Краљ Милан и Обреновићи у очима војвођанских либерала од 1885. до 1903. године

query_builder

Краљ Милан и Обреновићи у очима војвођанских либерала од 1885. до 1903. године

Аутор: др Милош Савин

1.1. Српско-бугарски рат и последице

Пред избијање Српско-бугарског рата 1885. године, Србија, осносно Земља чуда како су је често називали српски либерали из Угарске, налазила се у деликатним унутрашње-политичким и геополитичким околностима. Србијом је владао комплетни  апсолутизам краља Милана Обреновића, упркос формално постојећем правном поретку[1], као и потпуна државна аустрофилија, која је превазишла фазу геополитичких интереса, прерастајући у личну опсесију краља.[2] Србија је своју политику базирала на Тајној конвенцији потписаној са Аустроугарском 28. јуна 1881. године, која је Србију држала у зависном положају према Аустроугарској. Разлози за потписивање Тајне конвенције су везани за Берлински конгрес и признање пуне независности Србије, односно за обећања дата Аустроугарској и Немачкој том приликом.  Непуних месец дана пре објаве рата Бугарској, тадашњи вођа српских либерала и њихов заступник у угарском сабору Миша Димитријевић, формулише српски народно-либерални став, односно став Српске либералне странке у Угарској: „Према суседној краљевини Србији заступаћемо све оно што њеном унутрашњем ојачању и њеној спољашњој самосталности и независности у прилог иде. Од свију данас тамошњих странака држимо да овоме програм тамошње Либералне странке највише одговара“[3] Став српког либералног првака из Угарске недвосмислено пркоси тадашњем апсолутизму и аустофилији краља и владе у Србији. Независна краљевина Србија за српске либерале из Угарске представља обнову романтичарског сна о васкрсу Српства. Миша Димитријевић пише: „На рушевинама косовске пропасти из гробнице политичне самосталности српске, подигле су се две државице српске: Србија и Црна гора.“[4] Либерална странка у Србији није претрпела интензиван прогон, попут радикала, али је као бескомпромисна опозиција била у немилости власти. Не треба заборавити ни улогу коју је Јован Ристић, вођа либерала у Србији имао у процесима везаним за Берлински конгрес и Тајну конвенцију, којих су се либерали са обе стране Саве и Дунава селективно сећали, сматрајући да то што је у реалном тренутку играо на аустријску карту, не чини Ристића мањим патриотом. Програмски принципи које је Димитријевић поставио као гласило српских либерала, Браник је након тога формулисао речима: „Српство тежи уједињењу српских земаља Србије, Босне, Херцеговине, Старе Србије и Црне Горе“[5], аргументујући да је „ова тежња и историјски и етнографски и етички и правно потпуно основана“[6]

Иако су првобитно приближавање Србије под краљем Миланом Аустроугарској посматрали као рационалну потребу да се одрже добри односи са моћним и потенцијално опасним суседом, српски либерали из Угарске су се противили прелажењу границе између националног интереса, патриотског опортунизма, реалних политичких околности и ирационалне потпуне зависности и обожавања у чему је био непоколебљив краљ Милан. Либерали су прецизно формулисали генезу свог становишта: „Аустрија је хтела да се прошири Србија и да се мало приближи источним народима; у исто време изјављује Русија да се она чврсто држи берлинског уговора. Када је Русија ширила слободу на Балкану, Аустрија се заузимала за ропство тамошњих народа.“[7] Аустрију су сматрали изузетно непоузданим ослонцем за Србију, пошто су као аустроугарски грађани српски либерали оцењивали да се „Компас наше (аустроугарске) спољне политике налази у Берлину.“[8] Српски либерали, из Угарске, су још били под горким сећањем како се аустријско старање над њима завршило укидањем Српске Војводине, чим је дошло до учвршћивања хабзбуршких односа са Мађарима.

Поред  значајних концепцијских разлика у жељи за проширењима на рачун Турске, а у којима је Русија судећи по Санстефанском уговору давала предност Бугарима[9], између Србије и Бугарске је већ дуже време расла тензија, пре свега због благонаклоности Бугарске према српским емигрантима (радикалима, после пропасти Tимочке буне), који су вршили антивладину агитацију са пограничне бугарске територије, као и због поседа код Брегова на Тимоку који је променом тока те реке прешао на турску, касније бугарску страну границе.[10] У тренутку најнапетијих односа између Бугарске и Србије, бугарски родољуби свргавају у Пловдиву турског гувернера, ослобађају Источну Румелију што доводи до уједињења Бугарске 18. септембра 1885. године. Бугарска је увећана на рачун Турске, у оквиру свог етничког простора, не задирући у подручја на која је претендовала и Србија. Краљ Милан са својим политичким кружоком, уместо да у легализацији Бугарског уједињења види прилику за компензацију према Србији и српско ширење на рачун територија које су још биле под турском окупацијом, убрзао је припреме за рат против Бугарске, у којој је видео смртну опасност по интересе Србије.[11] Страхујући од турске војне снаге, Милан је одбацио помисао о кретању у правцу Македоније.[12]

Српски либерали у Угарској трезвеније виде ситуацију на Балкану, те у свом гласилу истичу: „Ми дубоко жалимо, да брат на брата диже руку. Ми држимо да пут српске војске није у Софију, већ у Стару Србију.“[13] Поред очигледног неслагања са политиком краља Милана и напредњачке владе, родољубље им не дозвољава да окрену леђа „српском Пијемонту“ што истичу у ставу: „Ако баш мора бити српско-бугарског рата, држимо да не сме бити ни једног Србина, који ће правити сметње Србији.“[14] Националну солидарност Српских либерала Угарске најбоље илуструје реченица: „Ми смо у првом реду Срби, па онда Словени, а у оваквим приликама тек у последњем реду – политичари.“[15]

„Гордијевом чвору“ који је очигледно превазишао могућност перцепције геополитичких односа краља Милана и политички безличног опортунисте Милутина Гарашанина[16], допринео је и читав сплет међународних односа. Русија која је прва иницирала бугарско уједињење, у овом тренутку нија била на тим позицијама – није јој одговарала личност антируског „бугарског“ кнеза Александра Батенберга, рођака енглеске краљице Викторије[17], који је на сваки начин покушавао да докаже да Бугарској не треба руска подршка. Руски официри и војни саветници су повучени из Бугарске. Аустроугарска се није залагала за бугарско уједињење, али га је прихватила као свршен чин, и није имала интерес да учини било шта против тога.

Српски либерали у Угарској, свеснији ситуације, почињу да се изразито антибугарски изјашњавају и постављају питање обештећења, односно права на територијално проширење Србије и Грчке због уједињења Бугарске, али на уштрб Турске.[18]

Либералски Браник у својим текстовима брани право Србије да буде обештећена, али критикује неконтролисану бугарофилију хрватског јавног мњења: „пало нам је у очи, да се наша браћа Хрвати јако симпатишу са Бугарима“[19], констатујући да „премда су и Бугари унеколико криви, Хрвати су сасвим на страни бугарској“[20].

Један од најистакнутијих и најактивнијих српских либерала из Угарске у том периоду, Паја Јанковић, поредећи, индиректно, покушаје помађаривања и стварања једног мађарског политичког народа у Угарској са ситуацијом на Балкану, запажа да се неке „државе труде да од својих грађана вештачки створе један народ,  а и то да народи теже да се у једној народној држави уједине.“[21] Поредећи метод формирања држава на принципу народне тежње да створи уједињену народну државу и други кад државе накнадно вештачки створе свој народ, закључује за први начин да „је природан и истинит, а други неприродан и лажан.“[22]Јанковић истиче да „остварење начела о народној држави видимо и у најновијој кризи на балканском полуострву, то начело је руководило Бугаре при присаједињењу Румелије; а и Србија и Грчка ништа друго не траже и не могу тражити, него да и оне присаједине српске и грчке земље.“[23] Јанковић верује да су супротности и анимозитети између Бугара, Хрвата и Срба изазване вештачким путем од стране непријатеља и да Хрвати и Бугари треба то да схвате и врате се слози. Међутим, оштро се противи хрватским тезама да су Срби и Хрвати (па и Бугари) један народ.[24] У овоме види покушај асимилације Срба у Хрватској (и Македонији).  Доследно бранећи принцип права народа да се уједини, Јанковић каже: „Ми би јако жалили кад би Србија била повод да се Бугарска не уједини, као што би жалили да због Бугарске Србија претрпи огромну материјалну штету…“[25] Међутим, овај знаменити српски либерал остаје непоколебљив: „Али ни за један моменат не би могли бити у двојби на кога да бацимо кривицу због ових жалосних резултата… Ми би бацили кривицу у првом реду на Берлински уговор, а у другом на ненародну политику бугарских шовиниста.“[26]

Своју анализу србијанско-бугарских односа Јанковић враћа у призму Миланове аустрофилске политике и безрезервног ослањања на Аустроугарску, као и дволичне Аустроугарске политике према Србији, запажајући следеће: „Не може се знати је ли Србија мобилизирала војску у споразуму са Аустријом, али да је Србија рачунала и рачунати могла на потпору аустријску, потврдио је говор  Тисина у угарском сабору.“[27]

Занимљиво је да став српских либерала у Угарској поводом већ извесног српско-бугарског рата, иритира владине кругове у Србији. Тако београдски лист Видело оптужује Србе у Угарској, а на првом месту Димитријевићев либерални Браник за бугарофилију и антисрпство. У одговору једног од најистакнутијих српских либерала Угарске, одговорног уредника Браника Николе Јоксимовића, садржана је есенција политичког става који заузимају српски либерали Угарске: „Врло добро знамо да Бугари нису невини јагањци. Али зато не можемо да одобримо све што ради Српска влада“[28]; „Не бранимо Бугаре, добро знамо да је у српско-бугарском рату сваки Србин обавезан да морално подупире Србију, али док се не огласи рат, дужност нам је да кажемо, да овај рат неће уродити добрим плодом.“[29]

Увидевши да драстичних мера великих сила према Бугарској неће бити, краљ Милан је 14. новембра 1885. године објавио рат Бугарској. Миша Димитријевић је одмах критички одреаговао речима: „Међу суседима словенским, међу браћом рођеном, међу Србима и Бугарима, букнуо је ужасни крвави рат… Али уз данашњу убојну трубу не чујемо ми тај клик одушевљења. Нити га чујемо нити га сами осећамо… Је ли овај рат бар ичим оправдан? Је ли он нужна коректива поремећених суседних одношаја? Је ли Бугарска завитлала убојно оружје на своју сестру Србију? Ми од свега тога ништа не видимо… Зар малена краљевина Србија, тај српски Пијемонт, нема истоветне тежње уједињења и проширења? Но, ми нећемо да свалимо цео терет одговорности на саму Србију. Велики део овог терета носи и Бугарска.“[30]

Међутим, остајући непоколебљив у свом родољубљу Димитријевић закључује: „Је ли овај озбиљан покрет руководила српска мисао или није, да ли је српске јунаке испратило на бојно поље одушевљење народа, или је све то дело више политике, па су синови земље по својој поданичкој дужности морали да пођу преко границе – није сада питање… Срби на осталим крајевима које није притисла ратна невоља, треба да се нађу пострадалим борцима српским на невољи.“[31] Српски либерални представници у Варошкој скупштини Новог Сада, предвођени др Илијом Вучетићем, одмах покрећу конкретну акцију и већ 1. децембра 1885. године подносе званичан захтев Главној скупштини варошког представништва Новог Сада да се из градске благајне издвоји новац за помоћ српским рањеницима настрадалим у рату, и да се наведена средства уплате српском Црвеном крсту у Београд.[32]

У циљу развијања најшире солидарности са српском војском, обзиром да је очигледно да се закаснило са мирним решењем, либералски Браник истиче: „Нужно је да српска војска што пре оконча овај рат.“[33]„Како су се развиле ствари, сваки Србин мора желети победу српском оружју, иначе за Србију нема излаза из овог ћор-буџака“[34]; „Садашња политика Србије, то је нешто пролазно, важност Србије, то је нешто стално. А највећа несрећа би била да Србија буде потучена, јер уколико буде она слабија, утолико је више упућена да тражи туђу помоћ и заштиту.“[35]

Услед лоше команде, тактике и читавог планирања овог непотребног сукоба, ратно клатно се са бугарске пребацило на територију Србије – након пораза код Сливнице у Бугарској, лоше командована, обезглављена и деморалисана српска војска изгубила је и Пирот у Србији. Одмах потом, 28. новембра Аустроугарска је енергичним посредовањем (претњом да ће Аустроугарска војска ући у Србију, а Руска у Бугарску) издејствовала код бугарског кнеза примирје – које је суштински представљало и крај рата.[36] Веома је занимљив и један од аустроугарских аргумената предочених бугарском кнезу – велико узнемирење српског становништва Хабзбуршке монархије.[37]

Бугарска дипломатија, снажно подржана од стране Енглеске, покушала је да веже питање мира са Србијом и са признањем уједињења Бугарске, у чему је имала знатан успех. Уједињење са Источном Румелијом и победа над Србијом су довеле до муњевитог раста популарности и акламационе подршке кнеза Батемберга у бугарском народу, што је потпуно пореметило руске планове за организовањем његове смене. Након што је лошом проценом краља Милана и његових сарадника у вези сукоба са Бугарском, ланчаном реакцијом Руска активност против Батенберга обесмишљена, брзо је дошло до консензуса међу силама. Формално није дошло до уједињења Бугарске са Источном Румелијом, али су оне практично спојене персоналном унијом пошто је кнез Батенберг признат за гувернера Источне Румелије.[38] Званичан мировни уговор између Србије и Бугарске је потписан тек 3. марта 1886. године.

