Канцел култура

15/10/2021

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Бојкот појединих јавних личности, групе људи или компаније, чије понашање, наступ, или изјаве нису друштвено прихватљиве – ово је укратко дефиниција канцел културе. Дослован превод овог појма би значио култура отказивања, међутим то не одражава прави смисао онога што се заправо дешава у канцеловању.

„Према енглеској верзији Википедије, Cancel култура је савремени облик остракизма у којем некога избацују из друштвених или професионалних кругова – било да је то online, на друштвеним мрежама или уживо. За оне који су подвргнути овом остракизму каже се да су укинути – отказани. Друга дефиниција каже: пракса или тенденција масовног отказивања, као начин изражавања неодобравања и вршења друштвеног притиска. По Деметрији Слит, ова пракса укидања или масовног срамоћења често се јавља на друштвеним мрежама. У чланку Њујорк поста из 10. марта 2021. ауторка Брук Като (Brooke Kato), назива је ‘токсичним онлајн трендом’, док ББЦ то назива просто ‘бојкотом у савременом добу’. По дефиницији Урбаног речника из 2019. (www.urbandictionary.com) објашњење гласи да је ‘cancel култура модерни интернет феномен, где је особа лишена јавног утицаја или славе упитним методама. Узрокована је критичном масом људи који БРЗО СУДЕ А СПОРО ОДГОВАРАЈУ. Често је узрокована оптужбама, без обзира да ли су те оптужбе веродостојне или не. Директан је резултат незнања људи узрокован комуникацијом преко савремених технологија које надмашују раст доступног знања људима’.“(1)

Канцел култура је захтев/позив/реакција одређене скупине која се позива на моралне принципе друштва да се укине нечије право на изношење личног мишљења, јавног појављивања и деловања, да се одстране појединци с друштвених мрежа или у стварном животу да им се одузме право на рад у друштвеним, културним, образовним установама, јавним институцијама или јавним подузећима.

Између канцеловања и линча је танка линија. Укинути некога на интернету, блокирајући му кориснички налог на некој друштвеној мрежи или пријављујући му налог док га мрежа трајно не суспендује, заправо значи избрисати његов траг на интернету. Кориснички налог на било којој друштвеној мрежи је део идентитета одређене особе. Бисањем налога, брише се и део идетитета те особе.

Израз you are cancelled је дошао из ријалити програма, као израз јавног срамоћења и бојкотовања неког од учесника. Ма колико се ријалити програми оцењивали као тривијални, они су ипак глобални феномен и имају огроман утицај на општу културу. Да би неко био канцелован мора прво бити прозван, затим гласно оптуживан и етикетиран због његовог наступа или изјаве и потом блокиран, или искључен из јавног живота.

Канцеловање је заправо читав један процес и најчешће је добро осмишљен и координисан. Што значи да то није пуки тренд на интернету или другим медијима, већ акција коју предузимају одређене групације које желе да некога удаље из јавног живота.

Да би неко успешно био канцелован, мора да прекрши одређени табу или барем да релативизује табу или ако ништа од свега тога, онда мора да буде мета неком моћнику или групи моћника или утицајној интернет групацији. Ти табуи на Западу су најчешће сексизам или расизам. Код нас у Србији канцеловање су са запада пресликали другосрбијанци, да би дискредитовали неког свог дисидента или некога од јавних личности ко им се учини превише Србин. И пре настанка термина канцеловања, наши другосрбијанци су цео овај процес обављали успешно, удаљавајући из јавног живота читаву плејаду људи, чије јавно деловање за њих није било прихватљиво. Ипак, ко другом јаму копа сам у њу упада, тако су на крају наши другосрбијанци постали предмет канцеловања, не конкретно удаљавањем из јавног живота неким осмишљеним завереничким процесом, колико заправо тиме што су се смучили народу. Другосрбијанцима се на крају догодио народ, који је на друштвеним мрежама прво а касније и у медијима почео да их препознаје као малигни утицај у друштву кога треба одстранити. На крају су другосрбијанци доживели канцеловање прво на друштвеним мрежама и то масовно а потом је цео наратив постао прихваћен и у медијима који нису под њиховим непосредним утицајем.

До скоро је цео народ био под неком врстом другосрбијанске опресије, културно утамничен, али развојем друштвених мрежа ствари су се окренуле. Моћ микроактивизма коју поседују друштвене мреже, мишљење већинске популације у Србији, које је предуго било маргинализовано, сада је избило кроз овај интернет простор. Ништа више не може проћи неопажено. Не може се више пљувати сопствени народ а да то не изазове реакцију на друштвеним мрежама.

Наравно, не треба превише полагати наду у  друштвене мреже. Оне су свакако у власништву корпорација које контролишу глобалисти, чију агенду мање-више спроводе управо ти другосрбијанци. Нити, пак, микроактивизам на друштвеним мрежама може довести у озбиљну неприлику круг двојке. Ово је више пример изузетка који не искључује правило. Канцел култура је много шира појава и на жалост са веома негативним последицама. Канцеловање другосрбијанаца овде је наведено као позитиван пример овог негативног феномена.

Многе јавне личности на Западу које су канцеловане, на крају су завршиле са пресудом. Многи су ипак неправедно канцеловани јер је то у том моменту тако одговарало актуелној политичкој елити. Пример канцеловања тада још актуелног председника САД Трампа ће свакако остати упамћен у историји и без преседана. Његово избацивање са Твитера се заиста ничим не може оправдати јер су милиони корисника те друштвене мреже и након тога наставили да пишу сличне или још жешће коментаре, па ипак нису суспендовани. Но, његово канцеловање је било тотално и неопозиво. Није само блокиран на Твитеру, него и на свим мејнстрим медијима. Трамп је дословно избрисан из америчких и светских медија.

Процес канцеловања прати креирање једне токсичне и нездраве атмосфере и највише подсећа на догађаје из римских арена у којима су се борили гладијатори или неки други друштвено неподобни осуђеници, те бивали осуђени и изведени у арене да својом смрћу увеселе разуларену масу.

У Римској империји је постојала казна Damnatio memoriae – протеривање из јавне успомене. Постхумно затирање сећања на неку јавну личност изгласавао би сенат као казну за издају или какву другу кривицу учињену према Римском царству. Damnatio memoriae је била казна брисања сваког трага на постојање одређене особе. Данас у новом глобализму, попут некадашњег римског глобализма, друштвени феномени се у одређеној мери понављају. Канцеловање јавних личности неодољиво подсећа на Damnatio memoriae, као и изгласавање помиловања или смртне пресуде у арени. За разлику од Damnatio memoriae, арена је најближа ономе што данас имамо на друштвеним мрежама као суд масе. Појединац, компанија или групација позивају се на друштвену одговорност. Уколико не задовољавају, а ретко ко задовољава, очекивања корисника друштвених мрежа, бивају таргетирани по било ком основу. Да ли ће након тога уследити канцеловање дотичних, буквално је ствар сплета околности или намерног флејмовања одређених утицајних појединаца (инфлуенсера) или центара политичке моћи или, пак, политичких противника или конкурената.

Недавно смо имали код нас пример јутјубера Кике и Баке Прасета. Преопширно је наводити читав историјат њихових пре свега лоших односа. Но, како то обично бива, код нас су заправо странци запалили ватру. Све је почено са критиком домаћих јутјубера на порталу Дојче веле. Један критички осврт на овом порталу потпомогла је екипа домаћих јутјубера који у том моменту нису имали толико јак инфлуенс као они које су критиковали, наводно због њиховог бахатог и неприличног понашања (као да постоје некаква правила јутјуберског понашања). Критикована екипа је убрзо реаговала и дошло је до међусобног хејта јутјубера уз константно ниподаштавање и сајбер булинг. Као последица свега јутјуберка Кика (Кристина Ђукић) је практично канцелована. Но, сад након њене смрти води се у медијима и по друштвеним мрежама исти такав сајбер булинг над Бака Прасетом (Богдан Илић) који је таргетиран као најодговорнији за судбину Кике. Бака Прасе ће након свега свакако извући дебљи крај и вероватно и он бити канцелован. На овај начин се прави спирала хејта, сајбер булинга и канцеловања, а жртве ће бити сви инфлуенсери који су на било који начин учествовали у овом пакленом игроказу. Иако је Бака Прасе изјавио да је већ дуго био у добрим односима са Киком, то заправо ништа не мења ни његов положај ни захтев за његовом одговорношћу и друштвеном правдом. Када руља одређује шта је правда, а кроз канцеловање то најчешће чини управо руља, тада ту правде заправо и нема. Сасвим је свеједно шта ће установити правни систем, да ли јесте или није у овом случају било елемената одговорности Бака Прасета, оно што се постави на друштвеним мрежама као прихватљиво или неприхватљиво, то је аксиом, то је нова догма.

Сви ови глобални феномени и канцел култура и култура страха и корпоратизација дражава има као коначни циљ умањење улоге досадашњих традиционалних институција у животу људи и креирање нових глобалних вредности и новог врлог света. На жалост, сви ми, хтели не хтели, већ самим својим присуством на интернету смо укључени у реализацију тог глобалистичког пројекта.

Захтевање друштвене правде и одговорности од јавне личности која је провучена кроз процес канцеловања такође подсећа и на онај суд народа, по правилу на смрт, који је стотине хиљада невиних Срба послао Богу на истину, након „ослобођења“ после Другог светског рата. Та токсична атмосфера таргетирања јавних личности и захтевања од њих јавног посипања пепелом и покајања има у коначници само један циљ, а то је потпуна дехуманизација појединаца, без икакве могућности да докажу своју невиност. Супротно свим правним нормама, канцелована особа је крива док се не докаже супротно, но и ако се докаже, то више није битно, она је једном за свагда етикетирана као штеточина по друштво и с том етикетом мора наставити да живи како зна и уме.

Канцел култура је постала најјаче оружје политичке коректности. Најбизарнији пример канцеловања због политичке коректности је брисање Пепе Ле Твора из филма Space Jam, због наводног агресивног сексизма. Глобално је конкретно ово канцеловање испраћено не само негодовањем већ и сатиром. Следећа фаза канцеловања уметности би могла бити због политички некоректног хумора. Срећом па су Монтипајтоновци завршили на време све своје уметничке пројекте, иначе би данас доживели монтипајтоновско канцеловање дословно свега што су снимали.

Канцел машинерија је тако постала лов на вештице и средство за обрачунавање са неистомишљеницима. Свакако да онај који поседује веће ресурсе или више новаца, може ефикасније да употреби канцеловање за разрачунавање са својим конкурентима или противницима. Токсична атмосфера канцеловања све више постаје саставни део савременог друштва а таква атмосфера искључује било какву могућност дијалога. Без дијалога различити ставови о разним друштвеним питањима постају ушанчени и добро утврђени фронтови, постају догме које се више не преиспитују. Такви друштвени односи нису више демократични већ више наличе средњовековљу, инквизицији, прогону јеретика и вештица.

Ново средњовековље свакако долази. Слободе ће бити умањене привилегијама, а људска права обесмишљена. Само то средњовековље неће бити онако како су романтичарски философи и писци замишљали, попут Карлајла који је говори о потреби повратка хероја и јуначком предводништву као конститутивном елементу живота политичких заједница. Ново средњовековље долази кроз антихероје и кроз најмрачнију традицију Западног средњег века, кроз културу страха, кроз канцел културу, неоинквизицију, неофеудализам и ново кметство, и то управо на материјалистичком а не метафизичком погледу на свет.

 

Референце:

1 Феномен Cancel културе, Наташа Станојловић, Балкан Фокус, https://balkanfokus.rs/fenomen-cancel-kulture/

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања