Karakteristike i značaj klastera u turizmu

Autor: dr Dunja Demirović

Ako želite da putujete brzo, putujte sami.

Ako želite da putujete daleko, putujte zajedno.

(Nordin, 2003)

Nastanak globalne konkurencije primorao je sve učesnike na tržištu da moraju sa lokalnog nivoa razumeti kompleksnost globalnog tržišta i interakcije brojnih interesnih grupa koje čine globalni lanac snabdevanja (Youngdahl, Loomba, 2000). Takođe, globalizacija je stavila akcenat na sve veću potrebu saradnje među poslovnim subjektima. To podrazumeva stvaranje veza između velikog broja poslovnih organizacija kako bi ostvarile veći profit i druge benefite od zajedničkog nastupa na tržištu. Jedan od načina da se poveća efikasnost i konkurentnost svih učesnika, ali i područja na kojem deluju je kroz osnivanje klastera. Opstanak preduzetnika zahteva uključivanje u klastere, a oni donose značajne prilike za rast i razvoj (Courtney, Moseley, 2008).

Pojmovno određenje i karakteristike klastera

Termin „klaster“ se koristi u stručnoj i naučnoj literaturi kako bi označila povezanost ekonomskih aktivnosti i njihovu prostornu koncentraciju. Pojam „klaster“ je uveo američki ekonomista Majkl Porter (Porter, 1998, p. 77) koji je definisao klaster kao „geografsku koncentraciju međusobno povezanih preduzeća, specijalizovanih dobavljača, isporučioca usluga, firmi iz srodnih industrija, i sa njima povezanih ustanova (npr. univerziteti, trgovinska udruženja i drugi) koji se nadmeću, ali i sarađuju.“ Lion i Aterton (Lyon, Atherton, 2000, p. 4) definišu klaster kao „grupu industrijski srodnih organizacija, ekonomski povezanih, sa snažnom aglomeracijom konkurentskih i međusobno zavisnih preduzeća i institucija koje funkcionišu kroz sistem međusobne saglasnosti.“

Osnova klastera je kooperacija, odnosno vrlo često spontano povezivanje najmanje dva preduzeća u cilju ostvarivanja boljih rezultata, jer su zajednički učinci veći od zbira pojedinačnih. Mala i srednja preduzeća zahvaljujući udruživanju u klastere mogu značajno da podignu nivo konkurentnosti, te optimalnije koriste svoje kapacitete. Takođe, klasteri svojim članovima omogućavaju izlazak na veći broj tržišta kako u zemlji, tako i u inostranstvu, olakšavaju pristup različitim fondovima i kreditima, te koriste blizinu univerziteta i raznih istraživačkih centara koji raspolažu potrebnim znanjima iz mnogih oblasti (Bošković, Kostadinović, 2011; Laketa, Laketa, 2013). Saradnja omogućava svim stejkholderima d a deluju nezavisno, te da dođu do svojih krajnjih korisnika bez troškova neophodnih za angažovanje posrednika (Golub, Hosier, Woo, 2004), uz smanjenje troškova promocije i povećanje prihoda u odabranoj grani poslovanja. Zahvaljujući međusobnoj saradnji i poverenju, preduzeća uče jedna od drugih, te razmenjuju ideje, što za rezultat ima poboljšanje kvaliteta proizvoda. Iz svega ovoga proizilaze sledeće karakteristike klastera (Pejanović, 2013):

–  klasteri su zasnovani na sistemskim vezama koje se grade uz pomoć zajedničkih ciljeva, proizvoda, tehnologije, zahteva za distributivnim kanalima i drugo;

–  geografsko ograničenje klastera se javlja zbog uticaja prevoznog sistema i saobraćaja, kulturnog identiteta područja na kojem klaster deluje, ličnih prioriteta, spremnosti ljudi da izdvoje određeno vreme za putovanje zbog zaposlenja, te vrlo važnog faktora, a to je blizina tržišta na koje će se plasirati proizvodi i blizina tržišta sa kojeg se nabavljaju inputi;

–  klasteri su odraz prirodnog spoja preduzeća jer se ne formiraju slučajno, već preduzeća imaju pravo da biraju obim, vrstu, uslove i načine saradnje;

–  životni ciklus klastera počinje od faze osnivanja u kojoj su zastupljene unutrašnje investicije. Sledi faza rasta u kojoj se proširuje asortiman i klaster je u većoj meri prisutan na tržištu, dok u trećoj fazi klaster dostiže fazu zrelosti te teži postizanju većeg rasta i razvoja svih značajnih faktora koji određuju stepen konkurentnosti klastera. Poslednja faza vrlo često označava „raspadanje“ klastera, jer dolazi do zasićenja tržišta, te klaster mora pronaći nove proizvode (supstitute) kako bi opstao na tržištu.

            Uključivanjem u klastere, preduzeća ostvaruju brojne koristi (Porter, 1990):

– formiranje poznatog brenda pod kojim će preduzeća zajednički poslovati,

– povezivanje sa različitim lokalnim institucijama u cilju stvaranja neophodne infrastrukture povezane sa administracijom, promocijom, procesom inovacija u proizvodnji, dizajnu proizvoda i slično,

– povećanje konkurentnosti preduzeća zbog primene inovativnih i proizvodnih tehnologija, te samim tim i povećanja produktivnosti svakog pojedinačnog preduzeća,

– zajedničko planiranje i sprovođenje aktivnosti koje bi bilo vrlo malo efikasno ukoliko bi se sprovodilo individualno od strane svakog preduzeća (npr. promocija, učešće na domaćim i međunarodnim sajmovima i slično),

– mogućnost uspostavljanja standardizacije kod pojedinih segmenata poslovanja (nabavka materijala, distribucija proizvoda),

– brža i efikasnija razmena informacija i primera dobre prakse (na primer na polju operativnih poslova ko su najpouzdaniji dobavljači, mogući izvori finansiranja i drugo),

– mogućnost uticaja na politiku, lobiranje, te bolji dijalog između vlade, industrije i obrazovnih institucija.

            Pored ovih prednosti, uključivanje u rad klastera može doneti određene rizike preduzeću:

– zbog bliske i veće saradnje među članicama klastera, one mogu osećati da je pristisak od strane konkurencije smanjen, te da na taj način i smanjuje potrebu za uvođenjem inovacija u svoje poslovanje,

– odsustvo opreznosti i sticanje osećaja samodovoljnosti i bezbednosti unutar klastera, što može biti vrlo varljivo,

– ukoliko članice klastera imaju značajnu podršku drugih članica, one mogu da prestanu pokušavati uspostavljati vezu sa drugim institucijama van klastera, što smanjuje mogućnost većeg uspeha preduzeća,

– fleksibilnost u donošenju odluka koja je karakteristična za mala preduzeća može biti narušena kada klaster postane velik, odnosno kada u svom sastavu ima veliki broj preduzeća.

Značaj klastera za razvoj turizma

Broj klastera u turizmu se povećava jer su mala i srednja preduzeća shvatila da uz pomoć udruživanja mogu da se takmiče i na globalnom nivou dok deluju lokalno. Klasteri donose pogodnosti poput fleksibilnosti, inovacija, razvoja resursa i znanja, te omogućavaju pristup informacijama sa tržišta, ali to je i prilika da se pristupi i drugim mrežama na nacionalnom ili međunarodnom nivou (Saxena, 2005). Povezivanje u klastere omogućava preduzećima da pristupe znanjima, resursima, tržištu i tehnologiji (Inkpen, Tsang, 2005), a posebna korist za članove je transfer znanja gde jedan član svoja znanja i iskustva deli sa drugima (Argote, Ingram, 2000).

U turističkim klasterima su povezani smeštajni, ugostiteljski, sportsko-rekreativni objekti, kulturne ustanove, saobraćajna preduzeća, turističke agencije i brojni drugi subjekti koji odražavaju lokalne i regionalne karakteristike određene turističke destinacije, dok se usluge i proizvodi kombinuju kako bi se turistima pružilo određeno iskustvo koje traže.

Svrha turističkog klastera je da se istakne dostupnost pojedinih aktivnosti u turističkoj destinaciji, te da se mala i srednja preduzeća, koja bi inače radila samostalno i u izolaciji, podstaknu na saradnju kako bi zajedno napravili jedinstven turistički proizvod na lokalitetu.  Klasteri u turizmu omogućavaju malim i srednjim preduzećima da deluju zajedno čime utiču na izgradnju imidža destinacije (Novelli, Schmitz, Spencer, 2006), mogu delimično da predvide i utiču na ponašanje turista, te dodaju novu vrednost turističkom iskustvu povećavajući tako konkurentnost destinacije (Shone, Memon, 2008).

Članovi klastera ne treba jedni na druge da gledaju kao na konkurente, već kao kolege, te su međusobno poverenje, stepen povezanosti i društveni kapital od velikog značaja za opstanak klastera. Takođe, opstanak turističkih klastera zavisiće, između ostalog, i od odnosa i uloge lokalnih aktera, a naročito od državnih organa koji pružaju finansijsku podršku i univerziteta koji raspolažu značajnim znanjima i ljudskim resursima (Ferreira, Estevao, 2009).

Da bi neka turistička destinacija ostvarila konkurentsku prednost u svetu koji je postao izuzetno globalan i konkurentan, neophodno je da razvije takav strateški menadžment koji će joj omogućiti da prati kompleksnost okruženja u kojem posluje i trendove na tržištu. Drugim rečima, destinacija mora biti sposobna da ponudi tržištu (turistima) veću vrednost nego što to nude njeni konkurenti. Američki ekonomista Porter je razvio ideju po kojoj da bi turistički klasteri bili konkurentni moraju poslovati u takvoj sredini koja će ih podsticati na kontinuiran proces inovacija i poboljšanje kvaliteta. Takođe, neophodno je ostvariti visok nivo produktivnosti i poslovnu efikasnost. Ovaj model je poznat kao „Porterov dijamant konkurentnosti“, a obuhvata četiri komponente koje su presudne u stvaranju dugoročne konkurentnosti (primenjeno na turistički klaster):

1. faktori – inputi obuhvataju osnovne proizvodne faktore poput ljudskih resursa (specijalizovanih kadrova), zemljišta, kapitala, prirodnih i kulturnih resursa. Bez ovih faktora ne bi bilo ni turističkih aktivnosti;
2. uslovi tražnje se odnose na veličinu i strukturu turističkog tržišta, sa posebnim naglaskom na ponašanje potrošača i njihove specifične zahteve. Ovi uslovi imaju značajan uticaj na pravac i vrstu inovacija i razvoj turističkog proizvoda;
3. povezane i podržavajuće industrije povezane sa turizmom obuhvataju subjekte (hotelijerski i ugostiteljski objekti, transportna preduzeća i drugo) sa kojima članice klastera ostvaruju blisku saradnju i komunikaciju i koje ih snabdevaju kvalitetnim inputima, uslugama i komponentama. Ovi inputi su važni za inovaciju i internacionalizaciju;
4. poslovna strategija, struktura i rivalstvo među kompanijama i destinacijama – u uslovima intezivne lokalne konkurencije, kompanije posluju pod pritiskom da vrše kontinuiranu inovaciju u poslovanju, te da poboljšavaju gotovo sve aspekte poslovanja. Konkurencija u turističkoj industriji može da se posmatra sa dva nivoa – lokalnog i internacionalnog. Lokalne kompanije se takmiče sa svojim konkurentima u pogledu zaposlenih, proizvoda i usluga i tržišnog učešća, a vrlo često i prestiža. Radi opstanka i ostvarivanja boljih rezultata, lokalne kompanije su primorane da poboljšavaju standarde i uvode nove proizvode. Na internacionalnom nivou, konkurentska prednost se posmatra ne na nivou cele države, već na nivou kompanija ili klastera. Drugi značajni faktori koji utiču na konkurentsku prednost su marketing strategija destinacije, organizaciona struktura, javno-privatno partnerstvo i drugo (Saygin, Karadal, 2011).

Pored ove četiri komponente, dodat je još jedan element koji ovaj model čini potpunim. Reč je o komponenti „šansa i vlada”. Šansa obuhvata događaje koji su vrlo često van kontrole destinacije ili regiona, a ponekad i čitave vlade (terorizam, ratovi, fluktuacije deviznog kursa i slično). Javne akcije vlade mogu uticati pozitivno ili negativno na turistički razvoj, odnosno na konkurentnost destinacije primenom brojnih mera poput politike deviznog kursa, zakona o konkurenciji, strukture investicija za promociju, zakona vezanih za tržište radne snage i drugo.

Ove četiri, odnosno pet komponenti ne deluju izolovano, već su u interakciji i što je intenzivnija interakcija među njima, to će kompanija ostvariti veću produktivnost. Veća konkurentska prednost će se ostvariti unutar klastera, a vrlo teško unutar nepovezanih preduzeća. Što su bolji uslovi za realizaciju navedenih komponenti, to će turistički klaster biti konkurentniji, odnosno, u toj grani je „Porterov dijamant” najpovoljniji.

Koliko je efikasan turistički klaster toliko će i jedna turistička destinacija biti konkurentna. Takođe, ukoliko organizacije žele da ostvare međunarodnu konkurentnost moraju biti sposobne da međusobno sarađuju na lokalnom nivou.

