KRCUN – TRAGEDIJA JEDNE EPOHE BIOGRAFIJA SLOBODANA PENEZIĆA 

KRCUN – TRAGEDIJA JEDNE EPOHE

BIOGRAFIJA SLOBODANA PENEZIĆA

Autor:  Msr Ognjen Karanović, istoričar

Slobodan Penezić Krcun rođen je 2. juna 1918. godine u porodici Spasoja Penezića kafedžije, kao prvo dete u njegovom drugom braku sa tekstilnom radnicom Vidosavom, koja je rodila još troje dece — Sretena, Predraga i Milenu. Za vreme velike privredne krize otac je bankrotirao i umro 1934. godine. Sav teret oko izdržavanja dece pao je na majku Vidu, kojoj je Krcun, kao šesnaestogodišnji dečak, pokušao da olakša život, pomažući joj u kući oko šivenja, u bašti i oko stoke. NJegova ljubav prema majci i pomoć trajala je tokom celog njegovog uzbudljivog života. Verovatno da je gubitak oca i briga o majci i mlađoj braći i sestri uticala da je ponavljao treći razred gimnazije. Vaspitavan u duhu građanskog patrijarhalnog morala bio je poslušan i predusretljiv dečak, ali i nemirnog i buntovnog duha. Napad sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, ga je zatekao u Beogradu i on je istog dana krenuo kući. U Užicu je pokušao da se prijavi u vojsku, ali je bio odbijen. Kada su Nemci zauzeli Užice, otišao je u Sandžak, i tu je ostao do kraja aprila 1941. godine. U toku maja uspeo je da se vrati u Beograd, gde je dobio zadatak od Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju da se vrati u Užice i poveže se sa tamošnjom partijskom organizacijom KPJ. Po zadatku Okružnog komiteta KPJ za Užice, u zlatiborskom srezu je radio na pripremi ustanka i formiranju Zlatiborske partizanske čete. Posle formiranja te čete, na poziv Okružnog komiteta, otišao je u Štab Užičkog partizanskog odreda „Dimitrije Tucović“, gde je određen za zamenika političkog komesara Odreda. Posle oslobođenja Užica, septembra 1941. godine, imao je zadatak da u oslobođenom gradu organizuje borbu protiv „pete kolone“.

Pored ovoga, radio je i na organizovanju „narodne vlasti“, organizovanju pozadine i dr. U oslobođenom Užicu je ostao sve do pada Užičke republike, 29. novembra 1941. godine. U selo Radoinju, gde se tada nalazio Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije, stigao je 5. decembra 1941. godine, i bio zadužen da radi na obezbeđenju članova Vrhovnog štaba. Na toj dužnosti je ostao sve dok je Vrhovni štab boravio u oslobođenoj Foči. Prilikom povlačenja partizanskih jedinica iz Sandžaka, juna 1942. godine, postao je rukovodilac Politodela Druge proleterske udarne brigade, a uskoro, kod Mrkonjić-Grada, postao je zamenik političkog komesara brigade. Aprila 1943. godine, posle smrti Alekse Dejovića, postavljen je za političkog komesara brigade. Septembra 1943. godine određen je za političkog komesara Druge proleterske divizije, i s njom je učestvovao u oslobađanju Sandžaka. Sa ove funkcije je smenjen 7. decembra 1943. godine, zbog poraza divizije kod Prijepolja. Posle toga, nalazio se sa Drugom i Petom krajiškom divizijom, koje su išle u Srbiju do Ibra, i natrag u Crnu Goru, gde se oformila grupa rukovodilaca za Srbiju, koji su od manastira Morače, juna 1944, otišli na Vis. Na Visu, Krcun je izabran u Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i određen za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za Srbiju. Sa Visa je, početkom jula, otišao u Bari, a odatle je, sa grupom drugih rukovodilaca, avionom prebačen na oslobođenu teritoriju južne Srbije. Tamo je počeo da radi na formiranju prvih organizacija Odeljenja za zaštitu naroda, a potom je prešao u oslobođeno Valjevo, zatim u Aranđelovac, pa u Beograd, gde je postao načelnik Odeljenja za zaštitu naroda Srbije.

Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio, bilo je hapšenje Draže Mihailovića. Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je mnoge odgovorne društveno-političke funkcije u republici i federaciji. Od novembra 1946. do decembra 1953. godine obavljao je dužnost ministra unutrašnjih poslova u prvoj, drugoj i trećoj Vladi Narodne Republike Srbije. Od 16. decembra 1953. bio je potpredsednik, a od 9. juna 1962. godine predsednik Izvršnog veća Skupštine Socijalističke Republike Srbije. Od novembra 1954. godine bio je član Saveznog izvršnog veća. Novembra 1944. godine je bio poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS), a kasnije je u više saziva, biran za narodnog poslanika Skupštine Srbije i Savezne narodne skupštine. Na Osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije, maja 1945. godine, izabran je za člana Centralnog komiteta, a na Petom kongresu KPJ izabran je za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Imao je čin general-pukovnik u rezervi. Poginuo je 6. novembra 1964. godine u saobraćajnoj nezgodi na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca. Tog dana, zajedno sa visokim republičkim funkcionerima – Svetolikom Lazarevićem Lazom i LJubomirom Mijatovićem, krenuo je na Sresku konferenciju Saveza komunista u Titovom Užicu. Bio je oženjen Grozdanom Zinom Belić-Penezić, sa kojom je imao troje dece – sinove Srđana i Relju i ćerku Vidu.

Putovao je po Srbiji zbog potrebe i zahteva funkcije koju je obavljao a i zbog nastojanja da u neposrednom kontaktu sa ljudima što bolje upozna probleme koji ih tište. Rado se sastajao sa ljudima raznih profesija. Lako je uspostavljao kontakt sa njima oslobođen svake poze i demagogije, stičući tako mnoge prijatelje. Kod njega se moglo lakše doći u kabinet nego kod drugih. Mnogi koji ga nisu bliže poznavali brzo bi se uverili da to nije onaj strogi i opasni Krcun o kome su se pronosile razne priče. Nije bio od onih birokratizovanih rukovodilaca već je bio u stalnoj komunikaciji sa narodom. Autoritet koji je stekao kod naroda nije bio posledica straha od njegove moći već što je umeo da se spusti na nivo običnog čoveka i njegovih želja i potreba. Otuda se uvrežilo uverenje da kad se čovek nađe u nevolji da mu samo Krcun može pomoći. Posebno je bio privržen borcima, a posebno svojim drugovima iz Druge proleterske brigade. Zato je bio aktivan u Savezu boraca Jugoslavije gde se zalagao da se u okviru ove organizacije pored boraca NOR-a obuhvate internirci, zarobljenici i ratnici iz prethodnih ratova. Posebno je ukazivao poštovanje i pomoć starim ratnicima sa Solunskog fronta. Dugo je bio predsednik Komisije za dodelu Partizanske spomenice 1941. godine. Naročito je brinuo o borcima Druge proleterske sa kojima je proveo najviše vremena u ratu. On je predložio da se sastaju svake godine na dan osnivanja, 1. marta i da taj dan posvete uspomeni na poginule drugove. A o tome je pisao: „U drugovanju revolucionara ima izvesne tragike – surovost borbe, žurba i škrtost života ne dozvole uvek da jedan o drugome kažu mnogo štošta.“ U predgovoru memoarskog spisa svog ratnog druga, Vojina Đurašinovića Kostje, o Drugoj proleterskoj napisao je: „Naša revolucija, kao i svaka druga, imala je uspeha i padova, velikih pobeda i velikih iskušenja. NJeni prvi borci su bili dobrovoljci, najodaniji ljudi radničke klase i Partije. Odgovornosti i iskušenja ovih pionira bila su ogromna, čak zastrašujuća, puna neizvesnosti. Pokleknuti nije bilo teško, a pobediti ne baš sigurno. Surovost odmazdi i bratoubilačka borba pojačavali su ovu dramatiku. LJudi su živeli u snoviđenju budućnosti, a ginuli u rascvetu pobede. Na bojištima ove zemlje izgubljeni su mnogi prijatelji, a sticani su novi. Ostale su neostvarene mnoge intimne želje prepričavane između borbi i na sastancima. Sve to čeka pero da bude opisano. I ne samo borbe, progone, poraze i pobede, glad i nesanica – već pre svega ljudi koji su ovu revoluciju nosili i samopregorno se izlagali životnoj opasnosti.“

Kao da je želeo da na tim sastancima boraca povodom osnivanja brigade ispriča ono što nije stigao do tada. Petru Stamboliću su borci Druge proleterske ličili „na neku patrijarhalnu porodicu, koju je neka spoljna sila rasturila po svetu, ali oni se stalno sakupljaju, viđaju, dopisuju, raspituju jedni za druge… Ili ponekad liče na neku vojnu jedinicu koja se nije htela demobilisati i u kojoj je Krcun i dalje bio komesar“. Bolje i više od drugih, Krcun je osećao njihove probleme i brinuo se o njima. Mnogi od njih se u mirnodopskim uslovima nisu snašli pa je Krcun pomagao. Tako je jednog dana ugledao na ulici svog borca koji je postao nosač, zaustavio je kola i odveo ga u svoje ministarstvo i zaposlio u miliciji. Znao je na tim sastancima sa borcima da ispoveda i svoje teškoće. Jednom prilikom se požalio na svog bivšeg pomoćnika, Mila Milatovića, koji ga je prijavio kod Rankovića da isuviše vremena posvećuje borcima i da zapostavlja državne poslove. Zbog toga ga je Ranković pozvao na razgovor i ponudio mu je posao u diplomatiji. Krcun je zahtevao da mu otvoreno kaže šta je posredi i tako je saznao istinu. Borci su mu u šali dobacili: „Ako, tako ti i treba kad si ga od poručnika proizveo u generala.“ Ta sentimentalnost prema borcima došla je do izražaja i na njihovom poslednjem susretu, 1. marta 1964. godine. Održao im je govor kao da je predosećao svoj kraj: „Momci moji, hoću da vam se poverim… Ostanite verni ideji koja vas je pokrenula. Verni kao što je Ciganin svojoj čergi. Vi ste u revoluciju pošli bez ikakvih zahteva i nikad ništa niste tražili od nje… Budite i dalje skromni. Ne pravite se važni, ne budite kritizeri. Mnogi od onih koji su poginuli bili su bolji nego mi… I još nešto. Ne dozvolite da vas sahranjuju u zajednička groblja. Neka vas sahranjuju kraj puta i neka vam podižu krajputaše od crvenog mermera, peščara. Dolaziće ljudi da vas obiđu, kad se seljak bude vraćao sa njive, skinuće kapu.“ Krcun je imao tri hobija: Crvenu zvezdu, lov i kafanu.

Bio je strastan navijač Zvezde i retko je propuštao utakmice sem kad je bio van zemlje. Skoro od osnivanja bio je u njenoj upravi. Insistirao je da se za Zvezdu veže bar 100.000 prijatelja kluba. Bio je među inicijatorima izgradnje velikog stadiona učestvujući u prikupljanju finansijskih sredstava za njegovu izgradnju. Govorkalo se da su u izgradnju „Marakane“ odlazila značajna finansijska sredstva iz republike. Znao je da kaže: „Partija, pa Zvezda.“ Za tu njegovu navijačku strast prema Zvezdi znao je i Tito. U jednom razgovoru kod Tita kada se povela reč o Zvezdi, rekao je: „Naročito su strasni navijači Penezić i Isa Jovanović, njih će kap udariti na utakmici.“ Drugi njegov hobi bio je lov. Kao političar učestvovao je u raznim aktivnostima i manifestacijama lovačke organizacije. Lov nije tretirao samo kao rekreaciju i razonodu nego i kao važno privredno područje. Dugo je bio predsednik Lovačkog saveza Srbije. Na toj dužnosti organizovao je prvi sajam lova i ribolova u Novom Sadu, koji je otvorio 12. septembra 1964. godine. Bio je to jedan od poslednjih njegovih govora, jer je ubrzo poginuo. Poslednji Krcunov snimak napravljen je u lovu negde u okolini Svilajnca, 1. novembra, samo pet dana pre saobraćajne nesreće. Treći hobi bila je kafana, najčešće je svraćao u „Maderu“ gde su se okupljali zvezdaši. Povremeno je igrao tenis i preferans. Krcun je negovao poseban odnos prema Dobrici Ćosiću.

U automobilu „oldsmobil“ krenuli su Slobodan Penezić, Svetolik Lazarević, Milorad Lomić, vozač i LJubo Mijatović, 6. novembra 1964. iz Beograda za Titovo Užice. Krenuli su u 11:55 sati i za 50 minuta prešli 50 kilometara po klizavom putu, po kome je kiša stalno sipila. Neposredno pred udes, automobil je nenadano izleteo na smolasto, veoma klisko blato koje su na asfaltni put nanele seljačke zaprege, prelazeći sa raskvašenih njiva preko puta. To naneto blato, kao i na asfaltu raskvašena zemlja sa prašinom koju izbacuje termoelektrana „Crljeni“, bili su uzrok klizanja kola i skretanja na desnu travnatu bankinu puta. Vozilo je polomilo tri kamena kolobrana. Vozač je dodao gas (verovatno suviše) da bi izvukao auto na put i upravio prema smeru kretanja. Ali, zbog blata na putu, a možda i prejakog gasa, nije uspeo da izvuče auto na drum, već su kola preko asfaltne trake klizala, kao po ledu, produžila levo i sletela niz nasip u livadu i vozilo je zatim udarilo u drvo – opisivao je udes preživeli LJubo Mijatović i Olga Živković. Ostali putnici i vozač su poginuli.

Formirana je komisija, koja je ustanovila da je put bio klizav, da su se kola kretala brzinom od 100 kilometara na sat, da je vozilo bilo ispravno u trenutku nesreće, a da je vozač bio psiho-fizički sposoban da upravlja vozilom. Jedino je zamereno što se nije vodilo računa da se Lomić neki dan pre nesreće razveo od žene i da je to moglo uticati na njegovu sposobnost upravljanja motornim vozilom! Formirana je još jedna republička komisija, koja je došla do istih ocena. Kasnije se ispostavilo da je formirana i vojna komisija, čiji je izveštaj došao u javnost tek posle 25 godina. Po njemu, navodno, vozilo nije bilo ispravno, jer su poluosovine bile stare, pa čak i prestrugane!? Do javnosti je doprlo kako je vojna komisija ustanovila da su na novom „oldsmobilu“ bile zamenjene poluosovine, desna na levu, a leva na desnu stranu. Stručnjaci su, međutim, odmah reagovali, tvrdeći da s tako postavljenim poluosovinama vozilo ne bi izišlo ni iz garaže. Pošto nije bio miljenik Josipa Broza Tita, jer je znao da mu kaže šta misli o njemu, često je njegova pogibija dovođena u vezu s tim…