Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Iako blizak saradnik Svetozara Miletića i poslanik na crkveno-narodnim saborima i na ugarskom Saboru, dr Stevan Pavlović je vremenom zauzeo potpuno suprotne političke pozicije.
Rođen je u Novom Sadu 13. marta 1829. godine u porodici magistratskog službenika. Školovao se najpre u rodnom gradu, a potom i u Halašu, gde je naučio mađarski jezik, a 1847. upisuje filosofiju. Studije prekida godinu dana kasnije zbog revolucionarnih zbivanja u Ugarskoj i beži u Kneževinu Srbiju gde 1850. završava studije. Međutim, njegovo školovanje se nastavilo kada je 1853. upisao studije prava. U Pešti je docnije doktorirao i stekao zvanje advokata. Jovan Subotić je mladog i obrazovanog Pavlovića primio u svoju kancelariju; čak je nakon Subotićevog izbora za podžupana Sremske županije Pavlović vodio njegovu kancelariju. Taj se period poklapa sa političkim usponom Svetozara Miletića koji početkom 1869. osniva Srpsku narodnu slobodoumnu stranku. Pavlović je sa Miletićem sarađivao i ranije kao urednik u „Zastaviˮ i vrlo brzo je postao jedan od uglednijih stranačkih ličnosti i narodni predstavnik. Ostvario se i kao pisac i prevodilac, pa je 1880. postao predsednik Matice srpske i njenog književnog odeljenja. Takva biografija privukla je pažnju patrijarha Germana Anđelića, pogotovo nakon što je Pavlović iz egzistencijalnih i ideoloških razloga prestao da sledi Miletićevu politiku. Prihvatio je osnovu notabilitetskog programa, kao i austro-ugarsku nagodbu iz 1867. čime je okončao svoje opoziciono delovanje.
Nelegalno izabrani patrijarh German Anđelić je u raspadu Srpske narodne slobodoumne stranke video povoljnu priliku za svoj konzervativno-klerikalni politički program, te u tom cilju na sastanku u Novom Sadu sredinom novembra 1884. donosi odluku o pokretanju novog lista. Sastanku su prisustvovale njegove istaknute pristalice, među kojima i Đura Vukičević, Jova Radovanović, Đorđe Kondorši i dr Stevan Pavlović, koji će biti izabran za urednika novog lista za politiku, prosvetu i privredu – „Našeg dobaˮ, čiji se prvi broj pojavio 15. januara 1885. godine.
Dr Stevan Pavlović je kao urednik zahtevao da se pristupi vladinoj stranci Kalmana Tise i izostavi tačka iz notabiletskog programa o saniranju „povreda narodno-crkvenih autonomnih pravaˮ, umesto čega je naglasio da će se „u duhu naše crkve i prema potrebama narodnim nužne reforme učinitiˮ. Pošto su notabiliteti želeli da uklone patrijarha Anđelića, Pavlović je Germanovo imenovanje za patrijarha od strane krune proglasio za svršen čin. Pošto je znao da se pravo krune zasnivalo na moći, a ne na zakonima, Pavlović je kao i svi oportunisti prihvatio postojeće stanje, a u svom listu zalagao se za novu uredbu kojom bi ubuduće uskratio kruni ono što joj je u tom trenutku priznavao. Na taj način Pavlović je želeo da prebrodi krizu u kojoj se našla srpska crkvena autonomija, da izmiri narod sa Germanom i jednom nezakonitom činu pruži legalitet. U prvom broju „Našeg dobaˮ Pavlović je naglasio da će zajedno sa ugarskom vladom raditi „za opštu stvar otadžbine i opšti napredak državniˮ.
List je imao obećavajući početak. Fokusirajući se na političke i crkveno-prosvetne teme, Pavlović je oko sebe okupio krug vernih i vrsnih saradnika: Đuru Vukičevića, Ilariona Ruvarca, Evgenija Đurkovića, Jakova Ignjatovića i dr Fridriha Krausa. Vreme kada su navedeni autori pisali članke o istoriji, književnosti, crkveno-školskoj autonomiji i drugim temama, ipak je bilo kratko. „Vražje dobaˮ – kako ga je podrugljivo nazivao Jovan Jovanović Zmaj – saradnici su list napuštali jedan za drugim, dok je verni Jakov Ignjatović preminuo. Većinu posla preuzeo je Pavlović uz pomoć provincijskih učitelja i sveštenika koji za takav posao nisu imali dara. Da bi u nedostatku tekstova izbegao prizemni i palanački nivo, „Naše dobaˮ je umesto tri puta izlazilo dvaput ili jedanput nedeljno.
Većina Anđelićevih pristalica, pokretača „Našeg dobaˮ, nadala se da će njihov list postati zastupnik interesa Srpskog kluba u Zagrebu, od čijih članova je očekivana i novčana pomoć. Svetozar Kušević i Evgenije Đurković su u tom smislu razvili neku akciju, ali su rezultati izostali, jer su srpski poslanici u Zagrebu, kao i oni u Budimpešti, želeli da imaju poseban i nezavisan organ – „Srbski dnevnikˮ. Kada je Pavlović 1887. saznao da će izaći novi konkurentski list, bio je spreman da obustavi „Naše dobaˮ, uz izvesnu odštetu koju bi dobio od „Srbskog dnevnikaˮ. Suočen sa materijalnim problemima i slabim publicitetom, Pavlović je želeo da se otarasi novinarskog posla. Shvatio je koliku neprijatnost donosi uređivanje političkog lista sa nepopularnim klerikalnim i mađarofilskim smerom; čak je u julu 1887. došlo do fizičkog obračuna na sred ulice između uvređenog Miše Dimitrijevića i urednika „Našeg dobaˮ. U Novom Sadu i još ponekim gradovima, dr Stevan Pavlović postao je predmet javne poruge, o njemu su ispevane uvredljive i nepristojne pesme. Sa namerom da ga ućutkaju ili mu napakoste, politički protivnici su ga tužakali sudu, na šta bi on, kako bi sačuvao obraz i izbegao novčane kazne, molio patrijarha Anđelića, Teodora Mandića i mnoge druge da posreduju u njegovu korist.
Tokom 1887. i 1888. godine dr Stevan Pavlović bio je rešen da digne ruke od novinarskog posla, ali su ga od te namere odvratili oni koji su mu taj posao i poverili. Međutim, smrt patrijarha Germana Anđelića bila je sudbonosna za njegovu novinarsku karijeru i list koji je uređivao. Bez novčane podrške, zaštite i izvora informacija, bilo je pitanje dana kada će se izdavanje „Našeg dobaˮ obustaviti. Toga su bile svesne i srpske opozicione partije koje su želele gašenje „Našeg dobaˮ i Pavlovićev povratak u opozicioni tabor; ponuđena mu je poslanička kandidatura i podrška pri izborima za državni sabor, pod uslovom da u „Našem dobuˮ prestane da ih napada, što je on odbio. Mađarskoj vlasti je takav rasplet išao u korist; dr Pavlović se obratio ugarskom predsedavajućem ministru, Kalmanu Tisi, sa molbom da mu država odredi stalnu godišnju pomoć za izdavanje „Našeg dobaˮ. Tom prilikom nije zaboravio da pomene ponude srpskih radikala i liberala. Istakao je da nema nameru sa njima da sarađuje protiv vlade. Naprotiv, izrazio je spremnost da se protiv njih bori iz „patriotskih obavezaˮ i „lojalnih građanskih osećanjaˮ. Obećavao je da će njegov list produžiti borbu protiv „Zastaveˮ, radikalskih novina u Srbiji i svih protivnika Austrougarske, a da će se zalagati za umerenije zahteve Srba i pobedu mađarske državne ideje. Takođe, Pavlović nije propustio da spomene da ga je kralj Milan Obrenović odlikovao Ordenom Svetog Save; „Naše dobaˮ je branilo austrofilsku politiku Milana Obrenovića u trenutku kada mu je srpska opoziciona štampa sa obe strane Dunava i Save, zbog tzv. Tajne konvencije objavila rat. U slučaju da mađarska vlada pristane da pruža „Našem dobuˮ i moralnu i materilajnu podršku, Pavlović je bio spreman da joj verno služi, pa je od Tise tražio da mu zapoveda, a za uzvrat je nudio bezrezervnu odanost.
Pre nego što je doneta konačna odluka, mađarska vlada tražila je opširna obaveštenja o Pavloviću od novosadskog župana. U njima je pisalo da je Pavlović godinama distanciran od „srpskog političkog pravcaˮ, što je bilo dovoljno jemstvo da će, u slučaju državne subvencije, i dalje nastaviti sa uređivanjem po želji mađarske vlade. Veliki župan Flat o dr Stevanu Pavloviću nije imao nikakvih zamerki; hvalio je umereni pravac „Našeg dobaˮ i smatrao je da baš u njemu leži ključ uspeha ovog lista. Za razliku od Jovana Grujića, Pavlovića je naveo kao primer kako treba da se uređuju subvencionisane novine na srpskom jeziku, a koje žele da služe i koriste mađarskim državnim interesima. Pavlović je, po mišljenju velikog župana Flata, u svakoj raspravi davao veoma trezven i umeren nacionalni ton, bez trunke šovinizma, kao kulturan i prosvećen građanin. On je trebao da bude dokaz da svi stanovnici Ugarske, bez obzira na nacionalnu i konfesionalnu pripadnost, uživaju jednaka prava. To je najbolji način, smatra Flat, da jedan srpski subvencionisani list stekne čitalačku publiku i suprotstavi se uticajima ekstremne nacionalne štampe, čime se možda može pridobiti i srpska opozicija. Pavloviću nije zamerao što, kao Grujić u „Srbskom naroduˮ, nije otvoreno zagovarao mađarizaciju jer je smatrao da je to zadatak mađarskih vlasti.
