КЊИГА О ЈОВУ – БРУТАЛНО ИСКУШАВАЊЕ БОЖЈЕГ СЛУГЕ

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

Најчешћи темељ за грађење, како књижевних тако и дела ликовне, музичке и других уметности јесте однос између добра и зла. То нам потврђује и старозаветна прича о праведном Јову, који се стицајем околности нашао усред расправе Бога и Сотоне. Мотив надмудривања Бога и ђавола кроз опкладу која се односи на смртника чији ће поступци довести до коначног исхода дуела, постаће нарочито инспиративан каснијим писцима, од којих је најпознатији Гете (и његова обрада Фауста).

Сотона је мишљења да је Јов праведан и богобојажљив због тога што га је Бог узео под своје окриље и благословио све што је око њега. „Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, псоваће те у очи“[1], каже отпадник од Раја. Бог је убеђен у безусловно веровање које Јов поседује и у његову доброту и тежњу за исправним, па ће дозволити Сотони да на бруталан начин искуша његовог најбољег слугу. У једном тренутку, читаво материјално богатство које је праведник целог свог живота стицао и увећавао, бива срушено. У следећем, Јов сазнаје да су и сва деца његова погинула, и попут мајке Југовића из епске народне песме, не пушта сузу, већ одсеца своју косу, цепа плашт и пада на колена у молитву:

„Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње“.

Не богохули, не прави грешку коју је Сотона прижељкивао, већ истрајава у својој вери. Када Сотона затражи да искуша Јова болешћу, Бог се не противи, само не дозвољава да му се дирне у душу. Јов је обасут „злијем приштем од пете до темена“, који струже седећи у пепелу, али ни телесна мука није довољна да би Богу у кога има безрезервно поверење, упутио грдњу. Жену кори: „добро смо примали од Бога, а зла, зар нећемо примати?“

Јову у посету долазе и пријатељи Елифас, Вилад и Софар, како би му пружили подршку у тешким тренуцима, али они седам дана снуждени седе поред њега, не усуђујући се да проговоре пред тако великим болом који трпи њихов пријатељ. Када Јов почне да јадикује, Елифас му одговара: „Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени?“ Он је убеђен да се патње и радости деле према заслузи, и да је зло снашло само онога који је зло и поступао. Јов му на то одговара:

„О да би се добро измјерили јади моји, и заједно се невоља моја метнула на мјерила! Претегла би пијесак морски; зато ми и ријечи недостаје. Јер су стријеле свемогућега у мени, отров њихов испија ми дух, страхоте Божије ударају на ме“.

Али и поред свега тога, он наслућује кушање које има сврху. Јер да није тако, Бог би га одавно усмртио. Он разуме да се пријатељи његови плаше, али их моли да му кажу где је то погрешио, ако већ сматрају да не страда узалуд. Они су представници друштва које поступа по унапред утврђеним нормама и које тежи да све објасни здраворазумски. Не могу да схвате да је Јов кажњен, а да притом није починио кривицу. Невоље које су га снашле опомена су им да је нешто опасно морало бити у питању, чим је човек доведен на руб егзистенције, и све му је одузето. Иако им то није била намера, они га осуђују због непостојећег греха. Вилад говори како је немогуће да „Бог криво суди“ и да би требало да у својим поступцима Јов потражи узорке несреће која га је снашла. Јер „Бог не одбацује доброга, али не прихвата за руку зликовца“, а Јовова несрећа довољан је показатељ којој групи он припада.

Са друге стране, Јов зна да не постоји безгрешан човек, такав је само Исус, и „како би могао човјек бити прав пред Богом? … Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао“. Зна да је у безизлазној ситуацији и мисли да му није преостало ништа друго него да се кроз јадиковку обрати Богу и упита га зашто му је приредио све то. Он одговара и пријатељима називајући их лажним мудрацима чија наука не може бити исправнија од његовог веровања. На прагу је да учини грех по први пут тражећи одговоре од Бога на начин који је његову невиност претворио у гордост: „Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њ, али ћу бранити путове своје пред њим“. Он и даље верује, али изазива Бога на разговор и обраћа му се скоро као себи равном. Елифас га упозорава да таквим речима ускаче себи у уста и показује да је Бог имао разлога да га казни.

„О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу! Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!“,

запомаже праведник коме није остало ништа осим тужних говора у којима се обрачунава са пријатељима и исказује своју љубав према Богу. Питања која га највише заокупљају и која поставља, а не добија одговор, постају универзална. Њега занима зашто добри људи пате и живе у беди, а безбожници су срећни и увек награђени. Он не сумња у постојање Бога, њега и његова дела хвали у свакој прилици, већ он сумња у постојање правде која је почела да му измиче од када је постао страдалник. Успева да истраје, јер све материјално што је имао и изгубио, за њега није мерило Божје (не)правде. Лако се одриче ствари, али ни по коју цену неће се одрећи онога што је у њему – вере у Божју праведност. Он ће се одрећи свега зарад онога што ће га преселити у вечност. Његово највеће сагрешење јесте долазак до ивице да почини грешку, подстакнут говорима својих пријатеља, због којих је почео да преиспитује своја схватања. Један од разлога који су допринели да пријатељи осуде Јова јесте иступање из колектива. Појединац који се одваја, углавном је неприхваћен.

Јов само жели да разуме због чега страда и да на тај начин спозна себе. Он је некада био јако срећан, а сада му се сви смеју.

„Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме. Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се“,

обраћа се Јов Богу, а пријатељи га прекоревају због таквог слободног говора. Када се најзад појави саговорник са небеса, Јов се посрамљује због својих настојања за објашњењима и „меће руку на уста“ јер је „мален“. Он правда своје поступке:

„Зато кажем да нијесам разумијевао; чудесно је то за ме, те не могу знати“.

Бог се обраћа и пријатељима Јововим који су згрешили недовољним веровањем, а свог слугу праведног благосиља

„те имаше четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магарица. И имаше седам синова и три кћери. … И послије поживје Јов сто и четрдесет година, и видје синове и унуке до четвртога кољена“.

И ова библијска прича завршава се срећно, победом добра.

Једна од великих порука Књиге о Јову јесте да човек, иако је несавршено и греху склоно биће, и у најтежим тренуцима може остати веран Богу и само снагом вере своје победити зло. Након мука у име Бога, доћи ће и велика награда ономе који је праведан и који страда због своје вере. Ова прича умногоме је помогла људима који у ломним временима нису знали за коју страну да се определе. „Циљ ове књиге је пре да унутарње среди, да ситуира слабог, разбијеног човека, упућујући га ка Богу, светом и свемогућем, али Богу који љуби“ (Миодраговић 1985: 140).

ЛИТЕРАТУРА 

Knjiga o Jovu (1991). Prir. Ljiljana Danilović. Beograd: Pravda.

Миодраговић, Милован (1985), „Проблем страдања по Књизи о Јову“, у: Теолошки погледи: двомесечни верско-научни часопис, 18, 1-3: 133–141.