Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Само двоје владара у историји Русије добили су надимак Велики, један је Петар I Романов, највећи реформатор у историји Русије, а друга је Катарина Велика, настављачица његовог великог подухвата укључивања Русије у западни политички, културни и цивилизацијски круг. Током своје готово тридесет четворогодишње владавине ова моћна руска и европска владарка спровела је низ реформи и предузела бројне подухвате како би модернизовала Русију и још више је приближила земљама развијеног Запада. Државна управа, просвета, здравство и култура, били су под посебном пажњом руске царице, која је директно учествовала у реформисању ових важних аспеката друштвеног живота те земље.
Међутим, уз све ове велике реформаторске подухвате, оно што морамо посебно истаћи када говоримо о вишедеценијској владавини Катарине II то су њени значајни успеси у спољној политици. Фокус њене спољнополитичке агенде био је усмерен према решавању у то време за Русију два посебно важна питања. Једно је Пољско, а друго Источно или ти питање судбине Османлијског царства. Практично по преузимању власти у земљи 1762. године Катарина се налази под снажним притиском пруског краља Фридриха II да се између њихове две државе успостави савез. Пре ње, тим путем већ је кренуо њен супруг, током своје краткотрајне владавине, и на тај начин направио раскид са политиком која је инагурисана још за живота Петра Великог. Суштина те руске спољнополитичке агенде сводила се на усмеравање даље експанзије према југу, односно Османлијском царству. За такву политику природан савезник Русији била је Аустријска царевина, а не Пруска. Међутим, Фридрих II је све више зазирао од даљег ширења и јачања свог источног суседа, као и од његових све тешњих веза са бечким двором. Управо зато, пруски краљ ће покушавати да одвоји Катарину од Балкана и Аустрије, а да је усмери према отварању питања Пољске, на чији рачун је планирао да шири своју државу.
На руку му је ишао заплет у Пољској, који је дошао као последица покрета тамошњих патриотских кругова, насталог у Бару 1768. године, са циљем да се одбрани независност пољске и да се одузму права верским отпадницима (православцима и протестантима). У том тренутку Пољска је својеврстан протекторат Русије која преко својих трупа и амбасадора управља политичким токовима те земље. Уосталом, пољски краљ Станислав Поњатовски наметнут је вољом Катарине и снагом руског оружја. Самим тим, Русија је на ову побуну пољских родољуба реаговала одлучно и предузела је оштре мере како би завела ред и очувала превласт у свом суседству. Међутим, то је био тек почетак ширег европског заплета изазваног превирањима у Пољској. На руску акцију у тој земљи стигла је реакција из Париза, Беча и Истанбула. Османлије су ултимативно захтевале да се руске трупе повуку из Пољске, што је Катарина категорички одбила, након чега 1768. започиње нови руско-турски рат. Иначе, Французи и Аустријанци су подстрекивали Турке на акцију, упозоравајући их да ће након Пољске они бити следећа жртва експанзионистичке руске спољне политике.
Русија је на самом почетку рата 1768. године велик део својих снага упутила према Османлијском царству, док је тек мање трупе задржавала у Пољској. Такође, значајна резерва остала је у самој Русији, услед страха од унутрашњих превирања. Након споријег напредовања трупа под командом кнеза Голицина 1769. године, уследила је брза и ефикасна руска офанзива под грофом Румјанцевом, а која ће омогућити да руске снаге запоседну Јаши и Букурешт. Наредне године воде се одлучујуће битке у којима Румјанцев са малобројнијим трупама од тек око 17.000 војника наноси тежак пораз армији од око 150.000 турских аскера код реке Кагулу. Са друге стране Катаринин миљеник Григорије Орлов после неуспешног покушаја да изазове побуну Грка на Пелопонезу, успева да нанесе катастрофалан пораз турској флоти код Чесме. Међутим, услед недостатка трупа ове победе се нису експлоатисале на адекватан начин. Наредне 1771. године кнез Долгоруки продире на Крим, где на власт доводи новог хана, лојалног Русији. Мировни преговори који су вођени 1772. године доживели су фијаско услед одбијања Турака да се помире са независношћу Крима. Рат се продужава за још две године, када Суворов 1774. године наноси тежак пораз Турцима под Козлуџом, а Румјанцев напредује ка Шумли. Рат је окончан Кучук Кајнарџијским миром 1774. године којим је Крим стекао независност. Русија је добила тврђаве на Азовском мору и територије између Буга и Дњепра. Такође, руска флота стиче право слободне пловидбе по Црном мору и слободан пролаз кроз мореузе Босфор и Дарданеле. Русији следује и значајна материјална одштета, као и право да се меша у унутрашња питања у Османлијском царству кроз статус заштитнице хришћанских поданика Султана.
Да се којим случајем није суочила са снажним унутрашњим проблемима, Пугачовљева буна, која је захтевала значајно ангажовање трупа на том плану, избијање куге у Москви, као и политичко приближавања Истанбула и Беча на спољњем плану, вероватно би руски успеси били и већи. Овако, Катарина Велика је победом у Руско-турском (1768–1774) рату створила добре предуслове за даљу експанзију, који ће допринети разрађивању такозваног „грчког плана“. Управо тај план подразумевао је потпуно сламање Османлијске државе и на њеним рушевинама уздизање Грчког царства, по угледу на Византију. Заједно са неколико острва у Егејском мору, која би била базе за руску флоту, та хеленска држава требала је представљати експонент руске експанзије у Средоземљу. Наредних тринаест година и Русија и Турска практично су се припремале за нови обрачун. Катарина у том периоду напушта савезништво са Пруском и окреће се Аустрији, са којом ће заједно водити нови рат против Османлија од 1787–1792. године. Пре тога 1783. године Катарина Русији припаја Крим.
Нови рат против Турака за Катарину има посебан значај, јер уколико руски тријумф буде апсолутан биће створено Грчко царство на челу са њеним унуком Константином Павловичем. Уколико тријумф не буде потпун, Катарина је сматрала да ће се задовољити ослобођењем и уједињењем Влашке, Молдавије и Бесарабије у једну државу под руским протекторатом. Међутим, време је показало да су ти планови били преамбициозни. Пошто су и Аустрија и Русија направиле исту грешку развлачећи трупе на прешироком фронту и смањујући могућност стратешког продирања у дубину непријатељске територије, значајнији војни успеси савезника су изостали. Сем тога, напад Шведске на Русију значајно је умањио њене капацитете на балканском бојишту. Са друге стране Аустрија се суочила са побуном у Белгији, након чега је фокус своје политике померила са Балкана ка западу Европе. Самим тим, исход тог рата се свео на потврду одредаба Кучук Кајнарџијског мира и потврду руског припајања Крима. Катаринин план за решавање Источног питања тиме је доживео неуспех, али то није значило и крај интересовања руска владарка за његову реализацију. Све до краја живота она неће одустати од своје стратешке политике експанзије ка топлим морима. Међутим, у припремама за нову офанзиву на Османлијску царевину спречила је смрт 1796. године.
Што се тиче Пољске, Катарина је учествовала у три поделе те земље. Прва се догодила 1772. године у јеку Руско-турског рата (1768–1784), када је под притиском унутрашњих превирања и исцрпљујућег војевања против Османлија, Катарина пристала на поделу Пољских територија са Пруском и Аустријом. За Катарину ова подела је добрим делом била изнуђена. У тешкој ситуацији у којој се њена земља нашла, подела Пољске дошла је као нужан уступак, Аустрији и Пруској зарад избегавања отварања фронтова и према тим државама. Целу ту ситуацију ове две немачке државе искористиле су да се без практично испаљеног метка прошире на рачун Пољске. Друга подела десила се 1793. године након новог покушаја пољских родољуба да доношењем новог устава ослабе спољни утицај у својој земљи. Уследила је руска војна интервенција и нова подела Пољске територије, само овај пут између Русије и Пруске. Трећа подела Пољске након које та земља нестаје са политичке мапе Европе, извршена је 1795. године. Непосредни повод био је устанак Пољака под Кошћушком, након чега је уследила интервенција Суворова и сламање устанка. Русија је овом поделом добила Курландију и остатак Литваније, Аустрија Краков и његову околину, а Пруска северозападни део пољске са Варшавом.
Током своје готово тридесетчетворогодишње владавине Катарина Велика обезбедила је територијално проширење Русије на више од 500.000 квадратних километара, односно нешто мање од укупне територије данашње Француске. Осим тога, Катарина је учинила Русију не само неодвојивим делом тог круга великих западноевропских сила, него је толико подигла утицај своје земље да се без Русије ни једно важније европско питање није могло решавати. Можда као никада пре тога Русија је у пуном смислу била интегрисана у западни политички оквир. Исто тако, Катарина је неко ко је афирмисао западну културу у Русији и по том питању је свакако верни настављач политике Петра Великог. На њену иницијативу бројна уметничка дела и књиге долазе у Русију, чиме се ствара један од најзначајнијих светских храмова културе, музеј Ермитаж у Санкт Петербургу. Међутим, ту није крај. Катарина сања о развоју школства, које би допринело просвећености и свеукупном развоју руског друштва по западном моделу. У ту сврху долазе јој саветници из Аустрије, која је имала један од најбољих школских система, а који су свакако допринели стварању руског образовног система. У Катаринино време отварају се школе и за девојчице, као и домови за незбринуту децу. Катарина има значајну улогу за развој здравственог система своје земље, подржава вакцинацију као средство борбе против богиња, па се чак и сама вакцинише дајући пример својим поданицима и разбијајући њихове страхове и предрасуде. Такође, руска царица спроводи свеобухватну реформу система државне управе, којим ће децентрализовати земљу и приближити власт грађанима. На тај начин рађа се руски бирократски апарат који ће уз племство и апсолутистичку власт цара представљати темељ функционисања руске државе у деценијама које су долазиле. Узмемо ли све то у обзир, Катарину свакако можемо сматрати једном од најзначајнијих владара у историји Русије, а с обзиром на глобални значај те земље и света. Она је у пуном смислу тих речи била и руска и европска владарка, неко ко је имао визију Русије на Западу и ко је тај свој сан успео да оствари.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Роберт К. Меси, Катарина Велика: портрет једне жене. Лагуна: Београд, 2018.
Алексеј Јелачић, Историја Русије. Српска књижевна задруга: Београд, 1929.
Павел Миљуков, Историја Русије. Народна култура: Београд, 1939.
Фјодор Успенски, Источно питање. Логос: Београд, 2013.
Остави коментар