Српски либерали у Угарској су се од почетка противили оваквом авантуризму владајуће елите у Србији. Целокупна политика Србије у том периоду је била супротна српским либералним начелима које је према краљевини Србији истакао Миша Димитријевић – на првом месту: унутрашње ојачање и спољашња самосталност и независност. Пораз, аустроугарско посредовање и заштита, измољено примирје, другим речима национална срамота, за српске либерале у Угарској је била не прихватљива. Браник о томе пише: „Пораз српске војске још није пораз српске државе, до меродавних фактора у Србији стоји да се ове погрешке изгладе како то интереси српства захтевају“[39]; „Дужност Србије је да прекрати примирје, да рат обнови и да аустријско наметање одбије на најдостојнији начин.  Бугари у Пироту, а Аустрија да их тера из Пирота – не то није згодан тренутак који би годио Србији“[40]. Не кријући огорчење према влади Србије, Никола Јоксимовић ламентира: „Тешко је што су Бугари у Пироту, још теже је што су српски државници слаби, најтеже је што покровитељ помаже. Свему томе треба да народ у Србији учини крај.“[41] Не мирећи се са поразом Србије у рату против ког је био, запажа да „Велика Бугарска под оваквим приликама опаснија је за Србију, а и за дужи мир на истоку, јер ће Бугарска тек после овог рата имати маха за агитацију“[42], и закључује: „Неуспех српског оружја убрзао је уједињење Бугарске.“[43] Помало се наивно нада, у оне у које није имао вере раније, да ће довести до извесног преокрета речима: „Ако Србија продужи рат и буде успешно нападала, њено ће се стање побољшати.“[44].

Аустроугарско држање према Србији у овом сукобу, српски либерали Угарске иронично представљају речима: „Напустили смо и краља Милана и Србију, заборавили смо за један час „интересну сферу“, само да одржимо привидну слогу у тројецарском савезу.“ [45]

Поред дипломатске активности, пре свега великих сила, у периоду између почетка примирја 28. новембра 1885. и потписивања мира 3. марта 1886. године, дошло је и до интензивних политичких активности у самој Србији.[46] Први контакт краља Милана и либералског вође Јована Ристића се десио 24. децембра. Већ у иступима српских либерала у Угарској од 26. децембра приметно је намерно диференцирање краља и Гарашанина, како би се оставила отворена врата за договор краља са Ристићем, што је у складу са програмским начелима према краљевини Србији, које је у првом броју Браника формулисао Миша Димитријевић посебно у реченици „Од свију данас тамошњих странака држимо да овоме програм тамошње Либералне странке највише одговара“.

Браник српских либерала у Угарској, већ 26. децембра 1885. године враћа балкански проблем на питање геополитике и односа великих сила и равнотеже на Балкану, понављајући почетну тезу, коју су српски либерали из Угарске, одмах након Бугарског уједињења презентовали, наводећи следеће: „Ако се призна велика Бугарска, треба да се повећа и Србија.“[47] Понављајући да то може бити учињено „само на рачун Турске, да ће Србија морати да уђе у Стару Србију и Мацедонију.“[48] Плашећи се нестабилности и угрожености династије у Србији, а извесно знајући за контакте између Јована Ристића, вође либерала из Србије са краљем, у циљу смене Гарашаниновог кабинета, либерални Браник постепено аболира краља казујући: „Свако насилно рушење постојећег стања у Србији држимо да је непатриотично и противно српској мисли… Нека Србија буде јака нека добије накнаду, нека заузме некадашње српске земље, па кад то учини, онда нека се врати на унутрашња питања и нека ради што за добро нађе… Прво прикупите раскомадане делове српства, уђите у Призрен, па онда мењајте краља ако вам овај није по вољи.“[49] Писање Браника и ставове српских либерала из Угарске у овом периоду посебно одобрава и хвали орган Либералне странке из Србије Уставност[50], што доказује извесну повезаност две српске либералне странке у том периоду.

У дефинисању одговорности, али на начин да се отворе врата разговорима србијанских либерала са краљем, српски либерални првак из Угарске Паја Јанковић поново погађа у центар, прецизним и убојитим речима: „Шта дакле још хоће ти напредњаци? Хоће ли још и даље да срамоте Србију, да срамоте цело Српство? Зар Гарашанин сме и да буде у Србији коју је тако љуто осрамотио, а не камоли и даље да седи у фотељи министра председника. Зар краљ Милан заиста хоће да веже своју судбину за напредњаке? Зар он баш силом жели да изазове грађански рат због ових јадника?“[51]„Грађанског рата данас у Србији не сме бити… Нека краљ Милан добро поразмисли о положају свом тако и положају Србије, отаџбине своје… Нека се не везује са онима који морају пасти, него нека учини сам оно, што би иначе морала Србија учинити. Нека одбаци од себе напредњачку уиту, ту срамоту целог српства“[52].

Миша Димитријевић, аналитично и интелигентно у свом маниру, као неспорни идеолог српских либерала тог периода постепено релаксира фактички, али још увек не и формално, завршени српско-бугарски рат геополитичком анализом: „Када би велесиле ствар источног питања са гледишта источних народа посматрале, онда би се брзо нашао излаз из данашњих заплета“[53]„Балканскo полуострво је магазин убојног материјала. Једна искра, једна варница, довољна је па да цела зграда одједампут у пламен букне.“[54]

Након формалног потписивања српско-бугарског споразума, орган српских либерала износи своју анализу, генeрализујући претходне догађаје и новонасталу ситуацију, али чврсто стојећи на бранику својих досадашњих ставова: „И козу су пренели и курјака су превели и спасили купус… Мир је међу Србијом и Бугарском склопљен. Но после овог мира неће потећи мед и млеко на балканском полуотоку… Ми поздрављамо мир који је закључен међу Србијом и Бугарском и желимо, да он буде претеча српско-бугарског пријатељства и слоге источних народа, и да никад не дођу у тај сраман положај да их Европа мири, а Турска да им натурује пријатељство.“[55]

По повратку у јавни и политички живот либералски вођа др Михајло Полит Десанчић се својим текстовима и иступима осврнуо на српско-бугарски рат и геополитичку оријентацију балканских народа. Политова политичка мисао у овом погледу постаје изразито русофилска и критична према незаинтересованости других европских сила за српско ослобођење.[56] Карактеришући српско-бугарски рат, као највећу срамоту и бесмислицу коју ће српска историја памтити, Полит је одбацио и оповргао све покушаје правдања узрока и повода рата. Коментаришући дубље српско-бугарске односе и стање на Балкану, Полит формулише став војвођанских либерала речима: „Зато је гнусан призор, садашње стање у Бугарској и у Србији, где власници, који су се дочепали државне власти, хоће да замажу Европи очи с тиме: као да Бугари и Срби, тежећи за самосталношћу, хоће да се отресу Русије и руског уплива! Оно што данас бива у Бугарској, то није ништа друго него интрига, ровење, Русији непријатељских сила против оправданог и природног уплива Русије на балканском полуострву. Али чим народ бугарски, кога су данашњи власници у окове метули, раскине те окове, према вољи народа и симпатије према Русији хоће се одмах најасније показати. Што вреди у том обзиру о Бугарској, то вреди и о Србији.“[57]

Димитријевићев Браник критикује ситуацију мале српске државе: „У Србији је влада Гарашанинова, која води ради Брегова рат са Бугарском, а у земљи угушује свако слободније кретање“[58]… По Мацедонији мучи се бугарска и грчка пропаганда, и пошто се онај народ који тамо живи, даје лако асимилирати, то је та пропаганда опасна по српске интересе.“[59] Свој патриотски вапај након пораза формулише речима: „Зауставимо се једаред, погледајмо себе и око себе. Спасавајмо што спасти можемо, али бринимо се да будемо уистину напреднији и јачи – само тако можемо дочекати, да и Српство буде слободно и способно, да се може такмичити са другим народима и одржати се на површини.“[60] Услед националне катастрофе, али и настојања да се ојачају Ристићеви Либерали у Србији у Димитријевићевом Бранику јача критика према Гарашаниновом напредњачком кабинету: „Српска влада, пошто је својом несавесном радњом довела Србију до Сливнице, уместо да је као неспособна да управља земљом сишла са свог места и уступила исто паметнијим и патријотичнијим људима, она је остала и даље.“[61]

Пораз Србије у рату је за српске либерале у Угарској представљао кап која је прелила чашу. Иако оштрицу своје критике у почетку оштре на србијанској влади и напредњацима, сматрајући да је династичка стабилност битна због стабилности српске државе, у овом тренутку долази до суочавања са чињеницом о потпуно и непоправљиво деструктивој личности и политици краља Милана. Српски либерали из Угарске замерају србијанској владајућој политици слабљење Србије истичући: „Мир је закључен истина без штете, али и без добити, но свакако је за Србију била штета, у губитку пет-шет хиљада људи и тридесет милиона динара.“[62]

Као велику штету либерали наводе и нестанак капацитета за обештећење Србије ширењем ка Македонији и Старој Србији, за шта су се српски либерали из Угарске залагали још пре избијања сукоба. Поред немогућности да дође до остварења државних и националних интереса у виду експанзије ка југу, српски либерали запажају да „што се тиче Срба у старој Србији и Македонији они ни мало не стоје боље.“[63] Посебну тугу и бригу, али и гнев због пропуштања прилике да се српска држава врати на просторе Косова и Метохије, српски либерали осећају због патњи које српски народ проживљава на тим просторима. Покушавајући да сензибилишу јавно мнење за страдања сународника, Димитријевићев Браник, орган српских либерала Угарске истиче да „ако је и попустила турска власт, и не врши више она насиља, што их је пређе чинила, оно су се осилили Арнаути, и под нападима њихових армија српски се народ осећа онако, као и под камџијом субаша и буљубаша. Најгоре је пак то што са силом Арнаута иде упоредо пропаганда.“[64] Слабост Србије због непромишљене политике у том тренутку се није огледала само у немогућности да се помогне сународницима ван територије малене краљевине Србије, већ и порозности сопствене територије, чему сведочи тужно обавештење у Бранику: „Последњих дана врло су учестали упади Арнаута у Србију.“[65]

На симпатије које поједини хрватски политичари, иначе антисрпски настројени, јавно исказују према албанским прогонима српског становништва, оштро реагује либерални првак др Илија Вучетић речима: „Арнаути ово једино племе европско, које за више хиљада година није никада показало ни искре напретка или цивилизације, јесу ли му оно бољи него браћа његова Срби?“[66] Од Берлинског конгреса 1878. године па до почетка Балканских ратова 1912. године са подручја Западне Македоније, Косова и Метохије као последица албанског терора иселило се око 400.000 становника, највише српског.[67]

Још у току српско-бугарског рата, краљевим бекством са бојишта долази до усијања политичке кризе у Србији. Притисак на краља који је себе довео у ситуацију да буде матиран је до те мере постао неиздржив за њега, да је краљ Милан скрхане психе крајем новембра 1885. године својим министрима дао написану оставку. У том тренутку је планирао оставку целе династије и напуштање Србије. Ситуацију је разрешио Гарашанин који је на лицу места буквално изгрдио краља, исцепао оставку, након чега се краљ расплакао и изгрлио са својим министрима. Упркос запажању Аустроугарског посланика да је краљ Милан потпуно неспособан да настави да врши власт у Србији, Аустроугарска влада је муњевито реаговала захтевајући као и Гарашанин од свих фактора на које је могла да утиче, да се омогући да Милан Обреновић, остане на власти што је дуже могуће, знајући да поузданију личност за спровоћење својих интереса на Балкану у датом тренутку не могу имати.[68] Овим је отворена и једна потпуно нова димензија српског политичког проблема – могућност Миланове абдикације и династичког преврата, што ће бити обележје србијанског, али и целокупног српског политичког миљеа у предстојећим годинама.

