Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Leonid Grigorijevič Ivašov (Oblast Frunze, Kirgizija, 31. avgust 1943) jedna je od najistaknutijih ličnosti savremene ruske društvene i političke scene. Potomak je dekabriste Vasilija Ivašova, koji se rodio u mnogobrojnoj porodici u mesnom sovhozu Frunze kod Biškeka na području tadašnje Kirgiške SSR. Poznatu Vojnu akademiju M. V. Frunze okončao je 1974. godine, a posle toga je postavljen za zamenika komandanta puka u Tamanskoj motorizovanoj diviziji. Od 1976. godine je prekomandovan u Centralnu kancelariju Ministarstva odbrane SSSR gde je, između ostalog, bio šef Sekretarijata dvojice ministara odbrane Ustinova i Sokolova.
Bio je načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Ruske Federacije (1996−2001) i u tom svojstvu veoma angažovan za vreme NATO agresije na SRJ 1999. godine, kada je, zbog stavova suprostavljenih tadašnjoj politici zvaničnog Kremlja, stekao veliku popularnost među srpskim i ruskim rodoljubima. NJegova istraživanja se kreću u širokom spektru: od klasičnih geopolitičkih analiza, izučavanja ratnih sukoba, do istraživanja međunarodnih odnosa i istorijskih tema (Ostvarivanje vojnotehničke superiornosti tokom Velikog otadžbinskog rata, naslov je doktorata iz oblasti vojnoistorijskih nauka koji je odbranio 1983. godine).
General Ivašov je član Akademije za nacionalnu bezbednost i predavač na Moskovskom državnom institutu za međunarodno novinarstvo, Vojnoj akademiji i Diplomatskoj akademiji Ruske Federacije. Jedan je od osnivača i predsednik Akademije geopolitičkih problema koja se bavi izučavanjem koncepcijskih pitanja svetskog poretka, geopolitičkim perspektivama Rusije i analizama regionalnih tema na tzv. postsovjetskom prostoru. Leonid Grigorijevič je veliki protivnik proširenja NATO na Istok i u mnogim istupima predlagao je alternativni geopolitički odgovor Rusije koja je krajnji cilj sila koje grade „novi svetski poredak“. NJegova prvobitna geopolitička polazišta bila su zasnovana na formiranju jednog „pravoslavno-slovenskog saveza“ koji bi predvodila Rusija, uz naglašavanje tzv. civilizacijske komponente kao ključne determinante svetskog poretka. On je u tako zamišljenom poretku posebno izdvajao Zapadnu civilizaciju (predvođenu SAD), zatim islamsku civilizaciju (koja ima nekoliko aspiranata na vodeću ulogu), potom budističku civilizaciju (konkurenti Kina i Japan), kao i latinoameričku i afričku civilizaciju koje je posmatrao kao periferne. U nekim potonjim radovima približio se „novim evroazijcima“ zalažući se za reintegraciju postsovjetskog prostranstva, čiji bi osnov bio savez Rusije i Belorusije, a kojima bi se vremenom priključili Ukrajina, Jeremenija i Kazahstan, uz mogućnost proširenja na tzv. „muslimansku komponentu“ i čak postjugoslovenski prostor (Srbiju i Crnu Goru).
L. Ivašov je autor više knjiga među kojima su najvažnije: Rusija i svet u novom milenijumu. Geopolitički problemi (2000), Rusija ili Moskovija? Geopolitička dimenzija nacionalne bezbednosti Rusije (2002), Ne žurite da sahranite Rusiju (2003) i dr. Pored toga napisao je oko 700 publikovanih članaka. Naročitu pažnju čitalačke publike privukao je 2016. godine objavljivanjem knjige Izokrenuti svet. Tajne prošlosti – zagonetka budućnosti u kojoj je prvi put predstavio arhivska dokumenta KGB-a i Ministarstva odbrane, koja se odnose na ulogu ezoterijskih društava u Sovjetskom Savezu i Trećem rajhu, kao i rezultate njihovih tajnih istraživanja na prostorima Tibeta i Antarktika. U ovoj knjizi je, na osnovu arhivske građe, potvrdio činjenicu o kojoj se dugo šuškalo, a to je da leševi pronađeni prilikom pada Berlina 1945. godine nisu posmrtni ostaci Hitlera i Eve Braun.
Izokrenuti svet
Da li je napad nacističke Nemačke na Sovjetski Savez juna 1941. godine bio isključivo motivisan geopolitičkim razlozima, ili je reč o događaju za koji, sa ove vremenske razdaljine, možemo reći da je imao i duboko konspirološko značenje? Pod uticajem kojih zakulisnih sila je zloglasni vođa Trećeg rajha Adolf Hitler doneo jednu takvu hazardnu odluku, koja je izazvala ogromne ljudske žrtve i nezapamćena materijalna razaranja?
Ruski geopolitičar Dugin u izuzetnoj studiji Konspirologija nudi zanimljivu – alternativnu verziju događaja koji su prethodili 22. junu 1941. godine. Prema Duginovoj teoriji unutar Trećeg rajha postojale su dve međusobno suprostavljene geopolitičke i ezoterijske strukture koje su se borile za prevlast. Jedna struktura bila je vezana za atlantske centre uticaja (međunarodno bankarsko bratstvo), dok je druga – evroazijska struktura unutar Rajha bila vezana za slične strukture u Sovjetskom Savezu, ističući da je „mirna slika Evrope“ moguća jedino ukoliko se uspostavi „kontinentalni savez“ sa Sovjetski Savezom. Pakt Molotov – Ribentrop iz 1939. godine predstavljao je trijumf takve geopolitičke orijentacije, koju su, po Duginu, veštim manevrima „agenti atlantizma“ srušili u junu 1941. godine. Tada je ezoterijskom terminologijom rečeno „Nebiće odnelo pobedu nad Bićem“.
Knjiga Leonida Grigorijeviča Izokrenuti svet. Tajne prošlosti – zagonetka budućnosti (objavljena u Rusiji, 2016) ne samo da potvrđuje Duginovo konspirološko viđenje predistorije Drugog svetskog rata nego ide i korak dalje u razjašnjenju jedne misterije. Pozivajući se na deklasifikovanu arhivu KGB-a i Ministarstva odbrane, general Ivašov ukazuje na plan grupe nemačkih generala da još 1938, uoči čehoslovačke krize, svrgnu Hitlera, uz napomenu da je Minhenski sporazum, pre svega bio posledica „neočekivanog“ povlačenja Britanaca i Francuza. Za Ivašova nema dileme da je i „pad Francuske“ za svega tri nedelje pojačao stvaranje mita o Hitlerovoj nepobedivosti i bio psihološki važan deo priprema za ratna dejstva. Ali svi ovi događaji bili su u osnovi emanacija jedne šire igre koju su u pozadini kreirala uticajna tajna društva sa svojim skrivenim simbolima, mističnim ritualima i ezoterijskim ciljevima. NJihova okultna šifra je bila Nasleđe predaka što je ujedno i naziv instituta koji je osnovao čuveni nemački geopolitičar Karl Haushofer.
U okviru ovog instituta postojala je masonska nacistička loža koja se posebno zanimala za razradu mističnih istraživanja koja su se odvijala u jednom zatvorenom krugu naučnika. U središtu svih ekspedicija nalazio se Tibet čiji su drevni manuskripti razjašnjavali, između ostalog, i tajnu istoriju čovečanstva. Deluje gotovo neverovatno, ali sredinom dvadesetih godina na Tibetu je boravio Jakov Bljumkin, jedan od najpouzdanijih sledbenika Lava Trockog. Za vreme boravka na Tibetu on je, po svemu sudeći, stekao uvid u neke od najvećih svetskih misterija, posebno onih koje se odnose na tajna i do tada nepoznata oružja i tehnologiju njihove izrade. Svoja saznanja je pre nego što je ubijen u Sovjetskom Savezu 1929. godine, preneo lično Trockom, ali i čelnicima nemačke vojne službe koji su njegove uvide dalje razrađivali. Zanimljivo je da Staljin o Bljumkinovim akcijama na Tibetu ništa nije znao. Mada nema pouzdanih pokazatelja, nema sumnje da je Hitlerovo okruženje bilo opsednuto tajnama Tibeta, ali i Antarktika, o čemu uostalom svedoče brojne ekspedicije iz tridesetih godina. Pojava NLO povezuje se sa aktivnostima nacističkih ezoterijskih društava. Leteći tanjiri, prema ovoj hipotezi, nastali su u tajnim laboratorijama „nacističke okultne nauke” koja iako poražena u Drugom svetskom ratu, nastoji da uspostavi „svetski poredak Četvrtog rajha”, primenom metoda „alternativne tehnologije”. Reč je o posebnim magijskim sredstvima, razrađenim u tajnim laboratorijama Rajha i posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu. Zanimljivo je da su prvi leteći tanjiri uočeni, od engleskih pilota 1944. godine, kao i da od tada interesovanje za njih ne prestaje.
Nemirna vasiona
Knjiga Leonida Ivašova Izokrenuti svet na čudan način potvrdila je najekstravagantnije hipoteze o sudbini Hitlera posle Drugog svetskog rata. Najuticajniji teoretičar nacističkog ezoterizma bio je poznati čileanski diplomata i mistik Miguel Serano. NJegove hipoteze o nastanku sveta su tipično gnostičke, odnosno zasnovane su na stanovištu o Stvaranju kao katastrofi. Istorijski proces, posle toga, neprestani je sukob dobra i zla. Prema ovoj interpretaciji oličenje sile zla je Demijurg koji stvara „koncentrisanu Vasionu”koja drži u ropstvu „transcedentne energije eona”, od kojih je jedan deo slučajno dospeo u ropstvo, dok je drugi deo u ropstvu iz solidarnosti sa prvobitno zarobljenim eonima. Jedno od zarobljenih bića bila je zemlja Gerda, dok je mikrokosmički eon bio prvobitni čovek Adam koji je najpre boravio u severnoj zemlji Hiperboreji. Serano ističe da su usled pada kometa Severni i Južni pol zamenili mesta, pa je tom prilikom došlo do preseljenja Hiperborejaca ka jugu. Jedna grupa Kromanjonaca živela je u Evropi, dok je druga grupa osnovala civilizaciju u pustinji Gobi. Sile zlog Demijurga sve vreme nastojale su da unište civilizaciju Hiperborejaca. U Seranovoj teoriji, uloga Demijurga dodeljena je jevrejskom narodu, pa otuda ne čudi naglašeni hitlerizam autora za kojeg je vođa Trećeg rajha „poslednji avatra”, a njegovi SS odredi posednici naročitih ezoterijskih znanja, odnosno sledbenici „hiperborejske civilizacije”.
Seranova „nemirna vasiona” samo je naizgled ekstravagantna teorija, tim pre jer je čileanski diplomata bio veoma obavešten čovek. Ali krenimo redom. Serano je najpre zastupao teoriju o letećim tanjirima – kao nacističkom tajnom oružju koje predstavlja „astralno telo Arijaca luciferata”. Pomoću NLO maja 1945. godine Hitler je evakuisan iz Berlina. U Seranovoj konspirološkoj razradi nova Hiperboreja nalazi se u Središtu zemlje koja omogućava postojanje pravog organskog života. Tzv. Šuplja zemlja predstavlja prebivalište buduće rase podzemnih Arijaca i u nju se može dospeti kroz sistem planinskih pećina na Himalajima, Tibetu, Pamiru, Andima, Karpatima, ali ulaz postoji i na polovima Arktiku i Antarktiku. Najzanimljivija tvrdnja je da je Antarktik poslednje prebivalište Hitlera, čije su ekspedicije tokom tridesetih godina prošlog veka otkrile čudovišne prostore sa toplim vazduhom koji omogućavaju normalan život. Serano tvrdi da je odlazak Hitlera na Antarktik „poslednji čin magijskog spajanja sa podzemnim Arijcima“. Ova konspirološka teorija posebno je zanimljiva ako se u obzir uzme još jedna zanimljiva hipoteza, o tome da je poraz nacizma na materijalom planu bila neminovnost na putu njegovog planetarnog trijumfa na duhovnom planu. Ovome u prilog svakako idu i pripreme koje uoči rata u Hamburgu obavljao čuveni polarni israživač David Berd koji konsultuje posadu broda „Švabija“ po pitanjima klime Antarktika, osobinama ponašanja čovekovog organizma u uslovima krajnje niskih temperatura, o biološkim resursima regiona itd. Konspirološke verzije tvrde da je upravo tamo posada podmornice U-530 sakrila relikvije Trećeg rajha, među kojima i Sveti gral, kao i da je Antarktik posle rata bio poslednje Hitlerovo utočište. Knjiga generala Ivašova u vezi s ovom temom nudi na uvid veliki broj dokumenata iz strogo čuvane sovjetske arhive. Uz to Leonid Grigorijevič nudi i potpuno novu verziju bitke za Berlin čiji je smisao bio u osvajanju arhiva Instituta Anenerbe čija je dokumentacija čuvana kao najveća državna tajna u sovjetskom periodu.
Četvrti rajh
Devedesetih godina prošlog veka dogodila se radikalna promena svetske geopolitičke paradigme. Uprkos obećanjima datim poslednjem sovjetskom predsedniku Mihailu Gorbačovu, Zapadna vojna alijansa je počela da se širi na Istok i opasno približava granicama Rusije. Prozapadna kremljovska politička struktura nije ni nastojala da spreči realizaciju ovog scenarija, tako da je dojučerašnja velika imperijalna sila bila praktično na kolenima. Agresivna politika NATO na postjugoslovenskom prostoru izazivala je posebno podozrenje u strukturama ruske armije kojima je bilo jasno da je delu model transformacije Zapadne vojne alijanse u ofanzivnu organizaciju koja se sprema za vojno delovanje izvan granica svoje formalne odgovornosti. Naime, prostor nekedašnje SFRJ bio je pretvoren u jednu vrstu eksperimentalnog poligona za isprobavanje različitih vojnih, političkih i pravnih presedana koje je, pokazalo se, NATO kasnije primenjivao i u drugim delovima sveta (Irak, Avganistan, Libija, Sirija).
Od jeseni 1996. godine, u okviru svojih službenih dužnosti, Ivašov je bio duboko uključen u situaciju na Kosovu. Bio je dobro upoznat sa stanjem u regionu, stalno je komunicirao sa visokim vojnim i zvaničnicima raznih zemalja, uključujući i zemlje NATO. Više puta se sastajao sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem i učestvovao na mnogim međunarodnim konferencijama. Zaposleni u njegovom odeljenju radili su u posmatračkoj misiji OEBS-a na Kosovu. Zatim je 1998. godine osnovan i poseban analitički centar u Glavnoj upravi na čijem je čelu bio general Ivašov. Osnovni zadatak ovog centra je bilo prikupljanje različitih informacija u vezi sa planovima Zapada i šiptarskih separatista na Kosovu i Metohiji.
Kada je u martu 1999. godine otpočela brutalna NATO agresija na SRJ, ovaj analitički centar pažljivo je pratio tok vojnih operacija i situaciju na terenu. Osnovna ideja bila je da posle okončanja ratnih dejstava Rusija ima svoj poseban sektor na Kosmetu. Zbog svega toga ruska vojska je izvela čuveni destant na prištinski aerodrom Slatinu, ali je zbog izdaje rukovodstva (Jeljcin i Černomirdin) ovaj plan osujećen, a Srbi ostavljeni na milost i nemilost zapadnim silama i njihovim šiptarskim saveznicima. U kasnijim ispovestima o ovim događajima, general Ivašov je teško optuživao i pojedine visoke generale u ruskoj armiji, ističući herojsku odbranu SRJ od višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Na poziv predsednika Miloševića general Ivašov je bio jedan od ključnih svedoka njegove odbrane u Haškom tribunalu. Od tada do danas Leonid Grigorijevič je neprekidno komentarisao dešavanja u južnoj srpskoj pokrajini koja je praktično pretvorena u američku vojnu bazu koja treba da kontroliše Evropu i deluje protivno ruskim interesima na širem području Evroazije. Ivašov je posebno negativno komentarisao nedavno otvaranje vojne baze u Crnuši na severu Kosova i Metohije kao otvorenu podršku američkih vojnopolitičkih struktura šiptarskim teroristima. Na sličan način general Ivašov je analizirao i provokativne akcije ukrajinskih separatista na istoku ove zemlje, ukazujući na stare američke planove destabilizacije postsovjetskog prostora koje je podrobno opisao Zbignjev Bžežinski u svojoj znamenitoj studiji Velika šahovska tabla (1996). Američke planove u Evropi i Rusiji okarakterisao je kao stvaranje novog Četvrtog rajha.
Ka novom evroazijstvu
Leonid Grigorijevič se posle penzionisanja juna 2001. godine posvetio slobodnijem društvenom i političkom angažmanu. Mada je pozdravio odlazak Borisa Jeljcina s položaja predsednika i dalje je zauzimao kritičku distancu u odnosu na politiku ruske vlasti. Posebno je upozoravao na pokušaje uništavanja ruske državnosti, vojnoindustrijskog kompleksa, ali i tradicionalnih društvenih vrednosti zasnovanih na pripadnosti pravoslavlju i slovenskoj kulturi i civilizaciji. U vreme nastanka ovog teksta veliku pažnju ne samo ruske javnosti izazvao je njegov poziv predsedniku Putinu da podnese ostavku zbog mogućnosti vojnog sukoba između Rusije i Ukrajine ( februar 2022). Kao veoma iskusan vojni strateg posvetio se izučavanju geopolitičkih problema s kojima se Rusija suočavala na početku novog milenijuma.
NJegova prvobitna geopolitička polazišta bila su zasnovana na formiranju jednog „pravoslavno-slovenskog saveza“ koji bi predvodila Rusija, uz naglašavanje tzv. civilizacijske komponente kao ključne determinante drugačijeg i pravednijeg svetskog poretka. On je u tako zamišljenom poretku posebno izdvajao Zapadnu civilizaciju (predvođenu SAD), zatim islamsku civilizaciju (koja ima nekoliko aspiranata na vodeću ulogu), potom budističku civilizaciju (konkurenti Kina i Japan), dok je latinoameričku i afričku civilizaciju posmatrao kao periferne. U svojim kasnijim radovima nastojao je da svoja prvobitna geopolitička gledišta uklopi u sve popularniju doktrinu novog evroazijstva. Ipak za razliku od nekih radikalnih pobornika ove doktrine zastupao je stanovište o postepenoj reintegraciji postsovjetskog prostora koja bi najpre obuhvatila integraciju Rusije i Belorusije, zatim u drugom krugu Ukrajine, Jermenije i Kazahstana, dok bi tek u trećem krugu u obzir došlo uključenje „muslimanske kompomente“.
Mada su teorije generala Ivašova mnogima izgledale nerealno, nema sumnje da smo savremenici upravo takve trasnformacije postsovjetskog prostora o kojoj je svojevremeno pisao. Naime, savez Rusije i Belorusije je nova stvarnost, dok su dešavanja u Karabahu (2020) i Kazahstanu na početku ove godine pokazala veliki značaj evroazijske vojno-ekonomske integracije za elementarnu stabilnost ovih država. Što se muslimanske komponente tiče, nakon američkog povlačenja iz Avganistana i ruske intervencije u Siriji, pozicija Rusije u zoni Islamskog hartlanda je veoma ojačala. Razume se da je tu i Kina kao supersila koja obezbeđuje mirnu sliku istoka Evroazije i kao takva svakako predstavlja noćnu moru za silu s one strane Atlantika.
Za čitaoca radova generala Ivašova posebno zanimljiva su njegova opažanja o karakteru savremenih ratova, posebno u uslovima svetske energetske krize. Naime, Ivašov je izneo interesantno gledište o motivima ruskog vojnog angažovanja u Siriji gde su bili ugroženi poslovni interesi „Gasproma“. Iz istih razloga je izazvana kriza u Ukrajini na koju utiču projekti tri gasovoda. Reč je o resursima otkrivenim u Perijskom zalivu 2000. godine gde su otkrivene najveće rezerve gasa na planeti, procenjene na 51 trilion kubnih metara i oko 50 milijardi tona kondenzovanog gasa. Tada je dve trećine ovog bogatstva otišlo Kataru a jedna trećina Iranu. Jasno je da Katar nije bio u stanju da valorizuje ovaj resurs pa su američke i britanske kompanije nastojale da gasovod iz ove zemlje projektuju preko teritorije Sirije u Tursku koja je bila zamišljena kao glavni operater u snabdevanju Evrope. Tu je važnu ulogu igrala i Saudijska Arabija, zatim Iran i u pozadini SAD. Sve to bilo bi moguće ukoliko bi se evropsko tržište oslobodilo ruskog gasa. Zbog toga je izazvana kriza u Ukrajini, ali i problemi s realizacijom projekta Severni tok 2. Na kraju dodajmo da je general Ivašov nosilac mnogih ordena, uključujući i srpsku Zlatnu medalju „Miloš Obilić“.
LITERATURA: Aleksandar Dugin, Konspirologija, Logos, Beograd 2008; Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad 2011; Leonid Ivašov, Izokrenuti svet, Moskva 2016 (rusko izdanje); Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021.
Ostavi komentar