LENKA DUNĐERSKI

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Domaća kinematografija je u poslednjih nekoliko godina počela sve više da se bavi istorijskom tematikom. Otud se pre nekoliko godina pojavila serija o Lazi Kostiću koja teži da prikaže ljubav velikog srpskog pesnika prema Lenki Dunđerskoj. Međutim, ova serija, uz sve poštovanje umetničkih sloboda, donosi brojne faktografske proizvoljnosti. Zbog toga što su kinematografski projekti vrlo efikasno sredstvo u kreiranju narativa, ova serija je dodatno doprinela da se malo zna o odnosu Lenke Dunđerski prema Lazi Kostiću, ali i o samoj njenoj ličnosti. Zbog toga se treba vratiti istorijskim izvorima ukoliko želimo da pružimo verodostojniju sliku njenog života.

Razvoj porodice Dunđerski u širem kontekstu je i te kako povezan sa razvojem srpske građanske klase u Habzburškoj monarhiji. Oni su baštinili i aristokratske i građanske modele ponašanja. Ove staleške suprotnosti vrlo lako se mogu primetiti u svim pokoljenjima Dunđerskih. Ženska deca bila su obrazovana, ali i prepuštena luksuzu – kada stasaju za udaju, bile su zaštićene od braka iz interesa i supružnike su birale samostalno, najčešće među srpskim industrijalcima ili ugarskim plemićima. Muška deca pripremana su za čuvare porodične tradicije i poslovnog prosperiteta, ali i nacionalne i verske samobitnosti – školovali su se u velikim evropskim gradovima i po povratku se uključivali u porodični posao. Porodično stablo se primarno granalo na potomke čuvenog Gedeona Dunđerskog, koji je najzaslužniji za privredni, a kasnije i društveni uspon ove porodice. Lazar Dunđerski, iako najmlađi od Gedeonovih sinova, bio je najuspešniji izdanak treće generacije ove porodice. Lazar je sa ocem poslovao zajedno sve do njegove smrti, kako bi održao privid postojanja porodične zadruge. Bavio se trgovinom i ulagao je u industriju, a uvećavao je zemljišni fond koji je obrađivao. Oženio se Sofijom Georgijević 1855. godine i sa njom je imao jedanaestoro dece, od kojih je petoro preživelo najraniji uzrast. Sofija je još za vreme Gedeonovog života odlučila da se sa decom preseli u Novi Sad, pa je zbog toga Lazar živeo na relaciji Srbobran – Novi Sad – Čelarevo – Đula. Imali su sinove Đorđa i Gedeona – Gecu, kao i ćerke Olgu, Milku i Lenku.

Baš kao što se porodica Dunđerski često posmatra kao sinonim za srpsku građansku porodicu sa područja severno od Dunava i Save, tako se i velikom broju ljudi Lenka Dunđerski javlja kao prva pomisao kada je u pitanju tadašnji ženski svet. Jelena Dunđerski je bila treća i najmlađa Lazareva ćerka. Odmalena je bila mezimaca porodice i prozvali su je Lenka. Ona je bila ne samo najpoznatije dete Lazara Dunđerskog nego i najpoznatiji član ove čuvene porodice. Tome su najviše doprinele glasina i legende koje su po njenoj smrti nastale. Zbog toga nikoga ne treba da čudi što o njenom životu ima vrlo malo podataka, među kojima je dobar deo kontradiktoran, počevši od datuma rođenja. Naime, za godinu rođenja se uvek uzima 1870. i ta godina čak stoji na ploči sa njenim imenom u kapeli na pravoslavnom groblju u Srbobranu, gde je sahranjena sa svim najbližim srodnicima, uključujući i Gecu Dunđerskog. Međutim, u krštenici koja je pronađena u Crkvi Svetog Bogojavljenja u Srbobranu, piše da je Lenka Dunđerski rođena na Mitrovdan, 26. oktobra 1869. godine i krštena sutradan, 27. oktobra. Kumovi na krštenju su bili Bogdan Sivački, veleposednik iz Sentomaša, i varoška babica.

O njenom osnovnom obrazovanju u Sentomašu i Novom Sadu nema puno podataka. Ono što je sigurno jeste da je školovanje nastavila na Ženskom liceju tzv. engleskih gospođica u Budimpešti, a zatim je otišla u Beč, gde je pohađala Viši ženski vaspitni zavod. Zahvaljujući obrazovanju i brojnim putovanjima po Evropi, oduvek je nagoveštavala da će se razviti u pravu srednjoevropsku damu. Bila je poliglota, što je bilo retko za muškarce, a kamoli za žene tog doba – odlično je govorila francuski, nemački i mađarski. Takođe, bila je veliki ljubitelj umetnosti. Volela je da čita, znala je da svira klavir i da lepo peva. Odlazila je rado na koncerte, u pozorište, na balove i putovanja po Evropi. Ono po čemu je posebno bila poznata jeste sklonost ka konjičkim sportovima. Naime, mnogo je volela da jaše, a znala je i sama da vozi lake kočije. Postoji podatak da je jednom prilikom malo nedostajalo da kočijom pregazi tada nepoznatu Isidoru Sekulić.

Kada je u pitanju njen fizički izgled, dostupni podaci govore da je bila visoka i vitka, da je imala smeđu kosu i plave oči. Imala je blag osmeh, a takav joj je bio i karakter. Važila je za umiljatu, ljubaznu i vedru devojku. Mađarica Veronika Molnar, koja je na imanju Dunđerskih u Srbobranu radila kao sobarica, ističe  uzajamnu ljubav između kućne posluge i Lenke, koja nije bila gordi despot poput dede Gece već uvek prirodna, predusretljiva i blaga. Postoje svedočanstva da je rado izlazila u susret siromašnima, te da je volela da daje skupe poklone. Pošto je imala školovan operski glas, Lenka je u Novom Sadu održala dobrotvorni koncert povodom katastrofalnog požara koji je u to vreme pogodio Veliku Kikindu. Tom koncertu, na kojem je pevala ruskog kompozitora Donaurova, došli su i Jevreji, Mađari, Slovaci, Hrvati, Nemci i Jermeni, svi koji su pored Srba činili ondašnji Novi Sad. Taj nastup je bio njen jedini u ovom gradu.

NJen otac je za to vreme nastavio da širi svoje poslove. Sve više se okretao industriji i počeo je, između ostalog, da kupuje i gradi pivare, među kojima i jednu u Čebu, danas Čelarevu. Tamo je 1882. kupio i dvorac, koji je do tada bio u vlasništvu plemića Nikole Berezdija. Pošto se Lazar kretao u visokom društvu, ovaj dvorac je postao stecište njihovih okupljanja. Bio je blizak sa Mihailom Polit-Desančićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Urošem Predićem, Pajom Jovanovićem, a docnije je gost u ovom dvorcu bio i sam kralj Aleksandar Karađorđević. U ovom dvorcu često je boravila i Lenka, pa je tako 1891. došlo do susreta između nje i pesnika Laze Kostića. Pored toga što je bio prijatelj Lenkinog oca, Laza je bio čuveni predstavnik srpskog romantizma koji je uspeo da izbije na površinu pored veličina kakve su Đura Jakšić i Jovan Jovanović Zmaj. Laza Kostić je bio i pravnik, saradnik Svetozara Miletića, poslanik na Ugarskom saboru, jedan od osnivača Ujedinjene omladine srpske i politički mislilac koji je u novinama pisao nadahnut liberalnim idejama. NJegova nastup u javnosti bio je poprilično nekonvencionalan pa je, između ostalog, i zbog toga lako privlačio pažnju. Pre susreta sa Lenkom, Laza je proveo nekoliko godina na Cetinju, gde je bio u službi crnogorskog knjaza Nikole Petrovića NJegoša. Pre nego što je pošao u Crnu Goru, Laza je 1884. isprosio Julijanu Julku Palanački, devojku iz bogate somborske kuće. Pesnik je sa njenom majkom imao dosta problema jer ćerki nije dozvoljavala da pođe sa njim pošto je strahovala za ćerkinu bezbednost. Ovaj problem će se docnije rešiti uz posredovanje Lazara Dunđerskog, koji je čuvenog pesnika izdržavao po povratku sa Cetinja.

Kada su se upoznali, Laza Kostić je od Lenke Dunđerski bio stariji dvadeset i devet godina. Ono što je nesporno jeste da se javilo obostrano poštovanje. Navodno se Lazi nije toliko dopao Lenkin fizički izgled koliko njeno obrazovanje, interesovanje za umetnost, sport i jezike. Često su, pored srpskog, razgovarali i na francuskom. Lenka je u periodu rada i druženja sa Kostićem, kako njena braća svedoče, bila zaljubljena u Stevana Adamovića koji je važio za najpoželjnijeg mladića u Novom Sadu. O Lenkinom i Lazinom odnosu pisali su mnogi, često bez ikakve argumentacije. Navodi se da je Laza gajio platonsku ljubav prema Lenki, te da je razlika u godinama bila nepremostiva prepreka za njega. Zbog toga je, navodno, pobegao u manastir Krušedol na Fruškoj gori, gde se branio samoćom. Takođe, postoje podaci da je Laza Lenki tražio muža, a da je najozbiljniji kandidat bio, ni manje ni više, njegov prijatelj Nikola Tesla. Bilo je više razloga za tako nešto – imajući u vidu široko Lenkino obrazovanje, ona je i te kako bila upoznata sa Teslinim radom i gledala je na njega kao na idola. Sa druge strane, Tesla je u tim trenucima bio u velikoj nevolji jer mu je izgorela laboratorija, pa je Laza želeo da ga oženi lepom i plemenitom devojkom koja je pritom još i bogata. Međutim, iako nije znao o kome se radi, Tesla je iz NJujorka poslao negativan odgovor uz obrazloženje da je on „već venčan naukom”. Pero Zubac, vođen pre svega poetskim doživljajem a ne istorijskim činjenicama, napisao je studiju o Lenki Dunđerskoj. Zubac je imao utisak da je zaista postojala neka „hemija” među Lenkom i Lazom, te da Laza Kostić  nije imao hrabrosti da zaprosi Lenku zbog njenog oca, plašeći se njene samostalnosti, samosvojnosti, jedinstvenosti, zrelosti, lepote, mladosti. Uplašio se da će morati da menja svoje navike i da će izgubiti slobodu.  Po navedenoj studiji, ženidba Julkom bila je samo beg u sigurnost i ustaljeni tok života, a Lenkin otac je bio određen za kuma još u vreme veridbe. Dok je njegov odnos prema Lazi bio i dalje prijateljski nastrojen, postoje nepotvrđene glasine da su Lenkini majka i brat Gedeon bili protiv bliskosti između pesnika i nje.

Zubac navodi da je Laza Kostić 1892. godine, u vreme dok je boravio u Krušedolu, napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenicu”. Laza je pesmu priložio u dvorcu Dunđerskih u Čelarevu, u Lenkin spomenar, drvenu kutiju sa ružama islikanim na poklopcu. Nažalost, taj spomenar je nestao i do danas nije pronađen. Doduše, postoji dnevnik za koji se, bez naročitih dokaza, tvrdi da je pripadao Lenki, u kojem se ona pita da li je „gospodin Laza”, posle mnogih udvarača iz Beča, u stvari onaj pravi. Navodi da je srećna kada joj piše, iako kaže da je zbog nje pobegao u manastir, da joj dani brzo teku kada je s njim, da joj ne može tada biti dosadno i da u njemu vidi šta je život. Sumnjala je da je najveća prepreka to što je on siromašan, a ona bogata.

Po sličnim neistorijskim razmatranjima, Laza se dugo opirao ženidbi sa Julkom Palanački. Na to ga je dugo nagovarao Lazar Dunđerski iz više razloga – pomogao bi svom prijatelju i kumu, ne bi više morao da ga finansira jer je Julka imala veliko nasledstvo, odvajanjem Lenke od Laze vratio bi mir svojoj kući. Evidentno je da se Laza dugo dvoumio šta da radi jer se Julkom oženio tek u septembru 1895. godine. NJih dvoje su potom otišli na bračno putovanje u Veneciju i tom prilikom su posetili čuvenu crkvu Santa Maria della Salute. Za to vreme Lenka se našla u Beču, odakle su stigle iznenadne vesti o njenoj smrti. Umrla je u dvadeset i sedmoj godini, 21. novembra, na Aranđelovdan. Ova tragična vest je izazvala mnoštvo malograđanskih spletki u Srbobranu i Novom Sadu. Jedni su tvrdili da je teško podnela Lazinu ženidbu i da je preminula od tuge, drugi da je izvršila samoubistvo ne bi li izbegla udaju za nametnutog mladoženju.

U pomenutom dnevniku za koji se tvrdi da je pripadao njoj, Lenka ogorčeno piše o Lazi pred njegovu ženidbu. Nije mogla da veruje se ženi, i to sa neuglednom, ali bogatom ženom, smatrajući da time gubi dostojanstvo pesnika. Takođe, verovala je da želi da je povredi time što je pozvao njenog oca za kuma. Međutim, pravi uzrok prerane smrti Lenke Dunđerski jeste tifusna groznica. Kada je saznao za to, Laza Kostić je naočigled svoje žene tugovao za Lenkom. Pero Zubac ističe da je pesnik u svom Tajnom dnevniku, koji je pisan na francuskom jeziku, zapisao jedan san u kome se Lenka pojavljuje bleda, kao da nema dosta krvi. Pored toga je u zagradi zabeležio: „Nije li tifusna groznica, bolest od koje je umrla, bolest krvi?” Izgleda da je Laza Kostić bio jedan od retkih ljudi koji je verovao u pravi razlog Lenkine smrti. Ona je sahranjena posle tri dana na srbobranskom groblju, u kripti kapele Svetog Velikomučenika Georgija, koju je kao porodičnu grobnicu podigao njen otac.

Pesmu koja je postala simbol njihovog prijateljstva, „Santa Maria della Salute”, Laza je napisao i objavio 1909. godine. Postoji nekoliko verzija ove pesme, ali je prava verzija poslata Milanu Saviću i objavljena u knjizi Pesme. Nakon Lazine smrti pronađen je njegov Dnevnik snova u kojem on priznaje da je Lenka Dunđerski inspiracija za ovu pesmu. U dnevniku beleži da mu je ona dolazila u snove kao stvarna, opipljiva i puna života, te da ju je tako i opisivao. Nije sporno da je ova pesma, koja je danas deo školske lektire, inspirisana Lenkom Dunđerski. Takođe, nesporno je da je između nje i pesnika postojala međusobna naklonjenost i prijateljstvo. Međutim, sve ostalo što se u široj javnosti potencira, pre svega njihova navodna veza i prosidba, spada u domen varoških legendi za koje do danas nema verodostojnih dokaza.