KOSTA TRIFKOVIĆ – KOMEDIOGRAF I MORNAR

KOSTA TRIFKOVIĆ – KOMEDIOGRAF I MORNAR

Autor: Jovanka Simić

    Pre 175 leta u Novom Sadu, u porodici oca Atanasija, činovnika gradskog magistrata i majke Ane iz temišvarske porodice Georgijević, rođen je Konstantin Kosta Trifković (1843 – 1875),  dramski pisac u vreme romantizma.

     U književnosti se iskazao najviše kao komediograf i to u književnom razdoblju koje se nije baš dičilo ovim žanrom. Napisao je 15 pozorišnih dela, uglavnom komedija.

      Među tim delima su „Izbiračica“, „LJubavno pismo ili dramati“, „Francusko-pruski rat“, „Zlatna barka“ i druge. Prerađivao je i tuđe pozorišne komade, najčešće nemačke, poput „Milo za drago“, „Tera opoziciju“… Pisao je i poeziju i    humoristične crtice i objavljivao ih u tadašnjim časopisima i listovima.

     Nije Kosta Trifković oduvek maštao o književnosti i pozorištu. Dečačka ljubav sina jedinca, krhkog zdravlja koje je narušio i prerani gubitak majke u njegovoj 13. godini, bilo je –  more. Podstaknut čudesnim pričama o plovidbama mornara, maštao je  upravo o takvom životu.

     Niže razrede gimnazije učio je u rodnoj Srpskoj Atini, peti razred završio je u Vinkovcima, a šesti u Pešti. U Rijeci je 1861.  upisao dvogodišnju nautičku školu na italijanskom jeziku i  završio je sa odličnim uspehom. Kao oficirski pripravnik-pisar plovio je na relaciji Trst – Odesa. Ubrzo je spoznao da je mornarski poziv surov i da je u neskladu sa njegovim zdravstenim stanjem.

     Razočaran, već u junu 1863. vratio se u Rijeku da završi gimnaziju. Za godinu dana položio je sedmi i osmi razred. Od 1864. do 1867. studirao je u Požunu (Bratislavi), Debrecinu i Košicama. Diplomirao je 1867. i krajem leta postao praktikant u kancelariji uglednog novosadskog advokata Đorđa Vukićevića.

     U Pešti je 1869. položio advokatski ispit, a godinu docnije  postao je senator i predsednik Varoškog suda u Novom Sadu. Uprkos svojim sposobnostima nije bio imenovan za kraljevskog sudiju i to ga je podstaklo da se opredeli za advokaturu. Istovremeno je bio i gradski fiškal (javni pravobranilac).

     Biran je i za potpredsednika Matice srpske, a naročito se angažovao u sakupljanju priloga za izgradnju nove pozorišne zgrade, koja je svečano otvorena 25. decembra 1871. Bio je jedan od najaktivnijih članova odbora Srpskog narodnog pozorišta u vreme  krize nastale u SNP-u posle odlaska osnivača Jovana  Đorđevića i dela glumačkog ansambla u Beograd.

      Svoja dramska ostvarenja Trifković je uglavnom i pisao za Srpsko narodno pozorište. Oženio se 1871. Jelisavetom Savetom Slavnić, novosadskom lepoticom, naredne godine dobili su sina   Đorđa, a od 1873. živeli su u kući broj tri, u delu Novog Sada koji se danas zove Trifkovićev trg. Kosta je svirao klavir, violinu i tamburu, a snalazio se i na drugim instrumentima.

      Pozorište je voleo i rado se njime bavio. Još kao školarac  u Pešti, za godinu dana odgledao je  50 predstava, od komedija i tragedija do baletskih i operskih ostvarenja.

     Na njegovo interesovanje za književnost je uticao i Laza Kostić, koji je tokom školovanja neko vreme stanovao kod Trifkovića. Da se lati pera uticali su, van svake sumnje, i nastavnici Novosadske gimnazije, među kojima je bio i Jovan  Đorđević.

     Karijeru pisca Trifković je započeo  poezijom. Bilo je to doba romantizma kada su se, sa izuzetkom Jovana Sterije Popovića,  malobrojni pisci bavili komedijom kao književnim rodom. Trifković se odlučio upravo za taj vid književnosti, konkretno za dramatičara – komediografa, ispunivši tako jaz između Sterije i tzv. nove škole romantizma.

    Pisao je pozorišne komade za Srpsko narodno pozorište, a najplodonosniji na tom planu bio je poslednjih godina svog života. Realistički je prikazivao ćudi srpske Vojvodine polovinom 19. veka. U kratkom vremenskom razmaku, počevši od 1871. napisao je 15 dela: „Mladost Dositeja Obradovića“, „Na Badnji dan“ i šaljive igre „Čestitam“ i „Školski nadzornik.“

    Naredne godine napisao je šaljive igre „Francusko-pruski rat“ i „Izbiračica“, a 1873. i šaljivu igru „LJubavno pismo“. Svi ti originalni radovi štampani su u Zborniku pozorišnih dela (Novi Sad, od 1873. do 1891.), a Srpska književna zadruga objavljivala ih je od 1892. do 1894. u dve knjige, pod naslovom „Dramatski spisi Koste Trifkovića“.

     Iza njega je ostao izvestan broj prerađenih, mahom šaljivih igara: „Milo za drago“(1870), „Mila“, „Ni brigeša“ (1872), „Tera opoziciju“ i „Pola vina pola vode“. I ove prerade, mahom sa nemačkog jezika i osim  „Milo za drago“ i „Ni brigeša“, objavljene   su u Zborniku pozorišnih dela.

     Posle Trifkovićeve smrti štampani su i njegovi dramski pokušaji, koji nisu do tada postavljani na scenu: „Bratov sanduk“, „Osveta“, „Šegrt Boža“. Okušao se i kao pripovedač te su 1874.  u listovima „Javor“ i „Zastava“ objavljeni „Ivančin grob“, a 1875. „Mletačke tavnice“, kao i nekoliko humorističkih pripovetki i podlisci u „Zastavi“ i „Javoru“.

    Pozorišni znalci uglavnom su saglasni da najbolji deo  Trifkovićevog književnog rada predstavljaju male komedije, većinom jednočinke, u kojima je slikao srpsko građansko društvo u Novom Sadu oko 1870. godine. Oslikao je život malih ljudi, sa svim njihovim malim strastima i malim manama, ali ne sa cenzorskim stavom strogog satiričara ili ozbiljnošću dubokog sociologa, nego  u lakom humoru, nezlobivo, kao čovek koji je i sam živeo tim životom.

     NJegovi savremenici zabeležili su da je bio skroman, nenametljiv, „golubije ćudi“. Prema zapisu Jovana Grčića,  Trifković je bio „tih i staložen gospodin, pun urođena noblesa“.

     Vremenom je Trifkovićevo zdravlje postalo sve krhkije, te se  1874. uputio na lečenje u banju Išl u Alpima. Ubrzo, po povratku sa        putovanja po Italiji, umro je u 32. godini. Na naslovnoj strani „Pozorišta“, br. 17, napisano je: „Zavi se u crno srpska Talijo, tuguj i prolevaj suze: Kosta Trifković, izabrani ljubimac tvoj, a dika i ponos naš, nije više među živima!“.

     U nadahnutom oproštaju, na opelu u novosadskoj Sabornoj crkvi, Miša Dimitrijević je kazao da SNP tuguje za svojim ljubimcem „pesnikom šaljive igre“ i da je pozorištu „posvetio sve sile svoje, sve najmilije časove svoje, za pozorište je živio, ono mu je bilo njegov ideal.“ Poslednjem ispraćaju na Uspenskom groblju prisustvovali su svi glumci Srpskog narodnog pozorišta.

     Povodom četvrt veka SNP-a, književnik, predsednik Matice srpske i upravnik SNP-a Antonije Tona Hadžić rekao je da je smrt Koste Trifkovića bila „veliki udar za naše pozorište, a posebno za našu dramsku književnost“.

    Do danas se Kosta Trifković održao na pozornici i jedan je od najprevođenijih pisaca srpske književnosti. Pojedini njegovi komadi  prevedeni su na nemački, francuski, talijanski, mađarski, slovenački i bugarski jezik.

LITERATURA

*   Mala enciklopedija Prosveta, Beograd, 1959.

*   Trifković Konstantin Kosta – Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta