KOLUBARSKA BITKA

KOLUBARSKA BITKA

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Proučavajući prošlost, mi između ostalog proučavamo velike ratove i bitke koje su obeležile istoriju celokupnog čovečanstva. Neki narodi su spletom različitih političkih i geostrateških okolnosti imali tu nesreću da dobiju gord i ponosan, ali istovremeno tragičan epitet ratničkih naroda, koji svedoči o njihovoj istoriji prožetoj krvavim bojevima. Upravo, srpski narod pripada krugu naciona kome su okolnosti nametnule tu tešku sudbinu da najčešće svojom krvlju plaća toliko voljenu slobodu. Zbog toga je naša istorija obeležena brojnim bitkama koje su istovremeno i svedoci nepokolebljive volje srpskog naroda da tu slobodu ostvari i sačuva, a Prvi svetski rat je bio samo jedan prvorazredni primer koji je potvrdio navedenu činjenicu. Posmatrano u vremenskoj dimenziji, isti predstavlja samo delić naše istorije, a bojevi koje su srpska vojska i celokupni srpski narod tada vodili, postali su izvanredni primeri hrabrosti, požrtvovanja i ljubavi prema otadžbini, dok se Kolubarska bitka, prema opsegu, taktici i značaju izdvaja na jedan poseban i specifičan način.

Uoči i na početku Velikog rata, austrougarski generalštab je bio uveren u laku i brzu pobedu nad Srbijom, jer su ih prikupljeni obaveštajni podaci usmeravali na mišljenje da je srpska vojska slabo opremljena i da su njeni ionako oskudni materijalni resursi tokom Balkanskih ratova u dobroj meri istrošeni. Reči grofa Tise najbolje potvrđuju ova uverenja Vrhovne komande Dvojne monarhije, jer je predsednik mađarske vlade tvrdio „da u ratu protiv Rusije, zavisno od sreće mogu se očekivati uspesi i neuspesi, ali zato u Srbiji, austrougarska vojska se mora pokazati kao snažna patrola u pijanoj kafani“. Taj optimizam zvaničnog Beča bio je utemeljen ne samo u informacijama koje su govorile o lošem stanju srpske vojske već i u realnoj brojčanoj, ekonomskoj i tehničkoj nadmoći austrougarskih vojnih snaga i generalno njihove države. Naime, Austrougarska je imala oko pedeset i pet miliona stanovnika naspram četiri i po miliona, koliko je imala Srbija, a o ekonomskoj i tehničkoj nadmoći nije potrebno isticati neke posebne tvrdnje, jer je dovoljno da kažemo da je Dualna monarhija pripadala redu prvih šest najrazvijenijih zemalja u svetu, dok je Srbija pripadala krugu zemalja izrazitog agrarnog i potpuno nerazvijenog industrijskog karaktera. Značajno, materijalno i logistički opremljenija Carsko-kraljevska armija brojala je preko 5 miliona pripadnika naspram 420 hiljada srpskih boraca mobilisanih na početku rata. Ukoliko sagledamo ove odnose i razmere privrednih i ratničkih sposobnosti i kapaciteta dve države, postaje nam jasno iz kojih razloga su vojni i politički krugovi u Beču negovali toliki optimizam na početku oružanih sukoba. Međutim, već tokom prve velike ofanzivne akcije u avgustu 1914. godine ta, favorizovana nadmoć austrougarske kaznene ekspedicije, doživela je potpuni slom u čuvenoj Cerskoj bitci gde je srpska vojska odnela spektakularnu i ujedno za Antantu prvu pobedu u Velikom ratu. Pomenuti, iznenađujući i ponižavajući poraz nije pokolebao austrougarsku komandu koja nije razrešila dužnosti vođu ove neuspešne ekspedicije, generala Oskara Poćoreka, već mu je pružila šansu da se iskupi u ponovljenom pokušaju „završetka započetog posla“. Sa druge strane, pobeda na Ceru je imala pozitivan efekat na moral srpskog vojnika, a postigla je i veliki odjek u javnosti, kao i u savezničkim ratnim štabovima iz kojih su stizali zahtevi da srpske snage brže-bolje krenu u kontraofanzivu, kako bi borbe preneli na neprijateljsku teritoriju, čime bi saveznički ratni napori na Istočnom i Zapadnom frontu bili u znatnoj meri rasterećeni. U nedostatku kapaciteta za ofanzivne akcije ovakvih razmera, a što se ubrzo pokazalo i na bojnom polju, srpska komanda je nevoljno izašla u susret željama saveznika.

