Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У роману Корени Добрица Ћосић приказује три генерације једне породице. Првој припада четовођа Василије, родоначелник лозе; другој Аћим Катић, трагични лик оптерећен амбицијама, влашћу и потребом за наставком породичне лозе; а трећој његови синови – Вукашин, интелектуалац, и Ђорђе, трговац и богаташ. Они представљају изданке на породичним коренима, али њихови животи ни издалека не одговарају путу који им је отац замислио и наметао. Одласком у Париз Вукашин напушта преровску стварност и упознаје другачији, грађански и елитнији начин живота, у коме више не важе хајдучки и патријархални закони. Иако се опредељује за живот који отац не одобрава, Вукашин ни у том свету не налази унутрашњи мир, већ пролази кроз дубоке личне кризе. Аћим га је одувек издвајао међу синовима, али га је истовремено највише повредио Вукашинов политички избор – приступање опозиционој странци коју предводи Аћимов противник и Вукашинов таст Тошић. Вукашин се породици јавља искључиво када му је потребан новац, што Аћиму буди додатну сумњу и неповерење, нарочито зато што син не тражи чакшире и опанке – симболе старог, очевог света. Након повратка из Париза, три године не долази у Прерово, а у међувремену постаје судија београдског суда. Још током момковања, Аћим му је говорио да „ако је мушко, жени не сме да да ни паре“, јер женама плаћају само они „којима су празни глава и чакшире“. Управо ће се таквом виду уживања касније одавати Ђорђе, чиме се имплицира његова немушкост и унутрашња празнина. Овај мотив потврђује и Симка, која га „троши“ уз подсмешљива питања зашто је тако мали. Ђорђева јаловост постаје кључни разлог очевог презира и сталних претњи да ће га искључити из тестамента уколико не обезбеди наследника. Чак и током жестоких расправа са Вукашином, Аћим не пропушта да примети да му је син толико леп „да би могао краљ да буде“, али му истовремено прети одрицањем и одбија да призна Вукашинову децу за своје унуке. Ипак, касније ће их, са сетом и жаљењем, кришом посматрати. Ђорђе је свестан да отац више воли другог сина, нарочито у тренуцима када је у селу исмеван због Вукашинове женидбе. Због тога Аћиму пребацује да синове воли као што се воле коњи – само ако су најбржи у селу. Још као дечак, Ђорђе је осећао очев презир: Аћим га је ноћу откривао, куповао му мања одела и мислио о њему „погано“. Међутим, ни Ђорђе не чини много да би променио очево мишљење – за време сеоске буне, док људи гину бранећи општинску касу и печат, он спава у сену. У очајничком покушају да добије мушког наследника, обраћа се женама сумњивог морала у Београду – собарицама и удовицама (према наводима писца, било их је најмање тридесет) – али оне га исмевају и називају „чичом“. Вест о Симкиној трудноћи привремено га мења: мање пије, смирује се, продужава рокове и показује знаке наде. Ипак, сумња да је дете заиста његово, будући да је, у пијаном стању, сам предлагао Симки да дете зачне са другим. Због тога непрестано лута Преровом, у страху и опсесији да ће је затећи са другим мушкарцем.
Занимљив је начин на који Катићи стичу и умножавају своје имање. Аћимова мајка Ката пљачкала је похаране куће, док Ђорђе, за време епидемије, откупљује ливаде од несрећника завијених у црно. И једни и други користе се туђом несрећом, а судбина им на такав начин стечено богатство враћа кроз личне и породичне трагедије. Ђорђе своју импотенцију надомешта наглашеним нагоном за поседовањем и стицањем материјалних добара, док је код Аћима доминантан мотив „сувишног човека“ – он не тежи толико богатству колико друштвеном признању и историјској важности. Сопствено порекло доживљава као недовољно узвишено, што у њему рађа страх од непризнавања и безначајности, па се, управо због тога, грчевито упиње да по сваку цену очува и продужи лозу Катића. Ћосићеви јунаци у Коренима у суштини су усамљеници, затворени у сопствене патње и унутрашње конфликте. Иако су мушки ликови доминантни, лик жене има изузетно важну функцију, јер се кроз њега огледа читав један патријархални друштвени поредак, чију суштину изражава сурова изрека Луке Дошљака: „Женско је добро само ако је стока“ (Ћосић 2015: 136).
Жене су у роману приказане разнолико, али најчешће остају у сенци мушкараца и носе терет прећутане патње. Посебно место припада Симки, која се издваја из типизираних представа сеоске жене својом снагом, разумом, емоционалном дубином и снажно израженим материнским нагоном. Иако умире, Симкина прича се на том месту не завршава – она наставља да живи кроз сина Адама и постаје важна карика у наставцима Ћосићевог романескног циклуса.
Симка – „мање људско биће, а више божанска жена“
Писац се загледа у жену газдарицу, жену сељанку и не приказује само оно што се јасно види, већ шта је све сагледао у души једне наизглед типизиране жене патријархалног друштва. Симка је сиромашног порекла, удала се тако што је Аћим Катић у њој видео јаку, здраву, „бокату“ жену која ће продужити његово породично стабло. Сви је сматрају добром изабраницом, али је Ђорђу главни кривац за све несреће које му се дешавају.
На самом почетку романа Ђорђе Симки купује црвене ђинђуве, што надничар Тола иронично коментарише питањем: „Да подмладиш жену?“ (Ћосић 2004: 19). Већ у раној фази романа овај мотив добија симболичку вредност. Када Ђорђе баца ђинђуве у снег, он тим чином не одбацује само дар, већ и саму жену, чиме се унапред наговештава динамика њиховог брачног односа. Касније, бацајући дукате пред њу, изговара: „Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце“ (Ћосић 2014: 21). Ипак, сва та материјална моћ постаје бесмислена пред чињеницом да надничар Тола и његова жена Анђа имају оно о чему Ђорђе и Симка већ седам година безуспешно сањају – децу.
Следећи корак у откривању Симкиног лика јесте Ђорђево сећање на „сладуњави мирис Симкине ланене кошуље коју она увек чисту облачи чекајући да се он врати са пута. Чврсте, крупне и топле дојке“ (Ћосић 2004: 22). Постепено се истиче њена спољашњост, њен здрав, снажан и путен изглед, али тој лепоти муж се више не радује. Напротив, он је вређа сугестијом да се зна какве жене често мењају кошуље, чиме се слути да се иза овог лика крије дубока и трагична прича. При првом појављивању Симке у роману истакнуто је како се повлачи „у сенку иза његових леђа“ (Ћосић 2004: 22), чиме писац јасно назначава њену позицију у браку – она је жена која се склања пред мужем, постоји као његова сенка, невидљива, али увек присутна када му затреба. Она не сме да говори, чак ни када осети да се он са пута враћа безразложно љут: „Жена говори само кад је муж пита и када су у кревету“ (Ћосић 2004: 22). Овде је јасно уочљив патријархални модел брака у којем је муж апсолутни господар. Управо оно што остаје неизречено, потиснуто и прећутано, чини Симкин лик посебно погодним за анализу. Писац открива њена маштања док облачи ланену кошуљу – када замишља срећу, нежност, миловања и тепања. Та машта се, међутим, претвара у грч оног тренутка када се суочи са љутитим и незадовољним мужем. Њихов брачни однос описан је у „кревету мучилишту“, у ком се сударају две несрећне душе повезане истом, годинама неиспуњеном жељом за продужењем лозе Катића. У том простору обоје пате, али своју патњу не изговарају – телесна блискост постаје пука дужност према породици и презимену.
Ђорђе је често понижава због сиромашног порекла, истичући како је захваљујући њему постала газдарица. Иако је заиста газдарица у очима надничара и средине, у односу са њим има положај слушкиње, што и сама често наглашава. Након Вукашиновог одласка и распада Аћимове породице, Симка поново постаје кривац за породичне сукобе. Ђорђе је оптужује да жели да га посвађа са братом, на шта она одговара: „Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко“ (Ћосић 2004: 52). Повлачење, ћутање и пристајање постају њен начин очувања привидног мира. Услед тога долази и до физичког насиља, које постаје једини излаз Ђорђеве немоћи. Док је туче, он истовремено јауче над њеном помиреношћу са батинама. Тај тренутак је преломан, јер Симка схвата да јој је живот „пуст и јадан и да јој више не значи што је газдарица у тој кући“ (Ћосић 2004: 53). Јасно је да је код Катића не задржава материјални статус, већ понос и пркос – немогућност да се врати међу оне којима је годинама газдовала и постане предмет подсмеха. Ђорђе јој постаје одбојан, а она пати за свим годинама које је дала тој породици: радила је више од сваког надничара, спавала између других и последњих петлова, али њен рад, као и у другим патријархалним кућама тог времена, остаје невреднован. Симка и Ђорђе једно другом изговарају најискреније речи патње и беса – али само у сну оног другог. Она стоји над њим и пита се од чега је толико уморан, да ли га боле песнице од њене главе. Те ноћи Симка први пут истински загледа себе, своју лепоту и свој живот, што рађа мисао која представља прелом у њеној свести: „Зар он, зар са њим?“ (Ћосић 2003: 56). Писац ову реченицу дискретно уводи као наговештај будућих догађаја. Симкина лепота константно је наглашена – виде је сви, па и Ђорђе, који пати управо због толике савршености. Чак и у тренутку насиља запажа да му је лепша него икад. Како истиче Арежина, „лијеп је то и снажан женски лик, који по много чему подсећа на Станковићеву Софку“ (Арежина 2004: 331). Обе јунакиње обдарене су лепотом која са собом носи и проклетство. Симкину лепоту и патњу најпотпуније сагледава прикривени наратор романа – Никола, слуга који живи у подруму испод брачне постеље. Он зна сваки њен корак, сваку навику, чује њену патњу и у тишини јој упућује речи саосећања. Он је тај који је брани од љутих жена чији су мужеви погинули у буни, док се Ђорђе крио у сену.
ЛИТЕРАТУРА
Арежина Душко (1968). „Ћосићеви Корени“. Умјетност Ријечи, број 411986. Загреб: Хрватско филолошко друштво.
Адамовић Драгослав (1955). Један разговор са писцем Корена.
Марић Сретен (1998). „Поновно успостављање прошлости“. Огледи о књижевности. Нови Сад – Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Станисављевић Вукашин (1982). Корени Добрице Ћосића. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Ћосић Добрица (2004). Корени. Београд: НИН.
Ћосић Добрица (2015). Корени. Београд: Лагуна.
Ћосић-Вукић Ана (2015). „Поговор“. Корени. Београд: Лагуна.
Остави коментар