Laza Kostić među javom i međ snom: pesnikov molitveni vapaj Bogorodici

Laza Kostić među javom i međ snom: pesnikov molitveni vapaj Bogorodici

autor: Milovan Balaban, istoričar

Laza Kostić, rođen je 31. 1. 1841. godine u Kovilju, a umro 26. 11. 1910. godine u Beču. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, realku u Pančevu, gimnaziju u Novom Sadu i Budimu. Prava je završio u Pešti 1964. godine i 1866. godine postao je doktor prava. Te iste godine, izabran je za profesora u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Godine 1867, postao je veliki beležnik Opštine novosadske. Od 1869. do 1872. godine bio je predsednik varoškog suda. U Pešti kao đak, i u Novom Sadu vrlo je živo učestvovao u omladinskom pokretu kao jedan od prvaka u njemu. U nekoliko mahova je bio i poslanik na crkvenom saboru u Karlovcima. Godine 1872, bio je zatvoren zbog veleizdaje. Godine 1879. postao je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu.

Vrativši se u zavičaj, živeo je dosta povučeno i neaktivno, sve do same smrti. Poslednje godine života proveo je u Somboru. Laza Kostić je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba. Poliglota, jedan od najistaknutijih naših romantičara. Književnik, esejista, novinar, prevodilac.

Sintagma, koja na najbolji mogući način opisuje Lazu Kostića i kao ličnost, ali i kao pesnički senzibilitet jeste upravo ona koja je poslužila Stanislavu Vinaveru da naslovi možda najbitniju knjigu o Lazi Kostiću, a to je: zanosi i prkosi. Dakle Zanosi i prkosi Laze Kostića.

Mogli bismo uslovno reći, da se zanosi kod njega vezuju za snove, a prkosi na odnos prema stvarnosti, odnosno, javi. Zanos je noć, a prkos je dan. Noć je simbolički vezana za ženski princip, a to je princip iracionalnog, nepoznatog, princip smrti, mističnog koji se opet suprotstavlja muškom principu (ali ume da bude i komplementaran sa njim) racionalnosti, realnosti, socijalnog i društvenog.

U pesmi Među javom i međ snom, koja u sebi sadrži autopoetički stav, autor, koji je istovremeno i lirski subjekat sebe pozicionira na međi. Pored te kompleksne simbolike sna koja predstavlja jednu od najstarijih niti u književnoj tradiciji odnosno u istoriji književnosti, naročito   romantičarske, postoji i simbolika međe (koja se očitava i u svesti pripadnika tradicionalne zajednice).

Smatra se da je međa prostor koji je uvek opasan. To se može prepoznati u mnogim obredima u tradicionalnoj kulturi (naročito onih koji su vezani ra rođenje, venčanje i smrt). Međa, ili suton uma u koji Laza odlazi i traži ulogu pesnika kao medijatora između ovostranog i onostranog može da podseća na ludilo, ali ipak nije zato što je ludilo jedno konstantno stanje, a opet je stanje umetničke svesti jedna vrsta akutnog ludila ili neke povremene lucidnosti. Ovaj koncept pesnika  koji je upravo pomenut, pesnik kao medijator, iznosi i Platon u jednom od svojih dijaloga naslovljenog kao Ijon. Po tom drevnom verovanju  o međi kao graničnom prostoru onaj ko na njemu stoji, može biti opasan po druge, po sebe, a nekad i oba istovremeno. U ovom iskazu možemo prepoznati segmente Kostićevog života; bola koje je okruženje nanosilo njemu, ne shvatajući ga, i bola koji je on nanosio ljudima koji su ga od srca voleli gde možemo navesti Julku Palanački, ali i Lenku Dunđerski.

Brojne su kontroverze prisutne u vezi sa bliskošću Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Jedna od njih je pretpostavka da se Lenka ubila. Druga, koja se bavi razrešavanjem motivacije za stvaranje jedne od najmoćnijih pesama u našoj književnosti koja tematizuje romantičarski, ali pre toga danteovski i petrarkistički motiv mrtve drage.

Ako hoćemo kod Laze Kostića  razgraničiti književnost i život, a da ih baš ne cepamo, moramo naći neki kompromis. U pesmi Santa Maria della Salute neosporno je prisutan uticaj platonističkog koncepta ljubavi i mrve drage, koji u književnoj tradiciji grade Dante, Petrarka, na svojevrstan način je kasnije reinterpretiraju romantičari.

Postoji jedno tumačenje Stanislava Vinavera koje je izneo u knjizi Zanosi i prkosi Laze Kostića, a to je da je on uporedio taj platonistički koncept Laze Kostića sa Danteom.

Dante je pre božanstvene komedije napisao delo Vita nova, u prevodu Novi život. To je dnevnik koji predstavlja mešavinu proze i poezije, a sadržaj te zbirke predstavlja njegovo praćenje Beatriče. Pratio je kroz ceo grad da bi mu uputila pozdrav, i ništa više. Sve je to zapisivao, ali zapisivao je i svoje snove. Dok jedno veče nije sanjao kako plameni Amor drži u ruci usnulu Beatriče i hrani ga živim srcem samog Dantea. Dakle, ona mora umreti, odlazeći u raj. I zato Dante kasnije piše Božanstvenu komediju, smešta Beatriče u raj i ide za svojim srcem – u raj (prolazeći kroz pakao i čistilište).

Petrarka, s druge strane, ima svoju Lauru. I kada su ga kao sujetnog pesnika provocirali da je izmislio Lauru zarad dobre pesme, on im je odgovorio: zdrav čovek može glumiti bolest, ali ne i bledoću.
I mnoge koji su na neki način osporavali tu realnost ljubavi i strasti koju je Laza Kostić imao prema Lenki pridajući to samo njegovoj pesničkoj želji da stvori savršenu pesmu. Moguće je da nisu bili u potpunosti u pravu, zato što u njoj osećamo tu bledoću. I osećamo tu bolećivost čoveka koji je zaista istinski patio za onom koju voli.

E sad valja objasniti taj koncept platonističke ljubavi na jedan plastičan način. Veza između subjekta i objekta platonske ljubavi liči na vezu između planete i Sunca. Postoji jedna sila privlačnosti koja veže planetu za Sunce. Ali za planetu bi bilo kobno da se sudari sa Suncem, zato što bi to dovelo do njenog samouništenja. Tako isto i taj lirski subjekat, u ovom slučaju Laza, koji je video u Lenci jednu vrstu Sunca koje mu daje životnu i kreativnu energiju. Toliko vredna da bi se fizički ostvarila zato što bi se samim tim neutralisala. Taj koncept nije on izmislio. Taj koncept bukvalno kreće od samog početka renesanse. Ali sticajem sudbinskih okolnosti, Lazi se to zaista dogodilo.

Distanca omogućava da draga postane izvor staralačke energije za lirskog subjekta umetnika. Uslov je odricanje od fizičke realizacije te ljubavi. Smatraćemo da je Lenka to bila Lazi. Naša teza je da je ta ljubav postojala, da jeste bila obostrana kao i da je Laza mogao da je realizuje, samo što to nije hteo – umetnik u njemu mu to nije dozvolio.

Antika je generalno prijemčiva i ona je mladalačko doba istorije a hrišćanska civilizacija je doba zrelosti.

Da bi se Laza Kostić definisao, nemoguće ga je posmatrati samo kroz prizmu helenizma. Laza Kostić je rođen u Krajini u graničarskom delu koji je zaista vekovima baštinio srpsku tradiciju oslobođen od svih u Austrougarskoj od svih vlasti sem od bečkog cara, kojem su ti vojnici služili. Dakle, Laza Kostić je ponikao iz toga i po njemu se stalno vidi mešavina motiva. On nigde nije crn ili beo, on je svugde iznijansiran. Kod njega ima svugde i jednoga i drugoga. Sve jedno drugo prožima. Nekad u harmoniji, nekad u protivrečnosti. Dakle, kod njega ima tog tradicionalnog duha koji je on u detinjstvu i mladosti primio, i kojeg on ne može da se oslobodi. On i neće da ga se oslobodi. I on daje sebi oduška čak u isto vreme kada piše neke pesme hrišćanskog boga shavta na neki način u antičkom smislu, on piše „Himnu Jovanu Damaskinuˮ jednom od najvećih pravoslavnih prosvetitelja.

Bog nije tiranin kao što bismo mogli da zaključimo iz pesme „Ej ropski sveteˮ . Naravno, Bog nije još kod Laze onaj milostivi hrišćanski Bog. On je ovde pantokrator, svedržitelj. Laza ga pre svega tako vidi. Ali to su, u svakom slučaju hrišćanski motivi u ovoj pesmi koji su Lazu inspirisali.

Taj jedan njegov od rođenja, arhetipski i duh koji proizilazi iz kolektivnog nesvesnog on prosto nije mogao biti eliminisan. I on i jeste pravio jednu zbrku u životu Laze Kostića. Odnosno, te protivurečnosti o kojima smo govorili. Ima još jedna stvar da bi se shvatio Laza Kostić, on je bio ogroman talenat, govorio je sedam-osam jezika, dakle bio je poliglota, radio je kao advokat, doktorirao je prava, radio je u novosadskoj gimnaziji, Gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj. Bio je na Berlinskom kongresu gde je pomagao Jovanu Ristiću 1878. godine borio se za srpsku nezavisnost. Bio je jedan od urednika „Glasa Crnogoracaˮ . Sve je to sa jedne strane veliko. Veliki dijapazon poslova i umeća, a s druge strane, ta rastrzanost je možda doprinela jednom fragmentizmu. Nigde se nije dao do kraja možda. Možda je najviše to bilo u pesništvu, ali čak ni tu se nije prosto predao do kraja.

Ima nešto specifično upravo za vojvođanski mentalitet , mentalitet koji nije imao svoju državu i koji je bio možda čak i prinuđen na taj bunt. Možda drukčije nije ni mogao. Ako gledamo crkvenokonzervativne krugove koji su ignorisali novo doba i parlamentarni način borbe, oslanjali se tradicionalno na Beč, smatrajući da će tako izdejstvovati pre crkvene privilegije, možemo da se pitamo ko je bio u pravu? Ovi novi liberali, levičari; ili ovi desničari konzervativci?

Pa, pomalo su bili u pravu i jedni i drugi, a pomalo nisu bili u pravu ni jedni ni drugi. Ako neko pita da li je postojalo drukčije rešenje? Nije. Rešenje često u životu ne postoji. Rešenje je kroz delovanje. A vi kroz delovanje i grešite. Tako da prosto nema osude ni jednima ni drugima. Ali znate ako ste vi, čovek koji nema ni jednu instituciju , nema ni jednu instituciju koji vas može prinuditi da svoj talenat iskoristite za svoju naciju. Vi ostajete jedan individualac, kojem ostaje na izbor šta će da uradi. Vi ako imate državu, država prepozna vaš talenat, ona vas ubaci u sistem, ali su oni van svoje države, i često i ta buržoazija mlada u Vojvodini, često je forsirala i slavila preko mere talentovane ljude, a to je ono što često mladog čoveka upropasti. Laza Kostić je sa 27 godina bio vanredan talenat, bio je vanredan intelektualac, bio je vanredan pesnik.

Vojvođanski salaš kao jedna paradigma ili može biti advokatska kancelarija: radiću sad samo kao advokat i ne zanima me ni opšta stvar, ni politika, ni narod ni nacionalno ujedinjenje i tako dalje… Dakle, imate s jedne strane buntovnog čoveka, koji ima plemenite ciljeve, ali bunt je različit od borbe za slobodu. I kao što je rečeno, to je stvorilo Lazu Kostića. Bilo je takvih mnogo u Vojvodini. Mnogo školovanih, mnogo više nego u Srbiji, Crnoj Gori i svim drugim delovima gde su Srbi bili nastanjeni. Laza Kostić je među njima bio, ako ne prvi, onda svakako jedan od najtalentovanijih i najobrazovanijih.

Ne uspejući da uđe u sistem, prosto, možemo reći da je ostao na neki način jedan i uslovno rečeno, gotovo neiskorišćen talenat. Posle službovanja u Beogradu, nije se više mogla naći katedra za njega ili nije htela, u Beogradu, Zagrebu, pa je onda službovanje bilo na Cetinju i Laza posle toga dolazi praktično kod svoga dobrotvora, Dunđerskog, provodi dane u Krušedolskom manastiru. Nemajući više ni imovinu, to je već čovek sa nekih pedeset godina, već na neki način, čovek koji je izgubio među omladinom popularnost. Zašto? Zato što su se njegova intelektualna strujanja i model njegovog razmišljanja menjao, što je potpuno prirodno. Sve ono što je on u mladosti smatrao da je moguće, kao i svi njegovi vršnjaci, i saborci, sve je video da je to jako teško ostvarivo ili gotovo neostvarivo. Sve više je mogao da shvati i tu crkveno-konzervativnu hijerarhiju koja je iskusno znala da ti buntovi, bune, da te stvari koje idu na brzinu, vrlo retko mogu da se ostvare.

Evo jedan primer, možete zamisliti Lazu Kostića, sa nekih trideset godina, da je uradio ono što je učinio sa nekih šezdeset i nešto. U sukobu između ruskog cara, i Tolstoja kao liberala i anarhiste kakvog svet nije video, Laza Kostić biće na strani ruskog Cara – autokrate. I indirektno je Laza Kostić između  sukoba  i Crkve i Tolstoja pre na strani Crkve. To Laza Kostić u tridesetim godinama ne bi bio. On u tridesetim kaže da bi trebalo kult Bogorodice da se izbaci, da se ubaci kult Jevrosime majke. On, recimo, kaže i to pod uticajem protestantske teologije, koja mnogo toga izbacuje i ostavlja samo Sveto pismo kao merilo tumačenja hrišćanske religije. Pa sad u Svetom pismu nije navedeno da  Bogorodica nije bila među mironosicama koje su prve saznale da je Hristos vaskrsao. I on kaže, ona nije bila pošto to ne piše u svetom pismu. Sveto predanje, međutim, kaže da je bila, a nije zapisano da jeste. I to je vrlo mudro što nije zapisano. Ako majka svedoči da joj je sin vaskrsao, svi će kazati to je bolećivost majke. I svi će kazati da je to nerealno. I svi će kazati da je to san i fantazija majke. Prirodno je da se to izbaci. Prirodno je da se to ne stavi u Sveto pismo. Ali Laza Kostić tako mlad, pod uticajem i evropskih ideja, je tako rezonovao. Međutim, on se kasnije menja – ne do kraja, ali svakako se značajno menja.

Pogotovo posle tragične smrti Lenke Dunđerske. On se oženio u pedeset četvrtoj godini sa Julijanom Palanački koja je imala veliko imanje. Neću da kažem da je to uticalo, Laza Kostić je duboko poštovao Julku Palanačkij, s tim da je, njegov odnos prema Lenki Dunđerski, svakako bio drukčiji i svakako zagonetan i svakako da se kretao između onih krajnosti koje to posmatraju kao neku veličanstvenu ljubav i onih krajnosti koje to posmatraju da je Lenka bila samo subjekt njegove umetničke inspiracije.

Moje mišljenje je da je njegov odnos, ako ćemo posmatrati taj odnos između Laze i Lenke, da njihov odnos nije bio običan. Dakle, muško-ženski odnos. Reći ću još jednostavnije: hemija nije postojala, to je prva stvar. Druga stvar, ako ćemo gledati viši odnos, kombinacija jedne telesne privlačnosti i zaljubljenosti gde čovek ipak u jednoj zaljubljenosti koja je daleko od ljubavi, koja je samo pretpostavka da jednog dana se iz toga razvije ljubav. Ovo je jedan odnos koji se zaista može okarakterisati kao inspiracija za umetničko stvaralaštvo, što svakako ne isključuje jedan model ljubavi koji je nesvakidašnji, koji podrazumeva isključivanje telesnog kontakta i iskazivanje nemoći i nemogućnosti toga, ali ta ista nemogućnost je uslov umetničke svemoći. Taj kontakt je bio predodređen za umetnost, za umetničko stvaranje.

Nije tačno da je ona njemu poslužila samo kao objekt da bi on iskoristio svoj umetnički potencijal. Time se srozava i Laza Kostić i Lenka Dunđerski. Ne nije to. On je imao velike emocije prema njoj, i to se vidi lepo i u onom delu kada Laza piše pesmu Santa Maria della Salute koja sublimira sve. Pesma koja sublimira čitavog Lazu Kostića.

Pogledajmo samo prve četiri strofe, on ne žali samo što je u pesmi „Dužde se ženiˮ osuđivao seču šuma za građenje hrama pomenutog u naslovu, on se žali na čitav svoj život. Prve četiti strofe su pokajničke. Čovek kada je pokajnik on svoje pšenično zrno seje u Bogu i stvara uslov za obnavljanje. I tu se prvi put jasno pokazuju baš hrišćanski motivi kod Laze Kostića. Međutim, kada nastavimo da gledamo tu pesmu, ona ipak govori da on nije raščistio emotivno i osećajno sa Lenkom Dunđerskom i sa jednim kontaktom koji je ovozemaljski. Jer Kaže: u nas sve beše ko u muža i žene. To ne ide uz jedno pokajanje. Znajući da ne može da ostvari taj kontakt koji ima umetničku svemoć, ali, s druge strane, on zadržava ipak, i to se kroz njegove snove vidi, jedan kontakt za koji ne bismo rekli da je samo duhovni. I sad imamo onaj krajnji pokušaj objašnjenja. Zašto Santa Maria della salute i zašto Bogorodica? Zašto se obaća Bogorodici? Centralno mesto govori o razumu primarno u kome je potpuno jasno da je Bogorodica po njegovom mišljenju vrelo milosti. Ako neko može izmoliti milost, to je ona. Bogorodica je u hrišćanskoj teologiji viša od svih anđela, ona je prva do Boga. Laza se obraća njoj i govori joj najiskrenije. On se kaje za sve. Isidora Sekulić kaže za tu pesmu koju karakteriše kao urlik Titana  da u njoj postoji jedna izgoretina. Mnogi tumače šta je zapravo ta izgoretina.

Izgoretina je upravo taj deo koji odnos Lenke i Laze ipak zadržava na jednom zemaljskom nivou, makar on bio umetnički. Ali Laza Kostić oseća da sme Bogorodici da kaže i nije slučajno što je izabrana Bogorodica i što na kraju svake strofe se spominje  Santa Maria della salute. On od Bogorodice traži oproštaj. Ako je pokajanje potpuno, ono čoveka potpuno obnavlja, daje mu ogromnu radost. Pokajanje ako je teže, ono onda postaje vapaj, što se može konstatovati u Kostićevom slučaju. A ono je vapaj zbog njegove svesti da on prosto mora da se pokaje zato što je svestan siline i bitnosti Bogorodice; i istoričnosti i nadistoričnosti i njene uloge u večnom carstvu Gospodnjem i uloge njenog sina. Kroz Bogorodicu on pokušava da dovrši svoj proces pokajanja i zato je Lenka Dunđerska bitna, ne samo za njegovu umetničku inspiraciju, nego i za kraj njegovog hrišćanskog života. Ona kao da mu je dala tu overu za oproštaj koju će kao hrišćanin dobiti od Boga.