Аутор: Проф. др Борис Стојковски, историчар
Крај Другог светског рата донео је нова разарања Суботице, тако што је између 28. августа и 21. септембра 1944. године било чак шест савезничких бомбардовања града, најчешће са циљем да се уништи железничка и ранжирна станица. Са друге стране, одмах потом у јесен исте године и силе Осовине бомбардовале су град, и то укупно четири пута. Последњи пут Немци су гађали Суботицу и нанели озбиљне штете појединим зградама 18. новембра 1944. године, а војска Црвене армије успела је да обори немачки авион. Подсетимо, совјетска војска је у Суботицу ушла 10. октобра исте године, те су положаји ових трупа постали главна мета немачких напада и бомбардовања града. Укупно, током ова три месеца честих ваздушних напада, било је неколико стотина цивилних жртава, а бачено је 180 тона бомби на Суботицу. Тешко је страдала железничка станица, прокламовани циљ савезничких бомбардера, доста је оштећена трамвајска пруга, као и више верских објеката и припадајућих им зграда. Оштећен је и фрањевачки самостан, његова црква Светог Миховила (Михаила) и једноспратна зграда у комплексу самог самостана. Једноспратна зграда јеврејске болнице у улици Ивана Антуновића такође је претрпела значајна оштећења. Сва ова штета нанета је током другог савезничког бомбардовања 29. августа 1944. године. За историју храма Светог Вазнесења Господњег овај дан је био посебно тежак и трагичан. Директно је погођен део зграде СПЦО Суботица у коме су се налазили Српска читаоница и Српска државна основна школа Свети Сава. Од силине детонације попуцали су и распали се у парампарчад вредни витражи на јужној страни храма израђени током велике обнове цркве 1909–1910. године. Пострадао је витраж који изображава Светог Архангела Михаила како побеђује Сотону, а који су 1909. године даровали Јоца и Мица Т. Радић. Други витраж био је Светог Саве I архиепископа српског. Оба су обновљена 1967. године, а витраж Светог Саве су обновила браћа Шебековић, Миливоје, који је био по занимању учитељ и Томислав који је био академски сликар. Пукла је и плоча код улаза у храм посвећена српским жртвама у револуцији 1848–1849. години коју је Српска народна одбрана поставила 1928. година, на десету годишњицу уједињења.
Нова послератна власт донела је са собом ново време и једну крајње идеологизовану државу која је почивала на постулатима дијалектичког материјализма који је утемељио Карл Маркс. Једна од Марксових радо цитираних мисли у тим круговима је била да је „религија опијум за народ“. У таквим околностима јасно је да је наступило тешко време и за СПЦО Суботицу. Истини за вољу, та борба против цркве (односно цркава и верских заједница) трајала је полако и постепено и у неким стварима није била нагла. Наравно, свештенство је хапшено и убијано, посебно рецимо у Црној Гори. Али, у почетку ни веронаука, ни светосавске свечаности, нити Богословски факултет нису на силу избацивани. То је дошло тек нешто касније. Али, свакако да је од почетка било јасно да се ради о атеистичкој и богоборачкој власти, која је своје циљеве спроводила различитим средствима.
Аграрна реформа, колективизација и национализација, еуфемистички речено промена својинских односа, а у суштини бесправно одузимање покретне и непокретне имовине након Другог светског рата, представља једну од најзначајнијих промена које су нове власти донеле на подручју целе Југославије. Цркве и верске заједнице у атеистичкој идеологији нису имале своје место. Следећи већ поменуту максиму Карла Маркса да је религија опијум за народ држава је кренула да се немилосрдно обрачунава са верским установама и свим традиционалним заједницама. Српска православна црква, као најбројнија и најутицајнија верска заједница на простору некадашње Југославије посебно је дошла под удар нових власти. Када је у питању, пак, Српска православна црквена општина у Суботици и храм Светог Вазнесења Господњег, архивска грађа похрањена у архиви ове црквене општине, јасно сведочи колико је борба против оваквих активности нових власти била тешка, дуготрајна и мукотрпна.
Борба за покретну и непокретну црквену имовину у самој Суботици почела је да се води врло брзо након завршетка рата. Под удар национализације и аграрне реформе дошла је имовина која је припадала задужбинама, као и саме закладе, стипендијски фондови и све друге врсте задужбина. Оне су гашене, њихова имовина одузимана и мењана им је намена. Све што су генерације угледних побожних православних Срба Суботице стицале и остављале својој цркви и народу комунисти су, под изговором да то припада народу, узимали или можда најбоље рећи отимали. Задужбина капеле Тиме и Марије Радић која је располагала земљом на Радановцу и чији је управитељ била СПЦО Суботица се 12. јануара 1946. године обратила месном Народном одбору. У том допису истиче се да земља ове задужбине не може да потпада под аграрну реформу јер не прелази десет хектара, док истичу да је ова задужбина чисто верска установа, те да су све закладе и фондови којима управља Српска православна црква искључиво верске установе и да не потпадају под нове законске мере. истоветан допис са сличном садржином послао је и Фонд за издржавање цркве, гробља и свештеника на колонијама Хајдуково–Палић чији је привремени управитељ била суботичка црквена општина. Потом, такође 12. јануара 1946. године Грађанска заклада Јована Остојића и Терезије рођ. Зозук је исто писала Народном одбору у вези са имовином на Келебији, а у вези са истим питањима око имовине на Шупљаку писмо је послала Задужбина Александра Аце Пушина.
Сви ови дописи и позивање на законске мере које је доносила сама власт, нису били довољни. Политика национализовања имовине се наставила, па је Грађанској заклади Јована и Терезе Остојић одузета сва земља и четири велика салаша већ до 1948. године. Исто се десило и Задужбини Александра Аце Пушина, те Задужбини удовице Ђоке Младеновића, рођ. Јулијане Градић. Обе ове задужбине су у потпуности остале без земље, док је Задужбини Данице Коњовић остала само зграда у којој се 1948. године још увек налазе просторије црквене општине, јер је зграда срушена 1944. године током бомбардовања града. Неке задужбине мировале су јер име је имовина била у хартијама од вредности које су по налогу окупационих власти морали предати још 1941. године, те нису имали прихода ни након рата. Према извештају од 12. јануара 1948. године једино је Задужбина Душана Радића још увек функционисала у Суботици и вршила своју намену, док су све остале, некад угледне установе, биле на мировању, без прихода и тек је понека опстајала врло скромно радећи.
Ова промена својинских односа у новој Југославији није трајала кратко нити је ишла једноставно. У питању је ипак био веома сложен процес који је трајао готово пуних петнаест година. Цркви су остале током година неке зграде и локали, и црквена општина је успевала да од њих убира неке приходе, те да преживљава у новим околностима. Свеопшта ситуација након разорног Другог светског рата је била, наравно, јако лоша и изузетно тешка и ту судбину је делила са својом паством и црква, а одузимање имовине је ту ситуацију само погоршало. Однос према цркви показује и једно занимљиво писмо из суботичке ЦО које је упућено 14. априла 1954. године Епархији бачкој. Ту се наводи да црквеној општини током 1954. године неће требати свећа јер има довољно залиха од ранијих година. Додаје се и да сви закупци редовно измирују своје обавезе, односно плаћају кирију, а да ако устреба се иде и на суд и да се то решавало све са успехом.
На молбу др Радивоја Миладиновића, дугогодишњег водећег човека у СПЦО Суботица, а 1951. године шефа Правног одсека при Народном одбору, Петар Огњанов је саставио неку врсту књиге о српским установама до 1941. године где је описао не само рад црквене општине, већ свих важних српских установа: Граничара, Српкиње, школа у Суботици и на Келебији, итд. Писао је и о закладама, а све је остало у рукопису необјављено. Данас се сва та грађа налази у Архиву Српске православне црквене општине Суботица, махом у кутијама фонда Српске читаонице, али и у другим. То представља живо сведочанство колика је борба била да се новим властима представи значај црквене општине и бројних других институција које су уз њу радиле, иако, јасно је, комунистима то није значило ништа. Њихова идеологија стварања новог човека није видела простор за задужбине и многобројне установе које су деловале деценијама уз СПЦО Суботица.
У Суботици је, међутим, донета посебна уредба 26. фебруара 1955. године и све куће које су припадале цркви, као и станови, осим једне у којој живи парох 1. парохије постали су делови стамбених заједница и више њима није управљала црквена општина. Током 1955. године приходи СПЦО Суботица су толико опали да сви приходи заједно које је општина имала заједно није било довољно да се само плате одговарајући порези. Све теже и готово несношљиво материјално стање црквене општине нагнало ју је да се обрати епископу бачком Никанору Иличићу и да га замоли да се заузме код одговарајућих власти да се ова неправда исправи, односно да се измене законски и други прописи и да се ситуација учини подношљивијом за суботичку црквену општину. Проблем око немогућности плаћања пореза, те његовог разрезивања не по стварном приходу, него по катастарским приходима, био је присутан све време. Црквена општина се надала и отпису пореског дуга или репрограмирању истог, за шта је тражен савет и помоћ од надлежних епархијских власти.
Година 1959. била је за проблем национализације црквене имовине посебно значајна у историју суботичке црквене општине. Тада је, наиме, и дефинитивно остала без својих зграда, односно задужбина. Одузета је и Задужбина Душана Радића, што је имало озбиљне последице и на црквену документацију, односно архивске документе. Много тога је напросто бачено на улицу, а осим страдања 1944. године, и ова коначна национализација црквених зграда је у многоме отежала свако даље проучавање историје световазнесењског храма и суботичких Срба. Парадоксално, на Бадњи дан исте, 1959. године, упућен је допис из Матице српске број 988/58. да је Матица наплатила из грађанске закладе 2000 динара. На овом прилогу се најсрдачније захвалила. У међувремену, и то што је преостало од Радићеве закладе је престало да постоји. Црквена општина је већ 23. јула 1959. године послала жалбу на национализацију њених зграда. Епископ бачки Никанор је сматрао да све те жалбе треба објединити, пошто је скоро у свим црквеним општинама потпуно иста ситуација, и онда их све заједно упутити. Исте је године преминуо и Петар Огњанов.
Те године се десио још један несвакидашњи чин. Наиме, 11. јуна 1959. године био је Спасовдан, храмовна слава, након које је у просторијама црквене општине свештеник Миливој Миросављев приредио мало народно весеље. Власти су ово оцениле као непријављени јавни скуп и казниле свештеника са три хиљаде динара. Пошто се ЦО није жалила суду на ову пресуду, она је била правоснажна и казна је морала бити плаћена. Владика Никанор се са овим није иначе слагао и сматрао је да казна није требало да буде плаћена, а у свом допису исказао је и мишљење и да одбрана није била добро припремљена. Суботичка црквена општина је упутила једну жалбу градској комисији 30. септембра 1959. године, али није добила никакав одговор на њу ни почетком наредне, 1960, године. Црквена је општина ту истакла да се решењем о национализацији од ње одузимају и парохијски домови са становима, те је захтевала да се станови и по канцеларија изузму макар из овог решења, те да се оно преиначи. Ову молбу је СПЦО Суботица, преко Епархијског управног одбора слала Патријаршијском управном одбору који је онда требало да те жалбе упути Верској комисији и другим државним установама које су за ове ствари биле надлежне.
Прва деценија и по након Другог светског рата представљала је тежак период, новостворена држава се трансформисала и стварала своје обрисе. Опет, са друге стране, њен специфичан однос према црквама и верским заједницама није допуштао да се много тога сачува из ранијих времена, али је највећи ударац свакако био одузимање имовине. Иако засновано на законима нове власти, легитимност таквих аката и поступака остаће упитна све до данашњих дана.
Остави коментар