L’anno dantesco 2021. седам векова од смрти Дантеа Алигијерија

24/06/2021

Аутор: проф. др Борис Стојковски

 

Поред многобројних годишњица које су се поклопиле са овом, 2021. годином, једна заузима посебно место у целом свету. Наиме, Италија, која већ седам година у част Дантеа Алигијерија припрема небројене свечаности, управо ове године, која је проглашена Дантеовом, обележава, заједно са целим светом, седам столећа од смрти једног од највећих песника и мислилаца у историји човечанства.

Данте је живео у периоду 1265-1321. године. Карактеристике овог доба јесте успон грађанског сталежа у његовој родној Фиренци, као и сукоби двају струја:гвелфа и гибелина. Пораст броја становништва Фиренце на око 30.000 људи, као и изградња Санта Марија деи Фјоре од 1294. године представљају најбоље показатеље успона града.

Од 1216. године, међутим, уништен нетрагом мир између гвелфа и гибелина и настављени сукоби у граду. Гибелини, царске присташе, су подржавали племићку владу Фиренце, која је трајала у периоду 1244-1250. године кад је на челу града био Федерико (Фридрих) Антиохијски. Промена власти, долазак гвелфа 1250. године, донели су јачање трговачког слоја, те економски напредак, а уведен је и златни новацфјорин 1252.  године. Убрзо, уследио је 1260. године пад гвелфа у бици код Монтапертија против Сијене. Изграђена је данашња Palazzo Vecchio, односно палата Сињорије, а 1292. године санкционисана је подела града на дистрикте, 1293. године су донете Ордонансе правде, устав Фиренце. Успон фирентинских банкара, a затим и рат гвелфа и гибелина 1304. године, те на крају и велики пожар обележили су почетак новог периода у историји Фиренце.

У таквим временима живео је и делао велики Данте Алигијери. Он је вероватно рођен у знаку Близанца 1265. године у Фиренци. У свом најчувенијем делу, Божанствена комедија, стиховима di que’ Romanche vi rimaserquando (Inf. XV, 77) прави алузију на римско порекло. Међутим, најстарији помен претка: insiemefuicristiano e Cacciaguida (Par. XV, 135), где се помиње Качагуида од Елисеа-крсташ из XII века,  више пута поменут у Божанственој комедији, Дантеу прорекао егзил наводно. Отац Дантеа Алигијерија је био бели Гвелф Алигијеро де Белинконе, који је преживео одмазде после Монтепартија, а по занимању јебио зајмодавац. Прва жена Бела (можда из породице Абати) била је мајка Дантеа, а његова друга жена после 1265. године и Белине смрти се звала Лапа Ћалуфи.

Први пут Данте је видео Беатриче Портинари кад је имала 9 година, али већ са 12 уговорен му брак са Гемом Донати. Саму Беатриче видео двапут, остала инспирација и вечна љубав на први поглед. Гему нигде не помиње у поезији, иако је до 1301. са њом добио Пјетра, Јакопа и Антонију, од којих је Јакопо пратио оца у егзил и сам био песник и коментарисао Пакао очевог дела Божанствена комедија.

Не зна се где је школован, али се зна да је пуно читао Цицерона, Овидија и посебно Вергилија. Узор Гвидо Гвиницели ди Мањано, песник и правник родом из Болоње, утицај је био видљив тада популарне и модерне Scuolapoetica Siciliana. Школован и код доминиканаца у цркви Санта Марија Новела, читао је иБоетијевуУтеху философије, учествовао у расправама фрањеваца и доминиканаца. Створио је dolce stil novo  и у његовој поезији је видљив утицај провансалских трубадура и дворске љубави-однос са Беатриче пример овог стила, а сам Данте је сковао термин. Са њим су били активни и други песници (Гвидо Кавалканти и посебно државник Брунето Латини).

Летини је чак поменут међу содомитима у Паклу, Данте га не наводи као таквог, исказује му поштовање, персира му, али Латини могуће да је био и хомосексуалац.