Značaj klastera za konkurentnost ruralnih turističkih destinacija

U ruralnim sredinama, do pre dve decenije, klasteri su se povezivali isključivo sa poljoprivredom. Međutim, brojni problemi (nepovoljna starosna struktura stanovnoštva, povećanje nezaposlenosti i drugo) doveli su do potrebe za multifunkcionalnim razvojem ruralnih područja koji podrazumeva da se pored poljoprivrede razvijaju i mnoge druge delatnosti poput šumarstva, starih zanata, turizma i slično. Danas se u ruralnim sredinama osnivaju klasteri iz oblasti turizma, informacionih tehnologija, proizvodnje i obnovljivih izvora energije. U zemljama poput Poljske, SAD, Holandije, Švedske i Argentine, klasteri su postali snažno sredstvo razvoja ruralnih sredina.

Klasteri u ruralnim sredinama se sve više suočavaju sa konkurencijom zbog globalnog lanca snabdevanja, troškova za proizvodnju energije i zaštitu životne sredine, promena u sastavu stanovništva i njihovih potreba, širenja digitalne komunikacione mreže, te pojave novih proizvoda i spajanja tržišta (Irshad, 2009).

Od brojnih klastera osnovanih u ruralnom turizmu širom sveta, kao primere dobre prakse posebno treba istaći sledeće:

1. Ag klaster u turizmu (Alberta, Kanada) – Osnivanje ovog klastera je inicirao Sekretarijat za poljoprivredu i ruralni razvoj Alberte tokom 2003. godine u saradnji sa Turističkom organizacijom ove provincije. U ovom klasteru okupljene su interesne grupe iz tri oblasti: atrakcije (farme/rančevi za očuvanje tradicije i nasleđa, farme pogodne za rekreaciju i agroindustrijske ture), događaji (festivali, sajmovi, konferencije, rodeo, izložbe konja i drugih životinja) i usluge (turoperatori, maloprodaja, vlasnici smeštajnih i ugostiteljskih objekata). Osnovni cilj udruživanja svih interesnih grupa je povećanje profita svakog od pojedinačnih učesnika, ali i čitavog geografskog područja na kojem klaster deluje. Projekti ovog klastera obuhvataju:

– Ture upoznavanja (FAM tours) – predstavljanje najznačajnijih turističkih potencijala u ruralnom području odabranoj grupi (mediji, turoperatori i druge interesne grupe);

– „Poziv na akciju” – grupa proizvođača i drugih interesnih grupa je radila na kreiranju i prodaji regionalne mape sa „menijem“ farmi, rančeva, proizvođača hrane i drugih interesantnih objekata koja će pomoći turistima da se bolje upoznaju sa turističkim proizvodima;

– Gastronomski događaji – prilika da se potencijalnim turistima približi lokalno ili regionalno proizvedena hrana koja može da se konzumira na jednom ili nekoliko turističkih lokaliteta („put hrane”);

– Vodiči – štampani vodiči koji na interesantan način pokušavaju da podstaknu turiste da posete ovu provinciju;

– Paket aranžmani – dva ili više pružalaca usluga u turizmu se udružuju i kreiraju specijalan turistički proizvod koji će biti namenjen određenom tržišnom segmentu turista.

2. Agroturistički klasteri u Poljskoj – U Poljskoj postoji preko 8.000 agroturističkih gazdinstava, a mnoga od njih su se priključila lokalnim udruženjima koja funkcionišu kao klasteri. Jedan od najpoznatijih agroturističkih klastera je klaster “Ziemia Lubartowska” i nalazi se u mestu Lubartov (Lubartow). Čitav region je atraktivan zbog živopisnog folklora, brojnih kulturnih spomenika, jezera i šuma. Brojni članovi klastera (farme) iako se takmiče jedni sa drugima, uvek su spremni za saradnju naročito kada je u pitanju specijalizacija ili pravljenje investicionih planova. Klaster je povezan i sa drugim subjektima poput farmi u susednim opštinama (plasiranje lokalnih prehrambenih i drugih proizvoda turistima u tim krajevima), muzejima, Regionalnim centrom za savetovanje u poljoprivredi i crkvenim organizacijama.