1.2. Краљево колебање и либералска влада

Неуспели краљев покушај абдикације коинцидирао је са читавим низом политичких комбинација у Србији. Дошло је до разговора напредњачког вође Пироћанца и либералског Ристића, који су се сагласили око читавог низа неопходних мера за спас Србије, након тога се активирала и краљица Наталија у покушају да се либерали приволе. Срж договора Ристић-Пироћанац је била идеја о промени устава како би се краљева власт ставила под већу контролу скупштине, низ унутрашњих реформи и спољно-политичко окретање од Аустроугарске ка Русији. Овај низ догађаја је драстично утицао на даљи развој односа краља и краљице, пошто је из брачног прерастао и у политичко размимоилажење, а Милутину Гарашанину је овај сигнал био довољан за спровођење унутарстраначког пуча и потпуне елиминације Пироћанца из даљег политичког живота.[69]

Детаље кризе у Србији је анализирао Миша Димитријевић: „Наступила је у Србији ера у којој се отуђивао српски народ од његових народних традиција… Већ су шест година дана како на грбачи сиротог српског народа седи једна влада, која га материјално исисава и убија, и која га морално срамоти и однарођује. То је јадна напредњачка влада, која је наопачким газдовањем народ задужила.“[70]

Након ступања у контакте са либералима, краљ је ослободио и највиђенијег од утамничених радикала Перу Тодоровића, покушавајући да са њиме направи договор повољнији по себе и Гарашанина од разговора са Ристићем. Тодоровић, коме је понуђена могућност да од пониженог затвореника београдске тврђаве у следећем тренутку постане кључни фактор власти у Србији, је пристао на сарадњу са краљем. У покушају стварања радикалско-напредњачке коалиције амнестирани су сви радикали сем оних у емиграцији, и организован је скуп 40 назнаменитијих радикала у Нишу на коме је Пера Тодоровић покушао своје партијске истомишљенике да приволи на пакт са краљем и напредњацима. Резултат гласања је био изузетно неповољан по ову замисао – Тодоровићева иницијатива је добила само један глас, док су остали присутни били против.[71] Анализирајући нешто касније покушај краљевог договора са радикалима, Михаило Полит Десанчић је радикале окарактерисао на следећи начин: „Кад смо читали програм радикалаца што су га у своје доба у Нишу издали, ми смо се дивили тим незрелим и збрканим мислима, а жалили смо Србију што у њој такво биље расте. На сваки начин да има ствари што би у Србији, требало радикално мењати, али зато радикализму у Србији места нема.“[72]

Међутим, пошто су пропали преговори са радикалима, Милутин Гарашанин је попут краља неколико месеци раније изгубио наду да ће успети да се одржи на власти па је поднео оставку. Током марта, краљ Милан, који се очигледно опоравио од претходног апатичног стања, покушавајући да купи време и приволи Гарашанина да се предомисли, понудио је владу Ристићевим либералима, од којих је Гарашанин посебно подозревао.[73]

Објашњавајући српским либералима и широј српској јавности у Угарској дешавања у Србији, Димитријевић чији став тада можемо сматрати као званично становиште Српске либералне странке, напомиње да „краљу Милану не остаде ништа друго него да се обрати Ристићу и либералној странци. Ристић није хтео коалицију ни са једном странком, него је саставио чисто либерално министарство… Кабинет коме на челу стоји заиста велики државник као што је Јован Ристић, и коме су чланови: Владимир Јовановић, највећи агитатор за јединство и слободу српску…“[74] Појашњавајући детаљније ову политичку комбинацију Димитријевић наводи: „Састав оваквог кабинета краљ је одобрио и само се очекивао долазак војног министра (пуковника Мишковића) из Крагујевца, па да се декрет потпише и публикује… То је било у четвртак, а у суботу већ је ново министарство поднело оставку… Преговори са Ристићем и склапање Ристићевог министарства није ништа друго него прост маневар, како би се на раштркане чланове напредњачке странке још последњи притисак учинио да се… још једном сви приберу и у гомилу скупе.“[75]

Краљ је постигао циљ, Гарашанин се поново прихватио вођења владе, уз одређене козметичке и персоналне корекције и ротације у оквиру исте. Пироћанац и његова фракција у оквиру напредњака су додатно обезвређени чињеницом да их Ристић није предложио за министре. Ово је додатно појачало Гарашанинову позицију. Српски либерали у Угарској су епилог ових догађаја окарактерисали констатацијом „Пошто други напредњаци неће да заузму министарске столице или су немогући, то је краљ Милан опет дошао на Гарашанина.“ [76] Међутим, оно на шта ни краљ ни Гарашанин нису рачунали је ефекат обнародовања евентуалне могућности да Ристић буде министар и пуштања радикала из затвора. Народ је угледао светло на крају тунела омражене напредњачке владе, а излаз је видео у либералима и радикалима, који су такође постали свесни могућег резултата своје сарадње. За разлику од краља Милана, Аустроугарска је схватила да је својим политичким калкулацијама он уствари оживео своје политичке непријатеље и на тај начин индиректно угрозио и интересе Аустроугарске.[77]

Најзначајнији српски либерал из Угарске у том периоду, Миша Димитријевић не оклева у критици краља Милана и његове супруге са напредњацима закључујући да „када један владалац себе идентификује са једном пропалом странком, са једном сликом која је земљу дотерала до паса – онда већ сваки родољубив осећај ускипити мора.“[78]

Отворено критикујући некритичну аустрофилију Милана Обреновића и неутемељеност његове политике ослоњене на у народу омражене напредњаке Димитријевић заључује: „На Србију изгубљене су данас све наде за решење великог задатка народног. Државни брод краљевине Србије навезао се данас на дебело туђе море… Владалац краљевине Србије, не осећајући сигурнога подножја у сопственом народу, хвата једном руком за осушену грану напредњачке владе, док се другом руком држи гране која је потерала у туђој земљи из туђег стабла. Први олуј који се крене из заптивене атмосфере, окрхаће слаби наслон на српском земљишту и краљ Милан може се изненада једног дана наћи на туђој земљи, а мимо свог рођеног народа. То је она ужасна перспектива коју данашња министарска криза у Србији отвара.“[79]

Након учвршћивања владе, распуштена је скупштина и заказани су нови избори за почетак маја.[80] Гарашанин је понудио договор радикалима нудећи им мањину на листи сходно саставу скупштине из 1880. године. Руководио се логиком да је лакше и једнима и другима да се споразумеју и избегну употребу репресије којом је он располагао. На овај начин би ограничио могући раст радикала, онемогућио либерале да праве коалиционе договоре са радикалима и осигурао већину за напредњаке. Пера Тодоровић је одмах прихватио овај предлог и почео да лобира за њега своје страначке колеге, али му се поновила судбина да остане једини у својој странци који је наклоњен сарадњи са напредњацима. Радикали су проценили да и у најгорем могућем сплету догађаја по њих могу без напредњака добити исти број посланика, али тада ништа не би дуговали ни краљу, ни Гарашанину.

Убрзо након одбијања напредњачког предлога дошло је до договора између србијанских либерала и радикала, који је поред предизборне коалиције подразумевао и одређена програмска начела попут споразума Ристић-Пироћанац, истичући неопходност уставних реформи и окретања ка Русији. Либерали и радикали су се обавезали на заједничке кандидате на изборима и на то да ни једна од странака не сме самостално, после избора ући у владу без друге коалиционе партије.

Либерално-радикални споразум је наишао на акламациону подршку Српске либералне странке у Угарској. Димитријевићев Браник је поносно јавио да је „Измирење либералне и радикалне партије свршен чин“[81], истичући у име српских либерала Угарске: „Ми смо се овој појави обрадовали“[82]; образлажући нову коалицију чињеницом да „Радикали имају бираче уз се, али немају људе који би самостално могли да управљају земљом.“[83]. Анализирајући односе радикала према либералима Браник напомиње да „Они дуго нису хтели ни да чују за какву погодбу са либералном странком“[84] пошто су се плашили да ће се коалиција распасти након избора, и да ће радикали поново остати опозиција, али је ова бојазан отклоњена прецизним споразумом.

Истакнути српски либерал из Угарске, Паја Јанковић истиче да стварање либерално-радикалне коалиције у краљевини представља „Ускрс народне политике у Србији“[85] истичући да „У целој либералној странци нема ни једног човека који би оваквом сједињењу противан био. У радикалној странци је само један човек устао против слоге у народу. То је Пера Тодоровић, онај исти што је од напредњака толико гоњен био, и који је на послетку ослобођен да својим гонитељима помогне.“[86] Српски либерали у Угарској свакако нису гајили симпатије према радикалима у Србији, како због идеолошких размимоилажења, још више због веза које је радикална странка одржавала са фракцијом окупљеном око Јаше Томића и Заставе која ће се ускоро и конституисати као Српска народна радикална странка у Угарској. Међутим, патриотизам је надвладао странчарење и српски либерали Угарске су унисоно подржали коалицију за национални спас Србије од погрешне политике напредњачке странке и неопходно приближавање Русији.

Милутин Гарашанин је већ унапред одлучио да без обзира на исход избора влада мора остати непромењена, а свестан свог рејтинга у народу имао је за циљ да уз помоћ полицијске репресије обезбеди максимално половину посланика. Шеф србијанске владе је током припрема за изборе обавестио среске власти широм Србије да ће у случају неуспеха на изборима одговорност морати да снесе полиција. О предизборној атмосфери која је владала у Србији најбоље сведочи гласило Српске либералне странке у Угарској речима: „Српска влада, пошто је својом несавесном радњом довела Србију до Сливнице, уместо да је као неспособна да управља земљом сишла са свог места и уступила исто паметнијим и патријотичнијим људима, она је остала и даље… Али она (влада) је место тога дала народу 26. априла најгрозније тероре, какве није трпио ни од Турака. Служила се свим средствима да дође до већине у скупштини, па кад није могла успети, онда је народне посланике жандарима терала из скупштине у затвор.“[87] Браник констатује да су у Србији погажене све грађанске слободе, а да слобода штампе уопште не постоји[88], запажајући у име српских либерала Угарске: „Кад имамо овака факта пред очима, ми се чисто чудимо, како се и одржавају српски опозициони листови“[89].

Да би се појачала репресија, ратно стање је укинуто тек неколико дана пре избора, а њихову регуларност је у потпуности оспорио и аустроугарски посланик у Србији. О исходу изборних резултата у Србији међу првима је јавио и лист Мише Димитријевића: „Данас знамо и резултат. Опозиција броји преко 70 посланика, од којих половина припада либералној, а половина радикалној странци; влада броји испод 70 посланика.“[90] Влада је уз сва незакоња у ствари добила отприлике онолико колико је нудила радикалима пре избора, па је да би се обезбедила већина, краљ Милан накнадно именовао одређени број посланика, неке опозиционе је на путу ка скупштини полиција ухапсила, а четворица су једноставно физички изнети са заседања Скупштине. На тај начин су напредњаци поново успоставили већину. Осећање српских либерала из Угарске према овој ситуацији изразио је Браник запажањима: „Именовани посланици држаће напрењацима душу, продужиће им бедни живот… Напредњачко насиље је беспримерено и нема му и нема му равна у историји парламентарне борбе“[91]; „Напредњаци управо упропастише Србију.“[92]

Српски либерали из Угарске су са правом били „уверени да ако српска скупштина буде слободно радила, да Гарашанин неће ни 24 сата дуже остати министар.“[93] И поред свих незакоња приликом првог скупштинског гласања, за владине предлоге гласало је 80 посланика, а против 68. О провизоријуму који је створен од скупштине недвосмислено говори математика, наиме скупштина је изворно пре краљеве и полицијске интервенције требало да има 121 посланичко место. Пошто је оваква скупштина завршила са радом,  Браник је изнео став српских либерала из Угарске у вези са овом лакрдијом: „Комедија је свршена“ – рекао је славни музичар Бетовен када је умирао. Комедија је свршена! Могли смо и ми рећи када смо чули да се српска скупштина разишла… Примила је оне предлоге које је Гарашанин поднео и сада може ићи. Више је ионако не требају. Докле и колико су је требали дотле су је држали на окупу.“[94]

Нерегуларно политичко стање у Србији дубље је анатагонизовало све замршеније брачно стање владарске породице. Узроци сукоба су поред личне, породичне природе, до тада већ кристално јасно били и политичке природе. Дошло је до директне конфронтације краљеве аустрофилије и краљициног русофилства, као и смерница у ком духу престолонаследник треба да буде васпитан. Миланов страх и русофобија су посебно порасли након пуча у Бугарској, где је група бугарских официра збацила са престола кнеза Александа Батенберга. Схвативши шта се десило популарном победнику српско-бугарског рата, Милан се уплашио сценарија који би могао да задеси њега који је у том случају био осрамоћени губитник.[95]

Лабилност краља Милана је поново ескалирала у току лета 1887. године, када је донео одлуку да, или протера краљицу из земље, или уколико му то не пође за руком абдицира и именује намесништво. Како би га одговорио намера и спречио да са собом у пропаст повуче и напредњачку владу, Милутин Гарашанин је из протеста поднео оставку, а Аустроугарска и Немачка су муњевито реаговале у циљу заштите својих интереса Милановим одржањем на власти. Милан се ипак прибрао и пронашао је умереније решење – сачинио је уговор са краљицом по коме ће она са престолонаследником боравити годину дана у иностранству, док не дође до коначне одлуке о његовом васпитању. Краљ Милан је поново одложио кризу, а Гарашанин, делимично задовољан исходом је повукао оставку.  Међутим, овај пут је за Гарашанина било прекасно. Пошто је сматрао да је Гарашанин у последњем спору био више наклоњен краљици, Милан је дефинитивно одустао од њега. Како потпуно није одустао од идеје о абдикацији и намесништву краљ је почео да разматра који би политичар био најподобнији за наведену позицију. Упркос аустроугарском настојању да мандатар буде проверени Никола Христић, краљ је почео да се окреће ка либералу Јовану Ристићу сматрајући га да, обзиром да је већ једном био намесник, има више искуства и спремније ће реаговати ако се краљ коначно одлучи за абдикацију. Након преговора у којима је краљ прихватио Ристићев програм и идеју о формирању коалиционе либерално-радикалне владе, уз обавезу да у тој влади не буду учесници Тимочке буне, 13. јуна 1887. године, краљ Милан је званично дао мандат Јовану Ристићу.[96]

Поводом промене владе у Србији одмах се огласио Миша Димитријевић: „Збила се у Србији у највећој тишини „без икаквог шума и клопота“ промена кабинета… Уместо Гарашанина долази Ристић на челу коалиционе либералско-радикалске владе… Замршена је и заплетена оставина, што је напредњаци новој влади у наслеђе остављају. О кад би је ова могла Cum beneficio inventarii примити. Али су напредњаци грешили на рачун земље, на браду српскога народа. Углед пак једне честите куће захтева да се поплаћају и лакомислене обавезе и блудног сина те куће… Либерална и пречишћена радикална странка овако удружене представљају огромну снагу. За њих се данас може рећи да имају за собом цео народ. Та снага једина је у стању, да машину државног живота српског сврне са овога несрећног и вратоломног пута на добар и прави пут.“[97]

Димитријевић стаје у одбрану против теза из тадашње про-напредњачке публицистике, да је Јован Ристић прихвативши мандат за формирање владе отворено иступио против краљице Наталије: „Одношаји српске краљевске породице нису ни били предмет договора између краља Милана и Ристића, те онда није ни могуће, да је Ристић обећао какву потпору планова краља Милана. А Ристић није имао ни повода, да се меша у породичне одношаје свога владаоца… Ово смо дужни били навести, јер видимо, како се Ристићу неправедно додељује главна улога, коју бајаги Гарашанин није хтео да прими, а Ристић је онда прихватио.“[98]

Политички програм либералско-радикалске коалиције базиран је на принципима који су формулисани још приликом склапања коалиције, тј. на уставним реформама, приближавању Русији, али и одржавању добрих односа са Аустроугарском (без уступака када су у питању кључни национални интереси). Краљ је програм прихватио, али је тражио етапну и одложену примену појединих одредби. Милан је посебно инсистирао на одлагању коалиционог договора и захтеву Русије о повратку српског митрополита Михајла на положај са ког је незаконит збачен. На крају, још једном, по наговору Аустроугарске, одуставши од абдикације, дефинитивно је решио да не дозволи митрополитов повратак, без обзира на све договоре.[99]

  Браник недуго након формирања Ристићеве владе пише о политичком стању у Србији: „Од како је Ристићево министарство постало у Србији, наша прекосавска браћа мало су оданула душом. Србија која је била доведена већ до рупца пропасти, у последњем часу је сретно избављена“[100]; „Напредњаци, који жале што су власт изгубили, кад не могу друкчије, покушавају, да нову владу денунцирају код Аустрије, како би ову раздражили против Србије, те да помоћу аустријском оборе Ристића. Несретници! Из властољубља постадоше и издајници.“[101]

 На самом почетку нове владе у Србији, дошло је и до догађаја који су радикали назвали „народни одисај“ – након проруских/антиаустроугарских демонстрација у Београду, широм Србије дошло је до реваншизма према напредњацима што је резултирало са око 300 линчованих локалних напредњачких првака, од чега 140 са смртним исходом. Београдска врхушка напредне странке се извукла без насиља – највећи инцидент је било разбијање прозора на кући Милутина Гарашанина.[102]  Занимљиво је да српски либерали из Угарске, а посебно Михајло Полит Десанчић који се поново у пуној снази политички и публицистички активирао, нису „народни одисај“ уопште коментарисали.[103]

Пишући о новој влади Браник јасно ставља до знања да је фаворит Српске либералне странке у Угарској Ристићева Либерална странка, а не цела опозиција. За српске либерале из Угарске није прихватљива радикалска теза о потпуној децентрализацији: „Потпуна децентрализација управе тешко да би одговарала потреби земље и задатку српске државе. Србија треба поштену, слободоумну, али и – јаку владу. Она треба још увек да чува интересе целине.“[104] Браник посебу пажњу поклања новој српској влади и тешкоћама које је наследила: „Положај садашње владе није лак. Она мора да рачуна са разним елементима; мора да се стара, да не дође у сукоб са онима, који би могли шкодити Србији и садашњој политици српске државе. Не иде све тако глатко, као што то споља изгледа. Она је попустила у црквеном питању, јер је наишла на такве препреке које није могла уклонити. Да то није учинила, морала би одступити, и бог зна шта би било од Србије, кад би у овом озбиљном времену дошла у руке напредњачке.“[105]

Дошло је до одржавања нових избора за скупштину 29. септембра 1887. године. Либерали и Радикали су овај пут на изборе изашли одвојено и на тај начин омогућили краљу да у случају евентуалних спорења постане арбитар. Након избора ово се заиста и десило. Либерали су добили 59, а радикали 87 скупштинских мандата и њихов даљи однос је зависио од рачунице краља Милана, тј. колико ће од владиних посланика које он именује припасти којој страни. Након краљеве поделе мандата либерали су имали 95, а радикали 103. Овакав резултат и краљева одлука нису задовољиле ни једну од странака што ће бити основ многих конфликата који ће међу њима у наредном периоду изаћи на видело.

О Ристићевом либералско-радикалском кабинету који је потврђен септембарским изборима, детаљне анализе је износио и Михајло Полит Десанчић. У коалиционој влади он је видео спас од дотадашњег потчињеног положаја Србије према Аустроугарској и могућност обнове про-руске српске државне политике и јачања руског геополитичког утицаја на Балкану. Као веома искусан политичар и најискуснији српски либерал Угарске, Полит је био свестан комлексности политичких процеса и потребе да се отупи оштрица аустроугарског јавног мњења према српској коалиционој влади, стога се јавности обратио речима: „За Ристића не може се рећи да он перхоресцира пријатељски одношај са Аустријом. То у Ристића није никад било и није могло бити, јер као прави српски државник ма какве симпатије и антипатије имао, он се не може отети чињеници, да Србија има стотину и стотину материјалних интереса, који је упућују на пријатељски одношај са Аустријом. Зато што Ристић неће и не може Србију да одстрани од наравног оправданог уплива Русије, из тога још не следује, да мора заузимати непријатељски положај према Аустрији.“[106] Полит и Ристић су били стари знанци још са студија у Паризу, обојица су били прваци српских либералних странака, али учесталост њихових контаката и лична блискост није била по Политовим речима сразмерна наведеним чињеницама. Полит је истицао да није посебно политички сарађивао са Ристићем, због чега му се не може спочитати пристрасност и субјективност у оценама овог србијанског државника. Овоме контрира касније наведена чињеница о Политовом и Ристићевом разговору поводом анализе новонасталих прилика због Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, када је Ристић констатовао да ће окупација трајати знатно дуже него што се у први мах чинило.[107] Међутим, неколико месеци касније, почетком 1888. године, Полит је подвргао Јована Ристића првим критикама, замерао му је погрешне тактичке процене које би могле лоше утицати на будући углед либералне странке у Србији. По Политовом суду Ристић није смео да дозволи да дође у позицију у којој га Милан помоћу ситних калкулација са радикалима може уклонити те да је морао поднети оставку владе након краљеве скупштинске беседе у којој се позитивно изјаснио према напредњацима и краљевог одбијања да се врати митрополит Михајло.

Недуго након избора на геополитичком плану дошло је до затезања односа између Аустроугарске и Русије, што је претило да резултира ратом. У оваквим околностима, Аустроугарска, Велика Британија, Немачка и аустрофилски краљ Милан су захтевали од Јована Ристића да јасно дефинише своју позицију, очекујући да заузме про-аустроугарски став. Ристић је покушавао да избегне и дипломатски увије свој одговор, али је на крају краљу дао одговор у виду реторичке фигуре – да ако је задовољна минималним добицима Србија може да се ослони на Аустроугарску, али ако жели широку националну политику у шта спада и присаједињење Херцеговине и Босне, Србија се мора чврсто везати за Русију. Пошто је Ристићево држање било неприхватљиво за краља Милана и његове иностране менторе, како би елиминисао либерале, краљ се послужио старим лукавством – завади па владај, те почео да фаворизује радикале како би они срушили Ристићеву владу. На допунским изборима 23. децембра, радикали су се надметали као фаворизована дворска странка. Осокољени од стране краља Милана, радикали су одмах почели да доводе у питање очување коалиционе владе и да постављају улиматуме Ристићу везане за персонална решења појединих министара. Сматрајући овакав начин комуникације неадекватним, Ристић је 29. децембра 1887. године, поднео оставку владе.[108]

У одбрану Ристића стала је Српска либерална странка из Угарске, текстом у Бранику: „Ристић је врло добро урадио, што је саставио савезну владу. Тиме је показао да је хтео споразум да је хтео у друштву са радикалима да залечи ране Србије“[109]; „Исто тако Ристић је добро урадио што се није примио да после пада савезне владе, састави кабинет из чистих либерала. Овако је неверство пало на радикале“[110].

Нову владу Србије формирали су радикали, прихвативши све услове и сва персонална решења које је краљ Милан желео. Орган Српске либералне странке Угарске је значај нове владе окарактерисао речима: „Напредњаци су мртви; њих није могао нико оживити. А Ристића је требало уклонити, Радикали се ево дадоше употребити, да се обори Ристић. Но не само то. Они оставише за собом врата отворена кроз које српски непријатељи могу проћи. Ово министарство приклонило је главу, погнуло се и прихватило спољну политику напредњачку, која је Србију удаљила од Русије.“ [111]  Већи број краљевих доказаних кадрова који нису имали никакве везе са радикалима (чак су учествовали у њиховом прогону) је заузео позиције чланова владе. На место председника владе постављен је радикалски првак Сава Грујић, ком се краљ Милан реванширао за послушност тиме што га је унапредио у чин генерала и амнестирао све преостале радикале (и оне у емиграцији), изузев Николе Пашића. Радикали су планирали да доведу до демократизације и децентрализације друштва, а први закон који су усвојили био је Закон о општинама. Једно од стратешких опредељења радикала је била и потпуна слобода штампе.

