Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У средишту романа налази се лични проблем Ђорђа Катића и његова немогућност да се оствари као родитељ, при чему се овај проблем преноси и на остале ликове, попримајући шире породично и друштвено значење. Посебно је занимљива генеза породице Катић, чија је лоза име добила по Кати. О њој сазнајемо посредно, из Аћимових сећања. Након смрти првог мужа, хајдука Василија, Ката се удаје за Луку Дошљака, воденичара непознатог порекла. Ипак, успомену на Василија преносила је са поносом својим синовима, истичући његову снагу и храброст у борбама против Турака. Иако је после Василијеве смрти живела са Луком, Ката је, у симболичком смислу, заувек остала Василијева жена. Синове је облачила у Василијеву одећу, као да су његови, што је код њих изазивало стид, али је уједно представљало снажан чин очувања породичног памћења. Ката се својим изразито патријархалним ставовима издваја од осталих женских ликова. Када Аћим добија сина Ђорђа, она га, загледајући новорођенче, оцењује као слабашно дете и кривицу приписује „танкој крви“ мајке, чиме и сама стаје на страну увреженог патријархалног уверења да је жена одговорна за здравље и број потомака. Истовремено, њено понашање често одступа од традиционалних женских улога: током борби за ослобођење од Турака ишла је за војском и пљачкала турске куће, понашајући се попут хајдука. Ката је сама одгајила синове, без мушке подршке, и успела да очува имање које је Василије створио. Стога се може рећи да се она, у суштинском смислу, „оженила“ Луком, а не обрнуто – искључиво како би обезбедила наследнике који ће живети на Василијевом имању и чувати успомену на великог домаћина. Василијев јатаган стављала је Аћимовим синовима под јастук након рођења, како би били храбри попут њега, а и сама је умрла са тим истим јатаганом под главом. Иако су деца у почетку носила презиме Дошљак, које је Луки остало због непознатог порекла, Ката то није прихватила: платила је да им се презиме промени и од тада по њој постају Катићи – најимућнија и најугледнија породица у Прерову.
У расправи која се води између Аћима и Вукашина, отац сину приповеда добро познату породичну причу о преживљавању Луке Дошљака, који је као дете остављен у врбаку док су му родитељи бежали од Турака. Као да унапред наговештава трагични расплет, Ћосић симболично бира управо врбу као место напуштања. И сам Аћим у том контексту каже:
„Случајно сам се тако и ја родио. Могао сам да се не родим. Требало је да сви ми с Луком угинемо на киши, у врбаку. Због тога су га мати и отац оставили. И сада ми, Катићи, случајно живимо. Морао сам раније то да знам. Бог ме је Ђорђем опоменуо. И Вукашином. И тек ноћас да то увидим – задрхта му глас, завуче руку у браду и преломи је на лице“ (Ћосић 2015: 180).
Веселин Чајкановић наводи да је, према једној етиолошкој скаски, врба проклето дрво јер је, у тренутку када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим може да се спасе. Због тога на њој, како предање каже, нема рода. У том контексту, врба постаје симбол неплодности. Иако је Лука Дошљак имао потомство, његова лоза доведена је до руба егзистенције и настављена дететом чијим венама не тече његова крв.
Аћим је тога свестан: он је случајно рођен, његов отац је пуким стицајем околности преживео, али је сам Аћим опоменут децом и женом. Његова покојна супруга Живана у роману се појављује као продукт прича и сећања – слабашна жена која је Аћиму родила два сина и кћер. Ђорђе се, пак, сећа трауматичног тренутка у којем је видео мајку голу и изнемоглу док је Аћим туче мокрим канапом. Упечатљиво је да он не памти њен плач, већ звук који описује – да је „тако могла да цвили само нека зверчица што је тек на свет дошла“ (Ћосић 2004: 230). Тај звук представља њено потпуно помирење са надмоћи охолог супруга, који је кажњава јер више није у стању да му рађа децу. Ђорђе истиче и да је то био први пут да је видео голо женско тело, те да је јутро дочекао „гадљиво стидећи се мајке“ (Ћосић 2004: 231). Овај призор може се тумачити као један од узрока његових каснијих психолошких ломова и унутрашњих блокада. Његова „слаба крв“ додатно је истањена траумом и грехом који је у младости починио са стрином Вишњом. У тренуцима када преиспитује сопствену јаловост, Ђорђе се изнова враћа сећању на догађај у штали са стрином – сећа се крви, својих каснијих насртаја и мајчиних речи да дечаци од тога умиру или остају без потомства:
„Јесте из њега истекла крв, још онда, помисли сад. Хтео је да се придржи за краву, а она се измакла као да га се гади што је он, дечак, још дете, са стрином. И што је толико слаб, а његови вршњаци се хвале и причају, само о томе причају по читав дан у врбаку, код стоке. Сећао се, знао је из прича како то они раде, а шта је ово с њим? Прислонио се уза зид. Он не може да хода, и није било као што Тола и други причају“ (Ћосић 2015: 57).
