Kulturološko stanje u Vojvodini u toku prisajedinjenja sa Srbijom

Kulturološko stanje u Vojvodini u toku prisajedinjenja sa Srbijom

Autor: Stevan Babić

Sažetak: U osnovi političko-geografske povezanosti dve regije u velikoj meri su različiti aspekti kulture i obrazovanja. Vojvodina je svojim prisajedinjenjem sa Srbijom donela mnogo toga novog celokupnom pogledu na kulturološko stanje u Srbiji, a narod koji je živeo na njenoj teritoriji imao je čime da se ponosi. Upravo sa tla Vojvodine potekli su mnogi kulturni obrisi koji su se dalje širili na celokupnu Srbiju i koji su pokazali važnost stanovništva Vojvodine u kulturnom unapređenju čitave Srbije. Cilj je da ukažem na osnovne elemente koji su postojali i opstali na ovom području upravo u periodu kada se Vojvodina prisajedinila sa Srbijom, kao i na koje je sve to načine uticalo na dalji razvoj događaja na njenim teritorijama.

1. UVODNE REČI

Godina 1918. donela je kako Vojvodini tako i Kraljevini Srbiji mnoge nove poglede na kulturu i celokupan sistem življenja. Velika narodna skupština je 25. novembra 1918. godine odlučila da ispuni želju narodu u Vojvodini i da se prisajedini svojoj matici i na taj način je učinjen jedan veoma bitan pomak u istorijskom, političkom i kulturnom pogledu. Nakon toga, samo šest dana kasnije, usledilo je proglašenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.[1] Narodi u Vojvodini su ovakvim postupkom uspeli da se prvo sažmu sa Srbijom kao svojom maticom, a tek onda da uđu u sklop saveznih država. Na Velikoj narodnoj skupštini bilo je prisutno 757 poslanika iz 211 opština Banata, Bačke i Baranje, uključujući i krajeve koji neće ući u sastav Kraljevine SHS. Među njima je bilo najviše Srba – 578, ali je bilo i pripadnika drugih naroda – Bunjevaca (84), Slovaka (62), Rusina (21)… Među poslanicima je bio i jedan Mađar, dvojica Hrvata i nekoliko Nemaca. Skupštini je predsedavao dr Ignjat Pavlas, a odluku o ujedinjenju sa Srbijom i potrebi stvaranja zajedničke jugoslovenske države pročitao je Jaša Tomić. Tada je doneta i odluka o formiranju Narodnog odbora za Banat, Bačku i Baranju (neka vrsta pokrajinske vlade) za čijeg je predsednika izabran Jovan Lalošević. Na skupštini je doneta i odluka o potrebi očuvanja svih prava neslovenskih naroda, pa se tako u tački četiri kaže „ne-srpskim i ne-slovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo koje žele, da kao manjina sačuvaju i razvijaju svoje nacionalno biće“. Ista prava tražena su za srpski i ostale južnoslovenske narode koji će ostati izvan granica nove države.

Važno nam je da napomenemo da se celokupan srpski narod na teritoriji Srbije, ma koliko da je nadalje bilo ratno stanje, tendenciozno okretao ka nekoj vrsti kulturnog razvoja u onoj meri koliko je to bilo moguće u tom periodu. Uticaji drugih država na stanovništvo u Vojvodini i višenacionalnost na datom tlu u velikoj meri su dalje određivali put njenog napretka na kulturološkom nivou.

U nastavku, uvidećemo u kojem smeru je išao razvoj kulture na području Vojvodine, na početku dvadesetoga veka i nadalje, kao i kako su prethodna vremena ostavila traga na mogućnost i uslove njihovog napretka.

2. VOJVOĐANSKA KULTUROLOŠKA RAZNOLIKOST I PRETENZIJE KA NOVIM DOSTIGNUĆIMA

Višegodišnji uticaji austrougarske kulture i naroda u velikoj meri odredili su razvitak nacionalne i višenacionalne kulture na području Vojvodine. Takva kulturološka podloga svakako je uticala na potrebu da se u rad na razvoju kulture uključe mnogi i da se tim putem razviju različite grane kulture.

Ono što je pogodovalo razvoju različitih vrsta umetničkih tendencija na tlu Vojvodine svakako jeste i postojanje Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu još 1861. godine. Ta ustanova omogućila je da se novim naraštajima predstavi sve ono što je moglo da bude od značaja u smislu osvetljavanja kulturološkog napretka. Smiren duh vojvođanskog naroda kosio se sa ratnim tendencijama. Iako je bilo neophodno u daljim godinama (nakon prisajedinjenja) da se krene u rat i brani otadžbina, Vojvođani su uspevali da pronađu vremena i mesta za sve ono što krepi dušu.

U osnovi kulture svakoga naroda svakako leži književnost. Vekovi koji su prethodili prisajedinjenju sa Srbijom doneli su mnogo pisaca iz Vojvodine koji do dana današnjeg beleže epohe klasicizma i romantizma. Bilo da se radi o pesnicima ili prozaistima, ostavljena je podobna podloga za dalji razvoj književnosti. Upravo je početak dvadesetoga veka doneo pregršt pisaca sa ove teritorije koji su svojim delima obeležili epohu.

Poetika srpske realističke književnosti umnogome je određena upravo stvaralaštvom pisaca sa teritorije Vojvodine. Stevan Sremac je jedan od njih. Svojim proznim ostvarenjima u vidu romana i pripovedaka (Ivkova slava, Vukadin, Zona Zamfirova, Pop Ćira i pop Spira), u velikoj meri okarakterisao je mentalitet vojvođanskog naroda. Iako moramo naglasiti da obrazovanost i opšta pismenost stanovništva nije bila na zavidnom nivou, dela novonastale književnosti pružala su potporu narodu opterećenom svakodnevicom samim tim što su putem njih mogli da se razonode i nasmeju.

Baš u vreme prisajedinjenja Vojvodine sa Srbijom, sa njenog tla su potekla dela Veljka Petrovića i Isidore Sekulić. Iako su veće delove svoga života proveli van Vojvodine, na tlu centralne Srbije, kulturološke obrise vojvođanske tradicije i pejzaža reprezentovali su u svojim delima, naročito Sekulićeva. Ratne i političke okolnosti naziru se na mnogim stranicama njihovih dela. Impresionistička proza Isidore Sekulić drastično je promenila sliku o celokupnom srpskom književnom stvaralaštvu.

Miloš Crnjanski, pesnik, esejista, prozaista, romanospisac, potekao je iz grada Čongrada u Mađarskoj. Tokom druge i treće decenije dvadesetoga veka potekla su najvelelepnija njegova ostvarenja. Bilo da se radi o poeziji ili prozi, mađarsko-vojvođanski duh jasno je oslikavao u svakoj reči. Ma koliko da ekonomsko-sociološko stanje u zemlji nije pogodovalo razvoju kulture na najvišem mogućem stepenu, zalaganja svih prethodno navedenih pisaca u tom smeru bila su jasna. Na prvom mestu, cilj je bio da što više ljudi „stavi knjigu u ruke”, kao i da se tim putem odvoje od učmalosti i sumornosti života.

Književnost je u velikoj meri uspela da pospeši edukaciju u tom periodu u Vojvodini. Ma koliko da su se kosila načela i principi nacionalnih manjina i Srba kao primarnog naroda, umetnost je u neku ruku sve izjednačavala. U periodu kada je srpska vojska počela da zaposeda svoje pozicije u Vojvodini, zavladao je još veći mir jer je bila veoma dobro prihvaćena.

Upravo je te 1918. godine u svakom većem gradu birano odborništvo koje je u vidu namesništva predsedavalo datom gradu. To je uslovilo neku vrstu političkog uređenja sa većim nadzorom i kontrolom, što je svakako omogućilo i pogodovalo boljem kulturološkom stanju. Međuratni period uslovio je i stvaranje mnogih listova, a jedan od njih je osnovan u Novom Sadu, pod naslovom Srpski list, a za njegov osnovni cilj postavljeno je da bude organ svih narodnih odbora u Vojvodini.

Prosveta u vreme prisajedinjenja Vojvodine Srbiji bila je pod jakim mađarskim uticajem. Na snazi je i dalje bio Aponjijev zakon o narodnim školama iz 1907, prema kom su nastavnici svih škola, i privatnih i državnih, bili u obavezi da uče svoje učenike da vole Mađarsku i izjašnjavaju se kao Mađari. Stoga je već 9. decembra 1918. Narodna uprava za BBB donela odluku prema kojoj je nastavu u školi trebalo izvoditi na jeziku većine učenika. Na taj način je mađarski ukinut kao nastavni jezik u onim školama gde on nije bio maternji jezik većine učenika (Dimić: 1997, 10, 58). Tim putem je u velikoj meri postavljena imaginarna granica između mađarskih naroda kao nacionalne manjine i Srba kao matičnog naroda. Međutim, zakonske regulative bile su takve da nijedna nacionalna manjina ne bude zapostavljena, naročito u cilju osavremenjivanja i kulturno-obrazovnog napretka svih ljudi na području Vojvodine, kako odraslih tako i mladih.

Zavođenjem šestojanuarske diktature 1929. mađarski uticaj u prosveti je još više suzbijan. Zahteve Mađara za prosvetnom autonomijom, koja im je bila zajemčena Ugovorom o zaštiti manjina, jugoslovenske prosvetne vlasti su odbile, između ostalog i zbog toga što „predstavljaju povredu državnog suvereniteta i bezbednosti … državnih i nacionalnih interesa”. Kako je objašnjavao Fedor Nikić: „…primanjem ovih njihovih zahteva u celini, mi bismo za kratko vreme imali duž cele naše granice školske i prosvetne ustanove koje bi radile i dejstvovale u pravcu iredente i revizije i čitav jedan splet manjinskih školskih autonomija, koje bi ugrožavale našu državnu i nacionalnu sigurnost i bezbednost” (Dimić: 1997, 73). Ovakve odredbe tendenciozno su ukazivale na zahtev države da se održi i očuva lični identitet i suverenitet. Svakako je jasno da je obrazovanje i vaspitanje dece i omladine nešto na čemu su svi želeli da rade. Upravo zbog toga se podsticalo otvaranje novih škola tamo gde su bile potrebne, kao i podsticanje odraslih da upisuju decu u njih. Pored svega toga, i dalje je postojalo tradicionalističko shvatanje koje je duboko ukorenjeno u čitavom srpskom narodu toga vremena da seoskoj deci nije mesto u školi, već u domaćinstvu i na njivi. Nemaština je velikim delom i dalje bila prisutna, pa je i ona ograničavala stanovništvo kada je reč o školovanju. Međutim, ideje začete u devetnaestom veku o zaštiti studenata, u smislu finansiranja njihovog školovanja, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i dalje su nastavljene.

Pored osnovnih ustanova vezanih za obrazovanje i kulturu, razvijala su se i mnoga društva koja su omogućavala zabavu i razonodu narodu. Dana 28. juna 1919. u Novom Sadu je održana velika konferencija izaslanika župa srpskog, hrvatskog i slovenačkog sokolskog društva iz cele Jugoslavije, na kojoj je doneta odluka o stvaranju zajedničkog sokolskog društva pod imenom Jugoslovensko sokolsko društvo (Pekić: 1939, 341). Ovakvi postupci ukazuju direktno da je postojala osnova da se narodu u ratnom stanju omogući da se barem malo razonodi i da se bolno stanje svede na što neznatniji nivo.

Ne možemo da ne pomenemo značaj Matice srpske za čitavu Vojvodinu. I u tom periodu njen rad je opstajao. Objavljivali su se spisi različitih sadržaja, prevashodno značajni za očuvanje kulture, jezika i književnosti.

Jasno je da je na tom području i u to vreme zaista bilo raznoliko stanovništvo. Upotreba različitih jezika samo je predodredila da kultura bude raznolika. Ono što je svakako označavano kao kulturološki elemenat od primarnog značaja u tom periodu jesu narodne nošnje. I dalje je vladalo uverenje da su one neizostavan deo lica jednog naroda i iz tih razloga su se i dalje zanatlije aktivno bavile njihovom izradom. Bilo da se radi o deci i omladini ili starijim licima, kulturnom osnovom je smatrano nošenje narodne nošnje, karakteristične za vojvođansko područje u određenim prilikama. Sa druge strane, nošnja je bila i određenje staleškog položaja onoga ko je nosi i njegove porodice. Siromašniji deo građanstva svakako nije mogao sebi da omogući nošnje skupocene izrade i materijala, a time se još više stvarala klasna razlika.

Važno nam je da napomenemo da se i početkom dvadesetoga veka nastavlja tendencija izgradnje dvoraca i letnjikovaca u Vojvodini kao neke vrste umetničkih dela. Većina njih pripada prelaznim periodima od baroka do pretklasicizma (http://www.kultura.vojvodina.gov.rs/Kult_bastina/kultur_bastina.htm; posećeno: 19. 8. 2017.). Imajući u vidu činjenicu da se u njima sve do dana današnjeg vide jedni od najvažnijih kulturnih objekata od arhitektonskog značaja u čitavoj Srbiji i da predstavljaju reprezentativne primerke kulture vojvođanskog tla toga vremena, ne možemo a da ne napomenemo koliki je njihov značaj. Većina dvoraca građena je na zaista velikim veleposedničkim imanjima, salašima ili većim naseljenim mestima. Ovi objekti su primarno odražavali plemićki status, bogatstvo i istaknutost svojih vlasnika, ali i onih koji su ta mesta posećivali. Ovakvi podaci ponovo nam ukazuju na činjenicu da je položaj u društvu i u tom vremenu bio od primarnog značaja. Većina dvorova uređena je određenim stilom i ukrašena odabranim elementima. Skoro svi imaju prostran i uređen park, a veliki broj njih u današnje vreme koristi se u kulturološke svrhe.

Sa druge strane, za svaku od ovih građevina vezuje se barem po jedna narodna legenda koja govori o plemićima kojima je dvorac pripadao. Veleposedništvo i plemićki identitet velikog broja ljudi učinio je da stanovništvo Vojvodine, ma koliko da je beda mnogima kucala na vrata, bude na nekoj vrsti visoke lestvice u odnosu na druge. Održavali su se balovi, različite vrste sedeljki na kojima su izvođeni koncerti i predstave.

I siromašnije stanovništvo imalo je priliku da međusobno razmenjuje umetničke afinitete. Kroz različite vrste društvenih organizacija uspevali su da se povežu i međusobno se razonode. Kako se i u delu Stevana Sremca Pop Ćira i pop Spira može pročitati, obrazovanije osobe čitale su drugima različita dela književnosti. Neretko je to bio samo povod za njihovo sastajanje, ali je sve to svakako pomoglo širenju kulture.

Uticaji Ugarske nisu bili nimalo zanemarljivi. Sada se to najviše odražavalo na sukobe oko uspostavljanja osnovnih tendencija vezanih za zakone i različite regulative. Stanovništvo je bilo vidno raznoliko, a postojali su doseljenici sa različitih strana koji su isto tako tražili svoja prava. Međutim, srpski narod i njegovi predvodnici u većini slučajeva uspevali su da nametnu svoje zahteve i norme kao narod čije je glavno okrilje upravo Srbija.

Takođe, moramo da napomenemo da je u tom periodu postojala i tendencija obnove mnogih manastira koji su u prethodnim vekovima građeni. Takav odnos prema ovoj vrsti kulturnog nasleđa pokazuje nam da je Srbija imala tendenciju da se hrišćansko pravoslavlje duboko ukoreni. Ipak, svi stanovnici Vojvodine, ma koje da su veroispovesti i nacionalnosti, sve do današnjeg dana uspevaju da izbalansiraju taj odnos manjine i nacije.

3. ZAKLJUČNI STAVOVI

Osnovna ideja mi je bila da pokažem koliko je u jednom međuratnom periodu moguće sačuvati i razvijati kulturu jedne nacije. Samim tim što je Vojvodina svojim prisajedinjenjem promenila pre svega svoj geografski i politički položaj, pokazano je i kako se jedan narod bori za svoje očuvanje. U biti stanovništva u Vojvodini i njegove multinacionalnosti jeste raznovrsnost kulturoloških i bazičnih versko-nacionalnih obeležja. Bilo da se radi o jeziku, arhitekturi, književnosti ili nekom drugom vidu umetnosti, jasna tendencija je bila da se što veći deo naroda uključi u svakodnevna kulturološka dešavanja. Sa druge strane, prosveta i razvoj obrazovnog sistema, kao što je napomenuto, na neki način su uspeli da potisnu prohteve manjinskih naroda o učenju na njihovom jeziku, a istovremeno je uspostavljen samo srpski jezik kao jezik nacije. Samim tim što je Srbija  pripojila Vojvodinu sebi, bila je svesna njene multinacionalnosti, pa je ujedno prilagodila u tom smeru sve svoje zakone.

Bilo da se radi o Matici srpskoj, Srpskom narodnom pozorištu, fruškogorskim manastirima ili dvorcima građenim u tom periodu, jasno nam je da je svaki mogući pomak kulture u tom vremenu građen u dugoročnom i višestranom smeru koji je obećavao svetliju budućnost, pre svega stanovništvu u Vojvodini.

LITERATURA

• Dimić, LJubodrag (1997).Kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji 1918—1941. Politika i stvaralaštvo. III. Beograd.
• Pekić, Petar (1939) Povijest oslobođenja Vojvodine
• Popović, Dušan (1957).Srbi u Vojvodini. I. Beograd

http://www.kultura.vojvodina.gov.rs/Kult_bastina/kultur_bastina.htm

[1]