Knjaz Danilo – kroz pohare i pobede

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

Živimo u vremenu u kojem značajan deo međunarodne javnosti očekuje od Srbije i od srpskog društva da se iskrenije suoči sa nedavnom prošlošću, smatrajući taj proces gotovo eliminacionim testom demokratije. Svesni neminovnosti suočavanja, u potrazi  za mogućim rešenjima, ovom prilikom posegli smo za istorijskim primerom iz bliske nam prošlosti.

Suočavanje sa prošlošću – iskustva demokratskih društava (9)

KNJAZ DANILO, KROZ POHARE I POBEDE

Danas otkrivamo kako na tom testu prolazimo svi mi koji delimo sećanje na zajedničku  istoriju. Zapravo naš test demokratije je naše suočavanje sa sadašnjošću. Budući da naše, često ekstremne interpretacije lika i dela knjaza Danila, više govore o nama samima, kakvi smo danas, nego o njegovom vremenu i o njemu kao čoveku i kao vladaru. Ovo je priča posvećena  svedočanstvu iz uzbudljive  istorije nastanka moderne Crne Gore, ali i o tome koliko smo  sazreli u demokratska društva, spremni da razmatramo istoriju iz vremena kada to nikako nismo bili.

Čućete, kako je ljubav gospodara Crne Gore prema jednoj obrazovanoj i bogatoj Srpkinji, rodom iz Trsta, uticala na modernizaciju  svetovne države i kako su ga  mladalačka pohota i vladalačka sujeta , naposletku koštali života.

Priča koju će te čuti, poučna je i za aktuelna dešavanja u bratskoj državi, a biće ispričana sa namerom da se kroz istorijski kaleidoskop velikih vojnih i diplomatskih pobeda, ali i bratoubilačkih plemenskih stradanja, podsetimo kako smo lako dizali ruku jedni na druge i kako nam je neretko, nedostajalo čojstva.

PRVI SNEG I PRVA LJUBAV DARINKE KVEKIĆ

Darinka Kvekić, obrazovana ćerka bogatog tršćanskog trgovca i skromno prestono Cetinje, bili su šokirani međusobnim prvim susretom. Susret se odigrao u jeku najveće zime, januara 1854. godine, a buduća knjeginja je na Cetinje stigla iz Kotora, preko Crnogorskog Pazara, prteći sneg, vijugavim i uskim putem uz Lovćen. Kada su knjaza upita-li, zar je baš morao po takvom vremenu da se organizuje njen dolazak, kažu da je citirao stihove iz Gorskog vijenca: Posle tuče, vedrije je nebo. / Posle plača, veselije se poje.

 Sedamdeseto

Ako bi đevojka dobre volje bez znanja roditelja svoje pošla za momkom, to im se onda ne može ništa, jer i je sama ljubav vezala.

Iako je zbog svog francuskog stila isprva dočekana sa podsmehom (Knjeginja nosi rešeto na glavu), sve više cetinjskih dama je prihvatalo novu modu (Kaʼ da su na maškare pošle). Ubrzo je na njen zahtev došao kraj isticanju na kolac nabijenih turskih glava na Tablji, iznad cetinjskog manastira. Bez ikakve dileme, knjeginja koja je govorila četiri strana jezika, u mnogome  je uticala na organizaciju života i nove navike  na Cetinju. Sa njom je prestonica Crne Gore odjednom postala daleko interesantnija i pojedinim evropskim diplomatama, što će biti povod dvorskih i narodnih nagađanja. A ona, navikla na pažnju i glasine i u rodnom Trstu, predano je radila na obrazovanju dvorske i cetinjske dece. I sam knjaz je počeo da uči ruski i francuski jezik. Sve je redom čitala i za sve se pitala.

Zalagala za profrancusku orijentaciju i za pregovore sa Turcima. Bila je pristalica ideje da Crna Gora prizna sizerenstvo Porti. Od šarmantnog političkog rešenja u međunarodnim odnosima,  vremenom je postajala politički problem, a naposletku samo finansijski problem Crne Gore.

Pedeset peto

Ako li đevojka sama bez muške đece, to jest bez braće, ostane na živcu, onda ona nasljeđuje sve pokretno i nepokretno imuće oca svoga.

