Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Добрица Ћосић, један од најзначајнијих стваралаца српске приповедне прозе, рођен је 1921. године у Великој Дреновици код Трстеника, а преминуо је 2014. године у Београду. На књижевну сцену ступио је 1951. објављивањем романа Далеко је сунце. Три године касније, за роман Корени добио је НИН-ову награду, која је те године и установљена и која и данас представља најпрестижније књижевно признање у Србији. Ову награду Ћосић је поново добио 1961. године за роман Деобе. И остала његова прозна дела заузимају истакнуто место у српској књижевности и до данас су међу најчитанијима, a посебно се издвајају тетралогија Време смрти, трилогија Време зла, као и романи Време власти I и II. Поред романескног опуса, значајан део Ћосићевог књижевног рада чине и књиге есеја, публицистике и записа о савременицима, као што су Пријатељи, Косово, У туђем веку и друга дела.
Током Другог светског рата Добрица Ћосић учествовао је на страни партизанског покрета отпора, а по окончању рата у Београду је уређивао омладински лист Млади борац. У часопису Нова мисао деловао је као један од најближих сарадника Милована Ђиласа. Касније се, заједно са групом књижевних истомишљеника окупљених око часописа Дело, залагао за поетику послератног модернизма. Ћосић је рано испољио критички став према национализму и посебно се залагао за решавање косовског питања већ 1968. године, али је у тим настојањима остајао углавном усамљен. Године 1969. изабран је за председника Српске књижевне задруге, настојећи да српску културу представи као јединствену и целовиту, независно од државних и политичких граница. Међутим, и овај његов став наишао је на оштре критике, те је био приморан да поднесе оставку, након чега се његов јавни ангажман све изразитије обликује у дисидентском правцу. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1971. године, а за редовног члана осам година касније. У том периоду дела му често подлежу цензури и забранама, док су текстови о њему најчешће обојени изразито критички. Његов живот обележен је изолацијом и сталним надзором, али су књиге које су му биле забрањиване касније доживљавале изузетан читалачки успех, продаване у тиражима од неколико стотина хиљада примерака.
Након смрти Јосипа Броза Тита покренуо је часопис Јавност, што је, као и његови ранији јавни иступи, наишло на оштре осуде. Са групом интелектуалаца 1984. године основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, чиме је додатно учврстио свој положај критичког и независног интелектуалца. Иако од обнове вишестраначја није био члан политичких партија, имао је јасно и јавно артикулисано политичко опредељење. У јуну 1992. године изабран је за првог председника Савезне Републике Југославије. Током једногодишњег мандата покренуо је мировне иницијативе и преговоре усмерене ка окончању ратних сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини. На основу одлуке Савезне скупштине Савезне Републике Југославије разрешен је председничке дужности 1993. године. Након завршетка ове етапе политичке каријере, у потпуности се посветио књижевном раду, не одустајући притом од јавног изношења ставова и предлога у вези са решавањем косовског питања. Такође, почетком 2000. године постао је члан Студентског покрета „Отпор“ и активно је подржавао обарање режима Слободана Милошевића.
Добрица Ћосић, често називан „оцем нације“, био је први добитник руске награде „Пушкин“ за изузетан и драгоцен допринос словенској књижевности, а тадашњи председник Руске Федерације Дмитриј Медведев одликовао га је медаљом за борбу против фашизма.
Роман Корени назвао је својом судбоносном књигом којом је стасао у писца. У разговору који је водио са ћерком Аном, Ћосић је о Коренима рекао следеће:
„Са њима сам успоставио топониме своје, преровске земље, означио географију свог, романескног света, са две породице – Катић и Дачић, газдама и сиромасима, у машти засновао читав циклус романа. Дубоко незадовољан дотадашњом ʻсеоском приповеткомʼ у којој је идеализован сеоски живот и српски сељак приказиван као примитивно, умно и емотивно неразвијено биће, желео сам да напишем књигу која би се и садржајем, и формом, и језиком радикално одвојила од ʻреалистичке традицијеʼ и ʻсеоске приповеткеʼ у српској књижевности. Хтео сам, дакле, да изразим неке егзистенцијалне основе српског сељачког народа с краја 19. века. А прво је: моћ трајања у свим условима, што значи и кршењем социјалних и моралних норми патријархалног друштва. Хтео сам да модерним композиционим поступцима, поетским језиком, новом психолошком анализом, новим карактерима као књижевним ликовима, изразим драму једне породице која ће бити нуклеус мојих будућих романа“ (Ћосић 2015: 345–347).