Flat se svim svojim autoritetom založio da se „Našem dobuˮ dodeli godišnja subvencija od 2.400 forinti, dok je vlada bila spremna da izdvoji polovinu te sume. Pavlović je molbu podneo 1889. godine, desetak dana posle smrti svog glavnog saradnika, Jakova Ignjatovića. Pošto je Ignjatović ranije primao stalnu godišnju subvenciju od 1.200 forinti, Pavlović je računao da će taj novac dobiti za svoje novine, što se i dogodilo. Pošto je „Naše dobaˮ veliku pažnju posvećivalo Bosni i Hercegovini, mađarska vlada je smatrala da drugu polovinu treba da obezbedi zajedničko austrougarsko ministarstvo finansija, ali je Benjanim Kalaj to odbio. Iako se vlada Bosne i Hercegovine 1887. pretplatila na 50 primeraka „Našeg dobaˮ, taj broj se Kalajevom voljom prepolovio godinu dana kasnije, kada je baron Fedor Nikolić pokrenuo budimpeštanski „Srbski dnevnikˮ. Pavlović je molio mađarsku vladu da pomogne njegov list, smatrajući da narodima Bosne i Hercegovine treba „jedan umereni i trezvenog duha listˮ, inače će glasila poput „Zastaveˮ i „Branikaˮ, „Srbobranaˮ i „Srpskog glasaˮ, zajedno sa štampom iz Srbije razbuktati duh neraspoloženja prema plemenitim namerama austrougarskih vlasti. Svoj list je predstavljao kao jedinu protivtežu srpskim opozicionim listovima. Nakon što je Jaša Tomić na Tucindan 1889. ubio Mišu Dimitrijevića, dr Stevan Pavlović je i ovaj događaj pokušao da iskoristi kao dokaz više da njegovom listu i druga polovina Habzburške monarhije dodeli novčanu podršku. Smatrao je da su se Srbi ovim ubistvom našli u pometnji i da je za njihovo pridobijanje ključno da država pomogne „Naše dobaˮ.
Uprkos svim naporima dr Stevana Pavlovića da ga pridobije, Benjamin Kalaj ostao je neumoljiv kada je u pitanju podrška „Našem dobuˮ. Za njega je bilo ključno to što je ovaj list u Bosni i Hercegovini imao vrlo malo čitalaca, bez obzira što su Pavlovićevi politički stavovi bili odgovarajući. Nije dozvolio da podlegne uticajima mađarske vlade koja je u više navrata posredovala u korist Pavlovićevog lista. Popustio je jedino 1890. kada je vratio pretplatu„Našeg dobaˮ na 50 primeraka usled obustavljanja „Srbskog dnevnikaˮ. Nakon što je ugašen Grujićev „Srbski narodˮ, Pavlović je pokušao da izdejstvuje povećanje subvencije na 2.000 forinti godišnje. Pošto je „Naše dobaˮ bilo jedini preostali list koji zastupa „mađarsku državnu misaoˮ u čitavoj srpskoj štampi, mađarska vlada nije želela da dopusti da se on ugasi. Međutim, uprkos svim ubedljivim razlozima, grof Đula Sapari dozvolio je da se subvencija poveća samo na 1.600 forinti u četiri rate. I njegov argument bio je mali broj čitalaca i slab uticaj na javno mišljenje. Naime, „Naše dobaˮ je izlazilo u 350 primeraka. Od tog broja 50 je deljeno besplatno, a 50 je kupovala vlada Bosne i Hercegovine. Zbog svoje mađarofilske orijentacije, ali i zbog udara srpske opozicione štampe, broj pretplatnika i dalje se samo smanjivao.
Prezren i odbačen, „Naše dobaˮ je delilo sudbinu svog urednika od koga su mnogi okretali glavu i izbegavali ga. Kada je Todor Bekić, uz pomoć subvencija mađarske vlade, 1897. pokrenuo list „Narodnostiˮ, bilo je jasno da i Budimpešta diže ruke od „Našeg dobaˮ. Mađarska vlada je počela da izbegava redovno isplaćivanje rata, a sam njen predsednik, Ištvan Tisa, na Pavlovića je gledao kao malog čoveka koji od vlade želi da izvuče veliki novac. U nevolji i bedi, ceneći samo njegove zasluge i ne obazirući se na propuste i grehe, odbačenom dr Stevanu Pavloviću u pomoć je priskočila Matica srpska. Štampala mu je radove i od 1904. do smrti novčano ga pomagala iz fonda Atanasija Gereskog, namenjenog ostarelim, osiromašenim i zaslužnim književnicima. Ni u takvim uslovima nije odustao od „Našeg dobaˮ; poslednji broj izašao je 22. januara, a dr Stevan Pavlović je umro 6. februara 1908. godine u Novom Sadu.
Ostavi komentar