Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Франсоа Рабле je први велики француски прозаиста и једна од најкрупнијих фигура француске ренесансе. Његово главно дело, по којем ушао у историју светске књижевности је роман Гаргантуа и Пантагруел у пет књига, кроз које је аутор приказао живот Француске свога времена. Инспирацију за свој роман пронашао је у анонимној романсираној хроници под насловом Славне и невероватне догодовштине огромног и страховитог џина Гаргантуа, као и у усменој народној традицији, у причама и легендама о злом духу Пантагруелу који влада водом.
Роман представља сатиричну алегорију о два џина Гаргантуи (отац) и Пантагруелу (син), њиховом животу, чудесном рођењу, школовању и фантастичним догодовштинама, а само дело је написано без много плана и реда (одсуство композиције), али са пуно фантазије и духа. С обзиром да је Рабле био хуманиста велике културе, добар познавалац антике, уз то правник, лекар и природњак, он је своју широку ерудицију унео у своје дело. Старом одгоју схоластичара, који су главе својих ученика пунили бесмисленим схоластичким књигама од којих су постајали све глупљи, Рабле супротставља нови облик васпитања хуманиста који је заснован на истинској науци. Раблеова вера и нада у нову науку провејава на многим местима књиге, нарочито у плановима о васпитању Пантагруела и Гаргантуе. Рабле не мисли да је, за прогрес, довољна само наука; потребно је да се са њом удружи савест – наука без савести је пропаст за душу и мудрост не улази у душу злонамерну, а свест без савести само је пропаст души (Рабле: 193). По Раблеовом мишљењу не треба гушити слободан развој човека никаквим неприродним стегама, што је најбоље исказано у опису заједнице Телемска опатија: слободни људи… имају од природе нагон и подстрех који их нагони увек на врлину и да оно што раде увек буде добронамерно, а порока да се клоне, док када су људи угњетавањем и зулумом понижени и поробљени, они уништавају у себи племениту тежњу којом су ка врлини нагињали, да би само збацили са себе јарам робовања; јер, ми се увек забрањених ствари подухватамо и прижељкујемо оно што нам је ускраћено (Рабле: 68). Зато у овој заједници влада једно једино правило – „чини што ти се прохте”, где не владају црквена правила, већ све иде по законима човека и природе.
Рабле је дао слику читавог друштва тадашње Француске, све њене класе и сталеже, професије и занимања. Неке од ових друштвених категорија Рабле је приказао са симпатијама (нпр. шире народне слојеве: сељаке, занатлије, мада ни њима није праштао слабости празноверја, лаковерности, лицемерје, уображеност…), док је о другима дао праву сатиричну и гротескну слику (свештеника и калуђера, власти, адвоката, филозофа и слично). Свом жестином Рабле се окомио нарочито на тадашње свештенство. Калуђерски ред сматрао је паразитским сталежом: не ради ништа, него живи на туђи рачун, живе да једу и пију, а не обрнуто. Рабле подвргава подсмеху и пародији библијске мотиве, верске легенде и приче о чудесима. То се најбоље види у сцени рођења Гаргантуе, који се родио кроз мајчино ухо, при чему Рабле исмева античку легенду која каже да се Атина родила из Зевсове главе. Смех и комика представљају нарочиту чар Раблеовог дела. Један од значајнијих циљева које је аутор себи поставио у овом делу јесте: насмејати човека. У прилог томе говори и ауторова посвета читаоцима: Смеј се, ко хоће да буде чојствен, / Смех је човеку заиста својствен (Рабле: 11). У његовом делу сусрећемо се са свим врстама комике и смеха, почевши од најнежнијег хумора и најфиније ироније до најнеобуздaније и најбујније веселости и најгрубље гротеске и лакрдије. У науци о књижевности усвојени су термини раблеовски хумор, раблеовски дух као ознаке за нарочити стил приповедања и технику преобликовања стварности.
Рабле у своме роману читаоца уводи у једну карневалску атмосферу, где по речима Бахтина карневал се не посматра – у њему се живи, и у њему живе сви, пошто је он по својој идеји општенародан (Бахтин: 155). Карневал јесте живот, јер он слави живот у свим његовим нијансама, при чему је карневализација света појачана до максимума, тако да цео роман је једно велико славље живота, односно један велики карневал. При чему Рабле описује све аспекте људског живота, описује све учеснике карневала, не изостављајући никога и ништа, али обрушава се стрелама сатире на средњoвековно и схоластичко образовање и указује какво образовање треба да буде. У прилог томе издваја се антологијско Гаргантуово писмо (Рабле: друга књига, глава VIII) које је упутио свом сину Пантагруелу кроз које се јасно виде тежње и мисли ренесансног човека. Ово писмо, у коме је изложен програм новог васпитања, представља праву химну ренесансној култури.
На почетку писма отац слави живот и могућност што човек може у неку руку постати бесмртан и у пролазном животу име и семе своје овековечити (Рабле: 190) кроз своје потомство. У прилог томе Гаргантуа каже: Одајем хвалу Господу одржатељу моме, што ми је дао радост да видим своју древну старост како се подмлађује кроз твоју младост… будући да у теби и тобом остајем у своме видљивом лику на овом свету (Рабле: 190). Он, даље, истиче да ће Пантагруел бити слика и прилика његовог тела, али ако истим тим начином не заблистају и душевне особине, тебе не би сматрали правим чуваром блага, бесмртности нашег имена, јер је душа та због које ће људи благосиљати наше име (Рабле: 191). Гаргантуа му све ово говори не зато што сумња у њега, већ у нади да би га подстакао да иде од доброга ка бољем. Савети које му упућује дати су из жеље да једнога дана постане потпуно савршен са врлинама које осликавају знање, часност и поштење.
Гаргантуа прави поређење са својим оцем, који је такође улагао све своје напоре како би он постигао савршенство науке и знања (Рабле: 191). Он је успео да потпуно одговори очевој жељи, иако време није било наклоњено ни науци ни знању, нити је имао толико обиље наставника као што његов син Пантагруел има. Време у којем је он стицао своје знање је време сумрака јер сва добра литература била је уништена. Гаргантуа истиче да су сада све науке оживеле, језици су обновљени, свет је пун научника, учених наставника, пространих библиотека и да никада није било толике згоде да се учи, као сад (Рабле: 192). Баш из наведених разлога Гаргантуа усмерава Пантагруела да своју младост искористи у стицању знања, како из различитих научних области, тако и да савршено овлада са што више језика. Он жели да Пантагруел изгради свој стил, да научи целокупну историју, да овлада слободним вештинама: граматиком, реториком, дијалектиком, геометријом, математиком, астрономијом, музиком, да из грађанског права научи лепе текстове које може филозофски да прикаже, да се брижљиво посвети упознавању са природним чињеницама, да изучи књиге лекара и да неколико часова дневно изучава Свето писмо. Покупи знање, хоћу да видим амбис од знања, јер када уђеш у зреле године, имаћеш да изиђеш из мира и покоја студија, па да се латиш оружја и да се бациш на изучавање витешког заната, да би могао бранити мој дом и помоћи наше пријатеље у борби против злотвора (Рабле: 193).
У завршном делу писма отац саветује Пантагруела како да се понаша према другима и кога и чега треба да се чува. Истиче да се клони светских порока, да у своје срце не пушта таштину, да ближњима увек буде на услузи – љуби ближње као себе самог (Рабле: 194), да наставнике поштује и да бежи од оних којима не жели бити сличан. Отац истиче универзалне моралне вредности које треба да поседује и животни пут који је намењен за Пантагруела завршавајући речима: А када ти се учини да си постигао све знање које ти се предати могло, врати се к мени, да те видим и да те пред смрт благословим (Рабле: 194).
Рабле је у свом делу на комичан начин приказао све аспекте живота ренесансног човека и на сатиричан начин изнео осуду празноверја, примитивизма и незнања и то све у једној карневалској атмосфери, међутим у многим деловима његовог романа можемо закључити на моменте да је он наш савременик и као да описује неко наше време. Стиче се утисак да је данас потребно више него икад оживети ренесансну карневалску атмосферу где се слави живот и у овим суморним временима народу повратити осмех на лице, баш као што стоји у Раблеовој посвети читаоцима: Смеј се, ко хоће да буде чојствен, / Смех је човеку заиста својствен (Рабле: 11). Смех је знак ведрине Раблеовог погледа на свет, али и средство да се афирмише хуманост и култура. Сваком ко прочита његово дело осмеха неће мањкати, биће га толико да ће читаоца на моменте довести до суза, међутим посебна вредност овог дела се налази у антологијском писму Гаргантуе које је упутио свом сину Пантагруелу у којем је исказао програм васпитања младог човека. Очински савети које је он изнео осликавају универзалне вредности којима сваки млади човек треба да тежи, као што су часност и поштење, али и то да младост треба искористити у стицању знања. Знање је једина вредност коју вам нико и никада не може одузети и зато сваки млад човек треба да искористи младост да покупи знање, како каже Гаргантуа хоћу да видим амбис од знања, и да се у једној карневалској атмосфери слави знање, а не незнање.
Литература:
- Ауербах, Е. (1968). Мимесис: „Свет у Пантагруеловим устима”, Нолит, Београд, стр. 261–283.
- Бахтин, М. (1978). Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе, Нолит, Београд
- Пијановић, П. (2000). „Франсоа Рабле и његово дело”, предговор романа Гаргантуа и Пантагруел, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд
- Рабле, Ф. (2000). Гаргантуа и Пантагруел, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, (превод Станислава Винавера)
- Шамић, М. (1976). Франсоа Рабле и његово дјело „Гаргантуа и Пантагруел”, Француска књижевност I, Свјетлост, Сарајево, Нолит, Београд, стр. 119–141.
Коментари
Zaista bi karneval osmeh i ambis znanja trebao i sve one dobre osobine mladih vratiti nasoj danasnjici!
Остави коментар