Kultura straha

Autor: Željko Injac, novinar

Krajem ’80 i tokom ’90. HH veka video-rekorderi su zamenili bioskope. Holivudski filmovi, piraterija uglavnom, preplavili su Srbiju. Sve ono što su bili hitovi i blokbasteri u Evropi i Americi, došlo je i do nas. Videoteke su nicale kao pečurke. Taj kulturni upliv zapadne kinematografije „poklopio“ se s padom Berlinskog zida i Varšavskog bloka, i svega što je komunizam predstavljao, od strogo kontrolisane kulture i cenzure, do ideološki obojenih filmova, medija i Tv programa.

Svakako da Jugoslavija nije imala takvu cenzuru po pitanju holivudskih filmova, kakvu je imao SSSR ili ostale zemlje istočne Evrope ali se nije ni previše trudila da otkupljuje prava na emitovanje bezbrojnih holivudskih filmova, uostalom, ni domaća kinematografija nije bila loša.

U to vreme na bioskopskim platnima se prikazuju „Osmi putnik“, „Noć veštica“, „Strava u ulici Brestova“, „Terminator“. Isti filmovi postaju deo kolekcije kućnih video-kaseta za prikazivanje u „svečanim prilikama“ za doček Nove godine, rođendanske žurke i slične manifestacije.

Domaća kinematografija postepeno gubi kvalitet. Ono nešto filmova što je valjalo okreće se kritici tadašnjeg državnog sistema i društvenih pojava bez dubljeg ulaženja u uzroke problema ili, još gore, u jeku ratova u kojima Srbi ponovo preživljavaju Holokaust kod nas nikad završenog Drugog svetskog rata, snimaju se pacifistički filmovi s pozicija jugoslovenstva, koji sve relativizuju ne uzimajući u obzir ni kontinuitet srpskog stradanja ni nacionalne interese.

Na kraju, u brojnim generacijama ostaće upamćeni kao kultni filmovi gotovo isključivo oni koji su snimljeni pre raspada Jugoslavije, poput „Ko to tamo peva“ ili Maratonaca.

Holivudski filmovi postaju naša nova realnost a s jačim prodorom zapadne kinematografije, može se slobodno reći, zapadna kultura je postala i jača i prisutnija.

Naravno da nije samo zapadna kinematografija izvršila kulturni prodor na naše prostore. Tu je i pozorišna, književna i muzička scena. Upravo u tom periodu se pojavljuju tvrđi muzički rok pravci, kao što su Hevi Metal, Hardkor, Skins i slični. Ipak, kroz filmsku umetnost se najdirektnije i najjasnije preslikavala kultura zapada na istok. Oskudna socrealistička umetnost, sa posthrišćanskom tradicijom istočne Evrope, nije bila dovoljno jaka da se odupre tom prodoru „superiorne“ a zapravo samo dobro osmišljene i bogato finansirane zapadne kulture.

Pre dolaska NATO trupa u Istočnu Evropu, ona je već bila pod jakim uticajem kulture Zapada. Proces neokolonijalizma u Istočnoj Evropi je sličan vekovima ranije, kada su plemenima u Americi i Africi prvo dolazili misionari, pa trgovci i na kraju vojska i birokratija koja je konačno formirala kolonije. Kulturni prodor je bio zapravo tek prva faza neokolonijalizma.

Danas, posle tri decenije od pada Berlinskog zida, može se reći da smo sastavni deo, svakako ne ravnopravan ali i ne potpuno integrisan, zapadne kulture.

Šta smo sve prihvatili kroz kulturnu dominaciju zapada nismo ni svesni. Pobune protiv praznika poput  „Helouvina“ bez utvrđenja ili obnove sopstvene kulture, danas ne samo da su osuđene na propast nego su i smešne jer ono što smo imali ponuditi kao alternativu sami smo odbacili.

U dosadašnjem tekstu su namerno navedeni naslovi filmova iz horor žanra, praznici koji su povezani sa okultizmom i muzička scena kojoj je jedini smisao da bude strašna jer je upravo to tema ovog teksta – kultura straha.

Ako uzmemo da je naša epika najesencijalniji izraz naše kulture, barem onoga što je ostalo od naše srednjovekovne kulture, ne možemo naći elemente kulture straha, toliko prisutne na zapadu. Istina je da su opisane scene borbe, mučne scene psihičkog i fizičkog stradanja, no bez namere i da se umetnički izraz svede na puko zastrašivanje. Srpska epika je pre svega imala pedagošku funkciju. Prenošenje jevanđelskih vrednosti slušaocu, viteštva, morala, čojstva i junaštva, i konačno prezira smrti a ne kulta smrti.

Kultura straha je sva okrenuta obožavanju smrti i straha. Srpska epika je okrenuta vaskrsenju, pobedi nad smrću ili u najmanju ruku viteškom i junačkom preziru smrti. U našoj epici strah od smrti se preziru, kao nedostojna čoveka, a viteška i mučenička smrt se gledaju u svetlu vaskrsenja kao zalog budućnosti i pobede nad htonskim u čoveku. Dostojna smrt, pa čak i bilo kakva smrt je bolja i prihvatljivija od nedostojnog života.

U Gorskom vijencu, kroz lik vojvode Draška, taj odnos prema nedostojnom životu punom straha, NJegoš opisuje ovim rečima:

„Najgore im pak bjehu tavnice
pod dvorove đe dužde stojaše;
u najdublju jamu koju znadeš
nije gore ko u njih stojati.
Konj hoćaše u njima crknuti,
čovjek pašče tu svezat ne šćaše,
a kamoli čojka nesretnjega;
oni ljude sve tamo vezahu
i davljahu u mračnim izbama.
Sav protrnem, da ih Bog ubije,
kad pomislim za ono strašilo.
Niko žalit ne smije nikoga,
a kamoli da mu šta pomože.
Kada viđeh vitešku nevolju,
zabolje me srce, progovorih:
Što, pogani, od ljudi činite?
Što junački ljude ne smaknete,
što im takve muke udarate?“

Za vojvodu Draška, odnosno NJegoša, normalnije je smaknuti čoveka, nego ga mučiti ceo život. Bolja je smislena ili bilo kakva smrt, nego besmislen i besciljan život. Dok Drašku njegov domaćin na te reči odgovara sledeće:

„Dok Grbičić meni poprišapta:
Nemoj takve govorit riječi,
ne smije se ovde pravo zborit.
Tvoja sreća – ne razumješe te“

Strah od sistema, od državnih represalija, i smrti, kod Mlečića je veći nego vera u pravdu ili vaskrsenje, a „O junaštvu tu ne bješe zbora“. Naravno da ne beše zbora, jer junaštvo prezire smrt, dok je u kulturi straha smrt centralna tema i njoj se sve povinuje pa na kraju strah od nje oblikuje društvene vrednosti i ceo sistem. Ne odriče NJegoš strah čoveku. Opet NJegoš kroz vojvodu Draška progovara pa kaže „Nema toga ko s’ ne boji čega, da ničega ano svoga hlada.“ Strah je svojstven čoveku kao stradalnom biću ali jevanđelski ideal čovečnosti je iznad straha. Strah se nadilazi hrišćanskim vrlinama, verom, nadom i ljubavlju.

U istočnom Hrišćanstvu, u Pravoslavlju, zaista su retke predstave pakla ili apokalipse. Bukvalno ima svega nekoliko fresaka koje izobražavaju pakao. Nasuprot istoku, zapad se nije libio da napuni svoje hramove paklenim freskama i to tako morbidnim i detaljnim da i danas, pored svih horor filmova i specijalnih efekata koje poseduje savremena kinematografija, čoveka obuzme jeza dok gleda te slikovne opise pakla ili apokalipse.

Kultura straha je brižljivo negovana u zapadnom Hrišćanstvu hiljadu godina, a danas je ona sastavni deo zapadne kulture. Svest zapadnog čoveka je oblikovana kulturom straha. To je kulturološko nasleđe staro vekovima, koje je dubinski formiralo način razmišljanja i osećanja zapadnog čoveka. Čitava je lepeza namerno izazivanih strahova u zapadnom svetu, samo jedan manji deo te priče je čuvena Inkvizicija. Zapadni čovek je vekovima više strepeo od iracionalnih strahova, nego od racionalnih. Bojao se noći, šume, drugih ljudi, demona koji šetaju kad padne mrak, jeretika, drugih religija, veštica, pa na kraju i samog sistema koji mu je ulivao te strahove u kosti.

Strah je ugrađen u fizičke, društvene, psihološke i kulturne relacije zapadnog društva, a dobar deo savremenih strahova koje baštini zapadno društvo vuče korene još iz srednjeg veka. Savremeni stil života zapadnog čoveka, odnosno čoveka zapadne kulture, je oblikovan tim vekovnim strahovima.

Nakon rušenja Kula bliznakinja u NJujorku, američki naučnik i geopolitičar Zbignjev Bžežinski je počeo pisati o kulturi straha, kao fenomenu koji američka vlast podstiče na svim nivoima. Društvo koje je okarakterisano strahom koji „zamagljuje um, pojačava emocije, i olakšava demagoškim političarima mobilizaciju javnosti s namerom realizacije lične politike“ po rečima Bžežinskog čini da se strahom kao namernom političkom i društvenom konstrukcijom građani prisile na prihvatanje povećane društvene kontrole od strane političkih elita.

„Doktrina šoka“ i jak medijski pritisak ne bi imali toliku učinkovitost u širenju straha da to društvo već nije obitavalo u kulturi straha. Najbolji kontraprimer tome su Balkanski narodi koji i pored vekovnog turskog ropstva i komunističke torture i sećanja na strahote koje su preživeli, nisu podlegli masovnoj histeriji povodom korona pandemije jer prosto ne pripadaju civilizacijskom krugu zapada, te samim tim nemaju ni kulturu straha. Na stranu sad priče o realnoj opasnosti epidemije, mora se ipak priznati da su mediji namerno forsirali pojačan strah.

„Doktrina šoka“ je daleko učinkovitija u društvima, koja, poput zapadnog, već poseduju i neguju kulturu straha. Slučajno ili namerno kreirane krize, kroz eksploataciju straha i konstantno i plansko psihološko iscrpljivanje građana kao svoj konačni cilj, imaju nametanje represivnih političkih ili ekonomskih mera, koje bi u normalnim okolnostima bile neprihvatljive ili naišle na otpor, te slamanje tog otpora, kritike i bilo kakve akcije.

No nisu jedino političari ti koji profitiraju od kulture straha. Zapadnjački praznik „Helouvin“ koji je takoreći oličenje kulture straha zapadnog čoveka, profit donosi trgovcima a ne političarima. No, to je samo vrh ledenog brega. Trgovci širom zapada basnoslovno zarađuju na strahu od starosti, smrti, bolesti, na strahu od društvenog neprihvatanja, pa tu onda možemo ubrojati i modu i sve što je vezano za poboljšanje ljudskog izgleda, itd.

Jedan od stubova na kojima počiva kultura straha zapadnog čoveka je strah od budućnosti. Oduvek je čovek strepeo od toga šta donosi sutra, šta nosi budućnost. Da li će ono što je stekao izgubiti, da li će naići nekakva prirodna katastrofa i sve odneti, ili ratovi, epidemije i slično. Gotovo svaka civilizacija je imala neku svoju apokaliptiku, nekakvo predviđanje sopstvene propasti. To je ono što su Tajnbi i Špengler u svojoj cikličarskoj filosofiji istorije opisivali kao životni vek jedne civilizacije upoređujući ga sa životom bilo kojeg živog bića, pa i dajući civilizacijama određenu antropomorfnost. Civilizacija, po toj filosofiji istorije ima momenat svog rođenja, svoje detinjstvo, mladost, zrelost, starost i na kraju smrt. Intuitivno saznanje i predosećanje pojedinca ili civilizacije, nije suštinski različito. Kroz apokaliptiku se taj predosećaj o konačnom kraju, o smrti, samo osvešćuje i jasnije definiše.

Apokaliptika zapadnog čoveka i kulture je utemeljena na hrišćanskoj viziji apokalipse. Iako možemo reći da je zapadno društvo već poodavno posthrišćansko, ipak je kultura straha tog društva izgrađena na hrišćanskoj apokaliptici.

Ukratko hrišćansku apokaliptiku, pored onog osnovnog iščekivanja „kraja sveta“ zajedničkog svim apokaliptičnim očekivanjima, čini verovanje u dramatičnu predapokaliptičnu istoriju, uvođenje u distopijski sistem i kao krunu te distopije pojavu antihrista.  Masovno stradanje svih žitelja planete, pokajanih i nepokajanih, bez razlike, konačno će zadesiti najcrnja sudbina da se oči u oči, licem u lice, suoče sa vladarem pakla oličenim ili inkarniranim u antihristu.

Kultura straha iako navodi čoveka da se suoči sa svojim strahovima i strepnjama, ne rešava problem straha, već ga pasivizira i čini ga nesposobnim za preuzimanje odgovornosti za sopstveni život i gura ga u fatalizam, te predaje na milost i nemilost onima koji manipulišu tim strahom. U kulturi straha na strah nema reakcije, što je prirodno za sva živa bića, već se reaguje potiskivanjem ili zamenom straha prividnim rešenjem – starost se rešava plastičnom operacijom, duševne devijacije udovoljavanjem egu. Kinematografija nudi superheroje za rešavanje apokalipse. Religijski problemi se rešavaju tako što se najstrašnije predstave, bića i pojave pretvaraju u manje strašne ili čak pozitivne. Strah tako dobija novu funkciju, suprotnu svojoj suštini. Umesto reakcije podstiče surogat reakciju, koja je ništa drugo do uspavanka za uplašenog čoveka, koja ga čini kukavicom i udaljava realnost od njega do potpunog zaborava te realnosti. Ko od nas u ovim vremenima pandemije i masovne medijske histerije nije poželeo da sve zaboravi i okrene se nekom svom svetu u kome će se zaboraviti na realnost kovid bolnica, vesti o smrti prijatelja i poznanika, merama koje ograničavaju slobode?

Strah je kroz istoriju bio motivacija društva za ujedinjenje i političko delovanje. U kulturi straha apatija i cinizam preovladavaju a uplašen čovek gubi poverenje u politiku i političko delovanje. Narodi kod kojih je još uvek živo zanimanje za politiku su oni koji su trenutno pod manjim uticajem kulture straha, među te narode stapaju i Srbi. No ipak, zapadna kultura je postala sveopšta, globalno prihvaćena, te i kultura straha, nametana kroz mejnstrim medije, Holivud i na druge načine, otupljuje oštricu političkog delovanja i obesmišljava politiku predstavljajući je kao dosadnu i nemoćnu a čoveka gura u fatalizam. Kultura straha tako postaje osnov za izgradnju distopijskog društva projektovanog holivudskom ideologijom, a hrišćanska apokalipsa naša realnost.