Конзервативизам напредњака – западњаштво без демократије

query_builder

Конзервативизам напредњака – западњаштво без демократије

 

Аутор: др Љубиша Деспотовић

 

На примеру Напредне странке – напредњака, најбоље се може сагледати сва антиномичност српског политичког бића. Пренапрегнута у жељи да Србију уреди по нормама  и стандардима европских узора, ова ће политичка опција остати разапета између несумњиве либералне инспирације и антидемократизма своје политичке праксе. По потенцијалима и намерама изразити модернисти, напредњаци ће у великој мери поништити свој модернизам, евидентном недемократском владавином. Оптуживани за дворску странку, они су то одиста и били, колико својом заслугом, толико још и више заслугом социјалне структурираности српског друштва тога времена, које осим „радикалског мора“ и није имало значајнији социјални слој, на којем би се  могао утемељити и учврстити један  модеран европски програм. „Напредњаци су били елитна група европски образованих интелектуалаца која је истакла програм либералних промена за модернизацију земље, али није сматрала да се оне могу постићи увођењем демократије.“ (1. Нова историја српског народа (2000) Београд, Наш дом, приредио, Душан Т. Батаковић, стр. 179) Јовановић, такође, истиче ову црту њиховог политичког профила: „њихов конзервативизам није био чист него разблажен либерализмом. Образовани на западу у пуном јеку либерализма, они су сматрали либерализам као неопходно потребан састојак европске културе. Полицијска стега Ристићеве владе, од које су они и њихови једномисленици патили, само је појачала њихов либерализам; у неким питањима они су, из партијског ината, терали још даље с либерализмом него и сами либерали.“ (2. СЈСД, том 5, стр. 46)

Од почетка окупљања, ова политичка група младих интелектуалаца имала је намеру да оформи модерну политичку странку. То је била и тема једног од првих бројева њиховог гласила „Видело“.  У њима они образлажу потребу стварања модерних странака, као питања потребе и нужде, политичког живота Србије и „савремене уставне државе“. Будући по образовању либерали и европејци, они су јасно резоновали о потреби оформљења политичког организовања странака, као кључног предуслова, за увођење парламентарног система власти. Само је делимично тачна тврдња да су они наставак конзервативизма у Србији. Један број младих интелектуалаца нашао се међу конзервативцима јер и није било неке боље алтернативе опозицији Ристићевом режиму. Немајући боље решење, без обзира на свој осведочени либерализам, они су припадали опозиционом блоку у којем се још налазила и будућа радикална  странка. Разочарани и једнима и другима они су у свом „Виделу“ писали да су то опције изневерених политичких програма и имена. То су „либералци без либерализма“ и „конзервативци без конзервативизма“. (3. Д. Јанковић нав. дело, стр. 258) Што се њих самих тиче то је без сумње било програмско окупљање на најбољим традицијама грађанског либерализма.

Напредњаци, управо позивају на борбу против „псеудолиберализма“, а за истинску европеизацију и модернизацију Србије. Иако неки аутори стављају знак једнакости између појмова европеизације и модернизације, ми се залажемо за онај приступ који појам модернизације посматра диференцирано, као скуп различитих модела модернизације. Јер и сам европски простор није у идентитетском смислу једнородан и истозначан. „Нема сумње да европски идентитет постоји у разликама. Поред специфичних националних идентитета постоје добри разлози да се говори о више Европа у регионалном смислу.“ (4. М. Марковић (1995) Антиномије европске цивилизације, Београд, Српска политичка мисао, стр. 95) „Заправо, данас, као у свим преломним годинама европске историје, постају белодане антиномије европског идентитета – непомирљиве противречности које раздиру биће Европе и које се заснивају на антагонистичким константама.“ (4. Јовица Тркуља (1996) Антиномије европског и југословенског идентитета, у Зборнику радова, Србија и Европа, Београд, Дом културе студентски град, стр. 102) Поред идентитетске разлике, још веће су разлике на нивоу концепција политичких система. Један модел чини француска политичка баштина, други, сасвим другачији – немачка, а о оригиналности и специфичностима британског модела не треба трошити речи, и слично. С тог аспекта није свеједно на коју се баштину, или који модел политичке модернизације се мисли. Сви ти модели узети заједно могу да се подведу под појам европеизације, али се никада не сме губити из вида разлика која међу њима постоји, и која  уз друге домицилне факторе пресуђујуће утиче на карактер, дубину и брзину самог процеса  политичке модернизације. Неки попут Стојана Новаковића исказали су то сасвим експлицитно, као борбу за остварење „идеала чистог конституционализма“. Супротно идеологији либерала окупљених око Либералне странке, који су сматрали српске политичке нарави за демократске и као такве добром претпоставком за западне демократске установе, напредњаци, потпуно рационално, просуђују да је за европске демократске установе потребно стварати у Србији и европски  дух, који је те установе и утврдио. Из пера Милана Пироћанца изашле су управо ове речи: „Наш циљ и правац деловања састоји се управо у увођењу управо оног европског духа у наш народ, који је створио и учинио функционално способним многе данашње државе. Ослањајући се само на карактерна својства и особине српског народа, немогуће је обезбедити опстанак и постојање српске државе. Због тога је неопходно научити наш народ на државну дисциплину.“ (5. Дневник Милана Пироћанца (1991) Сарајево, приредила Латинка Перовић, стр. 15)

Изразити модернизацијски потенцијал и мотивацију напредњака, потврђује А. Л. Шемјакин. Он истиче да су напредњаци, „градитељи најбрже трансформације Србије“. (6. А. Л. Шемјакин (1997) Либерална идеја и традиција: унутрашња борба у Србији у првој деценији независности, Београд, Српска политичка мисао 1-2, стр. 122) А посебну похвалу њиховој либералној и  модернизаторској оријентацији дала је аналитичка служба руске дипломатије у извештају свог министраства из 1880. године, где стоји: „да нов кабинет Србије чине политичари „најлибералнијих убеђења, који су себи поставили циљ да промене целокупно државно уређење своје отаџбине.“ (7. Архив Спољне политике Руске империје (1880), исто, стр. 122) Тој оцени придружио се и белгијски економиста Емил де Лавеле, који је тада посетио Србију. И он на потпуно експлицитан начин потврђује напредњачку развојну и у модернизацијском смилу готово радикалну оријентацију. „Партија прогресиста, – писао је он у својим путописним белешкама – одговара либералима Запада. Она мало поштује старе институције, на које гледа као на остатке варварства…Та партија жели да обезбеди својој земљи што брже све оно што чини такозвану западну цивилизацију…“ (8. исто, стр. 122) Напредњаци су заиста били озбиљни у намери да преобразе патријархалну Србију у модерну европску државу. Главни напредњачки хендикеп, а то је био хендикеп и свих других потенцијалних модернизатора Србије, што у синхронијској равни дешавања нису имали реалног социјалног утемељења свог програма модернизације. Класно-слојна структура српског друштва тога времена била је више него неповољна за један такав подухват. У највећем делу, Србија је била сељачка земља, без социјално-слојне издиференцираности. Оно мало градског и паланачког становништва, са трговачким еснафима, није било довољно да конституише бројнији социјални слој на коме би се могла утемељити једна политичка опција са снажнијом проевропском оријентацијом. „У Србији има данас 3.737 села и 70 вароши и варошица. Међу варошицама, многе су новијег постања и од осталих села разликују се једино тиме, што имају по неколико дућана.(…) Сеоско је дакле становништво седам пута толико колико варошко.“ (87,51% чине села, а 12,49% вароши и варошице) (9. Владимир Карић (1887) Србија, опис земље, народа и државе, Београд, Краљевска државна штампарија, репринт, КИЗ Култура и Православна реч, 1997, стр.152-153) И сам Владимир Карић истиче важност постојања градског, као он каже варошког становништва за прихватање европских модела навика и понашања. „Као и свуда у свету, тако се и у Србији сељак јаче држао свега старог, наслеђенога, народног, а варошанин је то полако остављао, угледајући се на варошане других народа јевропских са којима је по природи посла и положаја свога долазио у саобраћај, и тежио да се са њима изједначи.“ (10. исто, стр. 152)

Управо на том пољу аргументације, треба тражити праве разлоге напредњачког приближавања круни, јер у датим околностима то је био колико логичан, толико и изнуђен политички потез. „Све у свему, сва драма српских реформатора – „европеиста“ – састојала се у томе да су се, не наишавши на ширу подршку унутар земље у реализацији свог објективно буржоаског програма модернизације Србије, ослањали у својој делатности, немајући други ослонац, на ауторитет круне. Отуда потиче директна зависност владе од Милана Обреновића и њена спремност да до краја следи све ауторитарнији курс свог „покровитеља““. (11. А. Л. Шемјакин, нав. дело, стр. 123)

Први писани програм напредњаци ће изложити 1879. године у свом гласилу „Видело“. Тај „виделовачки“ програм послужиће као основа за каснији страначки програм који је усвојен на великом страначком збору маја месеца 1889. године. Иако са различитим политичким искуством – јер је први програм писан пре доласка на власт, а други после доста јаког осећања горчине после силаска са власти (и радикалског осветничког насиља „нежно“ названог „народни одисај“) – у програмској оријентацији није било значајнијих измена. То су она већ добро позната залагања за увођење уставног и законског стања у земљи, за доношење закона о штампи, кривичног закона, о независној судској власти, о праву зборова и удружења, о општој и обавезној настави, о стајаћој војсци и др. „Да Напредна странка, остајући верна начелу напретка, у народном и државном животу, наставља свој политички рад на томе; да се уставност истинска развија за све и свакога, да закон и ред постану светиња у земљи; да се сузбија насиље и озго и оздо, да се истинита просвета креће упоредо с просветом напредних народа и др.“ (12. В. Крестић, Р. Љушић, нав. дело, стр. 184) „Из изложених тачака „виделовачког“ програма, које су нешто касније постале Програм Напредне странке, није тешко закључити да је њихов суштински захтев за стварном либерализацијом пре свега политичких права, односа и установа у српској држави“ (13.  Д. Јанковић, нав. дело, стр. 271)