U toku septembra, posle početnih uspeha ostvarenih uz velike ljudske gubitke, došlo je do prodora Prve srpske armije pod komandom vojvode Bojovića u Srem i zauzimanja Zemuna, što je imalo veliki odjek i u Beču i Budimpešti. Komandant austrougarskih balkanskih trupa Oskar Poćorek je procenio da ova srpska ofanziva ne predstavlja veću pretnju i krenuo je u novu akciju preko Drine sa ciljem da zauzme Mačvu i opkoli, a zatim i uništi glavninu srpske vojske u okolini Valjeva. Nova neprijateljska ofanziva je dala rezultate, austrougarska Šesta armija je prešla Drinu, uspela da potisne Treću srpsku armiju Pavla Jurišića Šturma i ovlada grebenom Gučevo, Jagodnja, Boranja što je nateralo srpsku komandu da prebaci jedinice Prve armije iz Srema kako bi udarile u bok neprijatelja i slomile ovu ofanzivu. Pod pritiskom srpske vojske austrougarske trupe se povlače i 20. septembra se ukopavaju iznad Drine na prevoju Mačkov kamen, sa jasnom namerom da ga odbrane. Zbog njegovog strateškog značaja, dve srpske dunavske divizije, četiri dana u talasima su uporno napadale ovaj prevoj, ali posle stravičnih gubitaka od gotovo jedanaest hiljada ljudi izbačenih iz stroja, moralo je doći do odstupanja. Sa druge strane, austrougarska Šesta armija je tokom bitke na Mačkovom kamenu pretrpela gubitke od gotovo trideset hiljada vojnika što je u svakom slučaju onemogućilo njeno značajnije napredovanje. Posledice tih teških septembarskih borbi bile su iznurenost obe zaraćene strane tako da je naredni mesec relativnog zatišja na frontu uglavnom iskorišćen u svrhe povratka neophodne snage, vršenja reorganizacija, snabdevanja, radi što spremnijeg nastavka daljih borbi. Austrougarska vojska je uspela izvršiti neophodne pripreme, dopremiti ratni materijal i sveže vojničke snage tako da je za novu ofanzivu bilo pripremljeno gotovo 250 hiljada vojnika. Sa druge strane, srpska vojska nije mogla dovesti pojačanja, jer su već svi ratni kapaciteti bili maksimalno iskorišćeni, uz to, sve više se osećao nedostatak municije, naročito artiljerijske, tako da su pojedine baterije morale biti povučene u pozadinu. Ni brojni apeli srpske vlade saveznicima da se pošalje potrebna pomoć nisu urodili plodom, tako da je srpska vojska za razliku od austrougarske potpuno nespremno i sa zebnjom dočekala kasnu jesen i zimu i naredne sudbonosne borbe. Nova velika ofanziva austrougarskih snaga na položaje srpskih boraca počela je 6. novembra. Pomenuti udar srpske snage nisu bile u stanju da izdrže, pa su pod borbom otpočele postepeno povlačenje. Srpska komanda je očekivala da će uspeti zaustaviti povlačenje kod Valjeva, konsolidovati svoje snage i odbraniti grad, ali za vojsku bez adekvatne artiljerijske podrške tako nešto je bilo neizvodljivo. Pad Valjeva koji se dogodio sredinom novembra duboko je pogodio srpsku komandu, govori se da je i sam vojvoda Putnik u tom trenutku bio pristalica ideje da se zatraži kapitulacija, što nedvosmisleno govori o defetizmu koji je zahvatio deo našeg Vrhovnog štaba, ali nažalost on se poput zarazne bolesti sve više širio i među srpskim vojnicima. U tim trenutcima srpski borci prolaze kroz jednu veliku psihološku krizu koja je posledica umora posle višemesečne gotovo neprekidne krvave borbe i povlačenja po blatnjavim razrovanim putevima koje su uništile jesenje kiše. Takvi putevi su sve više zakrčeni kolonama izbeglica koje beže ispred nastupajuće neprijateljske vojske. Hladnoća je bila sve veća, a vojnici su i dalje nosili stare pohabane uniforme u kojima su i započeli rat. Bili su neprekidno izloženi kanonadama neprijateljskih granata, sa odsustvom mogućnosti dobijanja zaštite od sopstvene artiljerije, koaj je bila prinuđena da štedi municiju. Sve je to slika poraza koja loše utiče na moral svakog vojnika tako da je nezadovoljstvo među njima bilo sve veće, a dezeterstvo je toliko uzelo maha da je komanda formirala preke sudove kako bi se zaustavilo osipanje vojske. Pretnja dezerterima više nije bila samo smrt već i kazna koju bi posle rata snosila i porodica onoga koji bi svojevoljno napustio front.

