Колико знамо о историји Грузије?

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Кавказ представља један од најзагонетнијих простора Европе и света. На размеђи континената, ово је територија на којој се укрштао велики број цивилизација и који је био инспирација многим уметницима и митологијама. Међу државама Кавказа посебно место заузима једна од првих хришћанских држава света – Грузија, односно Сакартвело како је на свом матерњем језику зову Грузини.

Кавказ, а у оквиру њега и грузијске (картвелијске) земље налазе се похрањене у земљи вукова, како се некад назива Кавказ. Овај регион је, не без разлога, обавијен мистицизмом, али исто тако, треба рећи да постоји велики број стручњака који се баве историјом Кавказа, па и историјом Грузије. Велики број библиографских јединица публикован је пре свега на руском језику, али све више и на енглеском и француском. У најновије време, посебно након распада СССР и распламсавања геополитичке борбе за доминацију над Кавказом, меким трбухом Русије и Европе, интересовање за грузијску историју и културу значајно се увећало.

Што се тиче историографије на српском језику, постоји врло мало литературе која може да дâ основни преглед историје Грузије. Нешто је боља ситуација када је у питању грузијска црква и црквена уметност. О томе се може понешто пронаћи, али опет да поновимо, у питању су тек прегледи у највећем броју случајева преведени са руског језика, а не директно са грузијског изворника. Што се свеукупно тиче српског познавања Грузије оно је изразито скромно. Основни разлог лежи првенствено у томе што је грузијски језик сачувао своју посебност и представља један од најтежих језика са специфичним писмом. Код нас готово да и не постоје стручњаци који знају да читају, пишу и говоре грузијски језик или неки други из картвелијанске групе језика. Иако оба народа везује припадност византијском комонвелту православних народа, разлике су ипак значајне. Оно где се ситуација зацело посебно добро развија јесте баш црква. Велики је број туристичких и ходочасничких путовања у Грузију и Јерменију, и кавкаске државе постају све више познате и нашој јавности. Политички односи су изузетно добри са Грузијом, а подсетимо да ова земља не признаје једнострано проглашену независност наше јужне покрајине Косова и Метохије и тај мост је изузетно значајан. Осим тога, Грузија није допустила да буде увучена у причу о лажном геноциду у Сребреници и није пристала да Срби буду проглашени као геноцидни народ, те је остала уздржана у срамном гласању у Генералној скупштини Уједињених нација.

О историји Грузије чак и у историчарским круговима зна се крајње сведено и мало. Углавном кроз призму историје Византије, као и Русије. Друга веза која се ту може понекад подвући јесте чињеница да на Светој Гори постоји и грузијски манастир Ивирон, те су и односи овог манастира са српским манастиром Хиландаром изузетно блиски. Опет се, дакле, враћамо на изражену црквену везу која постоји између двају аутокефалних православних цркава. Обе цркве се држе и јулијанског календара, а не признају ни расколничку Православну цркву Украјине, с тим да Грузијска православна црква, из логичних разлога својих комплексних односа са Руском Федерацијом и Руском православном црквом, има нешто опрезнији приступ.

Да би се све ово некако разумело, потребно је ипак имати неку ленту времена, неки скромни и кратки хронолошки преглед историје Грузије. Када спознајемо прошлост Кавказа и ове земље, најпре сагледавамо праисторију Грузије, и прве палеолитске културе нам се приказују као јасно сведочанство миленијумског трајања насеобина на овом тлу. Посебно можемо да проникнемо у везе подручја данашње Грузије са грчком митологијом и значају Кавказа за многе митове древних Хелена. Ту се свакако највише истиче мит о Јасону и Аргонаутима, али и о Прометеју. Митови и легенде су често слика једног ширег светоназора и поимања света, те је довољан само овај летимичан спомен да читалац схвати колико је Кавказ био битан још у античко доба. У 6. столећу пре нове ере, до тада разнородна раздвојена племена се уједињују, те настаје краљевина Колхида, а ствара се и до данас сачувано грузијско писмо. Његова специфичност у многоме отежава проучавање грузијске историје. Стручњаци у картвелијанским студијама стога су заиста људи вични једном специфичном занату које највећи број историчара не може да досегне.

У наставку историје модернога Сакартвела постоје подаци и о римској превласти над данашњом Грузијом, јер је због свог геостратешког значаја Кавказ био у фокусу и Римске империје. Вероватно најважнији део најраније грузијске историје јесте део који говори о Светој Нини Грузијској и почетку христијанизације земље која почиње већ у 4. веку, тачније пре Никејског сабора 325. године. Након Јерменије, Грузија је постала друга држава где је хришћанство постало државна религија. Јерменског је порекла вероватно и грузијска владарска кућа Багратиона или Багратида који представљају једну од најстаријих владарских кућа Европе. По традицији, они имају своје директне потомке и данас. Од тог времена до данас хришћанство је један од основних угаоних темеља националног и културног идентитета Грузина. Она се често назива и Светом земљом, а њено духовно средиште од времена Свете Нино је Мцхета, те се и данас патријарх Грузије у својој титули назива и епископом Мцхете, духовног средишта Грузије и свих Грузина. Уплив хришћанске вере поставља у раном средњем веку Грузију између Византије и Персије. Можемо рећи да први пут Грузија ступа на међународну сцену, а Кавказ, толико битан за пут свиле, поново долази у средиште геополитичких збивања. Потом следи период арабљанске превласти, који почиње с првим походима на Кавказ 643. године, а завршава се после 914. године. Ово је доба када се Византинци са Арапима и Багдадским калифатом боре за превласт над Кавказом, па и Грузијом. Велики број Грузина улази у обе војске, борећи се на страни једне или друге империје. Контрола над стратешки важним подручјем, те управљање кључним делом Пута свиле представља један од основних покретача небројених ратова Источног Римског царства и исламске империје. Владавина Баграта III и коначно успостављање династије Багратида (Багратион) 978, па све до Давида IV Борца 1089. године јесте, по бројним ауторима и познаваоцима историје ове земље, ера мира, и развоја Грузије.

Долазак на трон, уз помоћ племства, Давида IV Борца 1089. године Грузији доноси једног великог и јаког владара. Његовим доласком на престо и почетком борбе за уједињење Грузије почиње доба које је француски историчар Пјер Разу пре једно петнаестак година назвао Краљевство изобиља. Историја Грузије овога доба сведочи најпре о епопеји Давида Борца и уједињењу земље, а потом и златном добу његових наследника. Највећа међу њима је краљица Тамар, Итамар или Тамара. Она је између 1184. и 1213. године Грузијом владала као њена највећа владарка и уопште најславнији владар Грузије. Помогла је Великим Комнинима да у Трапезунту оснују царство које је надживело Византију. У питању су дакако они Велики Комнини који су као потомци Андроника Комнина побегли из Цариграда и након његовог пада под Латине и крсташе 1204. године основали ову још једну византијску државицу.  Итамар је важила, да се тако крајње колоквијално изразимо, за фаталну жену и лепотицу због које је неки муслимански принц чак желео да се одрекне ислама. Њено доба је и време највећег међународног присуства и геополитичке позиције Грузије као значајног играча у регионалним политичким односима средњег века. Након њене смрти ствари су се ипак додатно закомпликовале. Ова земља претрпела је и монголску инвазију и власт, да би у 15. веку дошло до поделе краљевства, окончане 1478. године. Време монголске превласти поклапа се са добом када Златна хорда и друге монголске државне творевине окупирају највећи део Кавказа и руских земаља. Грузијска црква је чак и Фирентински сабор 1438–1439. године видела као прилику да сачува што је више могуће своју независност и да настави борбу за своју самобитност. Краљевство изобиља доживело је своју пропаст османским освајањима. Због тога у историјским изворима постоје значајни подаци о контактима краља Ираклија са Лујем ХIV, са папством, а све у циљу ослобођења своје земље.  У његово време се посебна борба водила против Сафавидског Ирана који је већ век и по један од најозбиљнијих такмаца како Османлија тако и других сила на истоку, а имали су огромне интересе и на Кавказу.

Тада на сцену ступа Русија која одлучујуће утиче на историју Грузије све до најновијег времена. Још је поменути Иракли био руски хоспитаник који је одрастао на руском царском двору, али од 18. века можемо да говоримо о пресудном утицају Руске империје. Анексија Грузије од стране Руске империје, стални устанци и превирања, пре свега на почетку XIX века, спадају у главне одлике целокупне грузијске историје у доба предоминације Русије. Наравно, данас се пречесто истичу у намери да се прожимање са Русијом умањи, али треба истаћи да вишевековни самобитни грузијски идентитет није лако трпео некад јако сурову и репресивну власт руских императора. Поред буна, доба Николаја I је време либерализације и попуштања притиска над Грузијом, али је она, по мишљењу једног дела историчара, од 1905. године поново под репресијом власти. Грузија је била немирно подручје за Руску империју све до завршетка Првог светског рата и настанка Совјетског савеза, чији ће и ова кавкаска земља бити интегрални део све до пада Берлинског зида и распада ове социјалистичке државне творевине која је постојала од 1917. па до 1992. године.

Најновији савремени период историје Грузије има свој заметак у 1921. години и Федеративној републици Транскавказији. Потом је важан део савремене грузијске прошлости и буна из 1921. године, што се све рефлектовало и на даље државно и друштвено устројство Грузије у оквирима СССР. Наравно, Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, као и Берија, као Грузини на врло високим положајима и од великог значаја имају посебан део у историји Грузије. Нажалост, иако је Грузија земља богате историје и културе, управо су ове личности неретко прва асоцијација на њу, што свакако ова држава не заслужује. Ово поглавље грузијске историје интегрално је везано за судбину СССР где су била присутна константна унутрашња гибања у Совјетском савезу, све до пада Берлинског зида и посебно појаве Едуарда Шеварнадзеа, коме се, не без разлога, из грузијске перспективе посматрано, посвећује много пажње.

Овај најновији период је нешто што и даље траје. У питању је дугачак процес који траје и данас, и који је везан и за државноправни и за културолошки пут Грузије, стишњене између Русије и њених интереса на Кавказу и европског пута. Реперкусије пада Берлинског зида и однос Михаила Горбачова спрам Грузије спада у део свега овога. Кавказ је био немирно подручје у време када су трајали и сукоби на подручју некадашње Југославије, па је тако избио рат у Чеченији, донедавно горући проблем Нагорно-Карабаха, али пре свега грађански рат који је коначно завршен 1993. године када је Грузија дефинитивно осетила мирис независности како једно своје поглавље о историји Грузије назива помињани Пјер Разу.

Посетом Бориса Јељцина Грузији 1994. године започиње нова епоха у историји Грузије. Тајне службе, деловање мафије, али и изградња институција и црквена, односно религијска обнова Грузије у доба Едуарда Шеварнадзеа основне су карактеристике овог доба. Место ове кавкаске земље у вези са НАТО и њена активна неутралност су посебно значајне. Криза око гаса и нафте, различити интереси око нафтовода кроз Кавказ, све те политичке игре имале су значајне реперкусије на Грузију. Због тога се и десила чувена Револуција ружа кад је уследио крај Шеварнадзеовог режима и долазак Михаила Сакашвилија. Рат 2008. године Грузији је донео пораз и понижење, како то аутор тврди. Детаљно описује и политичке и војне, па и медијске аспекте овог сукоба.

Грузија је у овом савременом тренутку на великој прекретници, а на Кавказу се, као толико пута кроз историју, укршта значајан број геополитичких интереса и утицаја најзначајнијих регионалних и глобалних играча. Грузија је земља која је занимљива Русији, Европској Унији, али и Сједињеним државама. Но, да бисмо разумели актуелни тренутак у геополитичким гибањима у свету, морамо добро познавати историју.