања Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе те 1912. и 1913. године био је коначна победа над Османлијским царством и истискивање највећег дела турске државе са Старог континента, изузев уског појаса око Истанбула. Мир постигнут у Лондону, верификовао је турске територијалне губитке и утврдио је нове границе Османлијског царства, али није дефинисао линије разграничења између самих савезника на ослобођеним територијама, што је представљало „јабуку раздора” и узрок избијања Другог балканског рата.

Први балкански рат почео је 8. октобра 1912. године. Међутим, већ у новембру месецу, након пораза турских снага код Битоља, било је јасно да су савезници остварили потпуну доминацију над Балканом, изузев околине Истанбула. Вардарска армија, најјача турска оружана формација на том простору уништена је од стране српске војске. Турцима лојалне снаге повукле су се у своја последња упоришта, утврђене градове Јањину и Скадар. Са друге стране бугарске снаге у наступању према Истанбулу заустављене су пред Једреном, где су османлијске трупе браниле своје последње неизоловано упориште у Европи. У тим околностима Турци су већ у новембру месецу били заинтересовани за отпочињање преговора о примирју, које им је, с обзиром на стање на бојишту, било преко потребно. Кључну улогу у том процесу покретања мировних преговора одиграле су велике силе, које нису имале намеру да судбину тог геостратешки важног простора препусте балканским државама. Иначе, у том тренутку у Европи постоје два моћна и међусобно супротстављена војно-политичка савеза. Антанта, која окупља Русију, Велику Британију и Француску, као и Тројни савез састављен од Немачке, Аустроугарске и Италије. Русија је у том тренутку била својеврстан протектор Балканског савеза, неко ко је кумовао његовом стварању и намеравао да преко њега остварују своје интересе у том делу Европе. Тачније, Русија је рачунала да би победа балканских савезника и пораз Немцима блиских Турака, представљао брану даљој германској експанзији према Истоку. Самим тим, Русија би онемогућила да се германски фактор угнезди на Босфору и овлада тим за њих есенцијално важним мореузима. Са друге стране Аустроугарска, као експонент германске политике на Балкану, имала је своје планове о продору ка Вардарској долини и даље према Солуну. Беч је на тај начин рачунао да ће остварити доминантан положај на Балкану и обезбедити приступ важној луци на Егејском мору. Са треће стране, Италија је тежила успостављању контроле над балканском обалом Јадранског и Јонског мора, односно ка експанзији на том простору. Самим тим, ни једној од тих директно заинтересованих сила за Балкан није сметало избијање Првог балканског рата, јер су у новонасталом заплету видели прилику да се ангажују и реализују своје интересе. Русија се уздала у победу савезника и остварење својих циљева, а Аустроугарска и Италија у њихов пораз, који би им дао повод за можда и директну војну акцију.

Победе балканских савезника и брзо напредовање њихових трупа, нарочито су разочарале политичке кругове у Бечу. Српска војска је ставила Новопазарски санџак и Вардарску долину под своју контролу, чиме је пут планираној аустроугарској експанзији ка Егејском мору био затворен. У новонасталим околностима милитаристичка струја у Бечу отворено је тражила да се Аустроугарска војно ангажује, како би заштитила своје интересе. Пошто би интервенција Аустроугарске, сасвим извесно испровоцирала реакцију Русије, постојала је реална опасност да овај регионални сукоб добије европски, па чак и глобални карактер. Управо зато, велике силе посебно заинтересоване за избегавање ескалације сукоба, попут Британије, Француске и Немачке, подстакле су отпочињање мировних преговора. Већ 17. децембра 1912. године у Лондону је формирана својеврсна амбасадорска конференција, састављена од дипломатских представника великих сила. Руски, француски, немачки, италијански и аустроугарски амбасадори, заједно са представницима домаћина, преузели су на себе улогу кључних чинилаца у трагању за мировним решењем, којим би се ставила тачка на Први балкански рат. Иако су 17. децембра званично почели преговори у Лондону, треба нагласити да је разговора о примирју било још у новембру месецу. Притиснути неуспесима на бојном пољу, Турци су већ тада тражили посредовање великих сила како би ратне операције биле заустављене. Исто тако, упутили су директан позив Бугарима да отпочну мировне преговоре. Верујући у коначан успех офанзиве својих трупа, влада у Софији је занемарила турски предлог. Међутим, онда када је надирање Бугара према Истанбулу заустављено и када су њихове офанзивне акције изгубиле оштрину, онда је и званична Софија обавестила савезнике о турској мировној иницијативи. У том тренутку Бугарска, Грчка, Србија и Црна Гора већ су остварили највећи део својих ратних планова. Свели су Турке на околину Истанбула и неколико енклава у дубини Балканског полуострва. Самим тим, када се и притисак великих сила појачао у правцу отпочињања мировних преговора, створени су предуслови за рад амбасадорске мировне конференције у Лондону.