 Михајло Полит Десанчић је о намерама нове радикалске владе изнео свој суд: „Истина, народ у Србији је посве демократски народ, и зато и његове установе морају бити демократске. Али у томе лежи велика заблуда, да зато што је народ у Србији демократски, да ваља поћи радикалним правцем. Радикализам значи рушење постојећих установа и грађење сасвим нових. Та појава може постојати код старих држава, где радикализмом тек ваља створити демокрацију. У Србији радикализму никад потребе било није.“[112]

1.3. Доба политичке нестабилности

 Међутим, краља је почела да иритира појава веће слободе у штампи и стварање паралелног центра моћи од радикалског посланичког клуба, па се сукобио са радикалима погазивши своја ранија обећања, одбивши да потпише већ првоусвојени Закон о општинама. Већ 1. маја 1888. године Сава Грујић је поднео оставку своје владе, а краљ Милан је, планирајући поново своју абдикацију и тражећи поуздану личност, за новог председника владе именовао Николу Христића.[113]

Исти дан са оставком радикалске владе, муњевитом брзином анализу политичке кризе у Србији и понашања њених актера дао је Миша Димитријевић подсетивши да: „Није још давно, како је сам краљ Милан оцењивао поједине политичке странке у земљи и после кратког времена, чим наступи министарска криза  он управу земље не поверава људима ни из једне странке већ саставља владу по личном укусу… Ми не жалимо ни мало владу која је пала. Она је сама крива што је пала, она је клицу свог пада већ у себи носила… Радикална странка није понуђена владом као представник извесних политичких начела, која се као спасоносна сматрала по развој српског државног живота, већ је узета на око да послужи као оруђе за дезорганизацију политичких странака… Србија има данас једностраном вољом владаочевом владу,  коју су још пре четврт века сматрали за несрећу Србије… Већ пре двадесет година, кад су први уставни зраци почели грејати Србију,  Никола Христић као окорели остатак круте владавине уклоњен је са политичке позорнице… Тек зајечарска буна од г. 1883. избацила га је на кратко време на површину, када је у Србији требало да наступи влада окова и вешала… Човек који је пре пет година радикале у ланце окивао и стрељао, тај долази данас, да прими од њих владу земље у наследство… Српски народ свестан свог права учешћа у државним пословима, неће никад признати државну свевласт (апсолутизам). Ако се тамо нагиње онда је сама држава у кризи, и то у перманентној кризи.  Исход ове свакојако мора бити кобан било по једног или по другог фактора државне власти“[114] Занимљиво је да је ово прво место на коме један првак Српске либералне странке из Угарске помиње могућност „кобног исхода“ по носиоца владајуће династије Обреновић.

Један од основних разлога због ког је краљ Милан предао власт Николи Христићу је било то што је Христић један од ретких био вољан и кадар да краља разведе од краљице Наталије. О брачној драми на српском двору своје мишљење је изнео Миша Димитријевић:  „Цео је свет, и српски и страни одавна знао, да у српској краљевској породици постоји од дужег времена несугласица, која се у последње време развила у отворену мржњу краља Милана и краљице Наталије… А како је судба владалачких породица, тесно сплетена са судбом народа и земље, то је онда уједно и несрећа народна… Са оволиким моралним фондом, који је овом приликом на видик избио, не оснива се ни срећа једне обичне куће и породице, а не камоли једне земље и народа… Сирота краљица Наталија положила је своје уздање на бога и на српски народ. Њено уздање и наше је. И над краљевима владају вечити закони правде и морала. Зла дела не могу нигде добрим посљедицама уродити… Ми исповедамо, нисмо били пријатељи политике краља Милана.“[115]

Христићева влада је коначно 24. октобра 1888. године развела брак између краља Милана и краљице Наталије. Развод краљевског пара као политички преседан, прокоментарисао је Миша Димитријевић речима: „Краља Милана управо пече и жеже, што је оваквим својим поступком одбио од себе и последњег човека у Србији, коме су срце и разум на месту…Врло је опасна игра у коју се упушта краљ Милан. Треба свагда и на то мислити да земље и државе нису спахилуци владалачки,  да се по њима може располагати, како се оће. Треба и то имати на уму, да ваљда још некога имаде, коме добро те земље, тако исто, а можда још и већма, на срцу лежи.“[116]

 Полит се супротставио разводу који је окарактерисао као противан православним обичајима, рекавши да „Може конзисторија београдска, хиљаду пута изрећи развод брака међу краљем Миланом и краљицом Наталијом, ако нема каноничког разлога за развод брака, тај брак правно постоји“.[117] Сматрајући Наталију за „узор жене и супруге“[118], Полит је са презиром одбацио наведене разлоге развода попут шуровања са опозицијом и покушаја заузимања регентства од стране краљице.

Већ  два дана након развода краљ Милан је организовао активност ради избора за велику народну скупштину и усвајање новог устава. Највероватније је краљ напокон преломио да ће дефинитивно абдицирати, па је желео да за собом остави уређенији систем у коме ће се знатно више поштовати грађанска права и слободе. Такође краљева очигледна замисао је била и да свом престолонаследнику омогући сигурност до пунолетства и ступања на престо. На изборима за народну скупштину је мандате добило око 500 радикала и 100 либерала. Ни један једини напредњак није добио мандат. Схвативши да постоји реална могућност да устав не буде изгласан у форми у којој га је Милан желео, он је буквално запретио београдским радикалима да устав мора без измена бити прихваћен, а они су кроз мукотрпну акцију и силне сукобе морали то да представе незадовољним радикалским првацима у локални срединама Србије. На концу, устав је 3. јануара 1889. године усвојен са 494 гласа. Једина измена у односу на изворну верзију је био члан који је забрањивао Српској војсци стављање у службу друге државе без одлуке народне скупштине. На овај начин битно су ослабљене могућности злоупотребе евентуалне аустрофилске владе или владара. Овим уставом Србија је „постала уставна парламентарна монархија са недирнутом бирократијом и стајаћом војском“[119]. И поред гломазне бирократије, овај устав је сматран за један од најнапреднијих европских устава свог времена.[120]

Српска либерална странка из Угарске је начелно подржала демократске тенденције новог устава Србије. Михајло Полит се прецизније изјаснио, апострофирајуће пре свега геополитичку и националну компоненту: „За државно биће и државну будућност Србије, ми не налазимо јемства у каквом мање или више савршеном уставу – устав и најсавршенији може да се изигра – већ налазимо то јемство у искреном наслону Србије на ону велесилу, која је једина кадра осигурати Србији њено државно биће и њену будућност. Права српска патриотска странка у Србији може бити само  руска странка и наше мерило за либералну и радикалну странку у Србији може бити само оно: у колико се једна или друга од тих странака више придружује руској политици.“[121]

У другој половини 1888. године свима је постало кристално јасно да је Миланова абдикација, без обзира на силна одлагања, ипак дефинитивна. Да се предомисли, краљу Србије није помогло ни писмо са молбом да одустане од абдикације које му је лично послао нови немачки цар. Схвативши Миланов одлазак као свршен чин, Аустроугари су почели да раде на томе да се обезбеди поуздано намесништво, које ће до пунолетства престолонаследника Александра Обреновића, сачувати унутрашњи мир и задржати спољнополитички курс у правцу аустроугарских интереса и поштовања Тајне конвенције. Аустроугарска дипломатија и краљ Милан су проценили да је најпогоднија особа за руковођење намесништвом, вођа србијанских либерала Јован Ристић. Замисао је предложена Ристићу, ком су предочене и обавезе које проистичу из Тајне конвенције које би био обавезан да поштује. Ристић је на наведено пристао уз услов, да се и обавезе Аустроугарске према Србији повећају – да се помогне Србији у продору ка југу, те да се спроведе одлучнија Аустроугарска акција против агитатора за преузимање српског престола од стране чланова црногорске владарске породице и породице Карађорђевић. Са Аустроугарском је након тога потписан крајем јануара споразум који је санкционисао наведене уступке које је Ристић захтевао али и продужио важење Тајне конвенције до 1895. године. Најзад 6. марта 1889. на свечаном дворском пријему, тачно у подне, краљ Милан је помпезно и театрално обнародовао своју абдикацију.[122]  Како би учврстио положај династије Милан је смишљено као првог намесника именовао Јована Ристића као неког ко ће поуздано кротити радикалску експанзију, а као друга два намесника именовао генерале Јована Белимарковића и Косту Протића са циљем да сачувају војску као најчвршћи темељ краљевске породице.[123]

О силаску краља Милана са престола реаговао је Миша Димитријевић речима: „Ко је пажљиво пратио необичан и чисто театралан развитак догађаја у Србији у последње време, тај је могао спреман бити и на то, да ће потпуно драматична радња имати и свој потпуни драматични завршетак… Ко је пратио догађаје у Србији, том се већ из далека предвиђао јаз, који се копа између Милана и народа. И мало их је озбиљних посматрача било који  су сумњали о томе, да се владавина краља Милана неће трагично завршити. Такав свршетак био је скоро сигуран, и цела ствар била је само питање времена… Краљ Милан је и сам предвиђао, шта све може бити. И видео је он то још можда боље него други, те му разум његов није допустио, да дочека време, где би се можда његова енергична природа морала скрхати и истрошити у борби са неумоливим законима друштвеног реда и поретка.. Морамо да верујемо да је оставка краља Милана свакојако обрт на боље у политици Србије.“[124]

Од српских либерала из Угарске Никола Јоксимовић је кризу у Србији пропратио са лица места из Београда и Земуна. Јоксимовић је покушао да прикупи што више информација из прве руке и да буде спона између србијанских и српских либерала из Угарске. О догађајима и својој анализи је Јоксимовић промптно извештавао Мишу Димитријевића: „Истина је, непосредног узрока није било што је Милан захвалио. Ми смо добро комбинирали. Општи узроци су га нагнали на оставку. Код Ристића још нисам био док сутра краљ Милан не оде. Рекао ми је толико да причекам јер би ме могао краљ затећи код Ристића, а он сваки час долази. Сутра ћу отићи. Изгледа ми као да још увек стрепе од Милана. Данас сам у Београду у пола шест после подне видео краља Милана.“[125]

Михајло Полит је у Милановој абдикацији видео нову снагу Србије сматрајући да ће тај чин неминовно довести до пораза „непријатеља српства и словенства“.[126] Политово одушевљење Јованом Ристићем који се „сјајно опробао у најтежим данима Србије“ и показао редак „државнички дар“ достигло је зенит. По Политу: „Државник од соја и кова, као Јован Ристић, није могао зависити од ћефа краља Милана и његове политике. С друге стране пак није могао Ристић зависити од узавреле страсти радикалске већине. Да је Ристић примио образовање министарства под краљем Миланом, он би се сам изиграо. Као регент, његов положај је сасвим други. Сад је он позван, да даје правац политички. Његов положај данас не зависи од већине или мањине скупштинске. Данас он може да бира министарство како је њему воља,  и данас је његов положај према скупштини отприлике онај, што је био краља Милана.“[127]

Краљева абдикација и уставни парламентарни државни систем, директно су отклонили и последњу препреку за превласт Радикалне странке у Србији, која је успела да се одржи на власти наредне три и по године. Како би се прилагодила новим околностима ова политичка групација се нужно морала трансформисати. Апсолутну контролу рада целокупне странке успоставио је Главни одбор са седиштем у Београду, а чланови радикалске владе и народни посланици ове партије били су на чврстој узди свог посланичког клуба у Скупштини Србије. Никола Пашић се слободно вратио у Србију 1889. године и одмах преузео кормило Радикалне странке и постао председник Народне скупштине. Већ 1891. године Пашић је постао председник српске владе. Акламациона победа радикала од преко 80% укупних гласова за изборима за Скупштину 1889. и 1990. године дала је пуни легитимитет и одвезала руке овој политичкој опцији за спровођење свог програма.

У периоду који је наступио у политичком животу Србије, напредна странка је изгубила и последњу трунку утицаја. Констатујући да напредне странке у Србији више нема[128], Миша Димитријевић је приметио: „Можда би требало de mortuis nihil nisi bene – али ми сматрамо напредну странку са њеном појавом, њеном владавином и њеним коначним падањем, као једну патолошку појаву у организму државног живота српског, коју, иако је данас прошла, не треба никако муком мимоићи, већ је треба баш као такву уочити, како би се добро упознала, и како би по томе тело српског народа убудуће сличне болесне појаве избећи могло.“[129] Међутим даљи развој догађаја ће демантовати Мишу Димитријевића, и Напредна странка ће одиграти још неколико рола у политичком животу Србије, али попут радикала и либерала (чије вођсво је 1889. преузео Јован Авакумовић), то више неће бити иста политичка опција коју памтимо из периода Милутина Гарашанина. Димитријевић није штедео ни србијанске радикале и њихову опијеност влашћу приметивши: „У Србији као да се они што су у власти, тешко растају од својих меканих места! Цео терет нерешавања овог питања не лежи на регентству, већ на данашњој радикалној влади. Ни једна влада, а најмање радикална, не треба да се заклања за неприкосновена леђа регентства!“[130]Алудирајући на и даље присутни дух краља Милана и навика из његовог доба Димитријевић наставља: „Али у Србији испод воље краља Милана као да се све у лаку плеву претвара, која на најмањи поветарац лети – као да је све ситно „перје и иверје“. Изгледа да је морал престао бити подлога државном животу.“[131]

О новој реалности након експанзије Пашићевих радикала у Србији дубљу анализу је изнео др Илија Вучетић рекавши да: „Кад смо већ ми Срби овде потиснути од сваког учешћа у државним пословима,  и кад су нам развитак и унапређење наше народности већ тако скучили, да као Срби скоро ни дисати не можемо, онда нам добро пада, кад можемо свом српском осећају да дадемо бар  у неколико одушке тиме, што пратимо рад наше браће у самосталној и независној краљевини српској, те у њиховом развитку и напредовању лепшу будућност највећег и најглавнијег дела народа српског“ [132]; „Кад је свршетком год 1888. створен нов устав у Србији и кад се затим краљ Милан 22. фебруара 1889. год.[133] одрекао престола у корист своме сину, и намесништво примило у своје руке управу земљом, те поверило образовање владе људима из већине последње скупштине, сваки па и онај који није држао да та већина може реформе у смислу новога устава спровести у земљи онако, као што би то по успешан развитак и напредак младе краљевине српске желети било, надао се бар толико, да ће сада наступити у Србији редован уставни живот, те ће једном бити крај оним силним трзавицама које су земљу од толико година немилице раздирале. Али су се у тој нади и највеће оптимисте превариле. Јер у последње време се нижу нове и нове трзавице и данас изгледа – на жалост сваког искреног родољуба српског – стање у Србији још много горе него што је за последњих година владе краља Милана било.“[134]

Поводом поверавања мандата са састављање нове владе фришко аболираном Николи Пашићу, др Вучетић каже: „Ми не познајемо државничке способности председника Народне скупштине, само га познајемо као вештог агитатора и вођу странке; али ма да су какве његове способности, држимо да поред ове садање скупштинске већине неће моћи ни он повести српску државу правом и истинском напретку.“[135]

Радикали су на унутрашње политичком плану одмах почели са јачањем Скупштине као институције којом ће они засигурно господарити у наредним годинама. Дали су слободу штампи и знатно повећали грађанске слободе.

Спољно-политичка оријентација радикалске владе је била изразито про-руска, а намесништво је вешто тактизирало неоткривајући Николи Пашићу чињеницу постојања Тајне конвенције, како би се постигао што оптималнији геополитички баланс. Пашића је Руски цар чак примио и одликовао, Русија је поклонила Србији одређену количину наоружања, а 1891. године у заједничкој посети код руског цара били су краљ Александар, Јован Ристић и Никола Пашић, разговарајући том приликом отворено о могућностима руске подршке проширењу Србије на подручја Босне, Херцеговине, Старе Србије и Македоније.

У светлу Ристићевог намесништва и сарадње са краљем Миланом, Српска либерална странка из Угарске ће у предстојећем периоду знатно ревидирати свој став према Јовану Ристићу, окривљујући га за извесно вероломство према либерализму и либералној странци, на чијем челу је од именовања намесништва био Јован Авакумовић. О томе Браник пише следеће: „Но политички догађаји у Србији не развијају се редовно, и ми не знамо, каква би судба била либералне странке и с њоме њеног вође г. Ристића. Краљ Милан напрасно поднесе оставку и Ристић остави либералну странку. Ова равнодушност, коју је г. Ристић после оставке краља Милана  показивао према либералној странци, најбоље сведочи, колико му је она била за срце прирасла. Но то није главно. Колико је Ристић самовољан још ће боље потврдити друга једна околност.  Ристић води с краљем Миланом више од по године преговоре, пре него што ће краљ Милан одступити; он с краљем Миланом удешава све појединости – и Либерална странка, шта више и главни људи из те странке о томе ништа не знају!!! Г. Ристић осигурава себи намесништво, а другима како било, – тако се вајни вођа брине за своју странку!“[136]

Убрзо је и Никола Пашић, попут Јована Ристића раније, био суочен са Тајном конвенцијом и реалним утицајем Хабзбуршке монархије. Аустроугарска је свој одговор на нагло приближавање Србије Русији артикулисала забраном увоза стоке из Србије 1890-91. године, што је запретило потпуном уништењу србијанске пољопривреде, те сломило Пашићеве илузије и натерало радикале 1892. године да новим уговором на још 11 година продуже „вазалне односе са Аустроугарском“.

Абдикација тридесетпетогодишњег краља Милана никако није значило и његово одрицање од политике. Сматрао је да у случају краха парламентарног система у Србији, уз помоћ војске и Аустроугарске лако може поново успоставити свој апсолутизам. Миланов утицај је био демоклов мач изнад главе радикалске владе, која је давала све од себе да удаљи бившег краља од Србије. Крупнији проблем је наступио када је Милан затражио да влада и намесништво забране боравак краљици Наталији у Србији. Сматрајући да би могућност њеног боравка могло да проузрокује и његов поновни долазак, марта 1889. године, намесништво и влада су испуниле Миланов захтев. Краљица Наталија се неколико месеци након тога ипак вратила, што је изазвало оште сукобе између ње и првог намесника Јована Ристића. Михајло Полит Десанчић је окарактерисао конфронтирање Ристића и „Светле српске патриоткиње, као, најнесмотреније дело свог живота.“[137]

Поведен Наталијиним примером и нуждом, пошто је направио силне дугове боравећи у иностранству, у мају 1890. године у Београду се појавио и Милан Обреновић лично. Милан је одмах почео да ради на дестабилизацији радикала, који су се поприлично уплашили знајући за његов капацитет да уз помоћ војске и Аустроугарске изврши државни удар и доведе их у позицију из периода гушења Тимочке буне. Влада је решила да ступи у преговоре са Миланом и на тај начин да избегне опасност, док би се Наталије, као мање опасног проблема, након тога лакше ослободили. Епилог овога је била исплата износа од три милиона франака првом српском нововековном краљу. Два милиона је лично упутио руски цар из своје касе, пошто је и њему био циљ да се ослободи антируски настројеног краља Милана. За узврат је Милан пристао да се након решења трајне забране боравка Наталије у Србији формално одрекне српског држављанства и припадности краљевској породици. До олакшања на политичкој сцени Србије није, као што је очекивано одмах дошло, пошто је Наталија одбила да потпише договор па је српска влада решила да је принудно одстрани из Србије. Први покушај депортације у мају 1891. године је пропао и чак је дошло до оружаних сукоба поклоника краљице Наталије и војске. Ускоро је ипак у тајној ноћној акцији Наталија возом спроведена ван земље. Коначно октобра 1891. године Милан је свечано обећао да се одриче српског држављанства и повратка у Србију. Миланово обећање је марта 1892. Скупштина санкционисала доневши закон којим се потврђује његово одрицање од држављанства и припадности династији, што само показује колики је страх код радикала изазивао Милан Обреновић. Поводом ових догађаја на политичкој позорници Србије, др Стеван Малешевић, истакнути српски либерал из Угарске, песимистички је написао: „Ја држим да нисмо никада горе стајали. Шта видим у Србији? Највећу поквареност, која је већ и масу народа захватила.“[138]

Двогодишња симбиоза на коју су влада Србије и намесништво били принуђени због кризе коју им је изазвао бивши краљевски брачни пар, ускоро је прекинута смрћу трећег намесника генерала Косте Протића у јуну 1892. године. Радикали су захтевали да упражњено намесничко место заузме Никола Пашић, обзиром да су Ристић и Белимарковић били либерали. Ристић ни по коју цену није желео да закаже седницу Скупштине која је изабрала вођу радикала, предсеника владе Пашића за трећег намесника, сматрајући да би тиме драстично био нарушен баланс у корист радикала. Понешен снагом коју је црпео из народа и Скупштине, Пашић је поставио ултиматум Ристићу, дајући оставку владе уколико Ристић не закаже скупштинску седницу. О сазревању и метаморфози Ристићеве политичке личности сведочи факт да је он прихватио Пашићеву оставку и одмах именовао владу либералне странке која је у скупштини била у мањини, именујући за мандатара Јована Авакумовића.

Српка либерлана странка из Угарске, је приметно више потенцирала значај пада радикалске „деструктивне“ владе, него чињеницу формирања либералног кабинета. Радикале су упорно сматрали за баштинике социјализма и револуције. Поводом формирања Авакумовићеве владе, односно пада радикалне др Полит је поентирао: „Неспособни људи, који ласкањем народу дођу на површину, који знају само рушити, а ништа градити – кад дођу до државног кормила, те нису кадри дата обећања испунити, а неспособни су са државним кормилом управљати, морају се срушити у ништавило…“[139]

Либерална влада је издејствовала одлагање следеће скупштинске седнице за следећу 1893. годину, а када се тај термин приближио Скупштина је распуштена и нови избори су заказани за март. У покушају да учврсте предизборне позиције владајући либерали су укинули општинске управе које су претходних година развили радикали. Укидање општинских управа је довело до великих турбуленција која су у појединим местима прерасла у отворене оружане сукобе и крвопролиће. Владини покушаји су пропали на изборима су поново победили радикали, који су, овај пут, заједно са напредњацима отпочели бојкот скупштине и на тај начин у потпуности онемогућили стварање кворума. Попут некада најцрње праксе из доба Милутина Гарашанина, сада либерална влада је противно уставу и законима, покушала да на скандалозан начин поништи део радикалских мандата и додели их либералима. Српска либерална странка Угарске није, благонаклоно посматрала ову авантуру либерала из Србије, упућујући све чешће поновљене критике у Бранику на рачун Јована Ристића, пре свега његовог односа према краљици Наталији.

 Крах српског парламентаризма окончао је 13.[140] априла 1893. године, краљ Александар Обреновић државним ударом, помоћу војске. Остварила се предикција краља Милана, који је поред кратковидости у спољној политици, очигледно добро схватио менталитет политичких партија у Србији и њихових првака. Краљ Александар се прогласио пунолетним, распустио владу и намесништво, а за новог мандатара поставио др Лазара Докића свог личног васпитача, умереног „дворског“ радикала. У току претходне године отпочела је интензивна активност бившег краља Милана, који је проценио ситуацију и почео да се припрема за повратак у земљу како би иза фигуре свог сина владао у сенци. Милана је посебно на реализацију ове замисли подстакла чињеница да је успео да немилице потроши сав новац који је добио као „отпремнину“ за одрицање од држављанства и династичких права. Радећи на хомогенизацији дворских конзервативних кругова и лојалне војске, Милан се чак помирио са Наталијом, поништивши документ о разводу брака.

Вођа српских либерала из Угарске је поводом државног удара у Србији закључио: „Је ли збиља претила револуција од доле, те се морала правити револуција од горе? Има ли извине за државни удар у Србији и је ли збиља државни удар успехом крунисан? Ми одговарамо одлучно са: не. Нама се чини, да је са државним ударом династија Обреновића сама себи пресекла грану на којој је стајала. Државни удар изведен у Србији може имати неизмерно рђавих последица.“[141] Накнадно је Браник пишући о састанку руководства Српске либералне странке из Угарске са искусним србијанским државником запазио: „Ристић је био пренеражен. После државног удара од 1. априла 1893. дубоко је уздахнуо, када нам је при састанку рекао: јест то је било дело краља Милана, то је било дело једнога Обреновића.“[142]

Државни удар је амортизован у јавности придобијањем радикала, који су на изборима који су уследили добили скоро 90% гласова. Сама концепција чињења државног удара и мешања војске у унутрашње ствари, као и повратак утицаја краља Милана су били у комплетној супротности са дотадашњим политичким искуством радикала. Александар и Милан су тога били свесни па су одмах почели да подстичу диференцијације и фракције унутар радикалског табора, покушавајући да ојачају „десно крило“ односно „дворске радикале“. Пашић је елиминисан унапређењем. Послат је за представника Србије у Русију. Међутим, на страначкој скупштини 1893. године Пашићева струја је убедљиво победила владиновце које су персонификовали Сава Грујић и Лазар Докић. Радикали су отпочели кампању и судске процесе због кршења закона и устава против либерала.