Posle pada Valjeva srpska vojska se 16. novembra povukla na desnu obalu Kolubare i LJiga, kako bi se utvrdila i iskoristila jesenje poplave reka, kao svojevrsnu prirodnu zaštitu od daljeg nadiranja neprijatelja. Tog datuma počinje Kolubarska bitka, tačnije njena prva faza i to ona defanzivna. Pored očekivanja srpske vojske za malim predahom posle povlačenja, do njega ipak nije došlo. Austrougari su nastavili uporne napade i postepeno su potisnuli srpske jedinice. Jedan od ključnih događaja ove bitke je promena na čelu Prve srpske armije, tačnije ranjenog i bolesnog vojvodu Bojovića, zamenio je pomoćnik načelnika Štaba, general Živojin Mišić. Ovaj hrabri, časni i izuzetno sposobni vojskovođa će odigrati ključnu ulogu u predstojećim događajima. Veoma dobro procenivši situaciju i zahvaljujući odličnom poznavanju karaktera srpskog vojnika, on je shvatio da je borcima neophodno obezbediti nekoliko dana predaha, van domašaja neprijateljske artiljerije, gde će uz dobru hranu i potreban odmor imati priliku da se bar delimično oporave i zatim vrate u borbu. U protivnom, u slučaju nastavka povlačenja uz neprekidnu borbu, postojala je opasnost da srpske snage budu postepeno uništene. Osim toga, taj plan je podrazumevao povlačenje srpske vojske zapadno od Gornjeg Milanovca i napuštanje Beograda, što bi skratilo front za gotovo pedeset kilometara i omogućilo veću koncetraciju srpskih snaga. Pomenuti predlog nije naišao na podršku drugih visokih oficira pa i samog načelnika Generalštaba Radomira Putnika, koji je Mišićev plan okarakterisao kao previše rizičan. Uz to, napuštanje prestonice bez borbe, za vojvodu Putnika i određene vojne i političke krugove je bilo u potpunosti neprihvatljivo, tako da je gotovo dva sata trajala telefonska rasprava oko dalje strategije između ova dva velika i proslavljena srpska oficira. U tom trenutku, situacija je bila toliko dramatična da je čak i Vlada na čelu sa Pašićem tražila uvođenje reda u vojsci, što je suštinski značilo i samu smenu Živojina Mišića. Odgovor na ovakav predlog Vlade nikada nije stigao iz Generalštaba, tako da je na kraju, ipak prihvaćen Mišićev predlog od kojeg on ni pod cenu smene nije bio spreman da odustane.

Realizacija istog počela je 29. i 30. Novembra, kada je izdato naređenje da se srpski vojnici povuku dvadeset do četrdeset kilometara od neprijateljskih linija. Ovim manevrom premoreni ratnici su dobili nekoliko dana odmora van dometa neprijateljske artiljerije što je imalo izuzetan psihološki značaj, jer već nakon dva dana oficiri su javljali u štab o tome kako se čuje pesma srpskih vojnika i kako moral ponovo jača. Na ruku je srpskoj vojsci išlo i pregrupisavanje austrougarske vojske, tačnije prebacivanje Pete armije pod komandom generala Franka prema Beogradu kako bi srpska prestonica bila zauzeta, da bi zatim izvršila prodor Moravskom dolinom, čime bi bilo postignuto sveobuhvatno opkoljavanje srpske vojske i njeno potpuno uništenje. Zahvaljujući ovom taktičkom potezu Oskara Poćoreka privremeno je popustio žestok pritisak austrougarske vojske i to je između ostalog doprinelo tome da srpska vojska dobije na vremenu za odmor. U međuvremenu rešen je jedan od ključnih problema srpske vojske koji se odnosi na artiljerijsku municiju. Nakon brojnih molbi, uspeh je postigla srpska diplomatija, grčka vojska je poslala granate za srpske topove uz obavezu Francuske koja je Srbiji prodala dvadeset hiljada granata da će te granate nadoknaditi grčkoj vojsci. Problem je predstavljalo i to što te granate nisu odgovarale srpskim topovima tako da su morale biti hitno prepravljene u fabrici u Kragujevcu, pre nego što su konačno bile dostavljene na front. Takođe, rešen je još jedan od krucijalnih problema koji se odnosio na nedostatak oficirskog kadra, koji je masovno izginuo u prethodnim operacijama. U zamenu je pristiglo hiljadu i trista kaplara direktno iz vojne škole u Skoplju. Ovi mladići su predstavljali ono najbolje što je Srbija imala, njenu buduću intelektualnu elitu, sinove iz uglednih srpskih porodica koji su sa pesmom na usnama, dan pošto su dobili činove kaplara krenuli u pravcu Suvobora i Kolubare. Dolazak ovih mladića je dodatno podigao moral srpskih vojnika koji su imali priliku da vide da nisu samo seljački sinovi oni koji krvare za svoju zemlju, već su tu, rame uz rame sa njima sinovi onih koji predstavljaju vodeći sloj srpskog društva, tj. studenti Beogradskog i drugih  univerziteta širom Evrope.

Konačno sve je bilo spremno za drugu, ofanzivnu, fazu Kolubarske bitke koja će otpočeti 3. decembra, na isti dan kada su austrougarske trupe organizovale vojnu paradu u srpskoj prestonici okupiranoj u prethodna 24 časa. Tada dolazi do spektakularnog obrta koji je ovu bitku učinio svetski poznatom, a Živojina Mišića komandantom čiji se vojni manevar i dan danas izučava na prestižnim svetskim vojnim akademijama. Iz konstantne defanzive srpska Prva armija pod komandom Mišića, u sedam sati izjutra tog 3. decembra krenula je u neočekivanu protivofanzivu. Istog dana, u 10 časova, iz defanzive u ofanzivu krenula je i Druga srpska armija Stepe Stepanovića, a za njom u 13 časova i Treća armija Pavla Jurišića Šturma. Zahvaljujući pogodnom terenu za ofanzivne akcije, Prva armija zabeležila je velike uspehe i ubedljivo najbrže napredovala u odnosu na ostale srpske formacije. Posebno treba istaći hrabrost trećepozivaca koji su zaustavili austrougarske snage na Kosmaju i sprečili prodor njihove Pete armije u zaleđe glavnine srpskih trupa, što je, da je uspešno izvedeno moglo presuditi tok bitke u korist agresorske sile. Austrougarske jedinice, iscrpljene i izmorene danonoćnom borbom, poljuljanog morala, bile su u potpunosti zatečene ovom srpskom ofanzivom i prinuđene na nezadrživo povlačenje. Svi apeli generala Poćoreka da se zaustavi povlačenje nisu imali efekta, jer su se austrougarske divizije pod silinom udara srpskih jedinica raspale, a vojnici razbežali. Nisu uspeli da zadrže niti jedan mostobran za neku buduću ofanzivu, već su iza sebe porušili savske rečne prelaze kako bi sprečili potencijalno dalje napredovanje srpski trupa na njihovu teritoriju. Ovakav razvoj situacije doveo je do publikovanja kominikea srpske komande od 15. decembra, u kome je zvanično saopšteno da, osim brojnih zarobljenika na teritoriji Srbije više nema neprijateljskih vojnika. Na taj način je ova, za Srbiju, izuzetno značajna bitka pobedosno završena, kao i sama ratna 1914. godina.

Kolubarska bitka je ušla u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da vojska koja se povlači i koja je pred konačnim slomom postigne uspešne reorganizacione napore, izvrši kontraudar i odnese pobedu. Pored hrabrosti, požrtvovanja i snage srpskih vojnika kojima pripada najveća slava, naravno da moramo istaći i srpske oficire posebno odlučnog Živojina Mišića koji je u tim kriznim momentima preuzeo odgovornost za sudbinu srpske vojske i države na sebe, a koji je istovremeno dobro poznavao karakter srpskog vojnika i umeo da iskoristi njegove osobin. U prilog ovoj tvrdnji stoji i činjenica da je kao genijalan strateg i ključni kreator ove velike pobede, general Mišić posle Kolubarske bitke unapređen u čin vojvode. Naravno, moramo pomenuti i to da su neprijatelju naneti ogromni gubici. U Srbiji je ostalo više od 40 hiljada zarobljenih neprijateljskih vojnika, 323 oficira, 142 topa, 70 mitraljeza, 2 aviona i oko četiri hiljade konja. Ukupni gubitci austrougarske balkanske vojske te 1914. godine iznosili su preko 270 hiljada vojnika i oficira. Strateški značaj ove bitke je bio izuzetno veliki, ali nažalost saveznici su to prepoznali tek po završetku rata. Proslavljeni francuski general Luj Franše d’ Epere je govorio o tome „da su saveznici ogroman ljudski kontigent i ratni materijal koji je izgubljen u propaloj ekspediciji na Galipolju trebali prebaciti na Balkanski front i iskoristiti srpske pobede na Ceru i Kolubari, a poraženog neprijatelja potpuno dotući i izbaciti iz rata naredne 1915. godine“. Prema njegovim rečima „to bi značajno skratilo dužinu rata i spasilo milione života“. Na žalost ova šansa je propuštena, ali to ni najmanje ne umanjuje značaj ove velike pobede, koja je snažno odjeknula u čitavom svetu i koja, svakako predstavlja deo nacionalnog sećanja srpskog naroda, jer kao što su tada pisale nemačke novine: „Srbija je još jednom uskrsla iz groba Kosova polja i iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“