KRIMINALISTIČKI SLOJ PAVIĆEVOG HAZARSKOG REČNIKA

Autor: msr Vladimir Papić

Hazarski rečnik, prvi roman Milorada Pavića, objavljen je 1984. godine i u kritici vrlo brzo prepoznat kao „prvi roman HHI veka” (Paris Match). Koncipiran je kao rečnički triptih koji govori o Hazarima, nestalom narodu, iz perspektive hrišćanstva, islama i judaizma, postmodernistički podrivajući veru u jedinstvenu istorijsku istinu. Formalno i sadržinski neobičan, zasnovan je na ispitivanju nelinearnih mogućnosti čitanja i predstavlja otklon od pasivne pozicije čitaoca i realističkog pripovedanja u srpskoj književnosti.

U idejnim i sadržinskim slojevima Hazarskog rečnika Pavića identifikujemo i kao pisca i kao univerzitetskog profesora i naučnika. Milorad Pavić je kao književni istoričar obuhvatio periode srpske književnosti od grofa Đorđa Brankovića do Vojislava Ilića, s posebnim pažnjom srpskoj naučnoj javnosti i čitalačkoj publici predstavivši barokne tendencije u srpskoj književnosti, kao i delo Gavrila Stefanovića Venclovića. Jovan Delić uviđa da Pavić uspešno i vešto kombinuje naučnu formu leksikona i beletrističku formu romana, a njegovo, Ekovo i Pavličićevo delo specifikuje pomoću termina „profesorska imaginacija”, koji podrazumeva „postojanje racionalnog plana, učenost, autorsku samosvijest, bogatu intertekstualnost, ali i profesionalnu upućenost u moderne trendove i sklonost ka fantastici kao jednom od vidova racionalne kombinatorike” (Delić web) – na čemu se i zasniva građenje kriminalističkog i detektivskog romana.

Kriminalistički zaplet romana jeste ono što povezuje barokni i savremeni sloj Hazarskog rečnika, što je u skladu sa stavom da je kriminalistički žanr naslednik i metamorfoza barokne melodrame. Takođe, i sedamnaestovekovni sloj u kom su glavni likovi demoni i pisci rečnika, a dominantan sadržaj potraga za Hazarskim rečnikom, u HH veku smenjuje pisanje o Rečniku, kao i likovi koji mu naučno pristupaju (dr Isajlo Suk, dr Abu Kabir Muvaija i dr Dorota Šulc). O kriminalističkom žanru i njegovim vezama sa barokom govori i Pavao Pavličić. Hrvatski komparatista i pisac krimića ističe da melodramu karakterišu jaki spoljašnji efekti i nagli preokreti (svojstveni i radnji i likovima) – u njoj iskrsavaju nove činjenice i likovi, a neočekivano se otkrivaju i njihove tajne. Krimić takođe teži spoljašnjim (doduše, intelektualnim) efektima koji moraju da zadrže čitaočevu pažnju, kao i mnogobrojnim preokretima. Pavličić navodi i to da i u kriminalističkom romanu, kao u melodrami „sve radi pojedinac, da taj pojedinac uvijek vodi neki svoj vlastiti rat protiv zločina i da sve ovisi o njegovim osobnim karakteristikama”, a posebno osećanjima. Takođe, autor ukazuje na istorijski razvoj žanra – krajem 18. veka, u jeku popularnosti melodrame, krimić se „postepeno izdiferencirao iz pučkog štiva u kojem je bilo i pustolovine, i ljubavi, i zločina, i zagonetke” (Pavličić 1990: 119). Veze između melodrame i kriminalističkog romana možemo uvideti i u neophodnosti srećnog kraja, odnosno uspešnog razrešenja misterije, što se, ipak, u postmodernizmu dovodi u pitanje.

U Pavićevom romanu spoznajemo nekolicinu načina da se umre, tj. da se „prošlost i budućnost sudare u subjektu” (Olah 2012: 139), što je najočitije u sudbini hazarske princeze Ateh, usmrćene „istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti” (Pavić 2014: 38). Činjenicu da Hazarski rečnik ubija otkrivamo još u „Prethodnim napomenama”, u kojima priređivač prenosi priču o otrovnom primerku Daubmanusovog izdanja, koja je srodna kriminalističkom sloju Imena ruže – i Ekovi i Pavićevi junaci umiru tokom listanja i saznavanja tajni knjiga koje su u središtu zapleta. Na taj način sam čin smrti biva povezan sa znanjem i zaverom, onaj ko previše (sa)zna – mora da umre, kao u krimiću. Verbo carum factum su poslednje reči na devetoj strani koje vidi nepokorni ili nevernik koji se usudio da čita zabranjeni rečnik, pre nego što postane „naboden na svoje srce kao na čiodu” (Pavić 2014: 21). Demonski primerak Rečnika seje pomor i na druge načine – ne prihvatajući da knjiga bude zatvorena krstom, duh se još više razgoropadi i poče ubijati ukućane u snu. Knjiga preobražava i ubija i Joanesa Daubmanusa vraćajući mu nakazno telo i „osmeh blaženstva”, a greška Teokista Nikoljskog u prepisu Žitija Sv. Petra Koriškog izgladnjuje do smrti monaha Longina, spremnog da preduzme podvig svog posvećenog uzora. Teokist stoga zaključuje da je čoveka dovoljno pretvoriti u književnog lika da bismo mogli da ga ubijemo „u ciglo dva reda” (Pavić 2014: 262). Pisanje nije samo čin stvaranja već i uništenja, le petite mort daleko srodna ejakulaciji. U Hazarskom rečniku umire se i kao roditelj, onoliko puta koliko je mala smrt tokom polnog čina dovela do stvaranja novog života – tako Mokadasa al-Safer, koji je oplodio deset hiljada devica, umire na deset hiljada načina odjednom, za svako svoje dete – „njegove smrti raznele su ga na tako sitne delove da od njega nije ostalo ničega osim ove priče” (Pavić 2014: 158). Na atipičan način strada i Efrosinija Lukarević, o čijoj sudbini ostaje zabeležena bugarštica Latinka divojka i vlaški vojvoda Drakul, u kojoj devojka skončava oplođena belom trskom, rađajući brzu kćer – sopstvenu smrt.

Dvostruko ubistvo u hotelu „Kingston” dovodi u kriminalnu vezu sva tri dvadesetovekovna istraživačka pristupa hazarskoj polemici – hrišćanski i islamski profesor su ubijeni, dok je jevrejska naučnica osumnjičena za ubistvo. Oni, kao inkarnacije sedamnaestovekovnih pisaca Hazarskog rečnika (Brankovića, Masudija i Koena), i sami stradaju budući istraživači koji su se previše približili svom predmetu potrage. Proučavaoci Hazarskog rečnika moraju stradati da ne bi uspeli da ga sastave, pročitaju na pravi način i odgonetnu, čime bi prizvali boga i uništili demone. Pravu istinu ne mogu da spoznaju predstavnici tradicionalnih verskih učenja, već jeretici Branković (patarenstvo, bogumilstvo, prethrišćanska učenja), Masudi (arapski hermetizam) i Koen (kabala, esenska učenja). Tako je i Hazarski rečnik zabranjena, opasna i jeretička knjiga, koja u sebi ne sadrži jednu univerzalnu istinu, poput religijske dogme. Kristijan Olah zaključuje da „još jedan paradoks ove knjige leži u tome što đavoli nastupaju kao protivnici realizacije projekta ‘hazarskog rečnika’, s jedne strane, i čuvari svetskog poretka, s druge strane, a to sve znači da su na sebe preuzeli ulogu branitelja ‘istina’ zvaničnih religija” (Olah 2012: 211). Na taj način bi demoni Hazarskog rečnika postupali kao Ekov slepi bibliotekar Horhe, koji postaje sam đavo težeći da odbrani dogmu od (za njega) jeretičkih stavova.

Pavićevi likovi migriraju i u kriminalističkom sloju romana prepoznajemo one barokne – pre svega Efrosiniju Lukarević i Samuela Koena koji menjaju uloge, odnosno maske. I u sedamnaestovekovnom sloju romana istražuje se krivično delo. Karnevalsko vreme, vreme maski, zamene identiteta, zabave, prividne slobode i privremeno legalizovanih poroka, karakteriše mundus inversus, a „tri glavne karnevalske teme – hrana i njoj sukladni procesi hranjenja i pražnjenja, zatim ljudska spolnost, najčešće hipertrofirana, bestijalna i groteskna, te nasilje – omogućuju katarzu sličnu kazališnoj” (LMD web). Neki od Pavićevih izvora za pisanje o starom Dubrovniku jesu policijski spisi, pravni akti koji su definisali status Jevreja u dubrovačkom getu, kao i posebno surove pokladne komedije – džudijate. Izvor za pisanje odrednice o Koenu jeste rad Miroslava Pantića (1953) o anonimnoj pokladnoj komediji (buffa) nazvanoj Sin vjerenik jedne matere, sa karakterističnom scenom obrezivanja, koja je izazvala pobunu uvređenih dubrovačkih Jevreja, a zatim i istragu i sudski proces. Karnevalsko vreme afirmiše želju da se kreiranjem proznog (odnosno pozorišnog) dela neprijatelj učini smrtnim, a njegovo uništenje mogućim i dozvoljenim. Na taj način i Koen postaje literarni junak kog je dozvoljeno poniziti i povrediti kao maskiranog Jevrejina, a zatim kazniti i proterati u smrt.

Milorad Pavić ove literarne i istorijske izvore prilagođava potrebama Hazarskog rečnika i navodi kao referencu na život Koenovih predaka, a ne samog Koena, literarnog savremenika konfliktnog glumca Antuna Krivonosovića. U Hazarskom rečniku Koen, glumac Nikola Rigi i Krivonosović o pokladama 1689. (istorijski je to bila 1683. godina) pripremaju džudijatu, u kojoj se Papa-Samuel i drugi Jevreji izvrgavaju ruglu, a sam Koen biva pretučen. Optuženi Rigi (u arhivskim zapisima upamćen po uznemiravanju i ismevanju Jevreja u dubrovačkom getu) se pred sudom kleo da je mislio kako na volujskim kolima voze i muče glumca Krivonosovića, a ne Koena. Rigi je Koenu „kod velike fontane otkinuo nos s maske, kod male fontane izložio gomili da ga pljuje, na placi prid dvorom otkinuo mu ruku (načinjenu od slame u čarapi)” (Pavić 2014: 212), te nije primetio ništa neobično dok Žudio, pred scenu bešenja, umesto karakteristične oporuke, nije pročitao pesmu koja nije podsećala na džudijatu, već na izjavu ljubavi u maskerati (posvećenu jevrejskom demonu Efrosiniji Lukarević). Sud je ustanovio da Rigi nije kriv, dok je Koen kažnjen izgnanstvom zbog nepoštovanja zakona koji propisuje da se o pokladama Jevreji ne smeju mešati sa hrišćanima. To izgnanstvo Koen ne smatra nepravdom već sudbinskim putovanjem na kom sanja treću smrt Avrama Brankovića, odnosno ubistvo dr Suka u hotelu „Kingston”, nakon čega se i Koen „probudi u svoju smrt” (Pavić 2014: 227). Kako je vreme u Hazarskom rečniku pod vlašću đavola i teče u oba smera, kazna za prestup u sedamnaestom dovodi do mogućnosti razrešenja zločina u dvadesetom veku.

Znak raspoznavanja Efrosinije u savremenom sloju i muškom telu biće dva palca – ona postaje Manuil, četvorogodišnji sin belgijske porodice Van der Spak, koji dr Doroti Šulc, novom Koenu, zaljubljeno postavlja pitanje „Jesi li me poznala?” (Pavić 2014: 246). Računica je jasna, ponovni susret nakon 1689. jeste usledio tačno 293 godine kasnije – 1982. u Carigradu, što ostaje zabeleženo i na poleđini hotelskog bloka, čime se završava androgini latinični primerak Hazarskog rečnika na srpskom jeziku. Takođe i porodicu Van der Spak vidimo kao inkarnaciju demona iz sedamnaestovekovnog sloja romana, njeni članovi su Nikon Sevast (majka), Jabir Ibn Akšani (otac) i Efrosinija Lukarević (sin).

Ovaj zločin očigledno ima žanrovski „nasleđene” melodramatične elemente – odrednica o dr Doroti Šulc pisana je u epistolarnoj formi, i u pismima koje piše sama sebi saznajemo da je uzrok njenog bola ljubomora izazvana ljubavnim trouglom. Ona ne može da podnese da spava sa suprugom i njegovom ranom, koju mu je u ratu načinio neki Saracen – Abu-Kabir Muavija. Dorota vodi ljubav sa suprugom Isakom i njegovim dvojnikom – profesorom na Kairskom univerzitetu, zbog čega na konferenciji u Carigradu planira da izvrši upravo zločin iz strasti. Za kriminalistički sloj romana važne su i njegove formalne osobine, odnosno postojanje muškog i ženskog primerka. „U ženskom primerku, umesto intelektualnom, racionalnom i tragičnom, prednost se daje osećanjima, intuiciji, ‘radosti trenutka stvaranja’, zanosu, ekstazi” (Olah 2012: 161), dok muška verzija donosi drugi, racionalniji ishod, neopterećen strašću i osvetom već svestan dualizma na kom počiva svet.

U drugom apendiksu prenesen je „Izvod iz sudskog zapisnika sa iskazima svedoka u slučaju ubistva dr Abu-Kabira Muavije”, iz kog saznajemo da je svedočenje Virdžinije Ateh, koje optužuje četvorogodišnjeg sina Van der Spakovih, odbačeno, a ona proglašena neuračunljivom. Dr Šulc je oslobođena optužbi za Muavijino ubistvo, s alibijem da je u tom trenutku ubijala dr Suka, čiji je poslednji trzaj bio pokušaj da razbije jaje koje bi mu produžilo život, a kome je toga dana isticao rok. Umesto njega – spasena je knjiga. Funkciju jajeta koje poseduju dr Suk i Petkutin, Kristijan Olah vidi u očuvanju poslednjeg primerka Daubmanusovog Hazarskog rečnika, nestalog iz sobe u kojoj je počinjen zločin, dok se od ljudske sudbine ne može pobeći jer „kada se prošlost i budućnost sudariše u njemu i zdrobiše ga baš u času kada je stigao da zdrobi ono jaje” (Pavić 2014: 226).

Goran Radonjić Hazarski rečnik Milorada Pavića vidi kao primer metafizičke detekcije, detektivskog romana koji izneverava granice žanrovske književnosti. Samo čitanje Hazarskog rečnika prema Radonjiću zahteva detektivske sposobnosti, da bi se u haosu rečničkih odrednica pronašle njihove odgonetke – roman „poziva na domišljanje, na uspostavljanje veza koje bi pomogle da nađemo rješenja za brojne misterije koje ova knjiga opisuje i koje sama stvara” (Radonjić 2014: 53). U Hazarskom rečniku nije moguće doći do jedne, univerzalne istine, a samim tim ni do razrešenja dvostrukog ubistva u Carigradu. Sud greši, optužuje pogrešnu osobu, dok drugo ubistvo ostaje nerazjašnjeno – dokaz da dr Šulc nije mogla da ubije Suka jeste i u tome što u odrednici o Koenu saznajemo detalje o trećoj smrti Avrama Brankovića: „Branković je ležao u nekoj čudnoj postelji i neki muškarac dohvatio je jastuk i počeo njime da ga davi” (Pavić 2014: 226). Iz toga se da zaključiti da je ubica otac porodice Van der Spak, odnosno islamski demon Jabir Ibn Akšani.

Stoga ne dolazi do velike pobede detektiva, odnosno dobra, karakteristične za detektivski žanr. Nemogućnost razrešenja zagonetke i dostizanja statusa detektivskog romana jeste posledica nemogućnosti da se svet Hazarskog rečnika dekonstruiše i ponovo uspostavi na temeljima dobra. Demoni ne dozvoljavaju pravilno čitanje Rečnika i kreiranje mističnog Adama kojim bi istraživači i lovci na snove ovladali vremenom i „iskorene zlo i nesavršenstvo sveta” (Olah 2012: 210).

CITIRANA LITERATURA I IZVORI

1. Pavić 2014: Milorad Pavić. Hazarski rečnik. Beograd: Vulkan izdavaštvo.
2. Delić web: Jovan Delić. Hazarska prizma. http://www.rastko.rs/knjizevnost/pavic/studije/jdelic-prizma.html.
3. LMD web: Leksikon Marina Držića. https://leksikon.muzej-marindrzic.eu/.
4. Olah 2012: Kristijan Olah. Knjiga-Bog: (Postmoderna) duhovnost u Hazarskom rečniku Milorada Pavića. Beograd: Institut za književnost i umetnost.
5. Pavličić 1990: Pavao Pavličić. Sve što znam o krimiću. Beograd: Filip Višnjić.
6. Pantić 1953: Miroslav Pantić. „Sin vjerenik jedne matere: dubrovačka komedija iz XVII veka”. Anali Zavoda za povijesne znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku. 2 (1953). 209–216.
7. Radonjić 2014: Goran Radonjić. „Metafizička detekcija u Hazarskom rečniku”. Letopis Matice srpske. Knj. 494, sv. 1/2 (2014). 53–60.