Култура отказивања: појачавање гласова или утишавање мишљења

27/11/2023

Аутор: Стеван Стојков

Књиге кажу да је једна од главних одлика отвореног, демократског и грађанског друштва слобода говора. Сваком појединцу омогућено је да искаже своја мишљења, уверења и идеје без страха од одмазде, цензуре или санкција. Нико не треба да се плаши да свет упозна са својим мислима. А развојем дигиталних технологија понуђен му је и лак и комотан начин, као и широко доступно место за то. Друштвене мреже постале су дигитални јавни тргови – пријатељски јавни простор отворен за дијалог и размену мишљења.

И све би било у реду када се јаз између стварног стања и теоријске поставке коју сте управо прочитали не би свакодневно продубљивао. Данас, простор који нам је остао на располагању за дељење свог мишљења веома је узан. У ствари, морамо бити потпуно искрени, и даље га имамо на претек, али под једним условом. Наше мишљење о било ком питању мора бити „тачно“, тј. у потпуном сагласју са „доминантним“ мишљењем.

Ако не испунимо тај услов, ризикујемо да на сопственом налогу (више паше него да кажемо кожи) осетимо сву снагу једног од најконтроверзнијих феномена популарне културе. Овај феномен, наиме, не пружа могућност промене, нити даје простор за одбрану мишљења у која искрено верујете. Он је увек будан. Стражари. И према њему, ако само једном на мрежи поделите погрешно мишљење то је довољан разлог да будете „отказани“.

 

Добро дошли у Cancel culture

Шта је Cancel culture? Шта се крије иза термина који различитим људима може значити толико различитих ствари? Прецизан и једнообразан одговор није лако дати, јер се око теме Cancel culture води жива и веома поларизована дебата. За неке, она представља алат за промовисање социјалне правде и решавања неравнотеже моћи, док за друге она не означава ништа друго до дигиталну инквизицију. За једне, она је претња слободи говора. Другима она представља само позив на одговорност. Поделе иду дотле да док поједини сматрају да она постаје све присутнија у јавном животу, други не верују да она уопште постоји.

Култура отказивања, како се најчешће на српски језик преводи термин Cancel culture, је, у то нема сумње, стварна. Поред поменутог превода често се користе и изрази као што су: култура одстрањивања, укидања, бојкота, па чак и култура жига. Према речнику Универзитета у Кембриџу (Cambridge Dictionary), култура отказивања дефинише се као „начин понашања у друштву или групи, посебно на друштвеним медијима, у којем је уобичајено потпуно одбацити и престати подржавати некога зато што је рекао или урадио нешто што вас вређа“.

Слична наведеној је и дефиниција која се налази на сајту Dictionary.com: „феномен или пракса јавног одбацивања, бојкота или престанка подршке одређеним људима или групама због њихових друштвено или морално неприхватљивих ставова или поступака“. Међутим, мада једноставне ове дефиниције нуде нам изузетно широк концепт културе отказивања у којем је веома тешко одредити његове границе. Из тог разлога, навешћемо још једну дефиницију коју сматрамо детаљнијом. Реч је о дефиницији Урбаног речника (Urban Dictionary).

Према њему, култура отказивања објашњава се као „модерни интернет феномен, где је особа лишена јавног утицаја или славе упитним методама. Узрокована је критичном масом људи који брзо суде, а споро одговарају. Често је узрокована оптужбама, без обзира да ли су те оптужбе веродостојне или не. Директан је резултат незнања људи узрокован комуникацијом преко савремених технологија које надмашују раст доступног знања људима“.

Кад је настала?

Укратко речено, учинили сте или рекли нешто што се сматра неприхватљивим или увредљивим са становишта друштвених норми, наљутили сте јавност и за казну ћете бити „отказани“. Суд јавног мњења донео је пресуду и – то је то. Шансу за искупљење нећете добити. Наведена формула подједнако важи за све: познате личности, брендове, обичне кориснике друштвених мрежа (да не кажемо нормалне људе).

Последњих неколико година, култура отказивања је постала раширенија него што је то ико могао да претпостави. Са растом њене заступљеност растао је и њен утицај, али и последице њене примене. Стиче се утисак да су оне махом негативне природе. Стога не чуди што њени критичари све чешће наводе да су се ствари отеле контроли и да култура отказивања представља проблем који је ескалирао, јер је постала синоним за лов на вештице и средство за обрачунавање са неистомишљеницима.

Пре него што се упустимо у подробнију анализу изнетог става, потражимо одговоре на питања када је настала култура отказивања и да ли је она заиста дигитални феномен који је заживео захваљујући друштвеним мрежама?

Прецизно време њеног настанка није једноставно утврдити. Према Vox-у, једна од првих референци на отказивање неке особе среће се у филму „New Jack City“ из 1991. године. Иронично, концепт „отказивања“ који се веома често користи за одбацивање сексизма и мизогиније дели свој ДНК са мизогенистичком шалом. У поменутом филму, Весли Снајпс који игра гангстера по имену Нино Браун, у сцени у којој се његова девојка „слама“ због насиља које он изазива, оставља је уз коментар: „Cancel that bitch. I’ll buy another one.“

Године 2010. амерички репер Лил Вејн нас у својој песми „I’m Single“ подсећа на овај филм и поменуто „отказивање“, али изгледа да је за утемељење термина „култура отказивања“ пресудан утицај имао ријалити шоу „Love and Hip-Hop“ који се емитовао на каналу VH1. Наиме, у епизоди емитованој децембра 2014. године један од учесника током расправе каже „You’re canceled!“. Убрзо, термин се сели на Твитер и током 2015. године се користи као шала коју су корисници ове друштвене мреже користили када неко уради или каже нешто што они не одобравају. У 2017. години „култура отказивања“ се по први пут појављује и у речницима.

Ништа ново

Од средине 2010-их, култура отказивања постаје устаљена у популарној западној култури и мејнстрим медијима. Растом популарности покрета #MeToo и #BlackLivesMatter, када је, као што је добро познато, бес на платформама друштвених мрежа искоришћен како би починиоци сексуалног или расног узнемиравања били јавно осуђени и кажњени у медијској арени и пре правоснажних судских пресуда, она добија замах. Међутим, иако је термин „култура отказивања“ широко распрострањен у популарном дискурсу и сматра се модерним феноменом, за многе пракса коју он именује одувек постоји.

Према заговорницима овог становишта, неизречена истина о свету је да су људи одувек живели у некој врсти „културе отказивања“. И заиста, пракса позивања појединаца на одговорност за своје поступке или уверења и коришћење друштвеног притиска да то ураде не представља ништа ново. Људи су кроз историју били критиковани, бојкотовани и изопштавани из заједница из различитих разлога, укључујући политичка, друштвена или морална неслагања.

Примера ради, неки од најстаријих облика културе отказивања враћају нас далеко у прошлост, у доба античке Грчке и старог Рима. Култура отказивања често се описује као модеран облик остракизма. Остракизам представља друштвени феномен где се појединац или група намерно и систематски искључују, избегавају или игноришу од стране веће заједнице. Израз „остракизам“ изведен је из древне грчке праксе према којој је појединац бивао послат у изгнанство на деценију због резултата народног гласања.

На овај начин народ је користио своју демократску моћ како би се осигурало да они који су претили систему буду држани под контролом. Пракса остракизма коришћена је у грчкој држави Атини, првој демократској држави на свету, током 5. века пре нове ере. Сваке године атински грађани су у скупштини били питани да ли желе или не да се остракизам те године одржи. Уколико би се изјаснили да желе, атински грађани би анонимно изгребали име кандидата којег су желели да виде прогнаног на комаду грнчарије познатог као остракон, по коме је ова пракса и добила име. Појединац чије име би се нашло на највећем броју остракона морао би да напусти град. Одлука је била коначна, а жалба није била дозвољена. Неприхватање одлуке или пак покушај уласка у град пре истека казне, повлачило је за собом смртну казну.

Појединци који су издали или на неки други начин осрамотили Рим, нису смели да остану упамћени у Римској империји. Наиме, у старом Риму постојала је казна протеривања из јавне успомене – Damnatio memoriae, илити у буквалном преводу „проклетство сећања“. Она је представљала брисање сваког трага на постојање одређене особе. Имена осуђеника су уклањана из историјских записа, споменика или јавних признања. Примера ради, новчићи са ликом цара коме је пресуђено протеривање из јавне успомене били би опозвани или поништени. Циљ је био да се осигура да поступци или наслеђе осуђене особе буду заборављени или укаљани. Осуда је захтевала одобрење Сената, а њени ефекти су се могли осетити и даље од граница Рима.

Сличности, али и разлике

Сличности између културе отказивања и остракизма постоје, бројне су и лако их је уочити. Обе праксе су укорењене у друштвеним нормама и вредностима заједнице. Такође, обе укључују искљученост, друштвене последице и неодобравање јавности. Међутим, међу њима постоје и одређене разлике. Остракизам, који може бити формалног и неформалног типа, спроводи се унутар заједнице или друштва, док се култура отказивања претежно одвија у јавном, онлајн окружењу. С тим у вези, култура отказивања се често повезује са брзим ширењем информација и мишљења карактеристичним за дигитално доба, што може довести до непосреднијих и раширенијих последица.

Узимајући у обзир бројне заједничке елементе које деле, култура отказивања се може посматрати као модерна манифестација остракизма. С друге стране, иако постоје одређене паралеле између „проклетства сећања“ и културе отказивања постоје значајне разлике. Укратко, док је Damnatio memoriae била историјска пракса, спровођена од стране званичних институција или власти, култура отказивања представља модеран феномен вођен друштвеним мрежама и јавним мњењем. Такође, брзина, обим и потенцијал реверзибилност разликују ове две праксе.

Да закључимо, идеја да се појединци сматрају одговорним за своје поступке или уверења је временом еволуирала и на њу су утицали различити историјски и културни фактори. Култура отказивања, њен тренутни облик, уско је повезана са интернетом и брзим ширењем информација и мишљења путем интернета и друштвених мрежа. У суштини, динамику културе отказивања обликовало је и увећало дигитално доба, чинећи је посебним и вредним пажње феноменом 21. века.

Појачавање гласова

Комуникација, повезаност и дељење информација – представљају кључне аспекте који одражавају важност друштвених мрежа у данашњем свету. Оне су омогућиле људима да им практично цео дигитални свет буде на дохват руке. Учиниле су да комуникација и размена мишљења постане непосреднија него што је била икада пре. Отворене и лако доступне за све, друштвене мреже су омогућиле простор и пружиле шансу да се сваки глас подједнако чује.

Истраживања су показала да друштвене мреже могу оснажити маргинализоване групе повећавајући њихову друштвену видљивост, наглашавајући искуства неправде са којом се суочавају и обезбеђујући им платформе за дигитални активизам и изражавање подршке и солидарности. Један од начина на који друштвене мреже доприносе појачавању гласова припадника маргинализованих, што у неким случајевима истовремено значи и дискриминисаних група (раса, пол, сексуална оријентација и сл) управо је култура отказивања.

Посматрајући је из тог угла, за културу отказивања се може рећи да она представља важно оруђе социјалне правде, начин да се људи позову на одговорност и да се скрене пажња на одређене проблематичне идеје, ставове и поступке. Позивајући се на моралне принципе и друштвене норме како би се некоме укинуло право на изношење личног мишљења, јавног појављивања и деловања, за оне који је одобравају, култура отказивања представља и вид борбе против бројних неравнотежа моћи које постоје у модерном свету.

Парадоксално, иако њена мисија треба да доведе до позитивних промена у друштву, њен метод то заправо не дозвољава. Појачавајући одређене, пожељне гласове и забрањујући оне које им се супротстављају, култура отказивања успоставља нове догме које се не смеју преиспитивати. Иако то по правилу није, она нашу свакодневицу приказује у црно-белом светлу. Данас се они који заступају било које мишљење које је у супротности са „пробуђеном“ реториком јавно срамоте, понижавају и протерују са друштвених мрежа.

Наравно, лакше је „отказати“ оне са којима се не слажемо, него саслушати супротне ставове и размислити о њима. Међутим, лако решење није увек и најефикасније. Не слушајући туђа мишљења ми штетимо нашем учењу и нашој способности да преиспитујемо. Такође, ризикујемо да живимо у „ехо комори“.

Живот у добро изолованим и филтрираним ехо коморама, не само да јача наше ставове, већ и блокирајући супротстављена гледишта храни пристрасност потврде, ојачава менталитет „ми наспрам њих“ и поспешује нетолеранцију према становиштима која се разликују од наших. Отказивањем наших неистомишљеника ми свету сигнализирамо своје врлине. Показујемо му колико су „добри и морални“ наши ставови. А будући да смо морално супериорни, зашто се тиме не би и похвалили?

Иако на друштвеним мрежама постоји могућност блокирања корисника чије нам се објаве, коментари и поступци из било ког разлога не допадају или их не подржавамо, отказивање других нам пружа додатну сатисфакцију – саморекламирање преко туђих леђа. Пошто су познате личности, због своје глобалне медијске видљивости, чешће мете културе отказивања њиховим „демонизовањем“ на мрежи ми додатно добијамо на вредности. Сами себи дижемо цену. Отказивањем неистомишљењика код нас се ствара осећај победе и припадности „пробуђеној“ интернет елити.

Утишавање мишљења

Гушењем дијалога и јавне дебате, бојкотовањем и демонизовањем појединаца, а све под маском моралних вредности и идеолошке чистоте, култура отказивања је, како то наводе њени критичари, од борбе за правду прерасла у медијски линч. Од потенцијално доброг оруђа социјалне правде, она је постала облик цензуре који води ка аутоцензури. Да ли су овакве оцене на месту? Да ли се култура отказивања заиста отргла контроли и отишла предалеко?

На први поглед, у мањини су они који верују и јавно износе став да не треба да живимо у култури отказивања. Њихов аргумент се заснива на чињеници да није нама дато да будемо судије моралности других људи. Сходно томе, они на културу отказивања гледају као на средство за продубљивање подела и претњу слободи говора. Међутим, истраживања која су се бавила овим модерним феноменом, откривају нам нешто другачију слику, бар што се тиче бројности оних који на њега не гледају позитивно. Наиме, према истраживању које је урадио Pew, постало је вероватније да ће јавност овакву врсту понашања (отказивање других) видети као кажњавање људи који то нису заслужили, уместо њиховог позивања на одговорност.

Страх од јавног срамоћења је урадио своје. Гласна и агресивна мањина је још једанпут наметнула своје мишљење већини. Плашећи се јавне осуде због неслагања са „доминантним“ мишљењем, многи ће уместо да кажу своје мишљење, одлучити да ћуте. Будући да култура отказивања функционише под претпоставком „крив си док се не докаже супротно“ и без претераног улажења у проверу стварних чињеница, овакав избор је донекле и разумљив. Свака реч и коментар објављен на друштвеним мрежама наћи ће се под лупом идеолошки исправних цензора и свако не слагање са пожељним наративом може бити протумачено као увредљиво и санкционисано отказивањем.

Отказивање нема рок застарелости, а такође, важи и ретроактивно. Појединац који се само једном дрзнуо да прекрши одређени табу или да га релативизује мора бити у криву и зао и у сваком другом погледу. Због тога га треба јавно жигосати и протерати са друштвених мрежа, али и јавности уопште. Ако се испостави да заправо никакву „грешку“ није ни починио, то ништа не мења ствари, бар је послужио као жртвени јарац. Култура отказивања не пружа шансу за одбрану, нити за признавање грешке и промену мишљења. Она је усредсређена на кажњавање појединаца, толико да се веома често и основни узрок проблема заборавља.

Њена брига није ни шта се дешава после, након „отказивања“, са жртвама, људима који су стварно претрпели штету или неправду услед клевета, неприкладних коментара или поступака неодговорних појединаца. Мада би то требало да буде најважније, поборнике културе отказивања, како се чини, највише занима диктирање шта је исправно, а шта погрешно у свакој ситуацији.

Тежња да се цело човечанство сведе на једну друштвено прихватљиву форму понашања несумњиво доводи до подела. Те поделе постају све шире и видљивије. Како идеолошке поделе бивају све непремостљивије, линија између личног и политичког за многе људе се брише и нестаје. Култура отказивања се стога све више доживљава као моћно оружје политичке коректности.

*

Брзина којом друштвене мреже омогућавају људима да комуницирају без сумње захтева повећан осећај одговорности. Нико од нас не треба, нити има право да својим објавама и коментарима узнемирава друге и наноси им неправду и штету. Култура отказивања не представља корективни фактор, мада се поједине интересне групе својски труде да нас убеде у супротно. Осуђивање било ког другачијег мишљења супротног од нашег не решава, већ, напротив проблем чини већим и сложенијим.

Култура отказивања, оваква каква нам се сада пропагира, није ништа друго до врста бојкота и ригидне цензуре. Њено крајно исходиште је аутоцензура. Ако је то оно чему модерно човечанство тежи – добро дошли у културу отказивања.

 

Извори:

https://www.kcns.org.rs/agora/kancel-kultura/

https://balkanfokus.rs/fenomen-cancel-kulture/

https://www.freedomforum.org/cancel-culture/

https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/cancel-culture

https://www.urbandictionary.com/

https://www.dictionary.com/browse/cancel-culture

https://www.psychologytoday.com/intl/blog/the-science-behind-behavior/202007/what-is-cancel-culture

https://www.verywellmind.com/the-mental-health-effects-of-cancel-culture-5119201

https://www.pewresearch.org/short-reads/2022/06/09/a-growing-share-of-americans-are-familiar-with-cancel-culture/

https://www.vox.com/culture/2019/12/30/20879720/what-is-cancel-culture-explained-history-debate

https://www.glassrpske.com/lat/plus/teme/kultura-otkazivanja-kao-negativni-fenomen-digitalnog-doba-od-borbe-za-pravdu-do-inkvizicije-21-vijeka/373856

https://www.khanacademy.org/humanities/ancient-art-civilizations/roman/beginners-guide-rome/a/damnatio-memoriaeroman-sanctions-against-memory

https://www.history.co.uk/articles/ostracism-cancel-culture-ancient-greek-style

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања