„Lepe oči, ružne slike“ Marija Vargasa LJose
Autorka: msr Irena Stracenski
Nobelovac iz Perua, Mario Vargas LJosa, stvaralaštvom pripada književnom periodu tzv. hispanoameričkog buma. Sredinom dvadesetog veka širi prijemčivost forme romana u Južnoj Americi, unoseći novine u dotadašnji koncept pisanja. NJegovo bavljenje književnošću umnogome je potkrepljeno biografskim činjenicama, odrastanju u vojnom internatu, bavljenju više različitih poslova, iznimnom zainteresovanošću za politiku, promenama političkih stavova (bio je i kandidat za predsednika), ali sve na osnovi kulturno-socioloških prilika Južne Amerike. „Za latinoameričku istoriju, posebno noviju, priče o revolucijama (i revolucionarima) predstavljaju neku vrstu kolektivnog pamćenja i, u isto vreme, traume.“[1] Na lične, unutrašnje, revolucije koje je vodio gradeći sopstveni svet u biblioteci vojničkog internata, nadograđuje kolektivne revolucije i piše jedan novi (do tada) bunt. Uverljivo, igrajući se perspektivama, a zagovarajući da književnost proizlazi iz nezadovoljstva, „Mario Vargas LJosa je svoje književno stvaralaštvo započeo upravo dramskim delom Inkino bekstvo (La huida del Inca), 1952. godine“[2]. Danas jeste prevagnulo njegovo romansijersko ostvarenje, ali sam pisac „u odrednici Pozorište kaže da je odsustvo intenzivnijeg i kvalitetnijeg pozorišnog života u Limi pedesetih godina učinilo da se od drame okrene prozi, iako je pozorište bilo njegova prva ljubav“[3]. Ono što je doneo romanom, upleo je i u svoje drame, ponekad ih preklapajući i likovima, perspektivama i uopšte rečeničnim i idejnim konstrukcijama. Otuda i ne čudi što narativne karakteristike romana lako prepoznajemo i u njegovim dramama.
Većina ostvarenja proisteklih iz LJosinog pera vid su odgovora na netoleranciju, društvenu i egzistencijalnu nepravdu, političke okvire i prerazmišljavanja pojedinaca. Ipak, on je stvaralac koji dosta polaže na umetnost kao takvu. Deo suštinskog odnosa prema umetnosti LJosa je dao u drami „Lepe oči, ružne slike“ iz 1996. godine. Danas je čitamo u izboru tri drame, objavljenom u Zrenjaninu 2011. godine.[4]
Ova drama je delo u kojem se nobelovac ne dotiče toliko pitanja nacionalne tragedije i revolucije, no centralizuje pitanje ljudskog duha koji je (ili nije) revolucionaran. Podeljena na deset scena, svojim aranžmanom podseća na deo romana ili novele dužih dijaloga i monologa, gde se izvrsno pretapaju vremena i perspektive. Sve romansijerske veštine u ovoj drami pronalaze svoje mesto. Dijalozi poprimaju podton esejističkih tekstova, ili, pak, izbora sakupljenih didaktično-filozofskih pouka. U tih deset scena vidimo kritiku pristupa samoj umetnosti, profesiji, ali pre svega preispitivanje intelekta i uticaja intelektualaca na okruženje. Možemo reći da je ova drama razmatranje pitanja šta i kako sa intelektom koji imamo.
Scene su u drami izdvojene podnaslovima, poput poglavlja u romanima, što je još jedna odlika upliva prozaiste u dramske okvire. Prva scena pod naslovom Vernissage uvlači nas odmah u središte radnje. Čitalac je izjednačen sa likovima. Zajedno sa likovnim kritičarom od šezdeset godina, Eduardom Saneljijem i tridesetogodišnjim Rubenom Sevaljosom ulazimo u stan pomenutog kritičara i predavača nakon jedne izložbe. Uz škotski viski, a bez didaskalija, otvara se i njihov dijalog, kroz koji simultano upoznajemo karaktere i samu scenu. Ono što možemo podvući kao tematski podesno jeste činjenica da u drami nisu istaknuti fizički opisi samih likova, a što je u skladu sa akcentuacijom preispitivanja intelekta. Od početka je dijalog prožet zadirkivanjima, pitanjima, lingvističko-semantičkim izazovima, te mladi Ruben Eduarda izaziva komplimentima i izvlači ga iz zone komfora ne bi li ga nazvao peškom, što je za jednog kritičara starog kova izuzetno teška i nepristojna reč. Za njega je sve u formi. Tako sintagma pristojan peško u društvu kretena, koja je ujedno i naslov druge scene, providna je uteha kojom kritičar sam sebe opisuje, izdižući se iznad mase:
Misliš da me je briga šta o meni misle jadni kreteni u ovom gradu kretena? […] To se kosi s mojim sistemom, mojom ljubavlju prema formi, mojim estetskim vrednostima[5].
Kada kroz njihov dijalog polako saznajemo da ga je lažnim zavođenjem Ruben, po vokaciji mornar, namamio u stan radi razgovora, vidimo upravo onaj nelinearan potez LJosinog pera kojim se pisac, po slojevima, poigrava vremenom, odnosno trenutkom. Čitanje više nije puka relaksacija, no čitalac mora da ulaže dodatne napore krećući se tragovima koje autor mestimično daje i da sam sklapa mozaik. Time LJosa traži pravo učešće u delu, aktivnu ulogu čitaoca u drami (gotovo izjednačenog sa likovima), pravu ocenu i promatranje umetnosti. Dakako da je to vid revolucije protiv blaziranosti i praznih ljuštura čitalaca, na šta nas i sama drama, videćemo, podstiče. On ovom dramom kreira aktivnu kritiku, odnosno, izaziva je.
Treća scena maestralno je otvorena dijalogom Rubena i njegove devojke Alisije. Bez didaskalija meša scene, prepliće dijaloge Rubena i Alisije sa dijalozima Rubena i Eduarda. Tu vidimo da LJosa time izjednačava važnost prošlih i trenutnih priča, spajajući ih u isti momenat u vremenu. Pomenuli smo jednu od bitnijih tema koju ova drama preispituje – odnos intelektualca, u ovom slučaju predavača prema onima koji od njega uče. U ovoj sceni je to prikazano samim odnosom mlade devojke prema umetnosti, prema svetu koji je kritičar svojim intelektom razotkrio: Malo-pomalo mrlje od boje prestaju da budu hladne. Te linije i oblici, ti mrtvi prostori kao da počnu da oživljavaju. Pokrenu se, postanu ideje, osećanja, strasti. Kada zaćuti i upali svetlo, slika govori, viče. I vidimo hiljadu stvari[6].
Ovakvi pasaži su u drami česti. Izazivajući nas pitanjima o uticaju i etici, imaju i prozaičnu notu kojom dramu obavijaju filozofskim velom. Čitajući, naići ćemo na vešte literarni poteze tematizovanja intelekta i umetnosti, gde je čitavo delo didaktični uzvik. U istoj sceni dato je Eduardovo tumačenje Mondrijanove slike kvadratića, ali anahrono, kroz prizmu Alisijinog prisećanja, a time i tumačenje odbija vanvremenski uticaj:
To je ljudski život kojem su oduzeli razlog da živi. Ispraznili su mu čitav vitalni sadržaj i sveli ga na čistu formu. […] Život koji je izgubio inovativnost, nadu, iluzije i dušu.[7]
Tumačeći umetnost, kritičar Eduardo svoju intelektualnu moć koristi da kod Alisije probudi ideju života van Mondrijanove kvadrature. Ali, šta on čini sa tom moći – polaznike kursa naziva kretenima. Kada se četvrta scena Frustriran i zlovoljan otvara Eduardovim objašnjenjem svog nezadovoljstva, vidimo jednu od stalnih tema LJosinog stvaralaštva – borbu individue sa nezadovoljstvom i neuspehom:
Niko ne sanja o tome da postane likovni kritičar. To se postaje eliminacijom ili impotencijom. Ja nisam želeo da budem karikatura od umetnika, već istinski umetnik.[8]
Što je važno podvući – pomenuta slika holandskog slikara Mondrijana, sa značenjem ljušture čoveka modernog sveta – centralna je tema LJosine drame od koje se raspliću sva potpitanja. LJosa nas, posredstvom pasaža u formi dijaloga, izaziva da preispitamo poglede na umetnost, njenu i našu ulogu u društvu, etiku intelekta, talenat i ambiciju. Pored kritičara Eduarda, čitalac je takođe pod unakrsnim, skoro detektivskim propitivanjem. U svojim iskazima frustracije, koji su kreirani kao duži odgovori na Rubenova kratka pitanja, skoro intervjuističkog tipa, Eduardo daje svoje poglede na umetnost. Intelektualno-didaktično potkovane, te odgovore možemo izdvojiti kao poučne iskaze:
- O intelektu:
Talenat je beleg od rođenja. Urođena mana. Ne može se steći. Ali se može izlečiti. To da. Istorija umetnosti puna je kratkotrajnih, rasutih talenata. On se ne osipa kad čovek dođe u godine, ne zarasta. Ako se ne rodi s tobom, ako nije u tvojoj prirodi, u tvojim genima, kao alergija, ako nije u srcu, tu se ništa ne može učiniti.[9]
- O inteligenciji:
Velikim umetnicima svet ulazi kroz oči i prste, a ne kroz glavu. Inteligencija je obično velika prepreka u trenutku slikanja.[10]
- O neostvarenoj ambiciji i postajanju ljušturom:
Ono što je počelo kao posao da bih preživeo, na kraju mi je uništilo čitav život. […] Razlika je u nijansi, između individualnog i socijalnog. Ogorčenost je autotortura, zlovolja je opasnost po druge.[11]
- O izložbama i pisanju kritika:
Zavist ne osujećuje poštovanje – jača ga. Osim toga, talenat iziskuje više rada u trenutku pisanja kritike. Mnogo je teže reći pametne stvari o dobroj izložbi nego o prosečnoj.[12]
Kroz Eduardova objašnjenja stiče se utisak da sva njegova verovanja odjekuju kroz ljušturu, poput bačene ambicije u ponor. On se bori da preživi, frustriran je i drži se za ivice ideja i nekadašnjih snova. U toj ličnoj borbi, njegova uloga u društvu je kobna – masakrirajuća. Tako je naziva mladi mornar, otkrivajući da je povod razgovora Eduardova oštra kritika Alisijinih slika, sa poetskim nazivom „Lepe oči, ružne slike“.
Ispričan i doživljen u jednom dahu, Alisijin monolog povodom negativne kritike ima gotovo plačni ton. Peta scena je ponovno LJosino igranje formom, pri čemu uske prostore dramskog teksta širi anahronim monologom. Bez pasusa, dijaloga i nabujao emocijama, predstavlja izdah mlade osobe koja postaje Mondrijanov kvadratić. Pisac nas ovde suočava sa paradoksom gde onaj koji mlade uči da gledaju, ne vidi njih same, sa paradoksom učitelja koji svoju frustraciju dižu do nivoa nadmoćnog sveznanja ne bi li zamaskirali svoju ispraznost. Sama kritika je za Alisiju opasnija i bolnija ne zbog negativnosti, nego zbog pukok poigravanja sintagmom:
Jesi li primetio da dva puta ponavlja to lepe oči, ružne slike? U naslovu i u poslednjoj rečenici kritike. Ne misli da su lepe. Aludira na to da sam ništavna, devojka iz društva koja je umislila da bi mogla biti slikarka, još jedan njen hir kojem oni koji je okružuju žude da udovolje.[13]
Bahata nadmoć inteligencije je tema koju pisac žustrije i dijaloški pretresa u šestoj sceni. Tu se vidi i sklop umetnika koji sebe smatra demijurgom, a svoje ophođenje intelektualnom igrom: Dobro, ako sam joj ja to utuvio u glavu, onda je taj entuzijazam bio moj. Imao sam pravo da joj ga oduzmem.[14] Ironično nošenje kritičara, pripadnika intelektualne elite, ogoljava njegovu suštinu još snažnije stavovima da je ta igra igrana bez svesti o posledicama. Intelektualac bez svesti [sic].
U LJosinoj drami je dat i čitav spektar ponašanja osobe koja gubi entuzijazam (iz bilo kog razloga) i može predstavljati dobar primer na časovima psihologije ili slično. Odnos takve osobe prema sebi, prema bližnjima, prema svetu. Ovde Alisija raskida sa Rubenom, što je u sedmoj sceni formalno izneto više u skladu sa tematikom i osećanjem, no sa koncepcijom dramskog teksta. Imamo tužnu i dramatičnu scenu koju LJosa prekida Eduardovim podsmešljivim komentarima. Rugajući se Rubenovom molećivom tonu ostavljenog čoveka, stari cinik svoju ironiju menja za strah. U tački gde drama dobija melodramatičan preokret, skoro detektivskom igrom LJosa je doveo pred sud i čitaoca i Eduarda – Ruben je došao da ga ubije. Iako Uplašeni miš, kako naslovi i osma scena drame, Eduardo se brani od straha jedino čime (misli da) ima – intelektom. Svojim cinizmom oblikuje slatkorečiva obećanja i predloge da Alisiji vrati i entuzijazam i umetnički ugled, ali najzad, LJosino umeće odlaganja bitnih činjenica radi aktiviranja čitaoca poput lika, ovde nas postavlja pred Alisijino samoubistvo.
Deveta scena je ponovo izvan dinamike dramskog teksta. Ovog puta nije Alisijin monolog, nego njeno pismo upućeno Rubenu. U formi izvinjenja za raskid pisac otvara i jedno od pitanja ženske intelektualnosti. Navodeći čudne osobine kao razloge za raskid, Alisija govori o odsustvu majčinskog instikta. A kako joj je intelektualno-umetnički entuzijazam oduzet, ona nema više šta da ponudi. Nije više vredna. Ovakva pitanja nas suočavaju sa odnosom socijalne podloge prema ženskom intelektu, te nas podsećaju da je nadahnuće, umetničko ili intelektualno, bezrodna nit zdravog ljudskog bića.
Shvatajući više nemoć u opasnosti u kojoj se našao, no opasnost koju sam prouzrokuje, Eduardo Sanelji, opijeni kritičar pred nišanom Rubenovog pištolja poprima izgled krhke ljušture ispunjene cinizmom. Aludirajući na melodramatičnost devojčinog pisma, vređajući je (ponovo), brani se idejom njene autodestruktivnosti. U desetoj sceni većinu tema LJosa poentira u Rubenovom iskazu: Jeste se ona bacila u ponor, ali ti si je ubio, uništivši joj iluzije[15]. Ispalivši metak osude i sramote, umesto olovnog, Ruben odgovara na pitanje intelektualne nadmoći. Ova drama na kraju ipak biva zaokružena apsurdom u ciničnom odgovoru kritičara: Verovatno ću i dalje biti tvrd orah za loše slikare[16]. Čitaocu ostaje slika upišanog, prestrašenog starca koji je ništa više do ljuska oraha istrulele unutrašnjosti, u kojoj Ruben nije imao šta ni ubiti.
Van karakterističnog dramskog ustrojstva, LJosina drama svojom dinamikom predstavlja direktno preispitivanje čitalaca i gledalaca. Premijera ove drame kod nas, 20. marta 2008. u Narodnom pozorištu u Somboru bila je pod rediteljstvom Dušana Petrovića. Glumačku postavu su činili Bogomir Đorđević, Branislav Jerković i Milijana Maković, a „do decembra 2010. odigrana je 29 puta pred nepunih 2500 gledalaca. […] Kamerna scena „Miroslav Antić“ iz Sente je takođe odabrala „Lepe oči, ružne slike“, predstavu je (po istom prevodu) režirao Branko Vučetić, a premijera je bila 3. i 4. septembra 2009. u Domu kulture u Bečeju“.[17] Od navedenih predstava prošlo je više od decenije, a čitajući dramu danas vidimo da su pitanja i dalje aktuelna. Da li je tome razlog dekadencija ljudskog društva ili kvalitet umetničkog dela koje je vanvremensko svojim karakterom, načelo bi nove teme. Mario Vargas LJosa je u uvodnom delu treće drame iz navedenog izbora dao i didaktički podsetnik:
Koristim termin celokupnost ljudskog društva da bih naglasio očiglednu činjenicu da je čovek nerazdvojivo jedinstvo postupaka i želja, odnosno, to jedinstvo treba da se ispolji u predstavi, suočavajući gledaoca sa integrisanim svetom, u kojem čovek koji govori i onaj koji mašta – onaj koji jeste i onaj koji izmišlja da jeste – predstavljaju kontinuitet bez granice, pomešano lice i naličje, kao odevni predmeti koji se mogu nositi s obe strane, tako da je nemoguće ustanoviti koje je njihovo pravo lice.[18]
Ostaje nam da sa intelektualnom odgovornošću reaktiviramo dramu na daskama, da reaktiviramo dijaloge i preispitamo ono što MISLIMO da znamo, jer ipak, iz pezajža, monitora i ekrana, negde vreba neki Mondrijan.
[1] Mančić, Aleksandra. „Mario Vargas LJosa: kretanja i pomeranja“. Letopis Matice Srpske. Knj. 487, sv.3. Novi Sad: 2011. str. 375.
[2] Kovačević Petrović, Bojana. „Mario Vargas LJosa kao dramski pisac“. Letopis Matice Srpske. Knj. 487, sv.3. Novi Sad: 2011. str. 400.
[3] Đuričić, Aleksandra.. „Izazov pozorištu“. Scena: časopis za pozorišnu umetnost. Novi Sad: 2011, broj 3, str. 157.
[4] Vargas LJosa, Mario. „Drame“. Zrenjanin: 2011.
[5] Vargas LJosa, Mario. „Lepe oči, ružne slike“. Drame. Zrenjanin: 2011. str. 15.
[6] Vargas LJosa, Mario. „Lepe oči, ružne slike“. Drame. Zrenjanin: 2011. str. 22.
[7] Isto. Str. 23.
[8] Isto. Str. 27.
[9] Isto. Str. 28.
[10] Isto. Str. 29.
[11] Isto. Str. 31.
[12] Isto. Str. 33.
[13] Isto. Str. 34.
[14] Isto. Str. 41.
[15] Isto. Str. 57.
[16] Isto. Str. 59.
[17] Kovačević Petrović, Bojana. „Mario Vargas LJosa kao dramski pisac“. Letopis Matice Srpske. Knj. 487, sv.3. Novi Sad: 2011. str. 401-402.
[18] Vargas LJosa, Mario. „Drame“. Zrenjanin: 2011. Str. 149.
Ostavi komentar