Аутор: др Милош Савин, историчар
Идеја о Војводини као аутономној територији родила се међу Србима у Аустријском царству, на југу Угарске. Словени су војвођански простор населили током 6. и 7. века и на њему у континуитету живели. Историјски извори помињу Србе као бројну групу на овој територији у 13. веку, а њихов број се знатно повећава у 14. и 15. веку. Угарски краљеви су позивали Србе са Балкана да се досељавају у Угарску, ради попуњавања војске и очувања границе од турских напада. Приликом турског продора дошло је до Mохачке битке 1526. када је војска Сулејмана Величанственог побила значајан део угарског племства и самог угарског краља. Турци су се делимично повукли, а до борбе око угарског престола је дошло између аустријске династије Хабзбург и ердељског великаша Јована Запоље. Током безвлашћа и династичких сукоба, Србин из Баната, заповедник српских војника који су се борили против Турака, Јован Ненад, заузео је делове Баната и Бачке, те покушао да успостави власт над деловима Срема. Ова феудална, средњовековна, територија се не може сматрати директним покушајем да се створи Војводина, али је овај феномен у периоду националног романтизма послужио као основ за војвођанску територијалност. Као обичан човек, без икаквог племићког порекла, Јован Ненад се прогласио за цара и ушао у династичке сукобе, подржавајући прво Запољу, касније Хабзбурговце, који ће на крају победити. Ненадов покрет угушен је од стране угарске војске 1527, а Јован Ненад убијен. Године 1594, десио се велики устанак Срба у Банату, који је упркос масовности, крваво угушен.
Током Великог бечког рата (1683–1699), аустријска војска је потиснула Турке и продрла дубоко на Балкан, придобивши на своју страну балканске народе. До обрта у рату је дошло 1689, а заједно са аустријском војском се, у страху од одмазде, повлачио и велики број Срба из Старе Србије. Аустријски цар Леополд I је 1690. путем привилегија, прихватио захтеве Срба, те им омогућио да се масовно населе северно од Саве и Дунава, гарантујући им црквену аутономију, право на слободан избор свог војводе и ослобађање од феудалних дажбина. Срби су Аустрији били потребни ради одбране од Турака. Великом сеобом 1690. године пресељено је минимум 80.000 Срба. На војвођанском простору је и пре сеобе живео огроман број Срба. Након компликација везаних за наводну титулу и политичке претензије Ђорђа Бранковића, за српског Војводу је 1691. изабран Србин староседелац Јован Монастерлија, а право на избор војводе је Србима, убрзо након тога, одузето. Исте године путем Угарске дворске канцеларије, Србима су потврђена права на организовање сопствене власти, али је право на избор војводе изостављено, а црквеном поглавару је додата и световна власт. Српске привилегије од самог почетка нису поштоване, долазило је до преплитања надлежности са угарским органима и католичком црквом, па су Срби убрзо након сеобе почели да захтевају и посебну аутономну територију – Војводину. Срби су насељавали Границу, која се током XVIII века знатно смањила. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, те Коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за српски опстанак него у угарском, феудалном провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из спахијског система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе. На Темишварском сабору 1790, Срби су тражили аутономну Војводину. Њих су у томе подржавали одређени аустријски, дворски кругови, чија је намера била да на тај начин уцењују угарске сталеже.
Као наставак Француске буржоаске револуције из 1789, западну и средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској, постоји само један политички народ – Мађари. За српске револуционаре је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом. „Вождˮ српског покрета Ђорђе Стратимировић је упозорио првог човека мађарске ревулуције Лајоша Кошута, да ће Срби, ако Мађари не попусте, тражити признање аутономије на другој адреси. Кошут је одговорио да мађарско-српски проблем може да се реши само сабљом.
Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, пристао је да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима, где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавниˮ кругови и угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Војводини, која је, у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Крвави мађарско-српски рат отпочео је нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. и брзо се раширио по целој Војводини. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су србијански добровољци под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића из Новог Сада и Војводине. Након победе у северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета. Током лета појачали су се сукоби између народног „вождаˮ Ђорђа Стратимировића и патријарха Рајачића, за чија схватања су догађаји у Војводини били превише револуционарни. Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређена јављају се током лета 1848. Уставни нацрти су препознавали Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те, равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби. Током октобра (делом септембра по старом календару) у Војводини је одржана Септембарска скупштина, а Стеван Шупљикац је преузео команду над војском. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Након изненадне смрти Стевана Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, србијанске владе и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Октроисаним аустријским уставом из марта 1849, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета Граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Нови Сад је 12. јуна потпуно уништен, бомбардовањем са тврђаве. Војвођанска влада, која је изгубила било какав значај, наставила је да постоји до краја године. Током лета 1849, на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.
Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису поребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.
Укидање Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештенски сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861, на којем је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима.
Светозар Милетић је формулисао принцип Ми смо и Срби и грађани, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. У Угарској би се швајцарски модел применио, тако што би се дозволило заокружење неколико жупанија по народностима (Срби, Словаци, Русини и Румуни), које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али служећи се својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Полит није наишао на разумевање међу мађарским политичарима који су држали да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске! Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности наићи на разумевање код мађарских, грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Полит и Милетић су се залагали за блиске, братске, односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди браћу нашу Хрвате, да је Срем душа наше Војводине.
Развој угарског парламентаризма, српски либерали су доживели као шансу, па су 1865, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима, и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском Сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2,5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције. Схвативши значај страначког организовања Милетић је 1866. покренуо лист Застава као језгро за формирање будуће странке. Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустроугарском нагодбом, 1867, створена федеративна Аустроугарска. Угарски сабор је 1868. донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872, је постао основа војвођанског опозиционог деловања на Угарском сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне културне односе војвођанских Срба са Србијом. Српски клерикалци и конзервативци који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије, убрзо су нашли савезника управо у мађарској влади. На самом почетку деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит Герман Анђелић је уз подршку угарских власти, покушао да формира српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету.
Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне влати у Србији. Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију листа Застава. У Београду људи наоружани буџама ишли су по јавним локалима и тукли Милетићеве присталице. Милетић је оптуживан за републиканство. Србијанска влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се, разним измишљотинама, оцрни његов лик. Након убиства србијанског кнеза Михаила Обреновића 1868, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара. Након укидања и потпуног разоружања Границе 1873, а у светлу избијања источне кризе, председник угарске владе Калман Тиса је постигао договор са бечким двором да угуши српски либерало-опозициони покрет у Војводини, хапшењем његовог вође. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876, а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879, пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању. Због подршке Милетићу, у Србији је страдао Ђура Јакшић. Док је Милетић робијао дошло је до додатног кршења српске црквено-школске аутономије и отпочела је агресивна мађаризација у Војводини. Дотадашњи карловачки патријарх Ивачковић је смењен од стране Угарске владе, а на његово место је незаконито постављен владика Герман Анђелић, сарадник угарске власти. На овај начин је погажено историјско право Срба из Војводине и Хрватске да самостално и слободно изаберу свог патријараха – митрополита путем Народно-црквеног сабора, за који су такође организовани избори. У оквиру Српске народне слободоумне странке, ојачала је фракција истакнутих чланова, подругљиво названих „нотабилитетиˮ, који су сматрали да странка треба да одустане од Бечкеречког програма и опозиционог деловања, те да сведе своје захтеве на поштовање Закона о народностима. Након опоравка Милетић је у Новом Саду априла 1881. сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Међутим, искусни нотабилитети, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. „Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић.ˮ Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао „народносни папаˮ. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету: либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. Међу либералима, доследним Бечкеречком програму се посебно истицао Михајло Миша Димитријевић. У августу 1882. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Убрзо након тога се и Михаило Полит Десанчић пасивизирао. Нотабилитети су 1884, на великом скупу који су организовали уз помоћ угарске владе, усвојили свој Кикиндски програм и прерасли у посебну странку, која је убрзо изгубила утицај. За упражњено Милетићево посланичко место у Угарском сабору, организовани су 1884. нови избори у шајкашкој изборној јединици на којима је тријумфовао Миша Димитријевић.
За време Милетићевог боравка у затвору, лист Застава упада у финансијске проблеме и губи политичку оријентацију, клизећи ка нотабилитетима који су тежили да, преузимањем Заставе, преузму и целу странку. Краткотрајно уредништво Мише Димитријевића, идеолошки је освежило Заставу, али је он под притиском Милетићеве породице, био принуђен да је напусти и преда нотабилитетима на поновно руковођење. Жеља Милетићеве породице била је да прода Заставу, али нотабилитети нису били спремни да уложе лични новац у политику. У таквој ситуацији, када се није могао наћи купац, питање листа решено је склапањем брака између Јаше Томића и Милетићеве ћерке Милице. Томић је постао уредник Заставе 2. јануара 1885, претворивши је у радикалски орган. Либерали су на ово одговорили покретањем свог листа Браник, након заједничке победе са радикалима над нотабилитетима и клерикалцима на изборима за Црквено-школски сабор. За ову краткотрајну сарадњу и победу, заслужан је Јован Јовановић Змај. Зачарани круг, међусобних јавних оптужби између радикала и либерала, отпочео је брошуром Некоји „пријатељиˮ Милетићеви коју је објавила Томићева супруга, а Милетићева ћерка, Милица, која је политички сукоб свела на лични ниво – оптуживши Мишу Димитријевића да је на све начине покушавао да се докопа Заставе. Томић, као Милетићев зет и уредник Заставе, имао је амбицију да преузме и целу Српску народну слободоумну странку, али то није могао да изведе због либерала. Након више инцидентних ситуација 1887. радикали ће се издвојити у засебну странку. Ипак, превласт међу српским бирачима нису могли да обезбеде због либерала. Ривалитет је кулминирао на Туциндан, 4. јануара 1890, тако што је Јаша Томић планирано, кришом, пратио Мишу Димитријевића до новосадске железничке станице, где га је пред супругом, најближим пријатељем и присутним грађанима убио ловачким ножем. Почетком XX века, на војвођанском простору јавља се читав низ демократских група окупљених око својих листова, које теже оснивању Српске демократске странке. Либерали су се, донекле с правом, сматрали за интелектуалну елиту српске грађанске класе. Али, сигурно је да је танки слој српских демократа (Јакшићи, Остојић, Стајић, Петровић и др.) био на знатно вишем интелектуалном нивоу. За разлику од социјалиста, демократе су биле противне класној борби и револуцији, а залагале су се за социјалну правду до које би дошло демократском реформом друштва. За разлику од угарских социјалдемократа, демократе су инсистирале на српској, родољубивој, компоненти и борби за национална права. Главно упориште демократа, била је борба против сваког шовинизма, те су често цитирали девизу „ближи ми је Мађар демократа, него Србин аристократаˮ. Последњи корак у обесправљивању војвођанских Срба представљало је потпуно укидање српске црквено-школске аутономије 1912. Водећу улогу у окупљању српске опозиције су имале демократе. Заједничким одбором радикала, либерала и демократа, руководио је Милутин Јакшић. У међустраначкој сарадњи посебно се истакла група млађих либерала, попут Николе Милутиновића, који су се након рата спојили са демократама. Крајем Првог светског рата, мађарска влада је војвођанским радикалима на челу са Јашом Томићем понудила договор о најширој аутономији Војводине у оквиру Мађарске. Док је Томић калкулисао, ситуација на терену се променила, српска војска у оквиру Антанте је заузела знатно веће подручје Угарске, него што је територија данашње Војводине.
Остави коментар