Данте је имао активну политичку, па и војну каријеру. Међу фирентинским гвелфима га затичемо у рату против гибелина из Ареца и у бици код Кампалдина 11. јуна 1289. године, коју је одликовала победа Фиренце и доминација гвелфа у граду. Данте је 1294. године био у пратњи Карла МартелаАнжујског у Фиренци, ушао касније у Corporazioni delle Arti e dei Mestieri и то у апотекарску гилду, јер су се књиге продавале у апотекама. Скромни положаји, али релативно успешна каријера у граду гарантовале су му мирнији живот и богату списатељску каријеру. Али политичке прилике му нису ишле на руку. Подела гвелфа и унутрашњи сукоб партија раздирао је Фиренцу, те су тако Дантеови Бели протерали Црне, а Дант је био у посланствуе код папе у Риму 1301. године. Карло Валоа у Фиренци 1302. године, када је, због политичких ставова, Данте осуђен на прогонство. У родни се град никад није вратио. Следећа станица му је изгледа била Луниђана 1306-1307. године, затим је боравио у Верони, спекулације о Паризу и Оксфорду се такође понегде наводе. Подршка Хенрију VII Луксембуршком да протера Црне гвелфе пробудила је наду Дантеу да ће се вратити у Фиренцу, али је то развејала смрт Хенрија 1313. године. Формално је био аболиран, међутим Данте одбија да се покаје, у прогонству до смрти. Од 1318. па све до 24. септембра 1321. године Данте је боравио у Верони и тога га је дана затекла и смрт.

Његово списатељско дело је огромно. У наредним одељцима биће укратко речи о сваком његовом делу са неколико битнијих карактеристика истог.

Detto d’Amore (1280?) представља вероватно најстарије његово дело, иако је година настанка под велом сумње. Поема у 480 стихова, можда недовршена, изгледа да је требало 720 стихова да има ово дело посвећено љубави. Оновремена дворска љубав је била идеал и овога списа, вероватно је ово била поема која је била трактат о Роману о ружи који је око 1280. године састављен. Истовремено је настаои Il Fiore још један лирски спис за који се претпоставља међу проучаваоцима да припада Дантеу.

Како је основна тема ове поеме љубав, те она управо почиње једним излагањем о томе шта је заправо љубав:

Amor sí vuole e parli
ch’i’ in ogni guisa parli
e ched i’ faccia un Detto,
che sia per tutto detto
ch’i’ l’aggia ben servito.
Po’ ch’e’ m’ebbe inservito
e ch’i’ gli feci omaggio,
i’ l’ho tenuto maggio
e terrò giá ma’ sempre

La Vita Nuova (1294) је једино дело зацело сасвим писано у Фиренци, а веома важно за разумевање и Комедије. У питању је дело писано у прозном и поетском облику, односно просиметријум,  писан на тосканском и ту је заправо заметак и почетак писања на народном језику. За овај Дантеов спис се каже да је емотивно аутобиографско дело, најзначајније након Августинових Исповести. Ово дело садржи 42 кратка поглавља са коментарима, затим 25 сонетa, једне балате, и четири канцоне, а једна канцона је недовршена, прекинута изненадном смрћу БеатричеПортинари. Беатриче надземаљски символ љубави, идеализована, чак и после смрти, Дантеу испрва за око му пада друга дама, али убрзо схвата да је Беатриче пут до Бога и спасења.

Утицаји на ово дело су до сада идентификовани следећи:

Утеха философије, од Боетија

Библија, пре свега Јеванђеља

средњовековне латинске хагиографије

Провансилска поезија

Реторика, његовог учитеља БрунетаЛатинија

Исповести Светог Августина, на које се идејно и композиционо наслања и одакле црпи инспирацију за емотивни приступ

Laelius de amicitia, од Цицерона

De vulgari eloquentia (1302-1305) писана на латинском, у суштини то је трактат о томе зашто треба писати на вернакуларном, народном језику. Недовршена,  одједном се прекида у другој књизи, без објашњења. Данте овде даје свој поглед на историју језика. Језик, пише он, је некада био јединствен, али се временом поделио на идиоме. Дантеова језичка мапа коју овде даје изгледа овако:

  1. Грчки језик на истоку
  2. Германски језици на западу (мађарски и словенски са њим)
  3. На југу три романска подељена по речи за да: oc, oïl, sì од латинских заменица потичу његови називи.

