Карл Хаусхофер: рат и мисао

20/04/2022

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

 

Карл Ернст Хаусхофер (1869-1946) један је од најзначајнијих немачких геополитичара који је врхунац свог утицаја достигао двaдесетих и тридесетих година 20. века. Родио се у професорској породици у Минхену. Његова војничка каријера отпочела је у Баварској и трајала je све до 1921. године, када је пензионисан у чину бригадног генерала. Био је немачки војни аташе у Јапану и Манџурији од 1908. до 1910. године и у том периоду упознао je јапанског цара и тамошње највише аристократске кругове. Наредне године вратио се у Немачку, а касније докторирао на Минхенском универзитету. Био је веома посвећен геополитичким истраживањима у целини, а нарочито геополитици тихоокеанског региона и Јапана о којем је написао прве запаженије радове (1913. и 1914).

После Првог светског рата био је предавач (1919) и професор географије (1921) на Минхенском универзитету. У то време дискретно се ангажовао на обнови немачке војске и генералштаба који су после окончања Великог рата били укинути. Од 1924. године уређивао је Часопис за геополитику који је током следеће две деценије израстао у медиј особених концепција, у стручној литератури означених термином немачка геополитика. Од 1933. године професор је геополитике и директор Института за геополитику на Универзитету у Минхену, а председник је Немачке академије од 1934. до 1937. године. Био је председник и Народне организације Немаца који су живели ван отаџбине од 1938. године. Најзначајнија Хаусхоферова дела су: Границе и њихов географски и политички значај (1927), Темељи геополитике (1928), Геопoлитика пан-идеје (1931), Геополитика Тихог океана (1939), Ратна геополитика (1941) и многи други коауторски радови.

Хаусхофер се преко свог ученика, Рудолфа Хесеа, повезао са Хитлером, а постоје и одређене претпоставке да су геополитички сегменти Мајн кампфа његово ауторство. Тридесетих година био је присталица стварања једног континенталног блока заснованог на осовини Берлин – Москва – Токио, због чега је његов положај у структурама Трећег рајха био врло противречан. Наиме, до краја живота износио је тврдње о нацистичкој злоупотреби његових научних истраживања, а лично је, уз чланове најуже породице, оптуживан за „заверу против Хитлераˮ јула 1944. године, када му је Гестапо ухапсио сина Албрехта, а 1945. године и ликвидирао. У децембру 1945. године дао је исказ пред представницима америчке војске и језуитским свештеником Едмундом Волшом, универзитетским професором и предавачем на Дипломатској школи Универзитета Џорџтаун. Његова тадашња намера била је да одбрани своје научно стваралаштво, позивајући се на теоријске, практичне и академске узоре које је проналазио у радовима истакнутих америчких геополитичара, утицајних уочи и за време Другог светског рата (Е. Волш и А. Баумен).

Своју академску делатност приказивао је као потребу да се немачки народ (посебно омладина) упозна са геополитичношћу односа у свету, а јавно деловање оправдавао је правом и обавезом научника да стане на страну свог народа и државе. Веома убедљиво заступао је став о томе да концепција немачке геополитике има свој теоријски и практични еквивалент у тзв. „америчкој легитимној геополитициˮ. Иако је негирао сопствену подршку нацизму (посебно после 1938. године), није могао да оспори лични утицај на концепцијско утемељење немачког империјалног експанзионизма. Са супругом Мартом извршио је самоубиство на свом имању у Баварској 1946. године.

 

Наслеђе предака

 Карл Хаусхофер је боравак у Јапану од 1908. до 1910. године искористио, не само за проучавање родова јапанске војске, већ и за теренска истраживања централног и јужног Јапана, Корејског полуострва, Манџурије и северне Кине. Непосредно по повратку у Немачку (вратио се преко Сибира), наставио је каријеру војног официра и предавача. У то време, објавио је прву књигу Велики Јапан (1913) која је била популарног садржаја и уз минималне географске осврте. Друга књига била је неупоредиво обимнијег садржаја, тј. реч је о одбрани докторске дисертације на Минхенском универзитету (1914) под насловом Немачки допринос у географском проучавању Јапана и Јапану потчињног простора и његово унапређење под утицајем рата и политике. Ову дисертацију Хаусхофер посветио је знаменитом научнику Фридриху Рацелу. Као  стручњак за Јапан у уџбенику Геополитика Пацифика, објављеном 1925. године, овој острвској земљи доделио је улогу азијског лидера, нешто попут немачког предводништва које је промовисао у Европи. За време боравка на Далеком истоку развио је многе контакте на високом нивоу, који су касније послужили као начин неформалног дипломатског повезивања Немачке и Јапана. Наиме, једна од основних теза у тим разговорима односила се на лоше јапанско искуство из Првог светског рата када је ова земља успоставила савез са Великом Британијом. Отуда је Хаусхофер својим јапанским саговорницима настојао да објасни све предности стварања једног континенталног блока којем би приступила и Земља излазећег сунца.

Време проведено на Далеком истоку Хаусхофер је искористио и за упознавање са филозофијом оријенталног мистицизма. Поред запажених превода хиндуистичких и будистичких текстова, предмет његовог нарочитог интересовања била је судбина давно изумрлог аријевског племена које се населило у иранско-индијској области. Ова врста његовог научног прегалаштва савршено се уклапала у активности познатог института „Наслеђе предакаˮ чији је предводник био Хајнрих Химлер. Поменута организација представљала је нацистичку ложу масонског типа, која се јавно бавила популаризацијом аријевске расне теорије и трагањем за антрополошким потврдама немачке посебности. Њена тајна улога била је много сложенија и у основи изразито езотеријског карактера. Реч је о својеврсном систему сакралних симбола, мистичних и научних знања усмерених против утицаја јудејске кабале, а којима је требало доказати „богоизабраност немачког народаˮ. Код руководства Аненербе, посебно после доласка Хитлера на власт 1933. године, постојало је посебно интересовање за сарадњу с деловима совјетског тајног апарата. Један од канала комуникације свакако је био Часопис за геополитику, чији је уредник Хаусхофер, а са којим је сарађивао Рихард Зорге, легендарни совјетски обавештајац.

Немачку врхушку тога доба су, поред историјског разјашњења настанка германске расе, посебно занимале непознате технологије и видови наоружања за које се веровало да се налазе у совјетским архивама. Елитистичке кругове Рајха нарочито су опседала истраживања простора где би било могуће њихово преживљавање. Због свега тога, немачки научници вршили су обимна изучавања из области древне историје, геофизике, астрологије, метеорологије, биологије, техномагијских и сличних знања. Упадљиво је да су сва ова истраживања била заснована на уверењу о постојању цикличности катаклизми и армагедона на Земљи. Научно одељење „Наслеђа предакаˮ организовало је чувену Шеферову експедицију на Тибет 1938/39. године, чији су циљеви за оно време деловали нестварно. Тибетанска експедиција је, по свему судећи, дошла у посед извесних древних мистерија, али не и оних најважнијих, из војнотехнолошке сфере, које би Хитлеру омогућиле покоравање планете. Ипак, веома је индикативно да у то време почињу тајне припреме за освајање Антарктика, који се после завршетка Другог светског рата у многим документима и исповестима помињао као послератна база нацистичке врхушке, па и самог Адолфа Хитлера.

 

Континентални блок

Проучавајући радове Рацела, Кјелена, Мекиндера, Видала де ла Блаша, Мехена и других, Хаусхофер усвојио је логику историјског процеса као непрекидног сукоба два геополитичка начела: копненог и поморског (телурократија против таласократије). За њега лично, поменути дуализам био је једна врста одгонетке за све тајне међународне политике. Занимљиво је да је израз „нови поредакˮ, који су користили нацисти и у новије време Американци, први пут употребљен у Јапану као образац који је означавао прерасподелу односа снага у тихоокеанском региону, како су предлагали тамошњи геополитичари. Хаусхофер је био дубоко свестан да наведена планетарна двојност (Копно против Мора) закономерно отвара питање немачке геополитичке самоидентификације. Наиме, као присталица националне идеје, он је несумњиво подржавао јачање моћи немачке државе, односно њен индустријски и културни развој који је тангентално повезан са доктрином геополитичке експанзије. У овим опажањима Хаусхофер се ослањао и на радове својих научних узора и претходника.

Тако је Р. Кјелен сасвим правилно детектовао изазов са којим се немачка геополитика суочавала од момента уједињења 1871. године до данас, а то је изазов немачке централности. Кјеленове тезе о доминантној и интегративној моћи германског фактора суштински су се поклопиле са тзв. „средњоевропском идејом Мителевропеˮ. Реч је о појму који је први употребио научник Лајбниц, да би у широку употребу ушао четрдесетих година 19. века у радовима Фридриха Листа и Карла Лудвига фон Брика. Ф. Лист је заговарао економску концепцију „немачког продора на истокˮ, док је Фон Брик био заступник немачко-аустријског уједињења. Ипак, најзначајније дело овим поводом објавио је Фридрих Науман 1915. године. Објашњавајући своје виђење Мителевропе, он је те године био под снажним утицајем аустријско-немачког војног савеза и ситуације на фронту. Према његовом мишљењу, језгро ове концепције чиниле би Немачка и Аустроугарска, као и друге области које би се простирале од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, при чему је формирање овог савеза правдао наводном „географском предодређеношћу и заједничким културним моделом, а нарочито потребом стварања јединственог економског простора и војним савезништвомˮ. На тај начин је Науманово виђење „Средње Европеˮ више дефинисано као једна интересна експанзивна зона, а мање као „пангерманскаˮ етничка идеја, што је чини знатно различитом у односу на Рацелове националистичке идеје.

Хаусхофер је био свестан да чинилац немачке политичке и културне експанзије закономерно изазива непријатељства поморских држава, Енглеске, Француске и САД, односно једно стање сталне геополитичке сучељености које је представљало природну препреку за било какво трајније савезништво с овим државама. Управо из ових разлога, његово целокупно геополитичко учење заснивало се на нужности успостављања једног континенталног блока или осовине Берлин – Москва – Токио, чијем формирању су се жустро противиле силе атлантизма. Хаусхофер је у чланку Континентални блок указивао и на једну врсту историјског оправдања за свој концепт истичужи да је „Евроазију немогуће угушити све док њена два највећа народа – Немци и Руси – на сваки начин теже да избегну међусобни сукоб сличан Кримском рату или оном из 1914. године, а то је аксиом европске политикеˮ. У истом чланку цитирао је речи Американца Хомера Лија, који је истицао: „Последњи час англосаксонске политике куцнуће онда када се Немци, Руси и Јапанци ујединеˮ.

 

Оријентација на Исток

У својим геополитичким пројекцијама, немачки генерал указивао је на постојање три евроазијска ареала: Западног (Евроафрике), Осовинског (Евроазија у уском смислу речи) и Источног (подручје Тихог океана). Ову концепцију Хаусхофер је на различите начине  варирао у својим каснијим радовима, описујући је као „Оријентацију на Истокˮ. Оно што је, међутим, одликовало ову оријентацију свакако није никакав расизам према словенским народима, него настојање да се учини заједнички цивилизацијски напор Русије и Немачке који би требало да уроди успостављањем „новог евроазијског пореткаˮ, а он би водио потпуној геополитичкој еманципацији у односу на таласократске силе. Његов Lebensraum, такође, није подразумевао колонизацију руских земаља, већ освајање огромних ненасељених азијских простора, уз преуређење подручја Источне Европе (Х. Мекиндер, Демократски идеали и стварност, 1919).

Насупрот Хаусхоферовим ставовима и његовом континенталистичком опредељењу, у немачкој националној свести постојале су и сасвим другачије тенденције. Тако је Хитлеров расистички прилаз ставио геополитичке разлоге у други план, истичући теорију „крви изнад тлаˮ, која је англосаксонске народе видела као расно и етнички најближе и природне немачке  савезнике.  Из те перспективе настале су теорије о Словенима као нижој раси које су, што је врло занимљиво, подржавали и Маркс и Енгелс. Из свега наведеног проистиче унутрашња противречност која је Трећем рајху својствена све до почетка напада на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године. Као неко ко се ангажовао у практичној политици, Хаусхофер повремено је своје геополитичке теорије прилагођавао званичној политици. Тако је, на пример, подржао стварање Сила осовине на линији Берлин – Рим – Токио, потпуно свестан карикатуралности ове концепције, у односу на његове првобитне ставове који су подразумевали савез с Русијом као Средишњом земљом.

Разуме се да је Хаусхофер добро познавао ставове теоретичара атлантизма, који су Немачку и Русију доживљавали као кључне геополитичке конкуренте на Старом континенту, али и унутрашње противречности и колебања у немачком војном и политичком естаблишменту уочи Другог светског рата. Наиме, тридесетих година прошлог века у Немачкој се одвијао прикривени сукоб „атлантистаˮ и „континенталистаˮ. Реч је о сукобу који је имао дубоко симболично геополитичко значење и који је произилазио из „немачке централностиˮ као њеног основног географско–политичког обележја на европском континенту. Минхенски споразум из 1938. године и споразум Рибентроп–Молотов из 1939. године, нису били ништа друго него отворене манифестације дубоких подела унутар структура Трећег рајха које су, као што је истакнуто, разрешене нападом нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Био је то велики пораз „евроазијскогˮ центра утицаја у Трећем рајху, захваљујући којем су, упркос огромном војничком доприносу СССР–а у победи над нацизмом, после Другог светског рата САД оствариле стратешку иницијативу у Европи, а што је у крајњој линији довело до разарања СССР–а и Источног блока почетком деведесетих година 20. века.

 

Велики простор

Идеја великих простора је по Хаусхоферу кључна геополитичка категорија, која је као таква настала још у античком добу. Тада је подразумевала једну географску целину која обухвата подручје Средоземља и пустиње опасане планинским венцима на југу. Њена просторна позиционираност и развојна оријентација одвијала се осом исток-запад, зонално одређена умереним, суптропским и тропским климатским појасевима. Изузетак од овог правила су флувијалне државе или цивилизације, које су биле природно предодређене великим речним долинама правца север–југ. Ипак, њихово геополитичко израстање било је стално изложено „притиску обртног моментаˮ, који је изазивала експанзија из средњоазијског копна, прострта правцем исток–запад (дуж паралела), што је допринело пропасти ових цивилизација.

Хаусхофер је указивао на то да је геополитичка експанзија по паралели трајала све до момента успостављања шпанске и делимично португалске колонијалне империје, одређујући је као „прво геополитичко широко царствоˮ које је пресекло кинеско-јапанску геополитичку азијску структуру. Након Шпанаца, следећу империјалну експанзију по ширини извели су Британци правцем запад–исток. Анализирајући прилике почетком четрдесетих година, Хаусхофер указао је на постојање две меридијанске макро–геополитичке творевине: пан–америчку и источно–азијску, које су, не само биле геополитички уобличене, него су из основа промениле дотадашњу „стратегију ширинеˮ, стварајући два глобална меридијански позиционирана граничника, супростављена концепту моћи насталом традиционалном експанзијом правцем запад–исток. У појави оваквог новог геополитичког обрасца он је уочио потенцијал да се на сличним основама успоставе и друге пан–области. Хаусхофер је ту пре свега мислио на евро–афрички пројекат, као и на совјетска настојања да своју „стратегију ширинеˮ, засновану на доминацији у Хартланду, преусмере ка топлим морима као једном облику модификоване меридијалне оријентације.

Своју геоплитичку проницљивост Хаусхофер је посебно испољио у тексту Геополитичка динамика меридијана и паралела (1943), када је прецизно идентификовао процесе који ће се одвијати у свету наредних деценија, а који су у извесној мери и данас актуелни. Он је још тада уочио да „Велики простор источне Азијеˮ тежи ка самоограничењу у својим континенталним границама, као и да је, после успостављања геополитичког панамериканизма, следећи корак САД остварење планетарне светске доминације (тропска Африка, Иран, Индија, Аустралија), односно да се Америка поново оријентише на стратегију експанзије по линији запад–исток чиме озбиљно угрожава интересе других сила. Имајући у виду све ове тенденције, његов Минхенски институт за геополитику развио је своју активност у три смера. Најпре је тежио да дефинише питање немачке доминације у Средњој Европи и однос према територијално фрагментираном окружењу (Велики немачки рајх), потом да изнађе једну врсту „научног оправдањаˮ за стратегију Продора на исток (Идеја Багдада), док је трећи циљ био да се немачка јавност убеди у праведност успостављања новог хиљдугодишњег поретка у којем ће позиција хегемона природно да припадне Немачкој и њеним савезницима. Овде су Хаусхофер и његови следбеници сачинили нову реорганизацију простора која је заснована на следећим пан–областима: Пан–Америка, затим Пан–Азија (уз предводништво Јапана), Евро–Африка (уз доминацију Немачке) и Пан–Русија (СССР, Персија, Авганистан, Британска Индија).

 

Немачка геополитка

Хаусхоферова геополитика настала је у околностима фрустриране и реваншистички настројене Немачке после Првог светског рата. У теоријском смислу, она је била резултат блиставе традиције аутентичне немачке географије Фридриха Рацела, потом теорије о држави као организму Рудолфа Кјелена и мителевропских идеја Фридриха Наумана, као и Мекиндерових поставки о „географској осовини историјеˮ и вечном дуализму копна и мора. Мада су многе Хаусхоферове идеје биле злоупотребљене, нема сумње да је немачка геополитика оставила дубок траг у европској и светској геополитици. Упркос чињеници да је била јавно проскрибована, нарочито после Другог светског рата, немачка геополитика је опстала захваљујући, између осталог, и једној дубокој традицији која има своје, не само историјско, него теоријско и концепцијско оправдање, све од процеса уједињења Немачке 1871. године до данашњих дана.

Заслуге за то припадају и истакнутим немачким мислиоцима, попут Карла Шмита, чији је послератни интелектуални ангажман допринео даљем продубљивању немачке политичке идентификације у условима Хладног рата и фактичке окупације државе. Шмитове геополитичке концепције поново су почеле да изазивају интересовање од седамдесетих година прошлог века, када настаје плејада његових следбеника који покушавају да артикулишу евроконтиненталистичку геополитичку концепцију. Са становишта класичне геополитике, теорија великог простора једно је од најважнијих Шмитових достигнућа. Ова концепција развој држава дефинише као тежњу ка што већем територијалном проширењу, уз истицање да принцип империјалне интеграције представља израз логичне и природне тежње човека ка синтези. Немачки теоретичар заступао је становиште да развој номоса земље мора да доведе до појаве државе–континента. Кретање ка њеном настанку подразумева неколико нивоа који почињу са градовима–државама, други ниво чине државе–територије, да би се све завршило стварањем великог простора који представља историјску и геополитичку нужност. Као типичан историјски пример стварања великог простора наводио је реализацију Монроове доктрине на латиноамеричком континенту. Он је још тридесетих година наслућивао да је време државе у паду, јер је ово ремек-дело европске форме и западног рационализма свргнуто с престола. Отуда је предлагао један алтернативни модел политичке и територијалне организације кроз идеју о стварању великог простора, коју је касније Француз, Алан де Беноа, артикулисао као модел „европске федералне империјеˮ и тако га прилагодио савременим изазовима глобализације. Овоме додајмо да су многе поставке немачке геополитике нашле одјек и у радовима најистакнутијих мислилаца неоевроазијске геополитичке школе у Русији.

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I, Екопрес, Зрењанин 2004; Алан де Беноа, Карл Шмит данашњице, МИР Publishing, Београд 2013; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања