Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Мотив сакупљања у Живковићевој прози свој највећи помак доживљава у роману Амаркорд. За разлику од Моста, где су предмет сакупљања материјални предмети, ма колико необични били, овде се тежиште помера ка ономе што је по својој природи неопипљиво и нематеријално. Предмет сакупљања више нису ствари, већ сећања. На тај начин Живковић значајно проширује могућности овог мотива, показујући да сакупљачки нагон не познаје границе физичког света, већ тежи присвајању и онога што се сматра најличнијим и најнеотуђивијим делом човековог идентитета. Један од најупечатљивијих примера таквог поступка представља приповетка „Мала продавница успомена“, у којој је власник старинарнице истовремено и сакупљач сећања. Његова делатност заснива се на прикупљању и продаји туђих успомена, уз могућност да купци проживе искуства која никада нису припадала њиховом животу. На тај начин сећање престаје да буде искључиво лична категорија и постаје предмет размене, куповине и поседовања. У понуди се налазе најразличитије успомене: интимни тренуци, кајања, искуства болести, самоубиства, успомене на друге људе, па чак и сећање на сам процес стварања уметничког дела. Оно што је у стварности непоновљиво и неотуђиво, у Живковићевом свету добија статус предмета којим се може трговати.
Још необичнији вид сакупљања појављује се у причи о сакупљачу који полази од претпоставке да је целокупно људско искуство записано у свакој ћелији тела и да се, чак и после смрти, може реконструисати на основу њених остатака. Он сакупља делове тела преминулих и живих људи – део чеоне кости, зуб, влас косе – уверeн да се у њима налази целокупна прошлост њихових власника. За разлику од продавца успомена, који располаже појединачним сећањима, овај сакупљач нуди могућност потпуног проживљавања туђег живота. Помоћу сакупљених биолошких трагова могуће је поново искусити све што је одређена особа икада видела, чула, осетила или проживела. Сакупљање се више не односи само на успомене, већ на читав људски идентитет.
Да је читав свет Амаркорда заснован на оваквој логици сведочи и чињеница да сакупљање сећања није ограничено на појединачне ликове, већ постаје готово самостална друштвена делатност. Постоје уређаји који омогућавају пројектовање успомена на великом екрану, агенције специјализоване за прикупљање одређених врста сећања, као и трговци који од врата до врата нуде туђе успомене потенцијалним купцима. У таквом свету сећање престаје да буде интимна категорија и постаје роба, архивска грађа и предмет колекционарске страсти. Ипак, Живковић ни овде не остаје на једном моделу сакупљача. Насупрот онима који сећања прикупљају ради користи или стицања, појављује се и јединствен лик чији је сакупљачки нагон заснован на потпуно супротном принципу. Он од других људи преузима искључиво њихова најболнија сећања – трауме, патње и најтеже животне тренутке – како би их ослободио тог терета. Његова колекција није резултат жеље за поседовањем, већ крајњег облика жртвовања. Прихватајући на себе туђе успомене, он постепено постаје чувар туђе патње, носилац бола читавог низа непознатих људи. Мотив сакупљања у Амаркорду добија нову етичку димензију: колекционарство више није само израз опсесије или страсти, већ може постати и чин саосећања, самопожртвовања и преузимања туђе судбине. Амаркорд представља једну од најсложенијих разрада мотива сакупљања у Живковићевој прози. Сакупљач више није усмерен ка предметима, већ ка самом људском искуству. Предмет сакупљања постају прошлост, памћење и идентитет, чиме се овај мотив уздиже са материјалног на егзистенцијални план и потврђује као један од најзначајнијих носилаца Живковићеве поетике фантастичног.
Циклус прича Дванаест збирки представља завршну и уједно најрадикалнију фазу Живковићевог поигравања мотивом сакупљања. У односу на претходно анализирана дела, овде се процес постепено удаљава од материјалног света и у потпуности окреће ка нематеријалним категоријама. Јунаци више не сакупљају само предмете или сећања, већ појаве које по својој природи припадају искључиво времену, емоцијама и егзистенцијалном искуству. Сакупљање овде достиже своју крајњу границу, у којој предмет постаје готово нематеријалан, а чин поседовања добија искључиво симболички карактер.
У овим причама сакупљају се најразноврсније појаве: нокти, исечци из новина, фотографије, лепе речи, електронска пошта, снови, дани, смрти, па чак и сама нада. Посебно је значајно што се у појединим случајевима брише граница између сакупљача и збирке, јер неки јунаци на крају постају део онога што су настојали да поседују. Тако се мотив сакупљања преображава у процес постепеног губљења сопственог идентитета, при чему колекција престаје да буде спољашњи скуп предмета и постаје простор у којем се сам субјекат раствара.
Сакупљани садржаји у Дванаест збирки често се појављују у облику који захтева посебне контејнере и системе чувања, што додатно наглашава њихову необичну природу. Оно што је у свакодневном искуству пролазно, немерљиво или апстрактно, у овом свету добија могућност складиштења и размене. Примера ради, посластичар из приче „Дани“ сакупља дане из туђих живота, којима потом наплаћује своју најскупљу и најтајанственију посластицу – „пуњеног мајмуна“. Његова збирка није хаотична, већ прецизно организована у редове љубичастих бочица, што указује на то да и време, као апстрактна категорија, у Живковићевом свету добија облик мерљиве јединице која се може складиштити. Други сакупљач усмерен је на снове, али не било какве, већ на оне са специфичним, љубичастим детаљима, који се сматрају најређим и највреднијим. Они се чувају у стакленим бочицама тамнозелене боје, што додатно наглашава идеју да се и најинтимнији психички садржаји могу претворити у предмет размене и колекције. Сакупљање више не обухвата спољашњу стварност, већ продире у унутрашњи свет човека, у сферу несвесног и имагинарног.
Посебно место заузимају сакупљач смрти и сакупљач нада, чије делатности у потпуности померају границе уобичајеног разумевања размене и вредности. Сакупљач смрти нуди заузврат могућност поновног проживљавања најсрећнијег дана у животу, чиме се успоставља парадоксална размена између крајњег губитка и врхунског животног искуства. Са друге стране, сакупљач нада делује присилно, одузимајући људима способност да се надају, чиме их на неки начин ослобађа од будућности, али их истовремено лишава и једног од основних егзистенцијалних ослонаца. У оба случаја сакупљање добија изразито амбивалентан карактер, јер истовремено подразумева и губитак и добитак, и разарање и трансформацију. На тај начин Дванаест збирки постаје крајња тачка у развоју мотива сакупљања у Живковићевој прози. Од материјалних предмета, преко сећања, до апстрактних категорија попут дана, смрти и наде, сакупљање пролази кроз процес постепене дематеријализације. Истовремено, сакупљач све више престаје да буде спољашњи посматрач и постаје део сопствене збирке, чиме се овај мотив претвара у сложену метафору о границама идентитета, времена и људског искуства.
Посебно је значајно то што се у Дванаест збирки постепено брише и сама граница између сакупљања као радње и сакупљања као егзистенцијалног стања. За разлику од претходних циклуса, где је сакупљање било усмерено ка одређеним циљевима, овде оно постаје само себи сврха, односно облик постојања ликова. Сакупљачи више не делују из потребе да нешто поседују или употребе, већ из унутрашње нужности која их дефинише као субјекте. Због тога се њихова делатност све мање може посматрати као спољашња активност, а све више као стање у којем се идентитет непрестано конституише и раствара кроз сам чин прикупљања. Збирка више није резултат њиховог рада, већ структура у коју су и сами укључени, што додатно наглашава идеју да се у Живковићевој прози граница између субјекта и објекта сакупљања постепено укида.
ЛИТЕРАТУРА
Живковић, Зоран, Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2010.
Остави коментар