 Српска либерална странка у Угарској је оценила да је државни удар „наличио на сценарио познате ноћи Лукреције Борџије“[143] само што је „фалило да се регенти и министри поубијају или отрују.“[144] Гласило Српске либералне странке је пренело речи др Полита: „Познато је значајно време владавине кнеза, а потоњег краља Милана. Познато је време српско-турског рата, познат је несретан српско-бугарски рат, познати су несретни експерименти Миланови са разним уставима, позната је његова оставка, познат је његов повратак у Србију, а познат је несретни удар од 1. априла 1893. и владавина радикала у Србији.“[145]

Као што се могло претпоставити, симбиоза између радикала и Обреновића је убрзо прекинута. Након састанка са својим оцем Миланом, у Опатији, краљ Александар је у потпуности усвојио очеву политичку доктрину, и спољно-политичку аустрофилску оријентацију. Након повлачења Лазара Докића због болести, уместо Пашићу, краљ Александар је мандат предао Сави Грујићу, који се ускоро без поговора сложио са чињеницом да се Милан упркос закону и обећању враћа у Србију. Пошто је послужила сврси, радикалска влада је након девет месеци замењена „нестраначком“ владом, која је одмах обуставила све радикалске поступке против либерала. Сам концепт, али и деловање нестраначке владе је био у извесној контрадикцији са демократским уставом из 1888. године, па су радикали, да би одбранили стечене тековине, опструисали рад парламента. Краљ Александар је политичку кризу решио другим државним ударом, 21. маја 1894. године. Декретом је поништио устав из 1888. године и вратио на снагу устав из 1869. године.

Неспремна Радикална странка се суочила са расцепима, а у народу су почеле да се буде разне завереничке групе. Искусни Никола Пашић је у најкраћем року напустио земљу, плашећи се да му се не припише завереничка активност. Александар је тежиште система са централистичке државне бирократије пребацио на војску, сматрајући је боље организованом и лојалнијом.

Не могавши да наметну споразум напредњака и либерала, Обреновићи су нову владу поверили Николи Христићу, који је спровео полицијски терор у политичке сврхе. Расписани су нови избори на којима нису учествовали ни Либерали ни Радикали. Део либерала који се кандидовао је искључен из странке, што је и код њих продубило поделе и фракцијске борбе. Оштру цензуру и репресивни систем у Србији, жестоко је напалa Српска либерална странка из Угарске, а србијанска влада је почела да заплењује примерке Браника који су званичним путевима стизали у Београд. Главни уредник органа Српске либералне странке из Угарске Никола Јоксимовић  је решио да, како би ублажио цензуру, уведе неку врсту мораторијума на извештавање из Србије оставивши простор само за критичко писање Јована Ђорђевића који је своје текстове слао из Србије. Јоксимовић је свој поступак образложио: „Моја је жеља да се свакако ваш чланак чита и у Београду. Ја не могу знати колико су широке груди важеће цензуре стога сам се одмах у почетку решио да за све време док ваш чланак излази у листу, ништа, апсолутно ништа не доносим о Србији. У тој намери мојој могао би ме спречити само какав нов државни удар, или уопште какав сензационални знаменити догађај и ништа више.“[146]

У јулу 1895. године нову владу формирао је један од напредњачких вођа чувени научник Стојан Новаковић. Међутим, играјући на карту напредњака и Стојана Новаковића, Обреновићи су донекле погрешно проценили. Новаковић је био сушта супротност Милутину Гарашанину, а странка се у међувремену променила, што је резултирало муњевитим окретањем државног кормила Србије ка Русији. Аустроугарска у овом периоду није више могла да рачуна ни на једну србијанску политичку странку пошто су све биле изразито про-руске, као једини поуздан послушник јој је остала династија Обреновић. До нарочитог дизања тензија између Србије и Двојне монархије дошло је баш у Новаковићево време када је 1896. године на прослави мађарског миленијума српска застава истакнута међу заставама земаља круне светог Иштвана.

У овом периоду посебно тежак положај задесио је српски народ у Македонији и Старој Србији. Србија, изнурена унутрашње-политичким кризама није имала капацитета да се на адекватан начин посвети овом питању. Генерални секретар Српске либералне странке из Угарске, један од најмлађих истакнутих чланова, који је прилично утицао на национални курс странке, др Бранислав Станојевић износи анализу српских либерала Угарске о Србији и „македонском“ питању 1896. године: „Она иста тајанствена рука која је створила јерменско питање, избацила је на површину и македонско питање, а све у једној жељи да се приведе крају коначно решење целог источног питања, док Русија и Француска не би толико ојачале да то питање реше онако, како би њима било по вољи… Развој догађаја дао нам је за право, и данас нема никог ко би  сумњао да је status quo на Балкану осигуран и да он никоме не иде тако у прилог као Србији… Бугарска је лане као лутка Енглеске хтела да реши македонско питање, данас после фиаска у Mакедонији, мора у колосеку руске политике  да штити status quo, а тај су исти миг добиле из Петрограда и друге владе на балканском тропољу… Ми с радошћу можемо констатовати да је Српство свесно тога, да су му интереси у Македонији животни… Status quo на Балкану одржан је и осигуран али само за неко време. Задатак Србије није, да се ослони на њега, већ напротив, да јој данашње стање буде темељ за рад, да ово стање које је фактично само провизорно употреби на то, да осигура српске интересе у Mакедонији и да тако ојача и спреми се да не буде опет неспремљена, кад македонско питање дође на дневни ред“[147]

Како би се до некле одблокирао политички живот у Србији краљ је преговарао са Пашићем о покушају изналажења неког компромисног уставног решења на бази устава из 1888. и 1869. године и формирања радикалског кабинета. Након нагодбе са радикалима да се још мало причека у доношењу устава, краљ је крајем 1896. именовао нову владу састављену од „умерених“ радикала и нестраначких личности. Стојан Новаковић је у знак протеста распустио Напредну странку.

О политичкој кризи која је раздирала Србију, али и комплетан српски корпус, Секретар Српске либералне странке из Угарске, др Бранислав Станојевић изразио се програмски: „Издржао је наш народ и тежих времена па ће издржати и ова, ако само и даље буде чувао свест и понос свој народни, и ако све Србе без разлике вере, покрајина и странака буде и даље задахњивала непоколебива једна нада у бољу будућност, једна вера у животну снагу народну, и једна љубав народна, која ће нас и неуједињене ујединити и поцепане вером, покрајинама и странкама, у једно коло српско народно спајати“[148]

Грчко турски рат 1897. године је довео до покушаја стварања српско-бугарског савеза, као почетне тачке за будуће чвршће политичко и царинско повезивање. Међутим, поново је дошло до неочекиване унутрашње кризе пошто су радикали на изборима освојили сва места у скупштини, што је била последња кап у чаши властољубља Милана Обреновића по чијим је инструкцијама краљ Александар уз помоћ војске извршио и трећи државни удар, проглашавајући 7. октобра 1897. године монархистичку диктатуру.

У периоду диктатуре (1897-1900) Милан и Александар су целокупну државну власт међусобно поделили, тако што је Александар преузео апсолутну контролу над државном управом, а Милан над најјачим адутом династије Обреновић, војском. Угледни члан Српске либералне странке из Угарске, др Стеван Малешевић, у анализи поводом поновног учвршћења аустрофила Милана Обреновића, истиче: „Међу европским народима осим Русије, једва да има Српство још кога доброжелатеља. Па и сама Русија је у Св. Стефанском миру Бугаре на штету српску протежирала.“[149];  „Прва и најзамашнија акција нове државе Бугарске била је створити и организовати пропаганду за Стару Србију и Македонију, управљену против тамошњег српског живља,  ради побугарења тога српског народа.“[150]

Политичке партије су се супротставиле диктатури, али су могле да делују само из иностранства путем иностране штампе као и растурањем летака и брошура у самој Србији. Династија Обреновић је аналитички пратила све кораке својих неистомишљеника припремајући се за сурову одмазду. У јеку нарастајуће тензије извесни Стеван Кнежевић, за кога се касније тврдило да је присталица династије Карађорђевић и руски шпијун, је покушао да изврши атентат на краља Милана. Пропали атентат је послужио као формални повод за увођење преког суда и обрачун са опозицијом, пре свега радикалима. Пашића је смртне казне спасло само посредовање Русије и Аустроугарске и потписивање изјаве којом је денунцирао сопствену странку.

У јеку диктатуре 1899. године преминуо је Јован Ристић, чувени државник, дугогодишњи вођа либералне странке у Србији, личност која је уживала снажну подршку, али понекад и оштру критику Српске либералне странке у Угарској. Забринут над судбином Србије Ристићев прекодунавски колега, др Полит је рекао: „На жалост, од кад је умро Јован Ристић, Србија нема државника, који би био дорастао да води спољну политику краљевине Србије према важним приликама на Балканском полуострву, које прилике могу постати судбоносне по Србију.“[151] Истакнути члан Српске либералне странке из Угарске, др Стеван Малешевић критикује стање за време диктатуре: „У Србији слабост и несигурност. Живи се из дана у дан. Србија је постала земља изненађења;  као у каквом калејдоскопу, тако се тамо у тренутку промене ситуација – на подсмех свету. Онај, који је данас на челу владе и управља судбином земље, сутра може у тамници чамити. А ко је данас окован у гвожђу злочинца, може преко ноћи узети у руке крму државне власти. Неповерење и несигурност на све стране. Спољна политика нестална и непоуздана. Економске прилике тешке и зависне од безброј околности и утицаја туђинског.“[152]; „А како се пати јадна раја у Турској, у Македонији и Старој Србији? Потлачени и понижени од Турака, с једне стране их тамане дивљи Арнаути, а с друге однарођује Бугарска пропаганда“[153]

До изласка из диктатуре и промене политичког правца у Србији дошло је због веридбе, а потом женидбе краља Александра са Драгом Машин, дворском дамом краљице Наталије, дванаест година старијом удовицом. Паланачки дух српске престонице тог времена се овоме жестоко успротивио, и у томе нашао извор непресушне интриге, оговарања и наслађивања. Марионетска влада Владана Ђорђевића, је поднела оставку, Милану и Наталији, као противницима овог брака, је забрањен улаз у Србију и дошло је до чистке свих Миланових кадрова у управи, а посебно у војсци. Овим је напокон престао утицај краља Милана на Србију и он је одмах након тога, почетком 1901. године умро у Бечу.

Лидер Српске либералне странке у Угарској Михајло Полит Десанчић је краљевску женидбу у Србији сматрао великом несрећом, поредећи Драгу Машин са Лукрецијом Борџијом, замерајући јој да је она узрок прерастања Александрове владавине у огољену тирнију, као и њену интенцију да протекцијом свог брата постави на највише војне положаје, и по Политовој оцени од њега створи будућег престолонаследника Србије.[154]

Опозиција, на првом месту радикали су у прихватању и одобравању нове краљице видели прилику да по ко зна који пут поново из тамнице дођу до функција, па је краљ Александар објавио помиловање. Одмах се дистанцирао и од очеве русофобије, и за кума узео руског цара, посредством посланика у Београду.

Александар је тражио од ослобођених радикала и „васкрслих“ напредњака да начине споразум, што је довело до издвајања дела радикала под називом Самостална радикална странка, који ће тек касније имати значајнију улогу. Краљ је убрзо именовао радикала Михаила Вујића за новог коалиционог мандатара, а потом на основу договореног компромиса октроисао нови „Првоаприлски“ устав 1901. године. Нови устав је успоставио дводомност српског парламентаризма. Мимо досадашње скупштине у којој више неће бити посланика које именује влада (али остају тзв. квалификовани посланици), установљен је Сенат са истим правима, који чини 30 изабраних и 18 доживотно од стране краља именованих сенатора. Влада је изузета било какве одговорности према скупштини и сенату, али су избори предвиђени да буду тајни и непосредни, а извесна људска права су гарантована.

Смена династије и промена политике

Традиционално, већ први озбиљнији политички потрес у Србији је изазван породичним односима Обреновића. Обнародована је вест о трудноћи краљице Драге, коју су разни династички полтрони ширили и детаљима потврђивали аутентичност. Краљица Наталија која је знала да Драга не може да има децу успела је да издејствује да „благословену“ краљицу посети лекар послат од руског цара. Царски лекар је обнародовао лажну трудноћу. Ова траги-комична сплетка је имала изузетан ефекат на српско јавно мњење. Краљ је у народу комплетно презрен, шпекулисало се о лажном престолонаследнику, а присталице династије Карађорђевић су добили до тада невиђена крила и масовност. Једна интрига је успела да преокрене српску јавност јаче него стотине погрешних политичких потеза династије Обреновић.

Српска либерална странка из Угарске је бескомромисно наставила да износи критике на рачун крља Александра и династије. Оцењујући ефекте досадашње владавине ове породице, Михаило Полит је закључио: „Светска повесница има мало примера, да је која династија својој земљи толико зла учинила, као краљ Милан и краљ Александар Србији.“ [155] Поредећи методе владавине родоначелника лозе Обреновић књаза Милоша, са најгорим азијатским деспотизмима.[156]

Краљ Александар је након ове кризе све теже успевао да се одупре страни радикала, али и новом фактору, нарастајућем незадовољству у војсци, што због лошег материјалног стања, што због неподобне краљице. Александар је распустио радикалско-напредњачку владу и нови кабинет поверио Велимировићу, а месец дана касније генералу Димитрију Цинцар-Марковићу за владу у којој је укупно било тројица генерала, како би се подишло војсци.

У пролеће 1903. године незадовољство у Србији је ескалирало до те мере да је дошло до масовних демонстрација које су полиција и војска у крви угушили. Губећи главу краљ Александар је извршио два државна удара за редом, са једним сатом размака. Прво је укинуо устав из 1901. године и  заменио све неподобне кадрове својим, те поново вратио снагу уставу. Након тога полиција је бруталном силом спровела изборе за скупштину, на којима је наравно двор сачинио већину од своји поузданих људи. Власт Александра Обреновића је изгубила и последњу трунку легитимности и постала је опште омражена. Управо ови факти су утицали на јачу активност завереника који су желели да уклоне краља Александра. Завереничку групу су чинили пре свега, млађи официри, на челу са капетаном Драгутином Димитријевићем Аписом, завереницима су приступили и један генерал и два пуковника, а од политичара уз заверенике су стали либерали Јован Авакумовић и Ђорђе Генчић. Да се Обреновићима историја насмејала говори факат да је и део напредњака приступио завереницима. Сматра се да су за постојање завере знали и аустроугарски и руски обавештајни кругови.

На крилима народног незадовољства група од 28 официра је 11. јуна 1903. године[157] упала у двор, убила краља Александра и краљицу Драгу и њихова тела избацила кроз прозор. Одмах су ликвидирани председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војске генерал Милован Павловић, а војска је запосела све институције и објекте од значаја у Београду. У самој Србији реакције на преврат су биле позитивне, као и у редовима Српске либералне странке у Угарској.

У органу Српске либералне странке у Угарској, њен кормилар, др Полит је у уводном чланку навео латинску изреку, која каже да је тиранина слободно убити, мада савремени свет не познаје овакву бруталност. Полит је представио убиство краљевског пара као ударац историјског клатна Карађорђевог убиства истичући да „пред тим догађајима излази нам пред очи читава повесница династије Обреновићеве, и ми долазимо до уверења да су Обреновићи били несрећа Србије.“[158] За патолошко стање у србијанском друштву поред династичких, Српска либерална странка из Угарске проналази политичке односно партијске узроке у социјализму, чије клице датирају још од покојног Светозара Марковића.

 Нова влада Јована Авакумовића је „сазвала распуштено народно представништво које је у живот вратило укинути Устав из 1888. и изабрало Петра I Карађорђевића за новог владара.“[159] Браник је низом текстова о славној прошлости Карађорђа и његових потомака, минимализујући неслагања Михајла Карађорђевића и Светозара Милетића, припремио српску јавност у Угарској за еру династије Карађорђевић, пружајући јој пуну подршку. Српска либерална странка Угарске је као приоритетну обавезу новог српског владара видела обрачун са социјалистичко-радикалском демагогијом и странчарењем које влада Србијом.  Међу политичарима на које нови српски краљ може да се ослони, више нису ексклузивно видели само србијанске либерале, већ поред њих и појединце из радикалне и напредњачке странке – наравно без Пашића међу њима. До ублажавања става према Николи Пашићу долази тек током царинског рата, када му Михајло Полит одаје признање због залагања за Србију.[160] И поред хвалоспева Карађорђу и Карађорђевићу, Српска либерална странка из Угарске је страховала да у деликатним спољнополитичким околностима по Србију, крунисање Петра I је био можда превише преурањен потез.[161]

Политичке партије у Србији су се прилагодиле програмски новим условима. Либерали у Србији су се коначно поделили на народну (националну) и либерално-демократску (народњачку) партију. Самостални радикали су се и формално одвојили од старих Пашићевих радикала (који су једини остали на изворним програмским позицијама). Напредна странка се 1906. године поново активирала после деценијског непостојања организоване страначке инфраструктуре.

Нови шездесетогодишњи владар Србије се на самом почетку владавине суочио са неколико озбиљних проблема. Постојало је крило високих војних официра који су сматрали да су мајским превратом заслужили супрематију и да су изнад краља и парламента и представљали су стални извор политичке кризе. Маневарски простор за учвршћивање власти је био сужен због општег консензуса свих политичких партија и јавних чиниоца да се не дозволи политичка регресија из доба Обреновића, односно максимум свих права која су могли да дозволе владару су била она по уставу из 1888. године, што је и главни разлог због чега је прво тај устав враћен на снагу, а затим проглашен нови краљ. Трећи проблем је било поправљање међународног имиџа Србије нарушеног убиством претходног брачног пара, а посебно са Енглеском која се поставила као да је убиство неког монарха енглеска национална катастрофа од приоритетног значаја.

[1] Чедомир Попов et.al, Историја српског народа VI-1, Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, Београд 1983, 75.

[2] Исто, 77.

[3] Браник 1, 17. X 1885.

[4] Браник 30, 23. III 1889.

[5] Браник 23, 9. III 1886.

[6] Исто

[7] Браник 7, 31. X 1885.

[8] Исто

[9] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића  II, Београд 1990, 232.

[10] Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 2005, 410.

[11] Ч. Попов et.al, нав.дело, 79.

[12] С. Јовановић, нав.дело, 235.

[13] Браник 2, 20. X 1885.

[14] Исто.

[15] Исто.

[16] Ч. Попов et.al, нав.дело, 76.

[17] В. Ћоровић, нав.дело, 412.

[18] Браник 3, 3. XI 1885.

[19] Браник 6, 29. X 1885.

[20] Исто.

[21] Браник 9, 5. XI 1885.

[22] Исто.

[23] Исто.

[24] Браник 10, 7. XI 1885.

[25] Браник 9, 5. XI 1885.

[26] Исто.

[27] Браник 11, 10. XI 1885.

[28] Исто.

[29] Браник 13, 14. XI 1885.

[30] Браник 14, 17. XI 1885.

[31] Браник 15, 19. XI 1885.

[32] ИАНС, Ф1, 14773/1885.

[33] Браник 17, 24. XI 1885.

[34] Исто.

[35] Браник 18, 26. XI 1885.

[36] Ч. Попов et.al, нав.дело, 83

[37] С. Јовановић, нав.дело, 271.

[38] Исто, 277.

[39] Браник 19, 28. XI 1885.

[40] Браник 21, 3. XII 1885.

[41] Исто.

[42] Браник 23, 8. XII 1885.

[43] Исто.

[44] Исто.

[45] Браник 7, 31. X 1885.

[46] С. Јовановић, нав.дело, 285.

[47] Браник 31, 26. XII 1885.

[48] Исто.

[49] Исто.

[50] Браник 3, 22. X 1885.

[51] Браник 33, 31. XII 1885.

[52] Браник 31, 26. XII 1885.

[53] Исто.

[54] Исто.

[55] Браник 21, 4. III 1886.

[56] Дејан Микавица, нав.дело, 335.

[57] Браник 116, 13. X 1887.

[58] Браник 1, 13. I 1887.

[59] Исто.

[60] Исто.

[61] Исто.

[62] Исто.

[63] Исто.

[64] Исто.

[65] Браник 121, 25. X 1887.

[66] Браник 23, 9. III 1886.

[67] Чедомир Попов, Грађанска Европа 1770-1914, друштвена и политичка историја Европе 1871-1914,  Београд 2010, 258.

[68] С. Јовановић, нав.дело, 320; Ч. Попов et.al, нав.дело, 84.

[69] Ч. Попов et.al, нав.дело,, 85-86.

[70] Браник 35, 6. IV 1886.

[71] Ч. Попов et.al, нав.дело, 85-86.

[72] Браник 1, 13. I 1887.

[73] С. Јовановић, нав.дело, 281.

[74] Браник 35, 6. IV 1886.

[75] Браник 35, 6. IV 1886.

[76] Исто.

[77] С. Јовановић, нав.дело,  291

[78] Браник 35, 6. IV 1886.

[79] Браник 35, 6. IV 1886.

[80] 26. април, по Јулијанском календару.

[81] Браник 42, 22. IV 1886.

[82] Исто.

[83] Исто.

[84] Исто.

[85] Браник 45, 1. V 1886.

[86] Исто.

[87] Браник 1, 13. I 1887.

[88] Браник 135, 30. XI 1886.

[89] Исто.

[90] Браник 49, 11. V 1886.

[91] Браник 49, 11. V 1886.

[92] Браник 75, 13. VII 1886.

[93] Исто.

[94] Браник 88, 12. VIII 1886.

[95] С. Јовановић, нав.дело,  305

[96] Ч. Попов et.al, нав.дело,  85-86.

[97] Браник 65, 16. VI 1887.

[98] Браник 85, 2. VIII 1887.

[99] Ч. Попов et.al, нав.дело, 88.

[100] Браник 90, 13. VIII 1887.

[101] Браник 85, 2. VIII 1887.

[102] Ч. Попов et.al, нав.дело, 85-86.

[103] Дејан Микавица, нав.дело, 344

[104] Браник 137, 1. XII 1887.

[105] Браник 147, 24. XII 1887.

[106] Браник 73, 5. VII 1888.

[107] Браник 162, 20. XII 1902.

[108] Ч. Попов et.al, нав.дело, 89.

[109] Браник 22, 6. III 1888.

[110] Исто.

[111] Браник 151, 3. I 1888.

[112] Браник 81,  1890.

[113] Ч. Попов et.al, нав.дело,90.

[114] Браник 46, 1. V 1888.

[115] Браник 77, 17. VII 1888.

[116] Браник 116, 16. X 1888.

[117] Браник 123, 25. X 1890.

[118] Браник 103, 15. IX 1888.

[119] Ч. Попов et.al, нав.дело,106

[120] Исто, 92.

[121] Браник 53, 18. V 1889.

[122] Ч. Попов et.al, нав.дело, 94.

[123] Исто, 108.

[124] Браник 23, 7. III 1889.

[125] РОМС 29.517, Никола Јоксимовић – Миши Димитријевићу, Земун 16.03.1889.

[126] Браник 24, 9. III 1889.

[127] Браник 24, 9. III 1889.

[128] Браник 67, 22. VI 1889.

[129] Исто.

[130] Браник 95, 27. VIII 1889.

[131] Исто.

[132] Браник 18, 24. II 1891.

[133] 22. II 1889. по Јулијанском, односно 6. III 1889. године по Грегоријанском календару.

[134] Браник 18, 24. II 1891.

[135] Исто.

[136] Браник 65, 16. VI 1891.

[137] Браник 61, 6. VI 1891.

[138] РОМС 23.480, писмо др Стевана Малешевића Јовану Ђорђевићу, Сента 28.1.1892.

[139] Браник 94, 25. VIII 1892

[140]  1. априла 1893. године по Јулијанском календару. Због тога се и назива „Првоаприлски“ државни удар.

[141] Браник 40, 20. IV  1893.

[142] Браник 50, 9. V 1903.

[143] Браник 67, 13. VI 1903.

[144] Исто.

[145] Браник 67, 13. VI 1903.

[146] РОМС 22.521, Никола Јоксимовић – Јовану Ђорђевићу, Нови Сад 22.1.1895.

[147] Браник 27, 14. III 1896.

[148] Браник 7, 30. I 1897.

[149] Браник 1, 14. I 1899.

[150] Исто.

[151] Браник 142, 4. XI 1902.

[152] Браник 1, 15. I 1901.

[153] Исто.

[154] Браник 67, 13. VI 1903.

[155] Браник 67, 13. VI 1903.

[156] Исто.

[157] 29.маја 1903. год. по Јулијанском календару. Одатле назив „Мајски преврат“.

[158] Браник 67, 13. VI 1903.

[159] Ч. Попов et.al, нав.дело, 135.

[160] Браник 80, 11. VII 1903.

[161] Браник 178, 19. VIII 1904.

2Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language