Добрица Ћосић је за роман Корени узео грађу из стварности Србије с краја XIX века. Историјски оквир чини побуна сељака против полицијске власти краља Милана Обреновића, која је силом настојала да на општинску власт доведе либерале и напредњаке. Преровска буна у роману одговара Горачићкој буни, док је лик Аћима Катића обликован према историјској личности сељака и радикалског трибуна Рајка Тајсића. Овим романом Ћосић разоткрива менталитет српског села, уочава зачетке и узроке политичких и друштвених превирања и обликује низ упечатљивих књижевних ликова. Тежиште романа остварује се на више равни: на трагедији породице, најизразитијој у сукобу између оца и синова, као и на трагедији народа који подлеже поделама, политичким сукобима и унутрашњим расцепима. И породица и народ приказани су као заједнице у сталној опасности од распада и нестајања, при чему се узроци тих процеса налазе унутар њих самих.
Роман Корени има сложену и вишеслојну тематику. Он обухвата време предака – очева и дедова – што чини његов временски и историјски слој, односно период устаничке Србије. Са друштвеног аспекта, описано раздобље обележено је процесом стварања државе, учвршћивањем власти и настанком организованог политичког живота, у оквиру којег се формирају две супротстављене политичке струје: либерална и радикална. Основна драма романа заснива се на борби за „корене“, односно, за потомство којим ће се породична лоза наставити.
Главни ликови романа чланови су преровске породице Катић: Аћим, његови синови Вукашин и Ђорђе, снаја Симка, слуга Тола Дачић и старац Никола. Никола, осамдесетогодишњи Аћимов верни слуга и извршилац његових тајних и сумњивих послова, има нарочито значајну улогу у роману. Он је уједно и главни наратор и хроничар породице Катић – његовом причом роман почиње и завршава се, у облику пролога и епилога. Вукашин Станисављевић наводи да Никола долази са простора где је било много мртвих, из неког боја, при чему се наслућује да је реч о Тимочкој буни. У структури романа издвајају се три временска круга која се међусобно преплићу и допуњавају. Први је уско повезан са седмогодишњим драмама у кући Аћима Катића, други се шири на Аћимову младост и догађаје који се могу довести у везу са збивањима из првог круга, док трећи обухвата прву деценију XIX века и тематизује судбину преровског четовође Василија, Луке Дошљака, Кате, оца Стеве Чађевића.
Формално посматрано, композициони план романа Корени чине четири главе, пролог и епилог. Свака глава има сопствени композициони ток и изграђену драмску структуру, при чему један догађај функционише као централни мотив око кога се умрежавају остала збивања, унутрашњи монолози и ретроспективе. Догађаји нису распоређени континуирано нити строго хронолошки, већ се развијају кроз сложену временску организацију. Након Николине приче, односно пролога, следи глава у којој је приказан Аћимов раскол са сином Вукашином, који се отргао од очевог утицаја и престао да следи његове жеље. У истој целини развија се и породична драма јаловости другог сина, Ђорђа, као и његових и жениних покушаја да обезбеде потомство и осигурају трајање породичних корена. Централни мотив наредне главе јесу Преровска буна и Аћимово хапшење, уз бројне ретроспективне епизоде које осветљавају његову младост и женидбу. У трећој глави у средишту је питање наследника, па се проблематизује рођење Аћимовог унука Адама. Приказани су немири Ђорђа и Аћима изазвани сумњама да се Симка подала слуги Толи Дачићу. Последња глава представља својеврсни епилог претходних збивања: у њој је приказано прихватање Адама од стране породице Катић, али и појава епидемије, као и Симкина смрт. Пролог и епилог временски омеђавају основни ток романа. Кроз лик Николе писац користи технике унутрашњег монолога и тока свести. Никола је човек нејасног порекла и магловите улоге – извршилац Аћимових освета и коментатор текућих догађаја. Захваљујући њему читалац добија увид у призоре које је и сам наратор запамтио и проживео. Временски период од Николиног доласка у кућу Катића до његовог одласка обухвата седам година и смештен је у последњу деценију XIX века. Међутим, временски концепт романа знатно је шири, јер захвата готово читав један век – од Аћимових сећања на оца из 1814. године до Николиног одласка из Прерова крајем XIX века. На тај начин Ћосић постиже изразиту тематску и временску слојевитост романа.
Приповедање у роману остварује се на два нивоа. Спољашњи приповедни ток прати збивања на егзистенцијалном и историјском плану, при чему се историја народа представља кроз објективно казивање. Насупрот томе, унутрашњи приповедни ток испуњен је снажним емоционалним набојем, преиспитивањима и дилемама ликова, које су често приказане ретроспективно, путем описа психичких стања или кроз директан унутрашњи монолог.
Арежина Душко (1968). „Ћосићеви Корени“. Умјетност Ријечи, број 411986. Загреб: Хрватско филолошко друштво.
Адамовић Драгослав (1955). Један разговор са писцем Корена.
Марић Сретен (1998). „Поновно успостављање прошлости“. Огледи о књижевности. Нови Сад – Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Станисављевић Вукашин (1982). Корени Добрице Ћосића. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Ћосић Добрица (2004). Корени. Београд: НИН.
Ћосић Добрица (2015). Корени. Београд: Лагуна.
Ћосић-Вукић Ана (2015). „Поговор“. Корени. Београд: Лагуна.
Остави коментар