Потрага за идеалним народним језиком е такође овде описана уз Дантеову мисао да у његово време у Италији постоји 14 народних вернакуларних језика. Надаље, пишући о језицима, наводи како је заправо граматика за њега језик са непромењеним правилима. Литерарни жанрови, где описује од поезије, канцона до других разних жанрова, представљају посебан део овог интересантног списа Дантеа Алигијерија.

Convivio (Гозба) је Дантеово дело датирано у период 1304-1307. године. Чини га четири трактата, још је једно недовршено дело, у коме је основна теза одбрана народног језика у односу на латински. Након смрти Беатриче Дантеова нова љубав Дама Философија за коју каже Voi che ’ntendendo il terzo ciel movete – Ви који померате треће небо. Писано је као својеврсна енциклопедија оновремених знања, у којој доминира философија, али су сабрани ту и политика, астрономија, лингвистика, историја, природне наукеПочетак дела показује да је жеља за знањем  заправо у сржи свакога човека одувек, или Дантеовим вештим речнма:Sì come dice lo Filosofo nel principio della Prima Filosofia, tutti li uomini naturalmente desiderano di sapere. Le dolci rime d’amor које су део овога списа, јесте заправо књига о племству, осуда прождрљивости. Гозба је делимична аутобиографија и овде се, иако мање него у другим делима, ипак назиру неки његови светоназори.

Quaestio de aqua et terra (1320)Космолошки трактат, писан на латинском језику, у ствари у питању је записано предавање Дантеово у цркви Свете Јелене у Верони 20. јануара 1320. године. Први пут штампано у Венецији 1508. године, фра БенедетоМончети тврдио да има аутограф. Излагање о четири елемента, расправа која је делимично вођена и са публиком у маниру средњовековних quaestiones где постоје питања и потом Данте на њих даје одговоре, аргументе односно ratio(nes). Determinatio, suppositio, destructio, сви елементи философске распре средњега века се овде налазе и ово дело има структуру карактеристичну за многа слична дела западноевропског средњег века.

De Monarchia (1313, до 1320) је извесно најзначајније дело за историчаре. Вероватно писано у  време доласка Хенрија VII Луксембуршког у Италију 1312-1313. године. Данте је у њему видео Карла Великог који ће да обнови Свето Римско царство. Дантеов основни постулат овде јесте да и папа и цар своју моћ црпе од Бога. Осуда теократске власти, и директно папе Бонифација VIII и експлицитно буле Unam sanctam из 1302. године су носеће идеје Дантеовог монархијског концепта, који је, иако убеђени гвелф, цео живот носио у себи. Теорија коју он овде износи јесте о томе да папа уистину као духовни поглавар и води људе ка вечном животу, али је цар задужен за земаљску срећу, са тим што Данте недвосмислено даје предност вечном животу. Папа и цар су, пише експлиците Данте Алигијери људи, само им виша сила може судити за њихове поступке. Дело је писано у три књиге, трећа кључна за разумевање Дантеове политичке философије и теорије друштвеног поретка његовог доба. Оптужено му је и осуђено ово дело као јеретичко 1329. године, а чим је уведен у Римокатоличкој цркви Index librorum prohibitorum забрањено је 1559. године, а рехабилитовано тек 1921. године о шестогодишњици смрти од стране папе Бенедикта XV речима:

In verità Noi riteniamo che gl'insegnamenti lasciatici da Dante in tutte le sue opere, ma specialmente nel suo triplice carme, possano servire quale validissima guida per gli uomini del nostro tempo.

Еклоге, песме и писма: Размена писама са Ђованијем де Виргилијом око 1320. године представља врхунски домет познавања античке културе и вредан су споменик латинског језика, али и заиста фонтана прекрасних латинских цитата и врсних домашаја песништва. Песме су биле на латинском, инспирисане Вергилијем и уз њих су ишла пропратна писма са реченим др Виргилијом, иначе болоњским лектором поезије на Универзитету. Le Rime представљају Дантеову колекцију песама, чији је део посвећен око 1296. године некој жени Петри, сакупљене тек доцније од стране модерних критичара. Стилски и тематски различите, писане у разним периодима његовог живота вредан су споменик Дантеове лирике. Укупно постоји тринаест писама сачувано и упућено различитим личностима: бискупу Остије Николи, апостолском легату и пацификатору Тоскане; затим разним великашима и посебно се ту издваја писмо свим принчевима, војводама, маркизима Италије, те сенаторима Рима; потом је писао и Хенрију Луксембуршком; затим Фирентинцима и другима.

Но, најбитније његово дело са којим је ушао у све лектире света, да се изразим мало романтизовано јесте Божанствена комедија. Оригинално названа само Comedia (писана 1308-1321), да би Lector Dantis Ђовани Бокачо додао префикс Divina, званично део назива тек од 1555. године. Поред Бокача најзначајнији излагач и критичар Комедије био је Гвидо из Пизе

Божанствена комедија је у суштини алегорија писана тосканским стилом, вођена идејом да душа потиче од Бога, да је воде разум и тежња, те Данте овде истиче значај разума у борби против греха, што је за њега пут ка врлини, тј. Богу као врхунском добру.

Структура Комедије је добро позната:

Пакао: дели се на девет кругова, нижи и виши кругови пакла, на дну је Луцифер са три лица: Јуда, издајник Христа, Брут  и Касије, издајници царства. Те две издаје највећи греси су по Дантеу и представљају врхунско зло.

Чистилиште: ту, као и у паклу Дантеа води Вергилије, пошто је паганин, душа му се налази у Лимбусу, док у Чистилишту свака од седам тераса на које је подељено Чистилиште представља један од седам грехова.

Рај: кроз њега га води његова вечна љубав и музаБеатриче, а рај је саздан код Дантеа од девет концентричних кругова названих по моделу Птолемајеве космографије, односно небеским телима. На концу, са деветог неба где су Анђели иде се ка Емпиријуму, где се одиграва Дантеов сусрет са Богом и разрешавање дилема људске природе и постојања.

У Божанственој комедији, и то у Рају, помиње, не по добром, и српскога краља Милутина, свог савременика, са којим Данте дели и годину смрти. Милутин је, као што се зна, владао у периоду од 1282. до 1321. године. Наиме, имитирање и ковање новца по узору на млетачки, завредело је да буде негативно окарактерисано од стране фирентинског писца. Треба имати на уму да није тачно да је српски краљ нашао место у Рају међу фалсификаторима, јер он, према оновременим схватањима није кривотворио новац већ је ковао сопствени. Како је српски новац био, међутим, можда лошија имитација, то је Данте Алигијери за краља Милутина, својега савременика написао овако:

Paradiso XIX, 141

„E quel di Portogallo e di Norvegia

lì si conosceranno, e quel di Rascia

che male ha visto il conio di Vinegia.“

 

У српском преводу гласило би овако овај део:

 

„… и онај из Норвешке и Португала

ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи

што у зло виђе жиг млетског метала…“

 

 Ово дело представља једно од најзначајнијих у историји књижевности, али и уопште философији и теологији. Врло комплексно, до данас представља предмет проучавања бројних научника. Сам Данте остао је златним словима уписан у повесницу целог човечанства, и поменимо на крају, од маја ове године, рехабилитован је у родној Фиренци, када му је поново суђено и када су адвокати утврдили да је осуђен 1302. године из политичких разлога. Седам векова након смрти, добио је сатисфакцију од Фиренце, а цео свет је у знаку Дантеове године.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања