КРЦУН – ТРАГЕДИЈА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ БИОГРАФИЈА СЛОБОДАНА ПЕНЕЗИЋА 

23/02/2019

КРЦУН – ТРАГЕДИЈА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ

БИОГРАФИЈА СЛОБОДАНА ПЕНЕЗИЋА

 

Аутор:  Мср Огњен Карановић, историчар

 

Слободан Пенезић Крцун рођен је 2. јуна 1918. године у породици Спасоја Пенезића кафеџије, као прво дете у његовом другом браку са текстилном радницом Видосавом, која је родила још троје деце — Сретена, Предрага и Милену. За време велике привредне кризе отац је банкротирао и умро 1934. године. Сав терет око издржавања деце пао је на мајку Виду, којој је Крцун, као шеснаестогодишњи дечак, покушао да олакша живот, помажући јој у кући око шивења, у башти и око стоке. Његова љубав према мајци и помоћ трајала је током целог његовог узбудљивог живота. Вероватно да је губитак оца и брига о мајци и млађој браћи и сестри утицала да је понављао трећи разред гимназије. Васпитаван у духу грађанског патријархалног морала био је послушан и предусретљив дечак, али и немирног и бунтовног духа. Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ. По задатку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић“, где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, септембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против „пете колоне“.

Поред овога, радио је и на организовању „народне власти“, организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године. У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде. Септембра 1943. године одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли на Вис. На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа (ОЗНА) за Србију. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, са групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организацијa Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије.

Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића. После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јуна 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа. Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС), а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине. На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ изабран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковник у резерви. Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима – Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Био је ожењен Грозданом Зином Белић-Пенезић, са којом је имао троје деце – синове Срђана и Рељу и ћерку Виду.

Путовао је по Србији због потребе и захтева функције коју је обављао а и због настојања да у непосредном контакту са људима што боље упозна проблеме који их тиште. Радо се састајао са људима разних професија. Лако је успостављао контакт са њима ослобођен сваке позе и демагогије, стичући тако многе пријатеље. Код њега се могло лакше доћи у кабинет него код других. Многи који га нису ближе познавали брзо би се уверили да то није онај строги и опасни Крцун о коме су се проносиле разне приче. Није био од оних бирократизованих руководилаца већ је био у сталној комуникацији са народом. Ауторитет који је стекао код народа није био последица страха од његове моћи већ што је умео да се спусти на ниво обичног човека и његових жеља и потреба. Отуда се уврежило уверење да кад се човек нађе у невољи да му само Крцун може помоћи. Посебно је био привржен борцима, а посебно својим друговима из Друге пролетерске бригаде. Зато је био активан у Савезу бораца Југославије где се залагао да се у оквиру ове организације поред бораца НОР-а обухвате интернирци, заробљеници и ратници из претходних ратова. Посебно је указивао поштовање и помоћ старим ратницима са Солунског фронта. Дуго је био председник Комисије за доделу Партизанске споменице 1941. године. Нарочито је бринуо о борцима Друге пролетерске са којима је провео највише времена у рату. Он је предложио да се састају сваке године на дан оснивања, 1. марта и да тај дан посвете успомени на погинуле другове. А о томе је писао: “У друговању револуционара има извесне трагике – суровост борбе, журба и шкртост живота не дозволе увек да један о другоме кажу много штошта.” У предговору мемоарског списа свог ратног друга, Војина Ђурашиновића Костје, о Другој пролетерској написао је: “Наша револуција, као и свака друга, имала је успеха и падова, великих победа и великих искушења. Њени први борци су били добровољци, најоданији људи радничке класе и Партије. Одговорности и искушења ових пионира била су огромна, чак застрашујућа, пуна неизвесности. Поклекнути није било тешко, а победити не баш сигурно. Суровост одмазди и братоубилачка борба појачавали су ову драматику. Људи су живели у сновиђењу будућности, а гинули у расцвету победе. На бојиштима ове земље изгубљени су многи пријатељи, а стицани су нови. Остале су неостварене многе интимне жеље препричаване између борби и на састанцима. Све то чека перо да буде описано. И не само борбе, прогоне, поразе и победе, глад и несаница – већ пре свега људи који су ову револуцију носили и самопрегорно се излагали животној опасности.”