Turistički klasteri u Republici Srbiji

U Republici Srbiji danas postoji registrovano preko 50 klastera iz različitih oblasti privrede, a najveći broj njih se nalazi u drugoj fazi razvoja koja podrazumeva rad klastera u početnom periodu organizovanog rada. Najviše klastera je registrovano u oblasti turizma, u poljoprivredi i prehrambenoj industriji. Najuspešniji klasteri u Srbiji su Automobilski klaster Srbije i Srpski softverski klaster. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije je počelo podržavati klastere od 2006. godine putem Programa za podršku razvoju klastera. Takođe, Pokrajinski sekretarijat za privredu AP Vojvodine subvencioniše troškove klaster organizacija u okviru aktivnosti Razvoj klastera u AP Vojvodini.

Registrovani klasteri iz oblasti turizma na teritoriji Republike Srbije su:

–  Dunavski turistički klaster „Istar21“ – misija klastera je stvaranje autentičnog regionalnog turističkog proizvoda „Podunavljem kroz Srbiju“ uz pomoć strateškog partnerstva svih članova klastera, a cilj je okupljanje subjekata turističke privrede i institucija koje su zainteresovane za razvoj turizma duž Dunava. Jedan od značajnih projekata ovog klastera je projekat „Bogatstvo različitosti“.

–  Klaster zdravstvenog turizma Vojvodine – okuplja subjekte koji deluju u oblasti turizma u područjima oko Tise, Dunava i Save (nacionalni parkovi, manifestacije, lekovite banje i drugo).

–  Fond turistički klaster mikroregije Subotica – Palić: klaster ima za cilj da unapredi kvalitet turističko-gastronomske ponude u mikroregionu Subotice i Palića. Klaster generiše primarna istraživanja, projekte, edukaciju svojih članova i sarađuje sa naukom.

–  Klaster „Asocijacija za razvoj poslovnog, M.I.C.E. i manifestacionog turizma“ ima za zadatak da izvrši analizu postojeće ponude ove vrste turizma, da izradi Strategiju razvoja poslovnog, M.I.C.E. i manifestacionog turizma, kao i da vrši zajedničku promociju svih članica. Putem klastera članice konkurišu na domaćim i međunarodnim projektima.

–  Turistički klaster Srem je osnovan sa ciljem da doprinese razvoju etno, eko, seoskog, manifestacionog i drugih oblika turizma u Sremu, kao i formiranje turističkog proizvoda ovog regiona. Klaster se orijentiše na organizaciju izleta i promociju turističkih sadržaja regiona, promociju zdrave hrane i domaće kuhinje Srema. Takođe, klaster razvija prekograničnu saradnju sa sličnim organizacijama.

–  Klaster Somborski salaši je osnovan sa ciljem da afirmiše proizvodnju organske hrane i identifikuje turističku ponudu somborskih salaša.

–  Turistički klaster „Srce Šumadije“ okuplja subjekte koji deluju u oblasti turizma sa područja opština Aranđelovac, Topola, Gornji Milanovac, Rača i Lazarevac. Klaster okuplja i unapređuje rad kako direktnih subjekata u turizmu (hoteli, restorani, turističke agencije), tako i indirektnih učesnika (ustanove kulture, proizvođače hrane i pića, animatori turista i drugi).

–  Turistički klaster jugoistočne Srbije „Stara Planina“ – bavi se unapređenjem saradnje i razvojem turizma u Jugoistočnoj Srbiji, istraživanjem tržišta, kreiranjem turističkih proizvoda, edukacijom zaposlenih u turizmu i promocijom turizma. U klaster su uključeni subjekti turističke privrede opština Borskog, Zaječarskog i Pirotskog okruga.

–  Klaster zdravstvenog, wellness&spa turizma Srbije ima za cilj unapređenje i razvoj ponude ovog vida turizma radi pozicioniranja Srbije kao atraktivne destinacije medicinskog turizma na karti Evrope. Članice klastera su specijalne bolnice, klinike, medicinski fakulteti, farmaceutske kuće, turističke agencije, hoteli, restorani i drugi.

Najveća koncentracija klastera iz oblasti turizma je u regionu Vojvodine, dok je u ostalim delovima Srbije, naročito u južnom delu, zastupljenost znatno manja, odnosno u pojedinim regionima ili upravnim okruzima nema nijedan registrovan klaster. Ovakva situacija pokazuje da pitanje nastanka klastera traži potrebu veće podrške razvoju klastera kako bi se postigla ravnomernija regionalna razvijenost turističkih destinacija. Osnivanje turističkih klastera nema dugu tradiciju u Srbiji (prvi turistički klaster je osnovan 2007. godine), a mnogi se suočavaju sa brojnim problemima poput problema rasta, slabih operativnih kapaciteta, nemogućnosti ostvarivanja komercijalizacije, te slabe održivosti u poslovanju i nepovezanosti sa sličnim međunarodnim organizacijama. S obzirom na kratko vreme postojanja mnogih klastera i problema sa kojima se suočavaju, oni još uvek nisu ostvarili značajnije rezultate koji bi se pozitivno odrazili na produktivnost i konkurentnost turističkih preduzeća uključenih u klaster, a još manje celih turističkih destinacija. Jačanjem turističkih klastera može se očekivati razvoj turističkih proizvoda i konkurentnost turističkih destinacija na duži rok.

Klasteri, odnosno mreža klastera može da doprinese razvoju procesa inovacija u turizmu i regionalnom razvoju Vojvodine kroz rezultate i aktivnosti koje zajedničkim snagama sprovode njeni članovi. Postojeći turistički klasteri u Srbiji nisu dali zadovoljavajuće rezultate jer se vrlo često njihov razvoj posmatra kao jednostavan i spontan događaj. Kao polaznu osnovu, neophodno je koristiti Porterov model konkurentnosti na osnovu kojeg će se dobiti polazna osnova daljeg delovanja svih subjekata. Neophodno je da turistički menadžeri i lokalno stanovništvo shvate važnost potrebe očuvanja prirodnih i kulturnih resursa na njihovoj teritoriji, te da se stvore prilike za ekonomsku diversifikaciju kako bi što veći broj ljudi imao benefite od turizma. Takođe, neophodno je podsticati proširivanje mreže klastera jer će to pomoći preduzećima, naročito onim tek osnovanim, da dobiju informaciju o tržištu na kojem posluju te da ostvare potencijalna partnerstva.

Dugoročni razvoj klastera i sredine u kojoj posluje moguć je samo uz konstantnu međusobnu saradnju lokalnih i državnih vlasti, obrazovnih i istraživačkih institucija, te privrednih subjekata koja su povezana sa privrednom delatnošću u kojoj klaster deluje, jer koliko će neka turistička destinacija biti konkurentna zavisi od efikasnosti klastera. Takođe, stepen uspešnosti klastera zavisiće i od toga koliko su njegovi članovi spremni da sarađuju, koliko su profesionalni, koliko znanja o industriji imaju i koliko su spremni da to znanje i dele.

Korišćena literatura:

1. Argote, L., Ingram, P. (2000). Knowledge transfer: A basis for competitive advantage in firms. Organizational Behaviour and Human Decision Processes, 82, 150–169.
2. Bošković, G., Kostadinović, I. (2011). Klasteri malih i srednjih preduzeća. Škola biznisa, 4/2011, 54-68.
3. Courtney, P., Moseley M. (2008). Determinants of local economic performance; experience from Rural England. Local Economy, 23(4), 305-318.
4. Ferreira, J., Estevao, C. (2009). Regional Competitiveness of Tourism Cluster: A Conceptual Model Proposal, MPRA Paper No. 14853.
5. Irshad, H. (2009). Clusters –A key to Rural Prosperity. Alberta: Government of Alberta, Agriculture and Rural Development.
6. Laketa, M., Laketa, L. (2013). Klasteri kao model povezivanja malih i srednjih preduzeća u funkciji oživljavanja privrede Srbije. Časopis za ekonomiju i tržišne komunikacije, 3(2), 200-215.
7. Nordin, S. (2003). Tourism Clustering and Innovation – Paths to Economic Growth and Development. Ostersund: European Tourism Research Institute.
8. Novelli, M., Schmitz, B., Spencer, T. (2006). Networks, clusters and innovation in tourism: A UK experience. Tourism Management, 27, 1141-1152.
9. Pejanović, R. (2013). Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela.
10. Porter, M. (1998). Clusters and the new economics of competition. Harvard Business Review, 76(6).
11. Porter, M.E., (1990). The Competitive Advantage of Nations. New York: The Free Press.
12. Saxena, G. (2005). Relationships, networks and the learning regions: Case evidence from the Peak District National Park. Tourism Management, 26, 277–289.
13. Saygın, M., Karadal, H. (2011). An Analysis of Cultural Tourism Cluster: The Case of Aksaray Province. International conference on Eurasian economies, Book of proceedings, pp. 390-395.
14. Shone, M., Memon, A. (2008). Tourism, Public Policy and Regional Development: A turn from Neoliberalism to the New Regionalism. Local Economy, 23(4), 290-304.
15. Youngdahl, W., Loomba, A. (2000). Service-driven global supply chains. International Journal of Service Industry Management, 11(4), 329-347.