Aутор: др Милена Кулић
Песничка реч Ђорђа Нешића успоставља дијалог са Дучићем, Црњанским и Раичковићем и таквим преобликовањима поетског света „дозива се с изабраним савременицима, остајући са отиском властитог искуственог печата“[1]. Иако је мишљења да „број песника премашује број читалаца поезије“, Ђорђе Нешић не сматра да је узалуд писати и читати већ да поезију треба писати „управо зато и упркос свему“[2]. Поезија је за њега део вертикале која се „пење од ријечи која бјеше у почетку према оној последњој која ће ставити тачку на све“[3]:
Поезија јесте данас на маргини друштва, али то је право мјесто за поезију. На маргину стиже тек прочишћени ехо буке из центра збивања. С маргине је, као са трибине, бољи преглед, читање и разумијевање игре.[4]
Иако поезија Ђорђа Нешића проблематизује теме традиције српске поезије у Хрватској, мотиве границе и славонских Срба, трансформације историје, ироније, лудизма, онтолошка и есхатолошка питања о егзистенцији индивидуе и колектива, и архетипске слике, о чему пишу Драган Хамовић, Душан Иванић, Славица Гароња Радованац, Михајло Пантић, Саша Радојчић, Јован Делић, Јана Алексић, Ана Гвозденовић, Данка Спасојевић, Срђан Орсић, Никола Маринковић, Миломир Гавриловић, Васа Павковић и Ђорђо Сладоје; Ђорђе Нешић своју културолошку, духовну и литерарну замисао и ширину показује и у својим есејистичким текстовима и књижевним критикама. У овом прегледном раду покушаћемо да укажемо на главну критичку нит коју Нешић задржава у приказима књига и књижевним критикама. Нешић је свестан да савремено српско песништво веома широко реагује на искуство ратова деведесетих и друштвено-политичке околности и да се поезија у складу са тим околностима знатно мења. Тај тзв. „коперникански“ обрт у поезији након рата примећује у поезији Стевана Тонтића, Душка Бабића, у избегличкој мисли Небојше Деветака, а људски страх примећује у поезији Стевана Раичковића, Маје Солар, Душка Новаковића и Мирјане Стефановић. У том ратном миљеу настају и песме Ђорђа Нешића и његове ратне песме и песме са границе јер оне говоре о измењеним условима рада после рата. Тај песнички свет је под ударом историје и тешких ратних тема, широк је распон историје, али и националног освешћивања код ових песника, што Нешић врло јасно примети и о томе пише у критикама.
Књижевну критику пише од 1997. године[5] и ти мисаони одељци представљају антологијски траг о једном времену, a текстови су обједињени у књизи Окапнице („Из биљежнице уредника и критичара“). Нешић је писао о Ђорђу Радишићу, Благоју Баковићу, Гордани Павић, Ђорђу Сладоју, Новици Тадићу, Милосаву Тешићу, Војиславу Деспотову, Драгану Јовановићу Данилову, Милану Маринковићу, Чедомиру Вишњићу, Небојши Деветаку, Срђану Орсићу, Ђорђу Оцићу, Боривоју Чалићу и другима. Поменимо још и есеје о Јакову Игњатовићу, Милутину Миланковићу, Милошу Црњанском и друге.[6] Начин на који су ови текстови структуирани сугеришу песниково хтење да аналитички преиспита кретања у савременој поетској речи, где је нарочито индикативан исказ да је рат постао крупна, никад потрошена књижевна тема, а да све наше временске одреднице почињу са прије рата, током рата, после рата, између два рата… Критичка сагледавања поетских кретања у својој фрагментарности прецизна су и обухватају колико значајне, толико и карактеристичне књижевно-историјске моменте у поетском свету његових савременика, али и оних на чијем делу почива наша књижевна традиција. У сређеном и аутентичном језичком и критичком дискурсу Нешић освештава низ поетичких питања у нашој књижевности, уз једноставан и проходан стил писања, који не мистификује битна питања већ свесно и отворено одговара на њих. У критичком делу опуса Ђорђа Нешића приметно је преиспитивање смисла писања, као и у поетском свету:
У протеклих више од четрдесет година, колико се бавим слагање стихова, често сам се питао зашто то радим, која је сврха и смисао тога посла, морам ли да пишем, или је то егзибиционизам, охолост и умишљеност? Те сумње узроковале су бјежање од оловке, измишљање разлога за неписање, дуге паузе, перманентну стваралачку кризу. А и оно што је написано увијек подлијеже утиску да је најважнији дио доживљеног неизречен. Осталоа је прегршт пјесама које живе свој живот, а ако је која од њих у њенком читаоцу пробудила емоцију, труд није био узалудан.[7]
Нешић је из бележнице уредника и критичара оставио значајне текстове који представљају парадигматичан отисак о књижевној стварности и главним импулсима који утичу на културолошки и књижевни развитак. Један од таквих текстова је „Пун пансион“ о књизи Партизанско љетовање Чедомира Вишњића, у којем Нешић уочава сличност са Десничиним књигом Зимско љетовање из 1950. године, са горким оксимороном у наслову Вишњићеве књиге[8]. Досезањем композиције, методологије и ликова овог атипичног историографског дела, које би се допало Борхесу и Кишу, Нешић сматра да је Партизанско љетовање дело које тежином теме, густином садржаја захтева читалачки напор и „награђује ширењем спознаје о једном тешком, суровом и тужном времену“[9]. Већ у наредном тексту „Објаснити ток догађаја“ о Вишњићу, предговору књизи Глас са границе, Нешић представља Вишњићеву анализу предмета о којем пише и закључује да се без књига Чедомира Вишњића неће моћи тумачити положај и судбина Срба у Хрватској, ратна и поратна збивања у Другом светском рату и после рата[10].
Избегавајући „борбени ранац књижевног критичара“ Нешић песме не тумачи ред по ред, нити улази у дубоке анализе појединачних песама. Не због тога што није кадар да то чини већ зато што поезију гледа као свето здање, не желећи да наруши тишину поезије и ућутка жуборе својствене поезији. Пишући о књизи песама Благоја Баковића Сто песама Нешић сликовито осликује то здање:
У предворју здања милују се ријечи које су се први пут среле, заљубивши се на први поглед. Из доњих одаја чујем гусле, десетерачке стихове о Бојиштима и Шанчевима. Ту сам срео младу Гојковицу и видио љубу Страхињину. Крај шанка, пјесниково тијело је испијало огромне количине алкохола, а у великом замрзивачу, умирене у леду, ријечи су чекале ʼвреле жаровеʼ. На зидовима су живе слике Његоша, Бранка, Лазе, Дучића, Црњанског и Миљковића, а Стеван Раичковић управо казује стихове о иловачи.[11]
Баковић сматра да је поезија створена у седмодневном Творчевом прегнућу и да поезија постоји као што постоји енергија, а Нешић да је станиште поезије ледни мир у којем речи чекају песника – у жељи за хармонијом. Нешић пише да је Баковић од Његоша учио о идеји душе, од Дучића, Ракића и Шантића о форми и версификацији, од Црњанског суматраизму, од Раичковића пантеизму, од Миљковића аутопоетичкој свести[12]. Пишући о Небојши Деветаку Нешић се поетички фокусирао на два основна чворишта: проблеме сачињавања антологије и мотивске центре поезије Небојше Деветака[13]. Писао је Нешић и о првим књигама (нпр. о књизи Месечар Срђана Орсића) и о књигама већ потврђених аутора (као што су, рецимо, Анђелко Анушић, Ђорђо Сладоје, Рајко Петров Ного). Дубоко је његово понирање у суштину поезије и кретање по танкој граници између критике и есеја. Пишући о поезији, он говори о садејству језика и душе „где је језик именитељ и чувар свега, чак и онога што је давно ишчезло из реалног свијета, а душа је прималац и памтилац и првих сензација и посљедњег отиска“. О Анђелку Анушићу Нешић пише да је централна тема његовог песништва удес национа и сагледавање садашњег усуда у историјском контексту, о Сладоју да изнова пише једну књигу, изградивши у последњих неколико деценија поетску симфонију у којој су често вариране сличне теме, а потом да нема Ногове књиге песама у којој нема Дисових трагова у виду цитата или алузија. Нешићева развијена песничка самосвест обликована као аутопоетички запис, присутна је као песнички микроесеј о употреби стиха. Вреди споменути и мишљење Славка Гордића који сматра да „у језику Нешићеве поезије – поред трансцендентног степеништа до Бога исходи и један виталистички, хуманистички пут и излаз. Упркос свему“.
Део објављених критичких текстова припремљени су као предговори песничким књигама, а неки текстови су првобитно објављени у Просвјети, Трагу, Корацима, Борби, Детињству, Љетопису Српског културног друштва „Просвјета“, Идентитету, Летопису Матице српске, Књижевне новине итд. Нешић уочава и објашњава исходишну позицију аутора у књигама о којима пише, у покушају да се објасни ток догађаја и да се „из чељусти заборава и ништавила“, како и сам пише „спаси бар што се спасити да“, свестан да „и вријеме и простор, савезници рушилачке силе, труде се да ту борбу отежају“. Међу књигама о којима је Нешић писао, у својеврсним препорукама за читање, понајвише је песничких књига што је, с обзиром на Нешићев песнички универзум, сасвим разумљиво. У његовој критичкој мисли провејава питање: колико има смисла покушавати и колико је могуће поправити природу света снажном речју? Одговор нам даје Нешић: управо зато и упркос свему[14]. Неуништива вера у будућност поезије и песничког света приметна је у песмама Ђорђа Нешића, али и у критичком раду кроз који исказује свој осећај и мерила за поезију коју сматра суштинском и лирском.
ЛИТЕРАТУРА
Хамовић Драган, „О зборнику“, Ђорђе Нешић – песник, Повеља, Едиција Повеља, Библиотека Преображење, уредник Драган Хамовић, Краљево 2016.
Нешић Ђорђе, „Бјеседа“, Ђорђе Нешић – песник, Повеља, Едиција Повеља, Библиотека Преображење, уредник Драган Хамовић, Краљево 2016.
Нешић Ђорђе, Окапнице, Дијак, Прибој 2020.
[1] Драган Хамовић, „О зборнику“, Ђорђе Нешић – песник, Повеља, Едиција Повеља, Библиотека Преображење, уредник Драган Хамовић, Краљево 2016, 8.
[2] Ђорђе Нешић, „Бјеседа“, Ђорђе Нешић – песник, Повеља, Едиција Повеља, Библиотека Преображење, уредник Драган Хамовић, Краљево 2016, 13.
[3] Исто.
[4] Исто, 14.
[5] Према селективној библиографији коју су урадили Данка Спасојевић и Боривој Чалић.
[6] Види: Ђорђе Нешић, Окапнице, Дијак, Прибој 2020.
[7] Ђорђе Нешић, „Бјеседа“, 14.
[8] Окапнице, 293–301.
[9] Исто, 301.
[10] „Кад се једном буде подвлачила црта под вишевјековни боравак Срба на територији данашње Хрватске, а то доба није далеко, помињаће се многе личности важне и за српску и за хрватску културу и науку. Од Захарија Орфелина, преко Саве Мркаља и Павла Соларића, Тесле и Миланковића, до Матавуља и Деснице. Значајне прилоге новијој историји Срба из Хрватске, без којих неће бити могуће тумачење положаја и судбине Срба у Хрватској, ратних и поратних збивања у Другом свјетском рату и послије рата, педесетих, шездесетих и седамдесетих, чиниће и књиге Чедомира Вишњића, а Глас са границе чуће се и у Загребу и у Београду“. Исто, 403.
[11] Исто, 302.
[12] Исто, 307.
[13] Исто, 309–315, 315–319, 319–324.
[14] Ђорђе Нешић, „Бјеседа“, Ђорђе Нешић – песник, Повеља, Едиција Повеља, Библиотека Преображење, уредник Драган Хамовић, Краљево 2016, 13.
Остави коментар