Као да је желео да на тим састанцима бораца поводом оснивања бригаде исприча оно што није стигао до тада. Петру Стамболићу су борци Друге пролетерске личили “на неку патријархалну породицу, коју је нека спољна сила растурила по свету, али они се стално сакупљају, виђају, дописују, распитују једни за друге… Или понекад личе на неку војну јединицу која се није хтела демобилисати и у којој је Крцун и даље био комесар”. Боље и више од других, Крцун је осећао њихове проблеме и бринуо се о њима. Многи од њих се у мирнодопским условима нису снашли па је Крцун помагао. Тако је једног дана угледао на улици свог борца који је постао носач, зауставио је кола и одвео га у своје министарство и запослио у милицији. Знао је на тим састанцима са борцима да исповеда и своје тешкоће. Једном приликом се пожалио на свог бившег помоћника, Мила Милатовића, који га је пријавио код Ранковића да исувише времена посвећује борцима и да запоставља државне послове. Због тога га је Ранковић позвао на разговор и понудио му је посао у дипломатији. Крцун је захтевао да му отворено каже шта је посреди и тако је сазнао истину. Борци су му у шали добацили: “Ако, тако ти и треба кад си га од поручника произвео у генерала.” Та сентименталност према борцима дошла је до изражаја и на њиховом последњем сусрету, 1. марта 1964. године. Одржао им је говор као да је предосећао свој крај: “Момци моји, хоћу да вам се поверим… Останите верни идеји која вас је покренула. Верни као што је Циганин својој черги. Ви сте у револуцију пошли без икаквих захтева и никад ништа нисте тражили од ње… Будите и даље скромни. Не правите се важни, не будите критизери. Многи од оних који су погинули били су бољи него ми… И још нешто. Не дозволите да вас сахрањују у заједничка гробља. Нека вас сахрањују крај пута и нека вам подижу крајпуташе од црвеног мермера, пешчара. Долазиће људи да вас обиђу, кад се сељак буде враћао са њиве, скинуће капу.” Крцун је имао три хобија: Црвену звезду, лов и кафану.

Био је страстан навијач Звезде и ретко је пропуштао утакмице сем кад је био ван земље. Скоро од оснивања био је у њеној управи. Инсистирао је да се за Звезду веже бар 100.000 пријатеља клуба. Био је међу иницијаторима изградње великог стадиона учествујући у прикупљању финансијских средстава за његову изградњу. Говоркало се да су у изградњу “Маракане” одлазила значајна финансијска средства из републике. Знао је да каже: “Партија, па Звезда.” За ту његову навијачку страст према Звезди знао је и Тито. У једном разговору код Тита када се повела реч о Звезди, рекао је: “Нарочито су страсни навијачи Пенезић и Иса Јовановић, њих ће кап ударити на утакмици.” Други његов хоби био је лов. Као политичар учествовао је у разним активностима и манифестацијама ловачке организације. Лов није третирао само као рекреацију и разоноду него и као важно привредно подручје. Дуго је био председник Ловачког савеза Србије. На тој дужности организовао је први сајам лова и риболова у Новом Саду, који је отворио 12. септембра 1964. године. Био је то један од последњих његових говора, јер је убрзо погинуо. Последњи Крцунов снимак направљен је у лову негде у околини Свилајнца, 1. новембра, само пет дана пре саобраћајне несреће. Трећи хоби била је кафана, најчешће је свраћао у “Мадеру” где су се окупљали звездаши. Повремено је играо тенис и преферанс. Крцун је неговао посебан однос према Добрици Ћосићу.

У аутомобилу „олдсмобил“ кренули су Слободан Пенезић, Светолик Лазаревић, Милорад Ломић, возач и Љубо Мијатовић, 6. новембра 1964. из Београда за Титово Ужице. Кренули су у 11:55 сати и за 50 минута прешли 50 километара по клизавом путу, по коме је киша стално сипила. Непосредно пред удес, аутомобил је ненадано излетео на смоласто, веома клиско блато које су на асфалтни пут нанеле сељачке запреге, прелазећи са расквашених њива преко пута. То нането блато, као и на асфалту расквашена земља са прашином коју избацује термоелектрана „Црљени“, били су узрок клизања кола и скретања на десну травнату банкину пута. Возило је поломило три камена колобрана. Возач је додао гас (вероватно сувише) да би извукао ауто на пут и управио према смеру кретања. Али, због блата на путу, а можда и прејаког гаса, није успео да извуче ауто на друм, већ су кола преко асфалтне траке клизала, као по леду, продужила лево и слетела низ насип у ливаду и возило је затим ударило у дрво – описивао је удес преживели Љубо Мијатовић и Олга Живковић. Остали путници и возач су погинули.

Формирана је комисија, која је установила да је пут био клизав, да су се кола кретала брзином од 100 километара на сат, да је возило било исправно у тренутку несреће, а да је возач био психо-физички способан да управља возилом. Једино је замерено што се није водило рачуна да се Ломић неки дан пре несреће развео од жене и да је то могло утицати на његову способност управљања моторним возилом! Формирана је још једна републичка комисија, која је дошла до истих оцена. Касније се испоставило да је формирана и војна комисија, чији је извештај дошао у јавност тек после 25 година. По њему, наводно, возило није било исправно, јер су полуосовине биле старе, па чак и престругане!? До јавности је допрло како је војна комисија установила да су на новом „олдсмобилу“ биле замењене полуосовине, десна на леву, а лева на десну страну. Стручњаци су, међутим, одмах реаговали, тврдећи да с тако постављеним полуосовинама возило не би изишло ни из гараже. Пошто није био миљеник Јосипа Броза Тита, јер је знао да му каже шта мисли о њему, често је његова погибија довођена у везу с тим…

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања