-Поводом седам векова од крунисања-
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Нова 2022. година носи са собом неколико значајних историјских годишњица. Прва на коју би требало обратити пажњу јесте седамстогодишњица крунисања и доласка на престо српског средњовековног владара Стефана Уроша III (1321—1331), познатом у историји и традицији као Стефан Дечански. Овај надимак понео је по својој монументалној задужбини – манастиру Високи Дечани, а у овој српској светињи и данас почивају његове мошти.
Но, кренимо од почетка. Стефанов отац био је српски краљ Милутин (1282—1321), док му је мајка или Милутинова прва непозната супруга (српска властелинка коју негде називају Јелена) или Ана Тертер, бугарска принцеза. Неретко се у литератури среће податак да је ово био краљев нелегитимни брак у чему су посебно сагласни апсолутно сви западни извори који сведоче о Стефану Дечанском. За њега они иду толико далеко да користе и термин копиле, што је без сумње претерана оцена проистекла из односа оновремених извора према Милутину. Што се самог Стефана тиче, он је био рођен око 1275. или како се у старијој историографији тврдило после 1284. године, али је ова потоња теза сасвим одбачена у модерној науци.
Милутиново освајање Видина 1292. године довело је до тога да је Србија дошла у суседство Татарима кана Ногаја. Истовремено, како би избегао сукоб са њима, Милутин је пристао, односно био је приморан и на вазалство према Татарима и Ногају. Тада се засигурно први пут спомиње Стефан, потоњи Дечански, у изворима. Стефан је, наиме, био талац на двору кана Ногаја до 1297. године, када је почела борба за власт међу Татарима. Поједини научници продужавају његов боравак на Ногајевом двору можда и до 1299. године. Око 1300. године уследила је Стефанова прва женидба Теодором Смилец, бугарском принцезом. Она му је родила синове Душана и Душицу (Душица). Из овог брака извесно је потекла и Јелена, доцнија супруга хрватског великаша Младена Шубића.
Млади краљ и наследник, када је и добио владарско име Стефан, носио га је од 1306. године. Тада је, наиме, и поменут на олтару у Барију, који је тамошњој цркви Светог Николе даровао краљ Милутин. Поред титуле младог краља Милутин је сину и наследнику Стефану препустио и власт у Зети, коју је овај држао све до 1313/1314. године када се побунио против краља Милутина. Речени сукоб из 1313/1314. године, односно Стефанова буна против оца, избила је можда због Милутиновог мира са Драгутином, односно завршетка грађанског рата. Према неким изворима до побуне је дошло на наговор властеле, која је желела даље ширење територија. На крају је дошло до позива на састанак. Стефан се одазвао очевом позиву и кренуо да се са њим сретне и да се измире. Краљ Милутин му је гарантовао безбедност, али чим је Стефан дошао уследио је немилосрдни обрачун оца са сином. Најпре је извршено ослепљење (потпуно или делимично, остаје сасвим нејасно), а потом је Стефан послат као талац у Византију. Његов хагиограф Григорије Цамблак сведочи о седам година у Цариграду које је Стефан провео при манастиру Пантократор, где је упућивао Богу усрдне молитве и живео хришћански. Изазвао је чак самилост византијског цара Андроника II, посебно јер је Стефана у Цариграду задесила и смрт Душице, његовог млађег сина. Григорије Цамблак наводи да се Стефану у сну јавио Свети Никола и наговестио враћање вида. Због тога до данас постоје претпоставке да Стефан није у потпуности ослепљен, или да му се вид временом регенерисао.
Пред смрт краљ Милутин вратио је сина из изгнанства, што се обично смешта у крај 1320. или почетак 1321. године, али је и даље Милутинов син Константин био наследник престола. Стефан је, пак, очигледно имао присталица, а подршку му је давала и црква. Када је 29. 10. 1321. године умро Милутин, Стефан је обнародовао да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и истакао право на престо. Утицај архиепископа Никодима и хумског кнеза Данила (и потоњег архиепископа Данила II) је био велик и они су давали недвосмислену подршку Стефану. Константин је у Цариграду тражио помоћ, управо у време када Стефан објављује да му је Свети Никола чудесно вратио вид. Рат са Константином је, наводно по Цамблаку, и избио јер је Константин рекао да не приличи слепом човеку да влада. Тензије су биле на максимуму и рат је избио.
На Богојављење, међутим, 6. јануара 1322. године архиепископ Никодим крунише Стефана за краља, и тако је црква јасно и недвосмислено једним конкретним чином показала на чијој је страни. Битка код Звечана, на Дмитровачком пољу, била је кључна у овом грађанском рату и њен исход је потпуни пораз Константина. Извори су дихотомни по питању Константина, јер поједини наводе Константиново страдање, док други наводе да се десила погибија на бојном пољу. Рат са другим претендентом на трон, Драгутиновим сином Владиславом потрајао је до 1324. године, и вођен је махом око Рудника за Мачву и друге области у пограничном делу са Угарском. Владислав је поражен и уточиште је пронашао на својим поседима у Угарској, сахрањен је вероватно у Митровици.
Сада је Стефанова самостална владавина могла да започне. Главни политички и војни фронтови били су са Босном, јер је 1325. године Хум заузео босански бан Стефан II Koтроманић. Сукоб са дубровачким трговцима због помоћи Владиславу довео је до приличног затезања односа, па чак и протеривања дубровачких трговаца у једном моменту. Одметање од Стефанове власти великашке породице Бранивојевића изазвало је напад Босне и Дубровника на њихову земљу која се налазила у Зети. Како је овај сукоб тангирао његове земље забележена је интервенција младог краља Душана за неког његовог човека. Душан, као престолонаследник и млади краљ управљао је, по старом немањићком обичају, Зетом. Настављен је 1327—1328. године рат са Дубровником и борба око Стона и Пељешца, које је Република силно желела. Овај конфликт није довршен за Стефанова живота.
Смрт Стефанове прве супруге Теодоре Смилец, довела је српског краља у ситуацију да тражи себи нову жену. Прво су вођени преговори о браку са Бланком Тарентском, које је пратила Стефанова понуда уније, али су се ови преговори сасвим изјаловили. Брак са Маријом Палеолог је коначно склопљен, и тако је ова царска рођака и византијска принцеза дошла у Србију. Нешто пре тога, епископ Данило Хумски је био најпре у мировној мисији у Бугарској, затим уговара брак краља у Цариграду и коначно постаје архиепископ Данило II, велики српски историчар, писац, идеолог династије Немањића, светитељ и једна од најзанимљивијих фигура средњега века.
Србија Стефана Дечанског се уздигла у водећу силу Балкана. Грађански рат у Византији између деде и унука Андроника II и Андроника III је томе допринео. Стефан је у рату подржао Андроника II, а бугарски цар Михаило Шишман Андроника III. Српски је владар одустао испрва од напада на Византију, али у грађанском рату десио се тријумф Андроника III, који на престо долази 1328. године у Цариграду. Али бугарско—византијски савез против Србије је тек кренуо да се остварује. Михаило Шишман напада границу од 1328. године, и по Цамблаку тада су уследили преговори када је Стефан свом бугарском противнику казао:
Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.
Стефан је сада само купио време. Стигло је српско појачање и 28. јула 1330. године одиграла се битка код Велбужда. Изненадни српски напад на Бугаре је потпуно сатро њихову војску, ова битка је била потпуна катастрофа Бугара, и сам цар је бежао, пао с коња и бива убијен. Битка код Велбужда била је прави тријумф српског оружја, тактике, а у боју се нарочито истакао млади краљ Душан.
Ево како извори преносе битку и цареву погибију у истој:
Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно (Григорије Цамблак).
А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу (Данилов ученик).
У овој бици био је рањен и оборен с коња бугарски цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један словенски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео до тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: Нека се испуни воља божја. Изрекавши то, издахне (Мавро Орбин).
Византија је одустала од рата, а Стефан је бугарским бољарима приказао мртвог цара, и за кратко је вратио сестру Ану Неду на престо у Бугарској. Србија је након битке ипак остала без територијалног проширења, нових титула за властелу и пљачке Бугарске, што је вероватно и навело зетску властелу да Душана подстакне на преврат и рат против оца. Почетком 1331. године избила су отворена непријатељства, али је склопљен за кратко мир у априлу, због чега је наново избио сукоб у августу исте године.
Стефан се најпре склонио у утврђени град Петрич, потом се предао сину, а сам Душан је крунисан у Сврчину 8. септембра 1331. године.
Стефан је умро 11. новембра 1331. под нејасним околностима, али причу да је иза његове смрти Душаново убиство раширио је Цамблак, и мало је вероватно да се то уистину збило. Могуће јесте да је дошло и до каквог оружаног сукоба оца и сина, али, могућа је и природна смрт у заточеништву. Било како било, управо тада свој живот је скончао овај српски владар.
Најпознатији је по изградњи манастира Високи Дечани. У оснивачкој повељи за цркву Христа Пантократора у Дечанима, коју је издао краљ сам Стефан, записано је да Свети Сава одабра и обележи да подигне Божји храм у месту које се зове Дечани у жупи Затрнавској, али није стигао да то уради. Протомајстор храма био је фрањевац Вита из Котора, што је и записано на храму:
Фра Вита мали брат, протомајстор из Котора, града краљевог, сазида ову цркву Светог Пантократора господину краљу Стефану Урошу Трећем и његовом сину светлом и превеликом и преславном господину краљу Стефану. И сазида се за осам година и довршена је сасвим црква у лето 6843.
Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) трајала је између 1326—1327. године и 1334—1335. године, први је ктитор био краљ Стефан Дечански, други његов син, краљ и цар Стефан Душан (1331—1355). Са дужином од 26 и висином од 30 метара овај манастир спада у највеће грађевине средњовековне Србије, и зато је назван Високи Дечани.
У њему је највреднија реликвија кивот са моштима Стефана Дечанског. Канонизован је рано, у аренги једне Душанове повеље 1343. године је назван свети. Стефан Дечански је канонизован као краљ мученик, чему највише доприноси Григорије Цамблак и композиција житија и страдања Стефановог који је приказан као мученик, али побожан владар. Константин Михаиловић из Островице наставио је да популаризује краљев култ. Под обновљеном Пећком Патријаршијом идеал светог краља се повезао са идејом обнове државе. У Карловачкој митрополији Дечани су топос изгубљеног златног доба које треба обновити, и посебно је на овим просторима цветао барокни култ Стефана Дечанског. Јован Рајић је највише допринео да се оствари и секуларна глорификација Стефана Дечанског и приказао је у својој Историји српског краља више као профаног јунака. У обновљеној српској држави краљ Стефан Дечански је симбол негдашње снаге, али и косовског завета, јер његове повеље манастиру Дечанима, као и пре свега овај знаменити храм, важан су споменик српског трајања на овом простору.
Остави коментар