U braku sa Danilom 1859. godine rodila je ćerku, Olgu Petrović NJegoš, koja je imala tek godinu dana kada je knjaz ubijen i kada će proterana sa majkom, zauvek napustiti Crnu Goru. Princeza Olga, umrla je 1896. u Veneciji, gde je uglavnom i živela. Ostaje upamćena kao zaboravljena i napuštena od Crne Gore,  princeza bez zemlje, kojoj su vrata evropskih dvorova bila zauvek zatvorena.

SVE POBEDE KNJAZA DANILA

U miru

Danilo je izabran za knjaza 1852. godine. Vremenom je na dosta surov način, u skladu sa svojim karakterom i istorijskim vremenom, učvrstio vladarsku poziciju. U tu svrhu je poslužio i Zakonik Danila Prvog, koji je  donesen na Đurđevdan 1855. godine i sadrži 95 članova.

Treće

Knjaz kako danas tako i ubuduće za vazda kao Gospodar naše zemlje ostaje neprikosnoveno lice, kao svetinja svakom Crnogorcu i Brđaninu, i kao takvoga dužan je svaki Crnogorac i Brđanin počitovati i o njemu ništa zloga ne govoriti, niti koga protiv njega i zašto nagovarati.

Zakonikom je otpočela modernizacija plemenskog  društva, ograničavanjem plemenskih običaja, te njihova integracija u društvenu celinu.

Iščitavanje članova zakona koji reguliše imovinska, građanska, ekonomska, nacionalna prava i obaveze, kao da se čita sociološka analiza tadašnjeg društva, koje počiva na mnoštvu zasebnih plemenskih kodeksa, čineći svaki plemenski okvir,  državicom za sebe.

Brutalnost predviđenih sankcija, a naročito način na koji su one sprovođene, jednako govori o vremenu u kome je zakon donet, kao i o knjaževom ličnom karakteru.

A napotlje vam se zaklinjem da ću svakome poštenome i junačkome plemenu biti pravi otac i brat, a bratskome izdajniku najveći krvnik, gori od Turčina. Onako mi Bog dana i vazda pomogao. Amin!

Deo iz knjaževe zakletve

U ratu

Protiv Osmanskog carstva je vodio dva rata, a najblistavija pobeda ostvarena je u bici na Grahovcu, koja se odigrala u periodu od 28. aprila do 1. maja 1858. godine  Među turskom vojskom je ukupno bilo 6.000 mrtvih i ranjenih, a među njima i Kadri paša, koga je po jednoj verziji posekao Staniša Koprivica iz Banjana. Crnogorska vojska je imala oko 2.000 mrtvih i ranjenih, a predvodio ih je Mirko Petrović, knjažev rođeni stariji brat, izrazito prek čovek, ali  jednako hrabar, koji je zbog zasluga kasnije imenovan za  vojvodu od Grahova.

Crna Gora tada dobija veliko teritorijalno proširenje, međunarodno razgraničenje i drugačiji status među evropskim silama, čime je utrt put za nezavisnost zemlje.

U diplomatiji

Nezadovoljan rezultatima Pariskog mirovnog kongresa iz 1856. godine, kao i slabljenjem ruskog uticaja u Evropi, Danilo se okreće  Francuskoj, u nameri da proširi Crnu Goru i dobije međunarodno priznanje granica, makar i uz sizerenstvo prema Porti. Na novouspostavljene veze sa Francuskom, blagonaklono nisu gledali ni Rusi, ni Austrijanci, a značajan deo odgovornosti za to je pripisan knjeginji Darinki. Okretanje leđa Krimskim ratom sputanoj Rusiji, teško je doživljeno u delu crnogorskog društva, koje se sećalo da je Rusija, u to vreme kao jedina, priznavala nezavisnost Crne Gore, bez obzira što nije uspela da tu temu nametne u Parizu.

Posle drugog rata sa Turcima, određene su granice između Crne Gore i Osmanskog carstva, a Crna Gora je značajno proširena.

Kultura sećanja i negovanje kulta Petrovića

Na Cetinje su preneti posmrtni ostaci vladike Danila 1853. godine. Dve godine kasnije, na Lovćenu je sahranjen vladika Rade.  Na Grahovcu je po njegovoj želji, 1864. podignuta crkva Svetoga Spasa u znak sećanja na bitku, a ustanovljen je i orden knjaza Danila.

SVE POHARE KNJAZA DANILA

Pohara Pipera

Kao prva, pamti se pohara Pipera, koja se zbila 7. novembra 1852. godine kada je knjaževa vojska od oko 1.000 vojnika došla u Pipere. Takođe, zatečeni Piperi poklonili su se knjazu. U pohari posečeno je 14 viđenijih glavara.

Pohara Bjelopavlića

Slede događaji koji se u narodnom predanju pamte kao sramota pod Ostrogom i pohara Bjelopavlića. Događaji se vezuju za  praznovanje na Trojičin dan, 5. juna 1854. godine u Donjem Ostrogu, u  hramu Svete Trojice.

Danica Pavićević, žena popa Puniše Pavićevića, bila je žena izrazite lepote. Po jednoj verziji je po nalogu knjaza preudata, a po drugoj je oteta, da bi bila sa samim knjazom, dok su knjaževi perjanici, po istim izvorima, na silu bili sa mladim devojkama koje su po običaju, toga dana,  dovođene od porodica u manastirsku portu. Danica, ili Vilajeta kako su je nazivali, bila je rođena sestra Todora Kadića. Ova porodica i bratstvo imali su zavidan ugled u Bjelopavlićima.

Pop Risto Bošković, zet Danilov i Mirkov, muž sestre im Jane Petrović, poveo je Bjelopavliće, tražeći pravdu za učinjeno beščašće. Nakon početnog uzmicanja, knjaz se vratio sa vojskom i popalio kuće Boškovića, ostavivši iza sebe tragično narodno preda-nje o sudbini sestrine i Ristove  dvoje dece.

Ostaje upitno da li je Danilo zapravo sve vreme tražio način da se osveti Bjelopavlićima za izostanak podrške prilikom izbora za knjaza?

Čuo sam nekakve zborove što se zbori tamo u vas, od kako sam ja u Ostrog bio, ali opet razmišljam, da nije ništa istina od toga, što sam čuo, jerbo kad bi sve to bila istina od vas što sam čuo, zaista neka bude uvjereno malo i veliko, da bi za vas gori bio, nego li što je bio Omer-paša prošle godine.

Iz knjaževog pisma Bjelopavlićima

Tako se može dvojako tumačiti i podizanje nove prestonice Danilovgrada sa mostom vojvode Mirka u srcu Bjelopavlića, kao mesta i mosta pomirenja, ili možda simbola totalnog trijumfa Danila i Mirka Petrovića.

Pohare Kuča

Godinu dana kasnije, odigrala se Prva pohara Kuča u kojoj je od knjaževe ekspedicije stradalo oko 80, pretežno civilnih žrtava.

Druga pohara Kuča se odigrala 1856. kada je veća crnogorska vojska izvršila strašan zločin, u kome je, kako Marko Miljanov piše, nastradalo dvesta četrdeset troje ljudi, od čega svega 17 ratnika. Ostalo bejahu starci i deca. On navodi da su stradala i deca u kolevkama. Prema drugom izvoru, dokumentu koji potiče od samih  Kuča iz 1856. godine, a koji je ugledao svetlo dana 1937. stradao je 131 vojno sposoban muškarac, tri trudnice, pet žena i desetoro dece u kolevci.

Pohare – preterivanja ili stvarnost?

Dok se danas jedni kunu u grobove predaka i istinita sećanja i predanja, drugi kažu da je sve to stvar mitomanije i klevetanja i da u pričama koje ste upravo čuli, ima sasvim malo istine.

Teško se oteti utisku da ovde nije reč o istinitim događajima, iako je skoro nemoguće naći čvrste dokaze za tačan broj žrtava.

 Pozdravljam te, dragi Gospodaru; Bogu fala i Petru svetome, krenuh jutros u zoru bijelu i razredih tvoje sokolove; što smo šćeli, to smo učinjeli i 50 glavah otkinuli…

Iz brzojava vojvode Mirka Petrovića bratu, knjazu Danilu,

12. jula 1856. godine

Jedno je sigurno, da su nepristajanje na plaćanje poreza, na zakonikom propisano odbacivanje plemenskih običaja i povremeni dogovori sa skadarskim pašom, usled nepostojanja razgraničenja, bili stvaran okidač za ova dešavanja.

Tako je istorijski dalekovida državnička namera, da se proširi i utvrdi junačka Crna  Gora, dovela do potpunog odsustva čojstva tokom pohara.

OSVETA I ODMAZDA

Todor Kadić nije bio atentator. Bio je  osvetnik. Nije bežao nakon  knjaževog ubistva. Nije poricao, da je tog dana, 12. avgusta 1860. godine  u  kotorskoj luci, s leđa smrtno pucao u knjaza. Uhvaćen je, osuđen i obešen od strane austrijskih vlasti u Kotoru. Vrlo je verovatno da je njegova želja za osvetom bila instrumentalizovana od strane austrijskih vlasti, ali čini  se da je osveta jedini motiv u njegovoj surovoj odluci.

Šeztdeset deveto

Koji bi čoek uzeo ženu iza živa muža ili bi urabio đevojku, koju mu ne budu đevojački roditelji ili svojta ili blizika đevojačka, dopuštila, koja živije roditelja nema po zakonu i običaju naše pravoslavne istočne vjere, takovi da se ima ćerat kako bezakonik i grabitelj tuđe djece i da mu stana u našu zemlju nije; a njegovo imuće da se procijeni i razdijeli kako i onoga, koji samovoljno čoeka ubije.

U odmazdi, mimo zakonika, u jednom danu, ubijeno je dvadeset troje Kadića. Domovi su im spaljeni, a oni su se u strahu od istrebljenja, rasuli na sve strane. Nakon decenija okupljanja u Boanu (Kadića), bratstvo je uz pomoć saplemenika podiglo pokajnicu-pomirnicu Svetog Dimitrija kao simbol  pomirenja sa Petrovićima.

Trideset deveto

Kako Crnogorci i Brđani imaju običaj činiti osvetu ne samo na krivcu i na krvniku, već i na pravom bratu njegovom, to se takova osveta po danas strogo zabranjuje, i koji bi pravog čoeka ubio, biće osuđen na smrt. Samo krvnika, kojega i sam sud goni, može ubiti, ali brata ili blizaku ili svojtu krvnika, koji u tome ništa krivi nijesu, ne smije, već neka samo oni glavom plaća, koji je zlo učinio, a drugi niko.

GOSPODAR  I   GOSPODARI

Otkud u poslednje vreme nagli porast interesovanja za proučavanje knjaževog života i dela? Da li je to samo deo izgradnje kulture sećanja i identiteta nakon ponovnog uspostavljanja državne samostalnosti, ili tu ima i praktičnih i političkih namera? Možda, da  se Danilovo pragmatično, Pariskim mirom iznuđeno, okretanje ka Francuskoj, iskoristi kao istorijski alibi za savremeni politički, ali i istorijski otklon od uticaja Rusije; ili pak da se umesto verodostojnog vrednovanja njegove vladavine, većina pažnje potroši na navodno sporni član 92. zakonika, koji ima nekoliko razlika u rukopisnom i zvaničnom štampanom izdanju.

Zar to nije slikovito, što do pre desetak godina, ni u jednom crnogorskom gradu nije bilo ulice ili trga po Danilovom imenu, a danas niču novi i novi spomenici, a nazivi ulica se menjaju prema dnevnopolitičkim potrebama? U Beogradu od 1896. godine postoji ulica koja nosi ime knjaza Danila.  Pokušavajući da popravi do tada zategnute odnose Srbije i Crne Gore, kralj Aleksandar  je u čast posete knjaza Nikole, naložio da jedan broj ulica ponese imena znamenitih Crnogoraca.

Devedeset drugo

I ako u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti (do jedine srbske) i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne, to opet svaki inoplemenik i inovjerac može slobodno živiti i onu slobodu i onu našu domaću pravicu uživati kako i svaki Crnogorac i Brđanin što uživa.

Eros i tanatos knjaza Danila, gospodara  Crne Gore, odredili su crnogorsku istoriju i njegovu ličnu sudbinu.

Pobednik na Grahovcu i na međunarodnom diplomatskom planu, po mnogo čemu moderni-zator crnogorskog društva, ipak će za  značajan deo građana Crne Gore,  zauvek ostati samo tiranin koji je ostvario svojih „15 minuta”. I svaki pogled koji ne vidi, ili ne želi da vidi i jednu i drugu stranu Danilove vladavine, deluje kao interpretacija istorije za aktuelne potrebe.

Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena. Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.  Ništa se ne dešava bez prošlosti.

https://www.youtube.com/watch?v=xiv7piiAu4I&t=1s