Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У оквиру спектра Живковићевих сакупљача посебно место заузимају јунаци чији је нагон за сакупљањем усмерен ка наизглед најбаналнијим, али симболички веома значајним предметима. Такав је случај господина Прохаске, који сакупља сопствене одсечене нокте. Иако на први поглед делује као маргиналан и готово гротескан облик опсесије, овај мотив се у тексту постепено обликује као питање границе између тела, идентитета и поседовања. Полазна тачка његовог сакупљања везана је за детињство и понос због првог самосталног сечења ноктију, али се тај чин временом трансформише у уверење да одбачени делови тела представљају губитак сопственог бића. Сакупљање ноктију постаје покушај очувања физичких трагова сопственог постојања, при чему се тело третира као збирка која се може раздвојити и поново организовати. Чување ноктију у посебно израђеним посребреним табакерама, са урезима за сваки појединачни примерак, додатно наглашава тежњу ка систематизацији и архивирању чак и најмањих делова сопственог тела. На тај начин сакупљање престаје да буде пука навика и постаје ритуал очувања идентитета кроз материјалне остатке. Крајња тачка овог процеса огледа се у чињеници да господин Прохаска свој опстанак условљава опстанком сопствене збирке, до те мере да одбија могућност сопствене смрти у име очувања колекције. Такав поступак показује да се у Живковићевој прози сакупљање не односи само на спољашње предмете или апстрактне категорије, већ може захватити и само тело као примарни извор идентитета, чиме се додатно замагљује граница између субјекта и његове збирке.
У групи Живковићевих сакупљача нарочито су значајни ликови код којих се процес сакупљања постепено претвара у механизам сопственог нестанка. Такви су господин Паливец, господин Плусхал и господин Павек, чије се збирке у различитим облицима заснивају на документовању и очувању различитих аспеката постојања, али се у коначници окрећу против самих својих носилаца. Господин Паливец сакупља сопствене фотографије, снимајући се сваког петог у месецу у исто доба дана када је настао и његов први снимак. Овај ритуал временом прераста у систематско архивирање сопственог постојања, у којем фотографија престаје да буде документ, а постаје замена за живот. Пратећи избледелост фотографија, постепено бледи и сам субјекат, све док на крају не нестане, као да је сопствена визуелна архива у потпуности потиснула његову физичку присутност. Сличну логику прати и господин Плусхал, сакупљач лепих речи, који настоји да очува сваки сусрет са језичком лепотом у посебној свесци. Међутим, у тренутку када његова збирка постаје затворени систем, он симболички улази у сопствени архивски простор, затварајући корице свеске као да затвара границу између себе и света. Тиме сакупљање престаје да буде акт очувања и постаје чин самоизолације унутар сопственог језичког регистра.
Најрадикалнији пример представља господин Павек, код кога се сакупљање е-поште претвара у дигиталну варијанту истог процеса самоуништења. Препуњавањем дигиталне меморије долази до потпуног преокрета односа између субјекта и медија: уместо да он управља архивом, архива почиње да дефинише његово постојање. У тренутку када се систем засити, сам субјекат бива апсорбован у екран, док његово физичко присуство нестаје из простора у којем је претходно постојао. У сва три случаја уочава се исти поетички образац: сакупљање, које на почетку има функцију очувања и организовања искуства, постепено прераста у процес у којем се граница између сакупљача и збирке укида. На тај начин Живковићеви јунаци не само да поседују своје збирке, већ постају њихов саставни део, чиме се мотив сакупљања радикализује до тачке у којој идентитет престаје да буде стабилна категорија.
Фигура господина Покорног представља крајњу тачку у еволуцији мотива сакупљања у Живковићевој прози. За разлику од свих претходних сакупљача, он више не учествује непосредно у процесу прикупљања појединачних предмета или апстрактних категорија, већ преузима већ готове системе сакупљања. На тај начин његова улога се помера са нивоа учесника на ниво својеврсног архиватора постојећих збирки, чиме се мотив сакупљања додатно усложњава и доводи до степена метасакупљања. Господин Покорни у свој простор смешта различите врсте колекција које су настале код других сакупљача: од збирки ноктију, аутограма и фотографија, преко свески са лепим речима и фасцикли са новинским исечцима, до апстрактних збирки снова, нада и смрти. На левој страни његовог простора налазе се материјалне и документарне збирке, док се на десну смештају бочице у којима су похрањене нематеријалне категорије. У његовом се поседу сусрећу и материјални и нематеријални облици сакупљања, што указује на потпуну свеобухватност овог мотива у оквиру Живковићевог света. Посебно је значајно што се у овој збирци налазе и сами сакупљачи, односно они који су претходно били носиоци појединачних колекција. Тиме се успоставља јасна хијерархија у којој збирка више не обухвата само предмете, већ и субјекте који су их сакупљали. Сакупљање достиже ниво у којем постаје саморефлексивно, јер укључује сопствене носиоце и претвара их у део архиве коју су некада сами стварали. Коначно, увођењем свезнајућег приповедача отвара се питање граница знања о оваквим системима сакупљања. Иако се чини да је целокупна структура збирки доступна погледу, чак ни приповедач не може да објасни кључни чин разарања који затвара Дванаест збирки. Господин Покорни уништава све што је од „Дана“ до „Нада“ било сакупљено, чиме се не открива смисао његове одлуке, већ се наглашава њена непојмљивост. На тај начин циклус се завршава не разрешењем, већ свесним одустајањем од коначног значења, што додатно потврђује да је у Живковићевој прози сакупљање увек праћено принципом неодгонетљивости.
Иако се мотив сакупљања у Живковићевим причама на први поглед може учинити као извор гротескног хумора и необичних ситуација, његова дубља функција указује на егзистенцијалну димензију која превазилази саму анегдотску раван. Наиме, нагон за сакупљањем код свих јунака у крајњој линији произилази из жеље да се заустави или барем успори проток времена, односно да се искуство постојања сачува од заборава и нестанка. Сакупљање постаје покушај успостављања контроле над пролазношћу, при чему се материјални и нематеријални предмети користе као средство очувања сопственог идентитета. Међутим, тај покушај је унапред осуђен на неуспех, јер се сваки облик фиксирања искуства у Живковићевом свету показује као привремен и нестабилан. Неки јунаци настоје да избегну смрт тако што одлажу сопствено нестајање у оквиру збирки, други се постепено утопљавају у сопствене колекције, постајући њихов саставни део, док трећи једноставно ишчезавају заједно са предметима које су настојали да сачувају. У свим варијантама присутна је иста логика: тежња ка очувању доводи до супротног исхода, односно до губитка сопственог постојања.
Због тога се у коначници показује да је сакупљање у овим текстовима увек унапред ограничено временом као непобедивом категоријом. Без обзира на степен систематизације, вредност или обим збирки, оне не могу да зауставе процес нестајања, већ га, напротив, често убрзавају. На тај начин Живковићеви сакупљачи постају фигуре које својим деловањем илуструју немогућност трајног очувања живота, јер сваки покушај фиксирања постојања неминовно води ка његовом нестанку.
ЛИТЕРАТУРА
Живковић, Зоран, Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2010.
Остави коментар