Балкански савезници су на тим преговорима заузели јасан став, Турци се коначно и бесповратно морају повући са Балкана и савезницима препустити преостале енклаве (Јањина и Скадар). Порта је са друге стране нудила решење које је подразумевало стварање, од њихових изгубљених територија на Балкану, две аутономне области, Македонију и Албанију. Албанија би на челу имала принца из османлијске династије, а Македонија, која би обухватала Вардарску, Пиринску и Егејску Македонију са Солуном, добила би монарха из неке европске владарске куће. Тиме би интегритет Османлијског царства био очуван, а тековине Првог балканског рата за савезнике суштински обезвређене. Самим тим, балканске државе оштро су се успротивиле турском предлогу, док су велике силе гледале како да из те ситуације извуку највише користи за своје интересе. Управо зато су  Аустроугарска, али и Италија, постале највећи заговорници стварања независне Албаније. И Беч и Рим су планирали да преко албанског фактора убудуће остварују своје планове на Балкану, тако да је за њих то питање било од прворазредног значаја. Иако се Русија испрва противила таквом решењу, под притиском савезника из Лондона и Париза морала је да попусти. За Тројни савез стварање Албаније била је црвена линија од које нису могле одступити ни по цену рата. Пошто је за Француску и Британију формирање Албаније било боље решење од ескалације сукоба, званични Санкт Петербург се морао сагласити са вољом осталих великих сила. Самим тим, једна од најзначајнијих тековина Првог балканског рата била је и независна Албанија, која ће постати камен спотицања у даљим односима балканских савезника. Наиме, према ранијем договору Београда и Софије, Србија је требало да добије северну и средњу Албанију са луком Драч, што је за званични Београд био највиши интерес. Излаз на море представљао је императив српске политике тог времена. Нарочито након Царинског рата (1906–1911), који је учврстио политичке кругове у Београду у мишљењу да је слободан приступ мору и лука на Јадрану од егзистенцијалне важности за Краљевину Србију. Стварањем Албаније, коју је бечка дипломатија желела што више да територијално ојача такви планови постали су само сан, а Србија је компензацију морала да потражи на другој страни, у Вардарској Македонији где је неминовно улазила у сукоб са Бугарском.

Иако је за Србију такав развој ситуације био крајње неповољан, под притиском великих сила, поготово Русије, Француске и Британије, Београд је морао да попусти. Стварање Албаније постала је реалност, а о њеним границама коначну реч имале су велике силе. Такође, великим силама је препуштено да одлучују о Криту и егејским острвима, док је од Турске тражено да се одрекне свих територија западно од линије Мидија – Родосто. Под притиском великих сила 22. јануара 1913. године Турци су попустили и прихватили такво мировно решење. Међутим, испоставило се да ту није крај. Подстакнути из Берлина и Беча, Младотурци су извели државни удар, преузели власт у земљи и одбацили споразум. Био је то знак да ће се рат наставити. Очигледно је да су Немци и Аустроугари користили мировне преговоре како би Турцима купили време, не би ли њихове свеже снаге из Мале Азије пристигле на балканско бојиште. Свакако да званични Берлин и Беч нису били задовољни оваквим расплетом ситуације и протеривањем Турака са Балкана. Немци су годинама уназад много улагали у стварање доминантног утицаја на Босфору, тако да је турско потискивање значило и слабљење њиховог утицаја. Самим тим, подстакли су ратну струју у Истанбулу да преузме власт и поново покуша да се војнички обрачуна са балканским савезницима. Чак и да не остваре коначну победу, одређеним ратним успесима Турци су свакако могли да поправе своју преговарачку позицију. Међутим, време је показало да Турци више нису имали ни снаге ни капацитета за било какву опсежнију војну акцију. Наставили су да трпе поразе, у којима су изгубили Јањину, Једрене, а на крају и Скадар.