Основна грешка либералне власти била је, по мишљењу напредњака, то што су западне установе покушавали прилагодити нашим условима. За напредњаке, то није био само методолошки него и суштински  погрешан смер. Они су били присталице тзв. чистих модела. Читава њихова политичка и концепцијска делатност и схватања изграђени су у антиставу према Ристићевом либералном политичком предузећу. „Политичке установе напредњаци нису темељили на народним особинама; напротив, политичке установе биле су им једино средство за цивилизовање, тј. за поправку народних особина.“ (14. СЈСД, том 5, стр 67)  Настојали су да чак и властитим понашањем направе дистанцу према патријархалном и необразованом сељаку- као репрезенту тадашње социјалне слике друштва. Њихова господштина, деловала је покаткад исувише натегнуто, вештачки, и надмено. Упорни у жељи европеизације одмах и сад, често су то чинили на непримерен начин, и супротно својим политичким и програмским интересима. Такво понашање подизало је и иначе њихову евидентну непопуларност код народа, на још виши ниво. Страх од новог, од Европе, од непознатог и неразумљивог, још се више појачавао и таквим њиховим понашањем. „Омаловажавали су наше домаће прилике, покушавали да образују код нас један виши друштвени круг, имали су у свом понашању и држању неку надуту однарођеност као влашки бојари прошлог века.“ (15. исто, стр. 67)

Напредњаци су први код нас на одлучан начин заступали индивидуалну перспективу људских права и слобода. Њихов индивидуализам, као програмска и идеолошка максима, показивао је да су једино они, до тада у Србији разумели праву суштину либералне политичке идеје. У духу правог поседничког индивидуализма, напредњаци потпуно отворено и без и мало мистификације инсистирају на њему, као кључу буржоаске и грађанске политичке доктрине. То је она битна тачка која дели либералну традицију од других политичких доктрина модерне, која за разлику од конзервативизма који инсистира на корпоративној репрезентацији и идентитету, или социјалистичкој која истиче колективистички, егалитарни класно слојни начин представљања – као топос и угаони камен свих либералних стандарда узима индивидуу и њен грађански политички субјективитет. На ову димензију као заједничку одредницу свих либералних традиција упозорава и  Џон Греј. „Као заједничка свим варијантама либералне традиције јавља се, међутим, једна концепција човека и друштва која је изразито модерна по свом карактеру. (…) Она је индивидуалистичка јер истиче морални примат личности насупрот захтевима било ког друштвеног колективитета.“ (16. Џон Греј (1999) Либерализам, Подгорица, ЦИД, стр. 8)

Јовановић такође скреће пажњу на ову њихову политичку карактеристику. „Они су били већи слободњаци од либерала, јер су више пажње обраћали на обезбеђивање личне слободе од самовоље власти. Либерални устав од 1869. пренео је, истина законодавну власт с чиновничког савета на Народну скупштину, али административну власт оставио је према појединцу исто онако моћном као и у време бирократског режима уставобранитеља и кнеза Михаила.“ (17. СЈСД, исто, стр. 67) Слобода се по напредњацима састојала у једној уставној и законитој сфери права и политике, где је законским путем загарантован како корпус индивидуалних права и слобода, тако и механизми за контролу власти, „слобода се састоји у томе што грађани неће живети у вечитом страху од кињења и гоњења полиције.“

Напредњаци се нису слагали ни са позицијом, а ни са карактером народне скупштине. Није им се допадало што је то искључиво једна сељачка скупштина, они су желели да у њен састав уђу и представници интелигенције и имућнијих грађана. Такође им се није допадао начин избора, који је давао готово опште право гласа. Сматрали су да је изборно право требало ограничити одређеним имовинским цензусом и тако обезбедити претежност по њима озбиљнијим представницима грађанства. Та сељачка скупштина није им личила на њима жељени западни парламент. Стога ће  у њиховом нацрту устава бити предвиђен „један Сенат, у коме ће бити заступљене имућније и образованије класе. У исто време мислили су да треба променити и начин бирања Скупштине. У свом нацрту устава, они су завели бирачки порез од тридесет до педест динара(…) Овај систем ограниченог и неједнаког гласања узет је из ондашњег румунског устава, који је разврставао бираче по имућности, дајући имућнијим групама већи број посланика него мање имућнима.“ (18. исто, стр. 68)

Нереалност напредњачке процене и жеље огледао се у чињеници неуважавања постојећих социјалних и политичких прилика у српском друштву. То није био као у румунском примеру рај спахијског поседа, већ море слободног и углавном ситног сељачког газдинства. У таквим околностима инсистирање на ограниченом и у имовинском смислу условљеног бирачког права, није производио као контраефекат само политичку непопуларност, него и суштинску супротстављеност напредњачке политике реалним социјалним и политичким детерминантама српског друштва. „Напредњаци су имали неке сличности с енглеским виговцима и француским доктринарима. Као виговци и као доктринари, напредњаци су тежили политичкој слободи која је за њих била један од услова вишег културног живота, али нису веровали у политичке способности масе, коју су сматрали за фукару. Њихов идеал била је парламентарна влада, али под условом да у парламенту седи господа. У нашој историји напредњаци су продужавали старе уставобранитеље, којима се такође свиђала влашка бојарска олигархија, и који су претежни утицај у државној управи дали једном Савету састављеном од чиновничке господе.“ (19. исто, стр. 68)

