Култура страха

30/11/2021

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Крајем ’80 и током ’90. ХХ века видеo-рекордери су заменили биоскопе. Холивудски филмови, пиратерија углавном, преплавили су Србију. Све оно што су били хитови и блокбастери у Европи и Америци, дошло је и до нас. Видеотеке су ницале као печурке. Тај културни уплив западне кинематографије „поклопио“ се с падом Берлинског зида и  Варшавског блока, и свега што је комунизам представљао, од строго контролисане културе и цензуре, до идеолошки обојених филмова, медија и тв програма.

Свакако да Југославија није имала такву цензуру по питању холивудских филмова, какву је имао СССР или остале земље источне Европе али се није ни превише трудила да откупљује права на емитовање безбројних холивудских филмова, уосталом, ни домаћа кинематографија није била лоша.

У то време на биоскопским платнима се приказују „Осми путник“, „Ноћ вештица“, „Страва у улици Брестова“, „Треминатор“. Исти филмови постају део колекције кућних видео-касета за приказивање у „свечаним приликама“ за дочек Нове године, рођенданске журке и сличне манифестације.

Домаћа кинематографија постепено губи квалитет. Оно нешто филмова што је ваљало окреће се критици тадашњег државног система и друштвених појава без дубљег улажења у узроке проблема или, још горе, у јеку ратова у којима Срби поново преживљавају Холокауст код нас никад завршеног Другог светског рата, снимају се пацифистички филмови с позиција југословенства, који све релативизују не узимајући у обзир ни континуитет српског страдања ни националне интересе.

На крају, у бројним генерацијама остаће упамћени као култни филмови готово искључиво они који су снимљени пре распада Југославије, попут „Ко то тамо пева“ или Маратонаца.

Холивудски филмови постају наша нова реалност а с јачим продором западне кинематографије, може се слободно рећи, западна култура је постала и јача и присутнија.

Наравно да није само западна кинематографија извршила културни продор на наше просторе. Ту је и позоришна, књижевна и музичка сцена. Управо у том периоду се појављују тврђи музички рок правци, као што су Хеви Метал, Хардкор, Скинс и слични. Ипак, кроз филмску уметност се најдиректније и најјасније пресликавала култура запада на исток. Оскудна соцреалистичка уметност, са постхришћанском традицијом источне Европе, није била довољно јака да се одупре том продору „супериорне“ а заправо само добро осмишљене и богато финансиране западне културе.

Пре доласка НАТО трупа у Источну Европу, она је већ била под јаким утицајем културе Запада. Процес неоколонијализма у Источној Европи је сличан вековима раније, када су племенима у Америци и Африци прво долазили мисионари, па трговци и на крају војска и бирократија која је коначно формирала колоније. Културни продор је био заправо тек прва фаза неоколонијализма.

Данас, после три деценије од пада Берлинског зида, може се рећи да смо саставни део, свакако не равноправан али и не потпуно интегрисан, западне културе.

Шта смо све прихватили кроз културну доминацију запада нисмо ни свесни. Побуне против празника попут  „Хеловина“ без утврђења или обнове сопствене културе, данас не само да су осуђене на пропаст него су и смешне јер оно што смо имали понудити као алтернативу сами смо одбацили.

У досадашњем тексту су намерно неведени наслови филмова из хорор жанра, празници који су повезани са окултизмом и музичка сцена којој је једини смисао да буде страшна јер је управо то тема овог текста – култура страха.

Ако узмемо да је наша епика најесенцијалнији израз наше културе, барем онога што је остало од наше средњовековне културе, не можемо наћи елементе културе страха, толико присутне на западу. Истина је да су описане сцене борбе, мучне сцене психичког и физичког страдања, но без намере и да се уметнички израз сведе на пуко застрашивање. Српска епика је пре свега имала педагошку функцију. Преношење јеванђелских вредности слушаоцу, витештва, морала, чојства и јунаштва, и коначно презира смрти а не култа смрти.

Култура страха је сва окренута обожавању смрти и страха. Српска епика је окренута васкрсењу, победи над смрћу или у најмању руку витешком и јуначком презиру смрти. У нашој епици страх од смрти се презиру, као недостојна човека, а витешка и мученичка смрт се гледају у светлу васкрсења као залог будућности и победе над хтонским у човеку. Достојна смрт, па чак и било каква смрт је боља и прихватљивија од недостојног живота.

У Горском вијенцу, кроз лик војводе Драшка, тај однос према недостојном животу пуном страха, Његош описује овим речима:

„Најгоре им пак бјеху тавнице
под дворове ђе дужде стојаше;
у најдубљу јаму коју знадеш
није горе ко у њих стојати.
Коњ хоћаше у њима цркнути,
човјек пашче ту свезат не шћаше,
а камоли чојка несретњега;
они људе све тамо везаху
и дављаху у мрачним избама.
Сав протрнем, да их Бог убије,
кад помислим за оно страшило.
Нико жалит не смије никога,
а камоли да му шта поможе.
Када виђех витешку невољу,
забоље ме срце, проговорих:
Што, погани, од људи чините?
Што јуначки људе не смакнете,
што им такве муке ударате?“

За војводу Драшка, односно Његоша, нормалније је смакнути човека, него га мучити цео живот. Боља је смислена или било каква смрт, него бесмислен и бесциљан живот. Док Драшку његов домаћин на те речи одговара следеће:

„Док Грбичић мени попришапта:
Немој такве говорит ријечи,
не смије се овде право зборит.
Твоја срећа – не разумјеше те“

Страх од система, од државних репресалија, и смрти, код Млечића је већи него вера у правду или васкрсење, а „О јунаштву ту не бјеше збора“. Наравно да не беше збора, јер јунаштво презире смрт, док је у култури страха смрт централна тема и њој се све повинује па на крају страх од ње обликује друштвене вредности и цео систем. Не одриче Његош страх човеку. Опет Његош кроз војводу Драшка проговара па каже „Нема тога ко с’ не боји чега, да ничега ано свога хлада.“ Страх је својствен човеку као страдалном бићу али јеванђелски идеал човечности је изнад страха. Страх се надилази хришћанским врлинама, вером, надом и љубављу.

У источном Хришћанству, у Православљу, заиста су ретке представе пакла или апокалипсе. Буквално има свега неколико фресака које изображавају пакао. Насупрот истоку, запад се није либио да напуни своје храмове пакленим фрескама и то тако морбидним и детаљним да и данас, поред свих хорор филмова и специјалних ефеката које поседује савремена кинематографија, човека обузме језа док гледа те сликовне описе пакла или апокалиспе.

Култура страха је брижљиво негована у западном Хришћанству хиљаду година, а данас је она саставни део западне културе. Свест западног човека је обликована културом страха. То је културолошко наслеђе старо вековима, које је дубински формирало начин размишљања и осећања западног човека. Читава је лепеза намерно изазиваних страхова у западном свету, само један мањи део те приче је чувена Инквизиција. Западни човек је вековима више стрепео од ирационалних страхова, него од рационалних. Бојао се ноћи, шуме, других људи, демона који шетају кад падне мрак, јеретика, других религија, вештица, па на крају и самог система који му је уливао те страхове у кости.

Страх је уграђен у физичке, друштвене, психолошке и културне релације западног друштва, а добар део савремених страхова које баштини западно друштво вуче корене још из средњег века. Савремени стил живота западног човека, односно човека западне културе, је обликован тим вековним страховима.

Након рушења Кула близнакиња у Њујорку, амерички научник и геополитичар Збигњев Бжежински је почео писати о култури страха, као феномену који америчка власт подстиче на свим нивоима. Друштво које је окарактерисано страхом који „замагљује ум, појачава емоције, и олакшава демагошким политичарима мобилизацију јавности с намером реализације личне политике“ по речим Бжежинског чини да се страхом као намерном политичком и друштвеном конструкцијом грађани присиле на прихватање повећане друштвене контроле од стране политичких елита.

„Доктрина шока“ и јак медијски притисак не би имали толику учинковитост у ширењу страха да то друштво већ није обитавало у култури страха. Најбољи контрапример томе су Балкански народи који и поред вековног турског ропства и комунистичке тортуре и сећања на страхоте које су преживели, нису подлегли масовној хистерији поводом корона пандемије јер просто не припадају цивилизацијском кругу запада, те самим тим немају ни културу страха. На страну сад приче о реалној опсасности епидемије, мора се ипак признати да су медији намерно форсирали појачан страх.

„Доктрина шока“ је далеко учинковитија у друштвима, која, попут западног, већ поседују и негују културу страха. Случајно или намерно креиране кризе, кроз експлоатацију страха и константно и планско психолошко исцрпљивање грађана као свој коначни циљ, имају наметање репресивних политичких или економских мера, које би у нормалним околностима биле неприхватљиве или наишле на отпор, те сламање тог отпора, критике и било какве акције.

Но нису једино политичари ти који профитирају од културе страха. Западњачки празник „Хеловин“ који је такорећи оличење културе страха западног човека, профит доноси трговцима а не политичарима. Но, то је само врх леденог брега. Трговци широм запада баснословно зарађују на страху од старости, смрти, болести, на страху од друштвеног неприхватања, па ту онда можемо убројати и моду и све што је везано за побољшање људског изгледа, итд.

Један од стубова на којима почива култура страха западног човека је страх од будућности. Одувек је човек стрепео од тога шта доноси сутра, шта носи будућност. Да ли ће оно што је стекао изгубити, да ли ће наићи некаква природна катастрофа и све однети, или ратови, епидемије и слично. Готово свака цивилизација је имала неку своју апокалиптику, некакво предвиђање сопствене пропасти. То је оно што су Тајнби и Шпенглер у својој цикличарској философији историје описивали као животни век једне цивилизације упоређујући га са животом било којег живог бића, па и дајући цивилизацијама одређену антропоморфност. Цивилизација, по тој философији историје има моменат свог рођења, своје детињство, младост, зрелост, старост и на крају смрт. Интуитивно сазнање и предосећање појединца или цивилизације, није суштински различито. Кроз апокалиптику се тај предосећај о коначном крају, о смрти, само освешћује и јасније дефинише.

Апокалиптика западног човека и културе је утемељена на хришћанској визији апокалипсе. Иако можемо рећи да је западно друштво већ поодавно постхришћанско, ипак је култура страха тог друштва изграђена на хришћанској апокалиптици.

Укратко хришћанску апокалиптику, поред оног основног ишчекивања „краја света“ заједничког свим апокалиптичним очекивањима, чини веровање у драматичну предапокалиптичну историју, увођење у дистопијски систем и као круну те дистопије појаву антихриста.  Масовно страдање свих житеља планете, покајаних и непокајаних, без разлике, коначно ће задесити најцрња судбина да се очи у очи, лицем у лице, суоче са владарем пакла оличеним или инкарнираним у антихристу.

Култура страха иако наводи човека да се суочи са својим страховима и стрепњама, не решава проблем страха, већ га пасивизира и чини га неспособним за преузимање одговорности за сопствени живот и гура га у фатализам, те предаје на милост и немилост онима који манипулишу тим страхом. У култури страха на страх нема реакције, што је природно за сва жива бића, већ се реагује потискивањем или заменом страха привидним решењем – старост се решава пластичном операцијом, душевне девијације удовољавањем егу. Кинематографија нуди суперхероје за решавање апокалипсе. Религијски проблеми се решавају тако што се најстрашније представе, бића и појаве претварају у мање страшне или чак позитивне. Страх тако добија нову функцију, супротну својој суштини. Уместо реакције подстиче сурогат реакцију, која је ништа друго до успаванка за уплашеног човека, која га чини кукавицом и удаљава реалност од њега до потпуног заборава те реалности. Ко од нас у овим временима пандемије и масовне медијске хистерије није пожелео да све заборави и окрене се неком свом свету у коме ће се заборавити на реалност ковид болница, вести о смрти пријатеља и познаника, мерама које ограничавају слободе?

Страх је кроз историју био мотивација друштва за уједињење и политичко деловање. У култури страха апатија и цинизам преовладавају а уплашен човек губи поверење у политику и политичко деловање. Народи код којих је још увек живо занимање за политику су они који су тренутно под мањим утицајем културе страха, међу те народе стапају и Срби. Но ипак, западна култура је постала свеопшта, глобално прихваћена, те и култура страха, наметана кроз мејнстрим медије, Холивуд и на друге начине, отупљује оштрицу политичког деловања и обесмишљава политику представљајући је као досадну и немоћну а човека гура у фатализам. Култура страха тако постаје основ за изградњу дистопијског друштва пројектованог холивудском идеологијом, а хришћанска апокалипса наша реалност.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања