Autorka: msr Nina Stokić
Ako bi ga strahovi napustili, šta bi ostalo?
Šta ostaje ako nam neko i strahove oduzme?
Franja Petrinović
Novosadski omnibus
„Novosadski omnibus“, naziv je projekta Srpskog narodnog pozorišta koji je iznedrio tri predstave nastale dramatizacijom proznih dela novosadskih pisaca: Đorđa Pisareva („Velika očekivanja“), Slobodana Tišme („Pojačalo i gitara“) i Franje Petrinovića („Gramatika poremećaja“). Premda zamišljene kao objedinjena predstava, vođena duhom minulih, ali i posrnulih novosadskih vremena, 2020. i 2021. godine, kamerno bivaju postavljene tri zasebne predstave. Dramatizaciju i režiju „Gramatike poremećaja“ (2020), potpisuje David Alić, vođen istoimenim Petrinovićevim delom. Kako bi priča „o uslovima, okolnostima, mogućnostima“ bila ukroćena scenskim prostorom, neophodan je pokušaj sagledavanja stožernih smernica čitanja sveta „balada sa početka veka“, odnosno razumeti „poremećaj“ i njegov gramatički poredak.
Konci priče
„Da. Serjoža i Anđelika treba da ispričaju svoju priču. Bilo kada i bilo kako.“ Mogućnost pričanja priče, Petrinovićeve „Gramatike poremećaja“ (2013), ne referiše samo na širok spektar poremećaja unutar samog sveta junaka, već i na poremećaje, nedoumice i narušene konvencije klasičnih žanrovskih određenja. Naime, Vladimir Gvozden u „beleškama o novom gorkom stilu“ sugeriše da ova specifična gramatika priča i pesama može biti određena kao roman, što je refleks aktuelnog „fetiša tržišta“ i činjenice da osnovna nit knjige jeste sudbina dva junaka koji, međutim, bivaju različito uobličeni (promenjeni) „dolazeći do tačke topljenja u kojoj oni i prestaju da budu likovi u tradicionalnom smislu (čime se opovrgava izvorna ideja romana)“ (Gvozden 2013: 217). Podnaslov „balade s početka veka“ determiniše ton Petrinovićevog dela čija značajna celina „Posvete, uostalom“, jeste specifično poetsko jezgro, čiji manir odzvanja ostalim proznim celinama i pričama. Destabilizovani poredak življena uzrokovan mnoštvom faktora „tek novorođenih godina novog veka“, ali i onih prethodnih, upitanost nad postojanošću identiteta, uzrocima sveopštih posrnuća, Petrinović ispisuje (i ispituje) u sudaru realnog i iluzije stvarnog, neretko zaodenutog dubokom filozofskom introspekcijom junaka, igrajući se perespektivama sveznajućeg pripovedača i različitih glasova proznog dela[1]. Kako bi dodatno bila predočena kompleksnost domena unutrašnjeg (sveta junaka i prostora teksta), autor inkorporira faktore i parametre spoljašnjeg sveta kroz elemente „nižih paraliterarnih žanrova poput (auto)biografije, dokumentarizma, feljtona i dnevnopolitičkog komentara“ (Živanović 2014: 72).
Mirni, ambicija lišeni Sergej Vukelić iz Kamena Slanog, i njegova jača i glasnija strana priče, Anđelija, pešače već dugo kroz Petrinovićevu novosadsku prozu. Zatičemo ih i u romanu Almaški kružoci lečenih mesečara (2011), Popravljaču ogledala (2017), kao i u Konačnim izveštajima o ravnoteži (2020), stoga se nameću kao ključni, sudbinski povezani par (anti)junaka kroz čije variranje priče i nagon pričanja Petrinović promatra klice okolnosti koje donose „ideološki, moralni, istorijski, genetski, imunološki, ekološki, vasionski, međuljudski, porodični, fizički, vrednosni poremećaji“ (Petrinović 2013: 29). Poznata novosadska naselja i ulice formiraju lavirint, krojen preprekama sudbine, što je metafora značajno pozicionirana u pomenutim romanima. Crnokosa Anđelija koja pruža otpor i podiže glas nad obesmišljenim okolnostima i odsustvom perspektive „punokrvnog novosadskog dešperta“, jeste neumorna Arijadna koja u Petrinovićevim romanima sakuplja konce priče, negirajući prisustvo Minotaura, premda je svesna njegovih sveprisutnih metamorfoza. Okolnosti njihovog odnosa, rastanka kao i dominantnost glasa razlikuju se od romana do romana, obuhvatajući vremenski kontekst osamdesetih, pa sve do novomilenijumskih godina, ali je relacija Sergej-Anđelija postojana slika promašenih mogućnosti i sabirna tačka Petrinovićevog poigravanja tekstom.
„Gramatika poremećaja“ lišena je linearnog toka i sastoji se iz brojnih epizoda čiji protagonisti neretko postaju komentatori, izolovani iz tkiva priča, svesni da su priča ili da „mogu biti“ priča. Pozicioniranje pripovedača i njegova priroda ne bivaju nam uvek poznati, te „gramatika“ jeste traganje za tačnim, pravilnim jezičkim izrazom pogodnim da Anđa i Sergej mogu biti konačni pripovedači.
„Gramatika poremećaja gradi osećaj za život kao proces: istina je sada i svako vreme je vreme za priču koja je neka vrsta geneze stradanja. Petrinović ostvaruje tipično postmoderni efekat, jer do kraja ostaje nejasno da li su svi ovi ljudi u priči. I ako jesu, da li su svi oni u istoj priči? U stvari, poetički posmatrano, u pitanju je kritičko preispitivanje postmodernizma“ (vidi Gvozden 2013: 224).
Poigravanje iz perspektive „svevidećeg flanerskog oka“ (Živanović 2014: 72) predočava nam poljuljanost identiteta junaka i odsustvo bezbednog prostora, te je jasan haotičan poredak teksta. Upravo zato naslov tačno komunicira sa delom koje imenuje – gramatika jeste skup uređenih pravila, a paradoksalno je vezana za nered, odstupanje od norme u vidu poremećaja, u čemu je vidljiv stilistički potez koji uz brojne druge čini da delom dominiraju poetski postupci (vidi Đerić 2014: 185–189). Goran Ibrajter koji tumači dramaturške mogućnosti Petrinovićevog dela, čiji nam rad „Lavirint izgubljene dugmadi“ umnogome znači u sagledavanju pozorišne adaptacije, upravo će metaforičnost i specifičan stil postaviti kao jednu od problemskih tačaka, a istovremeno ključnog elementa bez koga, složićemo se, srž dela ne može biti odigrana. Kako funkcioniše Gramatika poremećaja na sceni?
Anđelija i Sergej pričaju svoju priču
Čini se da značajan deo odlika Petrinovićevog dela koje smo spomenuli jesu argumenti nemogućnosti inscenacije, budući da je istaknuta ispresecanost narativa, asimilacija likova i odsustvo linearnosti. Takođe, istakli smo da njegova proza diše tananom refleksivnošću ukotvljenoj u jezičko-stilski osobenoj Petrinovićevoj reči. Upravo odluka da predstava bude smeštena na kamernoj sceni, kako bi gledalac (kao i čitalac pre toga) imao uvid u složeno stanje duha junaka, jeste tačan i ključan preduslov. Anđeliju (Mia Simonović) i Sergeja (Vukašin Ranđelović) zatičemo u prostoru sobe (dnevnog boravka), te scenografsko rešenje (potpisuje Andreja Rondović) u vidu kreveta, lampe i njenog blagog svetla, uspostavlja intimnost prostora i bliske atmosfere otvorenog pristupa svetu njihove lične priče. Farmerice, košulja i „starke“ kao kostimsko rešenje (potpisuje Senka Ranosavljević) u skladu je sa nenametljivim estetskim pristupom. Takva rešenja korespondiraju sa vremenskom tačkom „balada sa početka veka“ u kojima Anđelija i Sergej nose duh prošlog ne videvši mesto u novom, što jednostavnost navedenih kostimsko-scenografskih rešenja sasvim jasno sugeriše, a pre svega pristup reditelja.
Da će uslediti ispovest o „tranzicijskoj vrtešci, blagoprisutnoj depresiji, jednoličnosti, nepostojanju životne perspektive, nemogućnosti pronalaženja posla“ itd. jasno nam je kada glumci stupe na scenu i otvoreno publici saopšte potrebu za početkom priče. Uvodni deo predstave nadređen je daljem toku i diktira ritam čitavoj predstavi u kojoj Anđelija i Sergej istovremeno bivaju i promatrači, komentatori i sva ona lica sa kojima stupaju u dodir. Gledalište, na početku osvetljeno, tone u mrak u trenutku kada biva odlučeno da igra počinje. Već u prvim rečenicama, govor tela i prebacivanje težišta priča, jasno pozicionira likove. Anđa je odlučna, otvorena i direktna, dok Sergej, jednako upitan i svestan situacije, ipak bojažljivo staje na scenu, što se kasnije ponavlja u trenucima brojnih neodlučnosti, poput one kada se pred njim nađu tri bele koverte – tri mogućnosti koje bi mogle odrediti dalji razvoj radnje. Sergej tada okleva, razmišlja o okolnostima, prirodi mogućnosti, sugestivno predočivši sve ono što je moglo biti, ili može da bude. Dakle, pred nama nisu jasno određeni junaci koji se tokom predstave razvijaju i reflektuju nijanse svog karaktera, već destabilizovani identiteti koji teže da se povrate u uravnoteženo stanje. Junaci propuštenih prilika i izgubljenih nada, ipak mogu biti gledaocu približeni:
„Opet o jednom pravilu dramaturgije, takođe više puta demantovanom, koje kaže da scena ne trpi gubitnike, jer je publici teško prihvatljivo da se sa takvim likovima identifikuje. A sa kim će se ljudi sa prostora i vremena koji proizvode gubitnike uspešnije poistovetiti, uspostaviti empatiju?“ (Ibrajter 2020: 10)
LJubavni par sa kojim poistovećivanje jeste realizovano određuje društveno-politički kontekst vremena, ali i prostor grada. Ibrajter negira da je glavni junak „Gramatike poremećaja“, zapravo Novi Sad, što se neretko dešava kada su tumačena dela novosadske proze, što on naravno nije. Sa druge strane, on je prostor u kome bivaju utisnuti svi poremećaji, i iz koga izviru figure oblikovane istim, pored ključnih figura samog dela. U intervjuu sa rediteljem Alićem, istaknuta je univerzalnost poremećaja, te da tekst smešten u sam početak novog milenijuma, koji nosi eho prethodnih godina, mogu razumeti mlađe generacije, poput one koja čini kreativni tim ove predstve (vidi Ibrajter 2020: 111–113). Pažljivo usmereni na Petrinovićev roman, izdvojivši epizode koje na najreprezentativniji način dočaravaju priču, pred čitaocima se usložnjava svet Anđelilijinog i Sergejevog gubitka ravnoteže[2].
Domen spoljašnjeg sveta neprijateljski je nastrojen, što saznajemo iz različitih epizoda, značajnih potresa, odnosno, pokretača radnje. Mia Simonović dočaraće nam lik predsednika stanara koji im saopštava odluku o njihovom prinudnom iseljenju. Uzrok tome biva nam jasan budući da Anđelija u više navrata povišenim tonom i nesputano iznosi svoj protest nad sveopštom obesmišljenošću i ljudskom glupošću, te biva okarakterisana kao „histerična, antiprotivna, bahata, goropadna, umišljena, na svoju ruku“ (Petrinović 2013: 79). Kontekst sukoba u okvirima socijalnog diskursa jasno je pozicionian inkorporiranjem Brehtove angažovane pripovedne pesme „Pitanja radnika koji čita“, koja je moto Petrinovićeve „Gramatike poremećaja“:
„Svaka stranica po pobeda
Ko je spremao pobednu gozbu?
Svakih deset godina po jedan velikan.
Ko je podneo trošak?
Koliko podataka,
toliko pitanja.“
Sukob u sceni sa stanarima u suštinskom smislu nije ostvaren, budući da Sergej samo odigrava jednu od mogućnosti u kojoj bi se on istinski pobunio, te igranje kategorijama izgovoreno/neizgovoreno i moguće/stvarno, rediteljski je postupak koji prati nit Petrinovićevog pripovedanja.
Priča „Prekovremeno čitanje Zmaja“ takođe je promišljeno prevedena na jezik pozornice. Mia Simonović nadahnutom i ubedljivom igrom dočarava Rajku Kovačev, navodno višu arhivistkinju Muzeja grada Novog Sada u penziji i suprugu jednog diplomate. Sergej, psiholog, na zadatku visokokvalifikovanog čitača poezije biva nagrađen visokom platom. Stihovi koje čita jesu stihovi „Gramatike poremećaja“ – pesma „Gnevni, radikalni, mladići“. Kasnije, zaveden tvrdim povezima knjiga i visokim držanjem bračnog para, na molbu gospođe Rajke (a Anđino negodovanje) pozajmljuje njihovu celokupnu ušteđevinu. Sergej saznaje da je „digla baba sidro“– bračni par je nestao iz grada a on iznova biva izneveren. Stoga „ljubičasta kravetina“ koja u više navrata nudi mogućnost zaposlenja ostaje jedino rešenje, te prihvata posao dežurnog čuvara prodavnice gvožđarske galanterije, usled česte pojave uličnih bandi. O tome svedoči i priča u kojoj Sergej, vođen porivom svog poziva, pokušava da objasni zašto ponašanje mladića koji ga je pogodio opuškom u lice nije ispravno, ali se takav podvig završava batinama koje se pamte.
Sergej iznova dobija priliku, što vidimo u adaptaciji priče „Tombola“ u kojoj odlazi u Kikindu kako bi govorio na jednoj književnoj večeri. Sergejevski očekivano, zakasnivši na književno veče završava u lokalu „Skitnica“, dobivši na tomboli razgovor sa plavušom, srećnom što će joj društvo praviti neko nov (došljak). Plava devojka (Sonja Isailović) ističe da ga je čekala, u želji da čuje njene pesme, te se uspostavlja kao figura nade i slutnje smisla u maglovitoj noći još jedne propuštene prilike. Pesma koja inicira njihovo upoznavanje u izvedbi Sonje Isailović uz pratnju gitare korespondira se pomenutom, značajnom lirskom celinom knjige, kao i zastupljenim poetskim postupcima. Poput proviđenja, iluzije ili još jedne od mogućnosti, plava devojka ostaje u magli. Sergej se vraća svojoj Anđeliji, gestom poljupca u čelo i rečima da je srećan što ju je pronašao. Konac predstave jeste u boji nade i vere u ljubav, jedine moćne da se suprotstavi ponoru poremećaja.
Da li Petrinovićevi junaci mogu opstati na sceni? Reditelj navodi sledeće:
„Mislim pak da je kod Franje prisutna jedna još određenija vrsta junaka – bezvoljni junak. Apatični junak, onaj kome je zaista svejedno da li će spasiti svet ili neće. Po čemu su onda oni junaci? Zato što mogu, ali nemaju volje“ (Alić 2020: 13).
Da li su samo tematizovane okolnosti i mogućnosti junake činile apatičnima? Ili je, čini se, usud bezvoljnosti ipak sveprisutna kategorija? Jesmo li i mi posmatrači faktora poremećaja, ili odlučni da mogućnost ipak ne ostane samo to? A paradoksalno, ne čini li nas ljudima upravo strah pred mogućnostima? Ukoliko nas se ova pitanja tiču, jasno je da reč Petrinovićevih junaka na sceni zaslužuje svoj odjek.
„Bilo kada i bilo kako“ se priča mora ispričati, sugerisao je Petrinovićev tekst koji je, po svemu sudeći dobio uspešno teatarsko ruho. Uspešnost pozorišne adaptacije reflektovana je u dramaturškom pristupu koji je poštujući pozorišne postulate ipak verno osluškivao puls proznog predloška. Anđelija i Sergej jesu određeni ukrštajem specifičnog vremena i prostora, ali konkretnu priču osvetljava jedna drugačija, udaljena i neodređena tačka zagledanosti u prirodu sveta, njegova ustrojstva, niti okolnosti, prilika, mogućnosti i nemogućnosti, iluzije i stvarnog, svojstvena Petrinovićevom delu. Scenom ta tačka biva oživljena, dok se priča kroz nju rađa i istovremeno nastavlja.
Literatura:
Gvozden, Vladimir 2013. „Knjiga pitanja, slika poraza (beleška o novom gorkom stilu)“, u: „Gramatika poremećaja: balade s početka veka“. Kulturni centar Novog Sada. Novi Sad: Artprint media. 217–226.
Đerić, Zoran 2014. „Prozna poema o Anđeliki i Sergeju“. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu. God. 59. br. 486. 185–189.
Živanović, Branislav 2014. „Temperatura društva“. NM: Nova misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine. br 29. str. 72.
Ibrajter Goran 2020. „Lavirint izgubljene dugmadi“. NM: Nova misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine. br 41/42. 8–13.
Petrinović, Franja 2013. „Gramatika poremećaja: balade s početka veka“. Kulturni centar Novog Sada. Novi Sad: Artprint media
[1] „Ona jeste, nesumnjivo, prozna knjiga i njen autor je prozni pisac koji svesno poseže za pojedinim poetskim postupcima, kako bi naglasio emocionalnost svojih junaka, ali i izgradio upečatljiv stil“(vidi Đerić 2014: 185–189).
[2] „Nisam bio siguran koliko je predstava mogla da istrpi takvu ‘razbijenu’ dramaturgiju, ipak nam je bio potreban tok radnje, razvojni put, početak, sredina i kraj. […] U Franjinom romanu postoji jedan sveprisutni narator, ja sam pak negde osećao da je potrebno pričati ovu priču iz vizure dva naratora – i nje i njega. I to nam je u potpunosti omogućilo da od Franjinih misli stvaramo dijaloge.“ (vidi Alić 2020: 12)
Ostavi komentar