На овом сегменту напредњачке политике отвара се питање њиховог политичког конзервативизма. (20. „У конзервативне идеје иде поглавито чување реда, пажња на традиције колико их има, строго држање законитости, жртвовање свију ситних обзира дисциплини, оданост к својој служби, верност к заданој речи, к свом старијем и к закону, реформе еволуцијом, искреност политичких убеђења без претварања и без шпекулације. Не само наше наклоности него и наша личност утапају се у анонимним, апстрактним захтевима законитости и реда.“ Стојан Новаковић (1966) Из српске историје, Београд, Нови Сад, СКЗ, Матица Српска,  стр. 303) Типологија конзервативизма која подразумева читаву лепезу од класичног конзервативизма, преко конзервативног национализма, конзервативног технократизма, конзервативног социјализма, до конзервативног либерализма, пружа сасвим лепу могућност диференцираног и изнијансираног приступа у процени напредњачке верзије конзервативног концепта. С обзиром на свој карактер и главне упоришне тачке, он се сасвим несметано може означити као конзервативни либерализам. То је она конзервативна перцепција политичког, која сагледава потребу политичких промена као битну димензију развоја, али и очувања политичког поретка. Политичке реформе се доживљавају као нужни процес који треба да релаксира нарасле социо-политичке тензије и супротности у друштву, и да га поштеди већих потреса. „Конзервативни либерализам иде трагом Беркове замисли и политичке мудрости према којој држава, која не увиђа могућност и значај промена, ризикује да изгуби оне елементе својега устројства које иначе жели сачувати као нешто најсветије. У таквој држави, уместо реформи које су неизбежна последица политичког развитка, настају крајности сукобљавања, ломови и преврати испуњени несагледивим последицама. (20. Љ. Тадић (1987) Конзервативна мисао – покушај типологизације, Београд, Гледишта 9-10, стр. 25)

Друга битна карактеристика конзервативног либерализма која је блиска напредњачким схватањима, лежи у односу према учешћу народа (или масе како то они често истичу) у политици, било да су у питању избори, где се води једна рестриктивна бирачка политика условљена имовинским цензусом, или самој власти преко парламентарног ситема, ту је још присутан и један антиегалитаран став, који се нарочито осећа у сегменту демократских установа и институција, према којима се приступа са опрезом и великом дозом подозрења. „Конзервативни либерализам начелно страхује од покрета и уплитања народних маса у историјске токове, а нарочито од тзв. егалитаристичког синдрома, тј. од принципа једнакости као супстрата демократије.“ (21. исто, стр. 26)

Код наших напредњака, снажно је била изражана још једна црта конзервативног духа, а то је њихов аристократизам и елитизам. Потреба да се направи и политичка, а не само социјална или статусна разлика међу грађанима. Онима који су благороднији следовало би и више права. Како изборних, тако и оних у самом учешћу у власти. Невоља ових схватања лежи поред осталог у томе што се друштвено и политичко благородство углавном везује и за материјални статус индивидуе. Па је обично, најблагороднији онај део социјалне стратификације друштва који је и најбогатији. „Конзервативизам је у принципу елитистички и „аристократски“ – неке јединке би могле бити више слободне и једнаке него неке друге. Прихватање парламентарне демократије је последица прилагођавања након многих пораза које је конзервативизам претрпео од стране либерализма…“ (22.  М. Марковић (1987) Конзервативна мисао у свету и код нас, Београд, Гледишта 9-10,  стр. 9)

Напредњачки конзервативни либерализам обележава још једна битна црта њихових схватања. Они су наиме инсистирали да се из српске традиције мало шта може употребити као плодотворно, за нови модерни политички развој. Стога су за разлику од Ристићевих либерала, критички приступали националној традицији, без заноса, трезвено, и реално процењујући да она није одвише коресподентна европском духу. „Разуме се да конзервативци и поред своје оданости традицији, нису одобравали сваку поједину идеју или ствар која долази из прошлости. Филозофија традиционализма је, као и све такве филозофије, селективна. Здрава традиција мора долазити из прошлости, али она мора бити истовремено и пожељна и подобна.“ (23. Роберт Низбет (1999) Конзервативизам, сан и стварност, Подгорица, ЦИД, стр. 34)

Напредњаци су и поред свог конзервативизма правилно проценили да је српски патријархални и колективистички етос, озбиљна препрека, жељеној и преко потребној модернизацији. Нарочито је то било изражено у оним сегментима модернизације која је долазила од стране државе, њених институција и  органа. Све такве акције дочекиване су у народу са нескривеним антипатијама и отпором. „Ради се о негативном држању према власти, држави и владаоцу, уколико је њихова политичка, односно управна делатност усмерена према модернизацији државних и друштвених структура.“ (24. Ханс Михаел Мидлих (1991) Патријархални менталитет као сметња државне и друштвене модернизације у Србији XIX века, Београд, Историјски часопис књ. XXXVIII, стр. 115) У представи српског сељака држава је била или страна тлачитељска сила, или пак далека и апстрактна творевина домаћих властодржаца од које је трпео намете и туторску заштиту. Ни једна ни друга опција нису биле одвише привлачне, најбоље би било када је уопште не би било  то је била једна анархична црта српског социјалног карактера. „Српски сељак није се борио за неку апстрактну државу, а камоли за Карађорђа,(…) Тукао се сваки пре свега за своју кућу, породичну задругу, своју обрађену земљу и опстанак старог, предмодерног поретка традиционалног села и кнежине.“ (25. исто, стр. 117)  Ту важну црту српског националног карактера, која је супротстављена модерном ако оно доноси систем и обавезност, добро је уочио и руски путописац и историчар, Павел Аполонович Ровински. На крају свог надахнутог и у документарном смислу више него значајног дела, он истиче    нестабилност политичке ситуације у Србији као неку врсту њене принудне позиције, која уз незгодан политички менталитет свакако доноси земљи сталне проблеме и удаљава је од грађанског поретка. „Наравно, такав положај омета развој земље у смислу грађанске државе. Због тога, и поред војничке храбрости Срба, ви још нећете код њих срести довољно елемената грађанске храбрости. То је јасно показала топчидерска историја. Испод спољног покрова цивилизације сусрећу се веома груби обичаји који захтевају кажњавање и освету, који понижавају жену до степена раднице коју једни дају, а други узимају, не водећи рачуна о њеним жељама. Много је људи чији је животни циљ уживање, тј. наслађивање животом, али у најужем материјалном смислу.“ (26. Павел Аполонович Ровински (1994) Записи о Србији 1868-1869, Нови Сад, Матица Српска, стр. 256)

Оно што су Срби лако прихватали од европских утицаја, и што се брзо калемило на наше колективне нарави и страсти, јесте погубан утицај социјалне патологије европских престоница који се брзо ширио Србијом као каква зараза. Ровински указује „да су ружне стране европског живота овде нашле погодно тле. Штетан утицај те појаве у великој мери се одражава на физичко здравље народа, на шта се озбиљно жале сви лекари. Страст према уживању и разоноди, крајњи материјални интерес у насладама, бесциљно губљење времена у читању новина у кафани или уз пиво по биртијама – све то јако подсећа на Беч, а у  Београд је стигло каквим природним путем, јер је све то у сагласности са начином живота који се овде некад одвијао под турским утицајем.“ (27. исто, стр. 64)

Реформски програм напредњака имао је два важна сегмента. Један који се односио на законску заштиту појединца од злоупотреба власти, као и гаранцију основних индивидуалних слобода и права, и други који се тицао органичења бирачког права и увођења имућнијих слојева грађанства у настајању у парламент. „Жељни да што пре посведоче своје слободоумље, напредњаци су издвојили из свог програма оне реформе које су се дале извести обичним законодавним путем и те реформе одмах су остварили. Тако су постали закон о штампи, закон о зборовима и удружењима, закон о судијама. (…) Оне реформе које су имале да обезбеде грађане од самовоље владе и њене полиције – остварене су одмах; оне реформе које су имале да имућније и образованије редове уведу у парламент – одгођене су до састанка Уставотворне скупштине.“ (28. СЈСД, том 5, стр. 69)

Присталице тзв. чистих модела или чистог пута у модернизацији Србије, напредњаци, супротно Ристићевим либералима, инсистирају на путу увођења „чистог конституционализма“, „који је подразумевао директно позајмљивање (а не прилагођавање као код Ристића) западних принципа и образаца и – суштински преображај традиција сопствене земље.“ (29. А. Л. Шемјакин, нав. дело, стр. 128) Ристићеви либерали изобличили су „каноне западног конституционализма“ трудећи се да их прилагоде и усагласе са српским патријархалним традицијама. (30. шире видети у Стокес Гале (1990) Politics as developement, The Emergence of Political Parties in Nineteenth – Centur., Durham and London, Duke University Press) „По мишљењу америчког истраживача Гејла Стоукса, политичка мисао српских прогресиста почела је 80-их година да се подудара са идејама енглеских и француских либерала 30-40-их година (за разлику од Ристићеве политичке доктрине која је била пројекција пруског модела на српску традицију). Како се претпоставља, посебно су им по духу били блиски такозвани орлеанисти, Ф. Гизо, А Тјер, В. де Броли – идеолози и практичари јулског режима у Француској (1830 – 1848). Њихов интелектуални и политички либерализам такође је имао мало тога заједничког са демократијом. Демократија подразумева равноправност, орлеанизам, међутим, предлаже неизоставну супериорност социјалних елита. Зближавало их је са напредњацима и то што су и једни и други били „цвет“ националне интелигенције.“ (31. А. Л. Шемјакин, нав. дело, стр. 129)

„У  раду напредњачких министара било је доста либералног доктринарства. Њихови политички закони махом су преводи страних закона, без обазирања на наше прилике. Али, поред либералног доктринарства, код напредњака било је и правога државништва. Они су осећали потребе модерне културне државе и нису зазирали од непопуларних мера; то су показали онога дана када су сељаку узели дете у основну школу, а одрасла сина у војску. Напредњачка влада чини утисак једне реформаторске владе, која је може бити сувише заљубљена у стране обрасце, али којој то ваља опростити због њене куражи да загази у једно модернисање државне управе које је исто толико непопуларно колико и потребно.“ (31. СЈСД, том 5, стр. 77)

У наведеним околностима то је значило да напредњаци инсистирају на увођењу једне врсте  супремације политичке елите, на фактичкој доминацији интелектуалне олигархије. Слично уставобранитељима који су се залагали за такође олигархијску власт, само што је  то била једна олигархија оријенталног и патријархалног типа, за разлику од наредњачке која је подразумевала висок ниво образованости и културе. На практичном плану то је значило доминацију бирократске власти, и државног апарата, централистички устројеног и са снажном субординацијом. Тако постављена решења требала су да обезбеде потпуну надређеност „интелекта“ над „сировом масом“ и успостављање снажне социјалне дистанце, готово сегрегације, у систему вештачки створене хијерархије. Сажето речено то је био модел либералне државе, успостављене доминације политичке елите, централистички постављене и организоване власти, снажне функционалне улоге бирократског апарата, култа закона, и одређене социјалне дистанце. Управо у овом сегменту њихове политичке доктрине, најснажније се истакла црта њиховог антидемократизма. Било је то истинско западњаштво, али без демократије. Таква идеологија врло ће брзо доћи у сукоб са властитом социјалном средином, и политичким окружењем. Последице неће трпети само средина, трпеће је и нестрпљиви реформатори, који нису имали довољно политичке мудрости да динамику својих модернизаторских активности примере реалним капацитетима српске државе и друштва. Тачно је да без промене затечене социјалне структуре, и радно-професионане диференцијације, нема истинске модернизације земље, али је такође тачно, да се промене не могу вршити ни брже ни дубље него што то објективно омогућавају услови и снаге који се тим променама третирају и који те промене инспиришу. „Западњаци – напредњаци су хтели да уведу институционални систем, намењен структурираном западно-европском друштву. При томе су тежили да сруше, разбију јединство сопственог народа, јер другачије није било могуће на силу угурати социјалну реалност у оквире модела који су предлагали.“ (32. А. Л. Шемјакин, нав. дело, стр. 135)

За разлику од проблема на које су наилазили козервативни покрети у Западној Европи, (да се одупру претећим променама, или пак да их контролисано, опрезно и само у најнужнијој мери спроведу), конзервативни либерализам наших напредњака имао је сасвим супротну ситуацију. Они се нису као либерали залагали да сачувају што више од старе традиције, већ супротно, да баш ту традицију искорене, и на њено место устоличе европске институције. Круцијални проблем је и био у томе, што су управо они морали бити нека врста конзервативних револуционара и  револуционисати како затечену друштвену стуктуру и односе, тако и патријархални и колективистички дух који је у ставри и био највећа препрека модернизацији. (а)По много чему посебна и особита појава, Стојан Новаковић је у неким сегментима напредњачке политике заузимао другачије погледе и ставове. Будући ерудита и врстан историчар Новаковић је био другачијих погледа на проблем нације и српске традиције. Он је није као већина напредњачких лидера, некритички и доктринарно одбацивао, напротив, тежио је да у њој пронађе и оно што није и не може бити спорно. Такође, и око питања брзине и радикалности промена, био је присталица еволуционих и поступних реформи. „Новаковић је био присталица еволуционог пута у парламентаризам западноевропског типа, јер, поучен радикалним методама, није имао поверења у политичку зрелост сељаштва, које је чинило девет десетина српског друштва. Успостављање политичке културе за Новаковића је био основни предуслов нормалног политичког живота.“ (33. Душан Т. Батаковић (1996) Нација, држава, демократија, о политичким идејама Стојана Новаковића, Београд, Зборник Стојану Новаковићу у спомен, СКЗ, стр. 170)

б) Када је у питању и наша правна традиција, Стојан Новаковић је био један ако не и једини напредњак који је указивао на значај Римског права за нашу правну традицију како ону световну, тако и црквену. „И тек је Стојан Новаковић (1842 – 1915), један од оснивача Напредне странке, схватио да напретка нема без „конзервативности“ која се састоји у враћању на основе Римског права. Позната је студија Средњевековна Србија и Римско право (објављена 1906. године). Ту Стојан Новаковић истиче да је српска култура и повест поникла у византијском кругу „у класичној домовини римског права“ и да је само у тој средини Свети Сава могао да препише, обради и напише законске књиге којима је предодређена повест Срба; да је определење Светога Саве за правну државу (поредак по Римском праву сасвим у духу његове вере, јер је Римско право „саставни део вере“ православне; а да су онда Бугари и Руси тек од Светог Саве примили и преузели његово велико дело.“ (34. Жарко Видовић (1997) Суочење православља са Европом, Цетиње, Светигора, стр. 29)

Додатни проблем напредњака био је у томе што су њихова политичка решења иако евидентно западна, била правно рестриктивна и опозитна самој демократији. Будићи остали без озбиљније социјалне подршке, а снажно нападани од радикалске опозиције, несигурни у  политичку искреност подршке самог краља Милана, напредњаци, брзо одклизавају у правцу, потпуног недемократизма своје власти, натапајући је обиљем полицијског и партијског насиља. Свесни незавидности своје политичке ситуације, они посежу и за озбиљном ревизијом већ донетих закона, о слободи штампе, закона о судијама, о правима политичког удруживања и окупљања и др. Све то узето заједно нужно је скраћивало перспективу вршења саме власти, а још више и радикализације политичких прилика у земљи. „Речју, у 1884. години напредњаци који су поново дошли на власт, завели су били у Србији својеврсни „бели терор“; мењањем одговарајућих закона они су штампу стварно угушили; политичке странке практично онемогућили; над општинама појачали полицијски надзор, а снаге репресије повећали.“ (34. Д. Јанковић, нав. дело. стр. 286)

До које је мере политички живот у земљи радикализован, илустративно говори и пример политичке одмазде која је извршена у форми насиља, на представнике Напредне странке, након њиховог силаска са власти. Годинама изложени политичком и полицијском насиљу напредњака, пристачице Народне радикалне странке, нарочито у унутрашњости, узвратили су још жешћим насиљем који је у многим случајевима био праћен свирепим убиствима па чак и линчовањем. Тзв. „народни одисај“, како су ову политичку освету и одмазду назвали радикални прваци, био је више од просте политичке освете. Он је на најпрегнантнији начин сведочио о суровом примитивизму и политичкој заслепљености која је владала Србијом тога времена. Испод танке коре цивилизованости која је почела да прекрива грубо ткиво Србије, еруптивном снагом примитивизма нахрупила је лава  политичког насиља. Један наспрам другог нашли су се у готово смртној борби, државни терор и народни одисај. И један и други једнако опасни и једнако опаки, сведочили су да је Србија упркос многим започетим токовима политичке модернизације, још увек била далеко од жељеног грађанског поретка (мира). „Али тај „народни одисај“, како су ово линчовање (несумњиво страховито и кад се умање бројке, вероватно претеране из партијских побуда) називали радикали, говорио је доста не само о карактеру и политичкој пракси Напредне странке док је била на власти, него је био истовремено и знак и огледало времена. Оно је, посебно, било огледало политичко-страначких односа, сведок до ког су се степена дивљања и дивљаштва, рекло би се усијања, и до каквог безумља биле разгореле политичко-партијске страсти у Србији тог времена.“ (35. исто, стр. 290)

Остављени на цедилу и од свог доскорашњег патрона краља Милана, на чију се искреност никада озбиљно ни пре није могло рачунати, напредњаци су трпели невиђену тортуру и насиље. О томе сведочи и сам Стојан Новаковић: „Напредњаци чији се шеф Милутин Гарашанин изложио за одбрану династичких интереса и узео линију против развода, остали су скоро изван закона, без икакве заштите од страсних напада напуштених својих противника, који сами нису видели у чему се находе.“ (36. Стојан Новаковић (1912) Двадесет година уставне политике у Србији 1883- 1903, Београд, Књижарница С. Б. Цвијановића, стр. 31)

Борба напредњака за политички преображај земље и њихов незавидан положај, произилазио је и из сталног, али не и увек транспарентног сукоба са краљем Миланом. Напредњаци који су тежили фактичком ограничавању монархове власти у форми дводомог народног представништва, морали су пре или касније доћи сходно овој својој намери, али и  уопште својим либералним реформама у жешћи сукоб са монархом. Са друге стране, краљ Милан је напредњаке примао као најмање лош избор, и као нешто што се морало привремено трпети зарад својих личних и спољнополитичких интереса. Склон ауторитарном начину владања, али по сведочењу Слободана Јовановића без довољно државничке зрелости и личне куражи, плаховит и несталан, краљ Милан није могао бити прави гарант и подршка напредњачком програму политичких и економских реформи. На ту ситуацију са нескривеном тугом, указао је Милан Пироћанац, када је узвикнуо „не могу да се борим и с народом и с краљем. Бар да је један од њих са мном.“ (37. цитирано према: Бошко Мијатовић (1996)  Основни погледи напредњака и радикала током 80-их година XIX века, Београд, Српска политичка мисао 1-4, стр. 243) Ипак потпуне сатине ради морамо рећи да је краљ Милан без обзира на своју несталну и плаховиту природу, био од пресудне помоћи напредној странци у свим њеним значајнијим реформским подухватима. „То није била случајност да су неке од најважнијих напредњачких установа узакоњене за време тзв. „двогласачке Скупштине“, која у ствари и није била скупштина. Свој организаторски посао напредњаци никада не би свршили да нису имали за собом краља Милана. Он се насупрот сељачкој Скупштини, начинио носиоцем државне идеје, – и у служби те идеје имао више доследности и енергије него и сами напредњаци.“ (37. СЈСД, том 5, стр. 379)

Ипак, и поред свих критичких замерки које им се могу ставити, напредњаци су одиста били прави модернисти, чија се модернизацијска делатност и резултати никако не могу оспорити. Поготово се то мора вредновати високо, с обзиром на околности у којима су били принуђени деловати. У сукобу са огромном радикалском опозицијом и несталном и неискреном подршком монарха, напредњаци су за релативно кратко време своје власти остварили значајне модернизацијске учинке. „Милутин Гарашанин је с поносом навео резултате седмогодишње владе Напредне странке: оставила је иза себе две велике железнице светског и две унутрашњег значаја, решење аграрних односа у новоослобођеним крајевима; организовану војску; промењено целокупно наоружање; груписане општине; независност судова; измењен порески систем; створену Народну банку и велики број новчаних завода; подигнуту Академију наука и вештина; уређено учитељско и свештеничко стање и обновљену Краљевину српску.“ (38. Б. Мијатовић, нав. Дело, стр. 247)

Љубинка Трговчевић с правом истиче да је један од најзначајнијих модернизацијских учинака напредњака, био онај који се десио на плану увођења обавезног основног образовања, и стварања првог образовног система у нас. „Најзначајнија промена у другој половини века настала је доношењем закона о основним школама крајем 1882. године, за време министарства Стојана Новаковића, којим је било уведено обавезно школовање за „свако дете које живи у Србији“. (…) Њим се по први пут утврђује обавезна стручност учитеља, образовање је постало опште право сваког грађанина и њиме је законски постављена основа модернизације у области образовања.“ (39. Љубинка Трговчевић (1994) Образовање као чинилац модернизације Србије у XIX веку, у Зборнику радова „Србија у модернизацијским процесима XX века, Београд, Институт за новију историју Србије, стр. 221)

„Осамдесете године XIX века представљале су једну од ретких конструктивних епоха у нашој новијој историји, епоху у којој је Србија брзо напредовала, помало надокнађујући огроман заостатак за развијеним земљама. Тада је покренут замајац напретку Србије, напуштен је практично средњевековни економски и друштвени амбијент и постављени су темељи капиталистичком систему у Србији кроз домаћи новац, јачање судства, стварање банака и кредите, железницу, трговину са светом, право стицања својине странаца, прилив капитала из света, одбрану либералних економских начела, зачетке индустрије, модерне порезе, обавезно школство… 1887. Србија није ни изблизу једнака оној из 1880. године.“ (39. Б. Мијатовић, нав. дело, стр. 247)

Успех напредњака у модернизацији Србије, био би неупоредиво већи да су уз више државничке мудрости покушали да се као и њихови политички опоненти, радикали и либерали, бар мало додворе народу. Без неопходне дозе демагогије, немогуће је успешно и за дужи рок водити једну државотворну политику. Претерани рационалисти, они су већ и својом појавом будили неповерење народа, а без народа и његове подршке, тешко је водити успешну државну политику, а поготово ону која је тражила корените промене. „Изгледало је као да не знају да се велики државни послови не свршавају без народног одушевљења, и да државничка мудрост не успева без сарадње народне лудости.“ (40. СЈСД, том 5, стр. 315)  Ипак, ни Слободан Јовановић, није спорио напредњачке заслуге за политичку модернизацију Србије. Набрајајући таксативно шта су све учинили, на плану њене политичке и економске модернизације Јовановић истиче следеће: „С модернисањем Србије напредњаци су имали много више успеха него са покушајима обуздавања владалачког и народног деспотизма. Они нису начинили од Србије балканску Белгију, али су створили неколико установа које су неопходно потребне свакој културној држави, и у тим установама лежи њихова највећа заслуга. Они су радили на модернисању државе сувише брзо, а неки пут и са дилетантском лакомисленошћу; због тога су разорили државне финансије и довели земљу под туторство страних банака: то је било наличје њихове реформаторске политике.“ (41. исто, стр. 314)

Онолико колико су Светоандрејски либерали били модернизатори у равни политичких жеља и идеала, толико су то напредњаци били у сфери практичне политике. Али, ниједнима ни другима није пошло за руком да остваре свој програм модернизације. Препреке су биле бројне, а услови за остварење таквог политичког предузећа неповољни. У таквим околностима можда се и није могло више. Трпљење патње нашег народа била је његова вишевековна константа, не можемо и не смемо му замерити што и жртву убрзане модернизације није могао или није желео да разуме и подноси без отпора и роптања. Заједница која је свој живот натопила у страдању, и која је живела у оскудицама сваке врсте није тек тако могла да пристане на нова одрицања и своју садашњост без обзира колико она тегобна била, жртвује некој обећаној будућности. „Савременици знају увек више за своје патње, но за неке далеке резултате, а тих је патњи у времену, о ком је овде реч, било нажалост и сувише.“ (42. Ж. Живановић, нав. дело, стр. 233)

1Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language