Један од упечатљивих показатеља Ђорђеве полне немоћи представљен је у ноћи када Тола добија још једног сина, док Ђорђе жени купује ђинђуве. Толино иронично запажање – „неко коти децу, а неко дукате“ – додатно наглашава Ђорђев унутрашњи пораз. Он тада стоји под стрехом, изнад које висе венци суве паприке, остављене за семе:
„венци суве паприке, остављене за семе, обешени о стреху, суво шкргућу изнад његове главе. Звонко сипкају осушена ситна семца. Неко их лаким прстима пипка. Осушена семца“ (Ћосић 2015: 14).
Симболика овог призора јасна је и недвосмислена: као што су семена осушена и без животне снаге, тако је и сам Ђорђе „осушен“, како услед траума и грехова из прошлости тако и због распусног начина живота. Повремено одлазећи у Београд, био је спреман да жени која би му подарила дете пружи све, чак и ако би била „лаког морала“, али таква се није појавила. Његова свест трајно је растрзана на више страна: брачни живот доживљава као пакао, брачну постељу као мучилиште, док се његова мржња према оцу продубљује и постаје једна од кључних унутрашњих опсесија.
Поред врбе и паприке, и симболика других биљака у роману може се тумачити у непосредној вези са кључним догађајима и судбинама ликова. Тако јасенови прате успон и пад породице Катић: јављају се у позитивном значењу када су повезани са Аћимом – у тренуцима напретка породице, Симкиног доласка и подизања нове куће – док се њихова негативна симболика активира у вези са Ђорђем и његовим суочавањем са јаловошћу. У том контексту Тола за Ђорђа каже да је „јалов као црни јасен“. Својом виталношћу јасен симболизује животну снагу породице Катић, а својом бесплодношћу уједно и Ђорђев животни пораз. Посебно значајну улогу има мотив јабучара. Лука је за своје унуке засадио јабучар, а Аћим, помишљајући на унуке у Београду, са сетом каже: „Ех, када би они знали какав јабучар њихов деда има“ (Ћосић 2015: 157). Управо у јабучару долази до врхунца Симкиног очаја – зачећа детета са слугом Толом. Јабучар се тако јавља као снажан симбол плодности, у чијем оквиру је Симка „мање људско биће, а више божанска жена“ (Марић 1998: 763), потпуно свесна да то што је нероткиња није последица личне кривице.
Током њеног порођаја, Ђорђе гребе мртву кору са стабла јабуке, што симболички одражава његов очајнички покушај да се ослободи сопствене неплодности. Када стиже вест да је Симка родила мушко дете, имањем одјекује звук Толине фруле из јабучара – исти онај којим Тола слави рођење својих синова, а сада сина који ће му, по иронији судбине, бити газда.
У разговору са оцем, Ана Ћосић-Вукић изнела је занимљиво тумачење корена у Коренима, да је то
„у својој основној поруци роман о сасецању корена, и на једном месту Никола каже: ʻИ сви беже одавде где јесу. И ниједан неће оно што јестеʼ, јер Аћим бежи од свог оца Луке Дошљака, Вукашин од Аћима. Николина Србија се не грана из корена, стабло јој се непрестано сасеца, обара, Србија увек расте испочетка и то не из семена него из неке коренове жилице дубоко заривене у земљи која га чува. А свако у Србији хоће да буде стабло – и Аћим и Вукашин и при том да забораве на корене. Та ʻстабла без коренаʼ тешко се гранају, јер и њихове гране хоће да буду стабла. У дијахроној перспективи Корени су прича о потреби да се не буде оно што јеси, и још више од тога – да се траје. У синхроној перспективи, пак, Корени су корен твојих Времена“ (Ћосић 2015: 344–345).
Арежина Душко (1968). „Ћосићеви Корени“. Умјетност Ријечи, број 411986. Загреб: Хрватско филолошко друштво.
Адамовић Драгослав (1955). Један разговор са писцем Корена.
Марић Сретен (1998). „Поновно успостављање прошлости“. Огледи о књижевности. Нови Сад – Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Станисављевић Вукашин (1982). Корени Добрице Ћосића. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Ћосић Добрица (2004). Корени. Београд: НИН.
Ћосић Добрица (2015). Корени. Београд: Лагуна.
Ћосић-Вукић Ана (2015). „Поговор“. Корени. Београд: Лагуна.
Остави коментар