Пад Једрена изазвао је велику узбуну у европским престоницама. Бугарска војска је сад имала отворен пут према Истанбулу, што је угрожавало интересе великих сила, а на првом месту Русије. У тим моментима најмоћније земље помишљале су чак и на окупацију Истанбула и мореуза. Самим тим, у више него узаврелим међународним околностима, дипломатија је поново преузела главну реч. Велике силе су уобличиле коначан текст Лондонског мировног уговора, који је потписан 30. маја 1913. године и који се састојао од осам чланова:

члан 1.

Од дана измене ратификација овога Уговора владаће вечити мир и пријатељство између Његовог Величанства Цара Отомана, с једне стране, и Њихових Величанстава Суверена савезника, с друге стране, као и између Њихових наследника и поданика.

члан 2.

Његово Величанство Цар Отомана уступа Њиховим Величанствима Суверенима савезницима све области Свога Царства на европском континенту западно од пруге повучене од Еноса на Јегејском Мору до Мидије на Црном Мору, изузимајући Арбанију.

Тачну граничну пругу од Еноса до Мидије повући ће једна међународна комисија.

члан 3.

Његово Величанство Цар Отомана и Њихова Величанства Суверени савезници изјављују да остављају Његовом Величанству Цару Немачке, Његовом Величанству Цару Аустрије, Краљу Чешке итд. и Апостолском Краљу Угарске, Господину Председнику Француске Републике, Његовом Величанству Краљу Велике Британије и Ирске и Британских Прекоморских Области, Цару Индије, Његовом Величанству Краљу Италије и Његовом Величанству Цару свих Русија, да одреде границе Арбанији и уреде сва остала питања која се тичу Арбаније.

члан 4.

Његово Величанство Цар Отомана изјављује да уступа Њиховим Величанствима Суверенима савезницима острво Крит и да се одриче свих суверених и других права које је имао над овим острвом.

члан 5.

Његово Величанство Цар Отомана и Њихова Величанства Суверени савезници изјављују да поверавају Његовом Величанству Цару Њемачке, Његовом Величанству Цару Аустрије, Краљу Чешке итд. Апостолском Краљу Угарске, Господину Председнику Француске Републике, Његовом Величанству Краљу Велике Британије и Ирске и Британских Прекоморских Области, Цару Индије, Његовом Величанству Краљу Италије и Његовом Величанству Цару свих Русија да одреде положај свих отоманских острва у Јегејском Мору, осим острва Крита, и полуострва Атоса.

члан 6.

Његово Величанство Цар Отомана и Њихова Величанства Суверени савезници изјављују да финансијска питања, произашла из ратног стања коме се чини крај и уступања горе поменутих области, остављају међународној комисији, која је сазвана у Паризу и на коју су Они послали Своје представнике.

члан 7.

Питања ратних заробљеника, правосуђа, поданства и трговине биће уређена појединачним уговорима.

члан 8.

Овај ће Уговор бити ратификован и ратификације измењене у Лондону у што је могуће краћем року.

У потврду тога Пуномоћници Високих Страна уговорница потписали су овај Уговор и на њ ставили своје печате.

Лондонски мировни уговор, којим је окончан Први балкански рат, суштински је одредио само границе турске државе, односно, дефинисао њене територијалне губитке. Међутим, тим уговором није извршено разграничење између балканских држава на ослобођеним територијама, а спорних питања било је на претек. Самим тим, односи између Србије, Бугарске и Грчке били су и више него затегнути, тако да до разоружања савезничких трупа није ни дошло. Тиме је и семе Другог балканског рата било посејано.

Извори и литература

Ратковић, Б., Ђуришић, М., Скоко, С. (1972). Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, Београдски издавачко-графички завод, Београд

Перовић, Б. (1959). Први балкански рат 1912–1913. књ. 1, Операције српске војске, Историјски институт Југословенске народне армије, Београд

Ратковић, Б. (1975). Први балкански рат 1912–1913. књ. 2, Операције српске војске, Војноисторијски институт, Београд

Ђуришић, М. (1959). Први балкански рат 1912–1913. књ. 3, Операције црногорске војске, Историјски институт Југословенске народне армије, Београд

Скоко, С. (1968). Други балкански рат 1913. књ. 1, Узроци и припреме рата, Војноисторијски институт, Београд

Скоко, С. (1975).  Други балкански рат 1913. књ. 2, Ток и завршетак рата. Војноисторијски институт, Београд

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања