Karl Poper

Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar

Karl Rajmund Poper je rođen 1902. godine u Beču, u uglednoj advokatskoj porodici. Spektar njegovih interesovanja bio je veoma širok još od najranije mladosti. Naročito se zanimao za filozofske probleme i politiku. Posle Prvog svetskog rata, kao izrazito mlad, Poper se približava austrijskim socijalistima i komunistima i tako otpočinje sa neposrednim političkim aktivnostima.

U početku, Poper je bio oduševljen obećanjima marksista, međutim, vrlo brzo se razočarava shvativši dve bitne stvari. Prvo, da su obećanja o uspehu Revolucije i svetskoj budućnosti varljiva. Drugo, da se u okviru tzv. radničkog pokreta regrutuju ambiciozni i uglavnom beskrupulozni ljudi, spremni da zarad vlasti žrtvuju, kako ideje tako i druge ljude. Potpuno razočaran u levičarske ideje i metode delovanja, sa 17 godina postaje otvoreni antimarksista. Poper je na Bečkom univerzitetu studirao matematiku i fiziku, prateći istovremeno predavanja iz filozofije, psihologije, književnosti i istorije. Doktorira 1928. godine i počinje da se bavi teorijom naučnih otkrića, te piše filozofsku raspravu o problemima teorije saznanja, koja je objavljena 1934. godine pod naslovom „Logika naučnog otkrića“.

Osnovna ideja ovog dela jeste da nema konačnih naučnih teorija, odnosno, da se sve naučne teorije mogu tretirati kao hipoteze, kao pokušaji da se objasni stvarnost. Bolje su one ideje koje imaju veći sadržaj, koje više i preciznije objašnjavaju i koje su dostupnije raznim oblicima provere. U osnovi, naučne teorije se razlikuju od nenaučnih po tome što se mogu relativno pouzdano proveriti, što su dostupne preispitivanju i otvorene za stalna poboljšanja.

S obzirom na to da je jevrejskog porekla (njegovi roditelji su primili luteranstvo), Poper usled nadolazećeg šovinizma u Austriji odlazi u Englesku, gde u Londonskoj ekonomskoj školi drži predavanja iz filozofije istorije.

Godine 1937. prihvata mesto profesora Univerziteta na Novom Zelandu, gde će tokom sledećih nekoliko godina na osnovu svojih predavanja o učincima istoricističkog pristupa razviti građu za dve svoje najznačajnije knjige iz oblasti političke filozofije: Beda istoricizma (1944/5) i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945).

Ovim delima, Poper pokušava da pruži filozofski odgovor na strahote koje su proizveli režimi Hitlera i Staljina. Godine 1946. vraća se u Englesku, gde je predavao na Londonskoj ekonomskoj školi sve do penzionisanja. Tokom druge polovine 20. veka stiče svetsku slavu kao jedan od najuticajnijih filozofa, kako u domenu naučno-spoznajnih teorija tako i u oblasti političke filozofije. Umire 1994. u 92. godini.

Kritika totalitarizma

Poper smatra da nacionalsocijalizam i marksizam povezuje isti oblik rasuđivanja. A to su vera i ubeđenje da je moguće saznati put istorijskog kretanja, odnosno, sudbinu čovečanstva. Iz ove načelne vere proizilazi politički fanatizam. Za onog ko „sigurno“ zna sudbinu sveta, sasvim je logično da se svim silama bori za ostvarenje te izvesne budućnosti. U tom smislu Poper pominje enorman uticaj Špenglera u Nemačkoj, koji je svojim pesimističkim prorokovanjem propasti Zapada zapravo otvorio put pesimizmu i nihilizmu, osećaju bespuća i nemoći, a samim tim i gubljenju svih moralnih standarda.

Prateći razvoj savremenih filozofskih ideja unazad, Poper dolazi do Fihtea, Šelinga i Hegela, koje prepoznaje kao propovednike i inspiratore i konzervativnog nacionalizma i radikalnog internacionalizma. Osnovna intelektualna obmana, prema Poperu, sastoji se u tome što oni propovedaju nešto što se u principu ne može znati, ali što svojim svečanim i učenim stilom deluje snažno na javno mnjenje. Pre svega, reč je o uverenju da je moguće proniknuti u nit odvijanja istorije i da je moguće sa velikom tačnošću predvideti budućnost. Uz sve to je sledila i saga o Nemcima kao izvornom, izabranom narodu, koji poseduje jedinstven, unikatan karakter i kome je sudbina odredila da bude predvodnik jedne nove civilizacije.

Prema Poperu, osnovna intelektualna greška totalitarnih učenja leži prvenstveno u prekomernom optimizmu intelektualaca, začetnika ovih ideologija, da su ovladali jednim definitivnim superiornim znanjem koje sve objašnjava – da li je podjednako jasna zagonetka ljudske istorije, kao i neposredna ljudska budućnost.

Međutim, upozorava Poper, osnovna je činjenica da niko nije sveznajući, da je svako sklon pravljenju grešaka. LJudski rod je do svakog svog znanja došao kroz niz pokušaja, pretpostavki, učeći pri tome na sopstvenim greškama (Metod pokušaja i greški).

Takođe, Poper je i veliki protivnik radikalnih reformi i revolucionarnih preokreta, jer ruše institucije koje su građene generacijama, a da novouspostavljene obično brzo propadnu, jer su plod brzog i neutemeljenog eksperimenta.

Vladavina putem rasprave

 S obzirom na to da su principi naučne spoznaje za Popera imali univerzalnu vrednost i primenjivost, on ih je inkorporirao i u socijalnu sferu i političku filozofiju. Racionalna socijalna teorija nastaje kroz slobodnu diskusiju i kritičku proveru. Analogno tome, smata Poper, racionalno uređeno društvo pretpostavlja mogućnost slobode javnog dijaloga, učenja na greškama, ispravljanje raznih zabluda i verovanja.

Komplementarni element ovakvom rasuđivanju racionalnog ponašanja Poper pronalazi u teoriji evolucije. Društvo je uspešno ukoliko je sposobno da pronađe optimalno rešenje za novonastale probleme. Fleksibilna zajednica jeste ona koja u sebi ima mehanizam da pravovremeno reaguje na nove događaje i izazove.

Poper smatra da liberalna demokratija nudi jedini delotvorni politički okvir za racionalno postupanje u društvu. Ona je svojim istorijskim razvojem pribavila instrumente za slobodnu diskusiju i disperziju različitih ideja, kao i za kontrolu vlasti. Liberalno društvo je najbliže idealu vladavine preko kritičke rasprave i poštovanja mišljenja svakog građanina ponaosob. Kao što se naučne teorije testiraju kroz oštru kritiku, tako i javna vlast biva izložena kritičkim prosuđivanjima običnih ljudi. Uz faktor zdravog javnog mnjenja, zaokruženo liberalno društvo jedini je model koji garantuje mirnu promenu vlasti.

Uticaj Poperove teorije

 Uprkos činjenici da je Poperova politička filozofija u periodu posle Drugog svetskog rata doživela ogromnu popularnost, pošteno je reći da je njegov doprinos u sferi spoznajne teorije i logike, ako ne i značajniji, a ono bar jednak značaju njegovih socijalnih učenja.

Imajući u vidu da je svojim dugim životnim vekom Poper svedočio svim krupnim istorijskim događajima 20. veka, krunu nesumnjivo predstavlja činjenica da je uspeo da nadživi i komunistički poredak. Padom Berlinskog zida politički Zapad prigrlio je Poperov pojam „otvorenog društva“, te mašući njime kao ratnom zastavom, krenuo u nameštanje svoje dominacije širom sveta. Ostaje, međutim, pitanje – da je kojim slučajem i danas živ, da li bi ono što se danas naziva „konceptom otvorenog društva“ sam Poper mogao i liberalizmom nazvati?

Izvori:

Brdar, M. (2008). Pouke skromnosti. Beograd: Zavod za udžbenike.

Lakićević, D. (2008). Teoretičari liberalizma. Beograd: Službeni glasnik.

Poper, K. (2009). Beda istoricizma. Beograd: Dereta.