Autor: Jovanka Simić, novinar
Pesmu nad pesmama „Santa Maria della Salute“, koju mnogi smatraju najuzvišenijim rimama naše poezije, srpska lirika dobila je pre 111 godina u peštanskom hotelu „Hungarija“, kada se Laza Kostić koji je tu bio na proputovanju za Beč radi lečenja supruge Julijane, kratkim pismom javio svom izdavaču Milanu Saviću: „Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč…“
Kostić je poslao Saviću poslednje tri strofe svoje pesme, te je sredinom jula 1909. godine veličanstvena pesma „Santa Maria della Salute“ prvi put odštampana, samo godinu dana pre nego što se 26. novembra 1910. umorni i oboleli pesnik upokojio u Beču.
Laza Kostić, jedan od najznamenitijih Srba s kraja 19. i početka 20. veka, bio je književnik, doktor pravnih nauka, političar (poslanik u Ugarskom saboru), poliglota (prevodilac na i sa osam jezika), novinar, glumac i boem. Smatra se jednim od najvećih srpskih pesnika svih vremena.
Rođen je na dan Sveta tri Jerarha 1841. godine u Kovilju, u porodici Petra Kostića, pograničnog oficira i majke Hristine Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku Laza nije upamtio. Preminuli su ubrzo posle njegovog rođenja. Bez oca je ostao 1877. godine.
Prva dva razreda osnovne škole Laza Kostić završio je u Kovilju, a posle majčine smrti školovanje je nastavio kod rođaka u Đurđevu. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. Diplomirao je 1864. godine, a 1866. doktorirao na Univerzitetu „Lorand Etvoš“ u Pešti. Doktorsku disertaciju pisao je i odbranio na latinskom jeziku. Ubrzo je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu.
Nedugo zatim, uključio se u stvaranje političkog pokreta „Ujedinjena omladina srpska“. Pokret je bio aktivan do 1871. godine. Kostić je takođe izabran za beležnika u Novosadskom magistratu gde je proveo pet godina, a zatim je počeo sve ozbiljnije da se posvećuje književnosti, novinarstvu i političkim zbivanjima. Godine 1869. lažno je optužen za učešće u ubistvu kneza Mihaila zbog čega je jedno vreme proveo u zatvoru. Po drugi put je pritvoren zbog govora uperenog protiv Austro-ugarske monarhije na proslavi punoletstva kneza Milana. Pošto je oslobođen, u znak priznanja izabran je za poslanika u ugarskom saboru 1873. godine kao jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije.
Kostić je 1878. godine bio sekretar Jovana Ristića na Berlinskom kongresu, a dve godine kasnije postao je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd gde je uređivao list „Srpska nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole Prvog Petrovića NJegoša 1884. godine,preselio se u Crnu Goru i uređivao „Glas Crnogorca“.
Posle pet godina vratio se u Srbiju, a 1895. godine oženio je Somborku Julijanu Palanački i nastanio se u tom gradu u kojem je proveo poslednjih 15 godina svog života. Bio je predsednik somborske Srpske narodne čitaonice koja i danas nosi njegovo ime. Kostić je 1883. godine postao član Srpskog učenog društva, a 1909. godine član Srpske kraljevske akademije. U Somboru je napisao „Dnevnik snova“ i većinu od ukupno 14 strofa pesme „Santa Maria della Salute“.
Svoju pletisanku, labudovu pesmu, kako ju je i sam nazvao u jednom pismu, a kojom je zaokružio svoje poluvekovno pesništvo, Kostić je naslovio po čuvenoj baroknoj mletačkoj crkvi građenoj u Veneciji od 1631. godine u slavu Bogorodice. Pesmu je Kostić posvetio Jeleni Lenki Dunđerski, od koje je bio stariji 29 godina.
Lenka je bila kći Kostićevog prijatelja i velikoposednika Lazara Dunđerskog, koji je, da sve bude zamršenije, bio venčani kum Laze i Julijane Palanački u Somboru. Dva meseca posle njihovog venčanja, bolešljiva Lenka umrla je novembra 1895. godine u svojoj dvadeset petoj godini. Uzrok njene smrti po nekim izvorima je tifusna groznica, a ima i mišljenja da je presvisla od tuge za boemom Kostićem.
Pesnik i njegova „muza“ upoznali su se četiri godine ranije u jednom od dvoraca Dunđerskih. Ona je, po svedočenjima Novosađanki tog vremena, bila visoka, vitka, uvek elegantno odevena, nimalo razmetljiva, prijatna i mila. Volela je jahanje, muziku, dobre pisce, govorila francuski i nemački. O njenim osećanjima prema Kostiću nema pouzdanih svedočanstava, mada pesnikovi stihovi „zar meni starcu na dnu života, ta slatka voćka što tek sad zri“ nagoveštavaju da mu je mlada devojka, možda, i uzvraćala platonsku ljubav.
Pesmu „Santa Maria della Salute“ Kostić je živeo, sanjao i ispredao među javom i međ snom 14 godina posle Lenkine smrti. Pesma ima 14 strofa što „pevaju, grcaju i zanesvešćuju se“, kako ih je 1941. godine opisala Isidora Sekulić. Svaki stih cvili za vilom koja „preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid, iz crnog mraka divna mi svanu“. Ali, kako su i život i ljubav satkani od zamršaja svake vrste, tako ni ovog remek-dela srpske poezije verovatno ne bi bilo da ne beše Somborke Julijane Palanački kojom se Kostić, umoran od boemskog života, besparice i dugova, oženio i nastanio u njenoj kući na glavnom somborskom sokaku tik uz pravoslavni hram, posvećen Svetom Georgiju. Tek tako zbrinut, Kostić je mogao svu svoju književnu energiju da usmeri u stvaranje, pa su njegove somborske godine za njega ujedno bile i pesnički najplodnije.
Julijana Julča Palanački (1849–1909), bogata naslednica i jedinica somborskog advokata Dimitrija Palanačkog, prvi put je razbarušenog Lazu ugledala u nekim svatovima i tada se poverila svojim družbenicama da će se ili za njega udati, ili se udavati neće. Tako je i bilo – volela ga je i čekala četvrt veka pre nego što je najzad postala njegova supruga. Dočekala je, da kako je zapisao jedan Lazin savremenik, pruži ruku čoveku čijim se genijalnim spevovima s punim žarom mlađanog devojačkog srca zanosila.
Posle venčanja Kostići su pošli na svadbeno putovanje u Veneciju, gde je, kako je zapisao Milan Kašanin, s terase hotela „Bauer-Grinvald“ ili „Grand Bretanj“, Laza posmatrao Kanal grande i baroknu crkvu „Santa Maria della Salute“. To veličanstveno zdanje pesnik je 17 godina ranije opevao u pesmi „Dužde se ženi!“ sa žalom što su u nju ugrađeni posečeni borovi slovenskih gora. Ovaj hram će 14 godina docnije postati refren Kostićeve najveće i, ujedno, poslednje pesme, a započeće je stihom „Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor“.
Laza je poštovao svoju suprugu, ali kako je zapisao njegov somborski lekar i prijatelj dr Radivoj Simonović, on sa svojim aristokratsko nemarnim manirima „nije pasovao u običnu građansku kuću gde žive prozaični ljudi“. Nesporazumi Lazini sa taštom su rezultirali njegovim odlaskom u Krušedol. Sa suprugom je o tim nesporazumima vodio dugu prepisku. Od Julijane nije krio ni koliko ga je pogodila vest o Lenkinoj smrti. U pismu svojoj supruzi on piše: „Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet“.
U tom crnilu zakovitlala se i njegova opsednutost izgubljenom Lenkom. O tome je pisao detaljno u svom lascivnom „Dnevniku snova“, a svu bol i čežnju za mladom devojkom ugradio je u stihove svoje poslednje pesme. O pesmi je Kostić počeo da razmišlja, po svemu sudeći, 1900. godine. U jednom pismu Simu Matavulju, Laza je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme i da mu ispiše najlepšu stranicu Danteovu o Beatriče i najlepše prideve Petrarkine o Lauri.
Milan Savić, Kostićev prijatelj, pak, zapisao je da je pesnik „polagano, prilikom svojih beskrajnih, usamljenih šetnji somborskim ulicama i fruškogorskim obroncima, stvarao strofu za strofom, doterujući ih i pileći dok najposle te zamršaje svoga srca nije doveo u sklad i oblik kojim je bio zadovoljan“.
U pesničkim i ličnim emotivnim zamršajima Kostićevim, Julijana i Lenka imale su potpuno različite, ali veoma važne uloge. Julijana je pesnikov boemski život pretvorila u mirnu luku, a Lenka je njegovu kreativnost uzdigla u nebesa. Obe su, svaka na svoj sudbinski način, doprinele da jedan od najvećih srpskih umova na samom kraju svog života dosegne najveće književne visine. Da iznedri čudesnu pesmu bez koje bi srpska lirika danas bila nezamisliva.
Laza Kostić upokojio se u svojoj 69. godini pre 110 leta. Sahranjen je na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru, gde i danas počiva.
LITERATURA
Pero Zubac, Lenka Dunđerska, Kompanija „Novosti“, 2017.
Hadži Zoran Lazin, Šekspir i Kostić u varoši novosadskoj 1864.
Letopis Matice srpske
Ostavi komentar